Акција Диане Будисављевић

Прилог проучавању акције Диане Будисављевић

Гавро Буразор, Филозофски факултет, Београд
IDK 364.4-053.2:929 Budisavljević D.
DOI: 10.7251/TOP1703047B

Топола — ЈУ СП Доња Градина год. III, бр. 3 (2017), Стр 48 – 58

Можемо примијетити да је у посљедњих неколико година тематика везана за хуманитарну акцију спашавања дјеце из логора у НДХ прилично актуализована. Диана Будисављевић, као један од главних организатора поменуте акције, постала је њен симбол. Данас већ бројни градови у Босни и Херцеговини, али и у Србији имају улице са њеним именом. У Загребу Српско народно вијеће додјељује награду за хуманост под називом Диана Будисављевић. Повремено се у штампи може прочитати о Диани Будисављевић и хуманитарној акцији спашавања дјеце, а постоји и неколико телевизијских емисија у којима се, између осталог, помиње. Неколико књига такође се бави овом темом, што је свакако утицало на то да се шира јавност упозна са овим, назовимо, новим открићем везаним за историју Другог свјетског рата на подручју Југославије. Актуализовање ове теме започело је истраживањем Драгоје Лукића, односно његовом књигом Били су само деца, штампаном 2000. године. Међутим, прави продор направила је сама Диана Будисављевић, односно њен дневник који је објављен 2003. године у Загребу. Прошло је неколико година док се сама стручна јавност заинтересовала и озбиљније проучила Дневник Диане Будисављевић (у даљем тексту Дневник)1 а потом су се и новинари заинтересовали за причу о спашавању 12.000 дјеце из логора НДХ.

Овакав увод звучи охрабрујуће, међутим када се прегледају садржаји везани за ову тему, примјећује се понављање једних те истих података, свођење организације хуманитарне акције на неколико имена, произвољно баратање цифрама спашених и умрлих, укратко примјетан је недостатак истраживања. Историографија биљежи врло мали број радова. Писање о овој теми базирано је у великој мјери на самом Дневнику или на његовом често нестручном тумачењу. Проблем погоршава и чињеница да је и сам Дневник уредништво опремило садржајем који посједује неколико озбиљних грешака. Овај чланак настоји да допринесе новим садржајем у нади да ће потакнути тако неопходна истраживања ове значајне теме.

Као једни од главних протагониста хуманитарне акције спашавања дјеце из концентрационих логора у НДХ спомињу се брачни пар Диана и Јулије Будисављевић, Камило Бреслер, Драгица Хабазин, те њихови сарадници, сестре Црвеног крста, љекари и други. За почетак, жељели смо мало дубље истражити поријекло главних актера, будући да се обично говори о Диани Обеxер као Аустријанки удатој са љекара Јулија, за којег се истиче да је Србин.

Доступнији су нам подаци о историјату породице Јулија Будисављевића, па ће о њима бити нешто више ријечи. Податке нам доноси Јулијев отац, Будислав племенити Будисављевић (Буде). Захваљујући његовим мемоарима, знамо читаво поријекло ове породице. Буде је рођен 1843. године у близини Пећана у Лици. Читав тај крај око данашње Коренице био је насељен Будисављевићима. Многи су у прошлости служили као свештеници или као војници Војне крајине. Као занимљивост можемо навести да од ових Будисављевића поријекло води и породица Јованке (Будисављевић) Броз, такође рођене у Пећанима.

У својим мемоарима, Буде Будисављевић (1843–1919) наводи како се школовао у Бечу у школи за крајишке часнике. Истиче да га је образовање скупо коштало, па кад је постао поручник крајишке управе код 3. Огулинске пуковније, морао је да враћа дугове. Буде је напредовао у служби, познанство са баном Иваном Мажуранићем омогућило му је да 1875. Године постане поджупан у Руми

Ту се сљедеће године оженио Хермином Албрехт, ћерком кожара Адолфа Албрехта, који је био општински начелник Винковаца. Од 1881. године Буде ће бити поџупан у Пожеги, а доласком бана Кхуена постаће жупан у Бјеловару. Кад је 1889. године добио орден Леополда из руке Франца Јозефа, изричито је молио да буде именован за великог жупана Лике, свог родног краја. Велике напоре је остваривао како би помогао и изградио овај сиромашни крај. Толико је пута слао молбе у Загреб да је зарадио надимак „Лички просјак“. Још један пријем код Франца Јозефа 1902. године одвео је Буду Будисављевића на мјесто великог жупана у Загребу. Његова политичка каријера ће завршити пензионисањем, 1905. године, али ће убрзо доласком на власт хрватско-српске коалиције, један нови Будисављевић имати истакнуту улогу у политичком животу Хрватске, његов син Срђан. Буде Будисављевић носио је и племићку титулу „Приједорски“(4), будући да је један његов предак у борби са Турцима заслужио ово племићко име. Биран је више пута за представника у Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, као и за хрватски Сабор. Био је члан књижевног огранка Матице српске од 1894. године (5). Био је познат и као оснивач Хрватског планинарског друштва у Загребу (1874), писао је поезију, аутор је бројних књига, чланака, есеја, и већ поменутих мемоара (6).

Жељко Караула, који је приредио за штампу Будине мемоаре, овако закључује: „Каже се да је Буде вјеровао у своје ‘романтично југословенство’ али да га је морао напустити ако је хтио напредовати и бити на власти. Припадао је оном кругу хрватско-српских интелектуалаца који се платонски залагао за југословенство а практично је служио мађаронском режиму оличеном у бану Кхуену.

Био је стално у раскораку ‘хрватства, српства, југословенства’“(7). Буде и Хермина имали су четири сина: Ману, Вељка, Срђана и Јулија; те три ћерке: Олгу, Минку и Миру. Захваљујући свом високом положају, Буде је био у прилици да школује своје синове (8) а својим ћеркама омогући прилику за добру удају (9). Најпознатији нам је Срђан Будисављевић (1883–1968) који је био истакнути члан Прибићевићеве Самосталне демократске странке, а од 1939. године и њен предсједник. Био је министар у влади Цветковић–Мачек као и у влади Душана Симовића. Због својих антифашистичких ставова, према споразуму Тито–Шубашић, био је изабран за једног од тројице намјесника који су постављени краљу Петру II Карађорђевићу

Из овог кратког прегледа видимо да је Јулије Будисављевић (1882–1981) члан једне утицајне породице, која му обезбјеђује школовање на Медицинском факултету у Инсбруку. Студије завршава 1907. године, а потом је радио на хируршкој клиници доктора Schloffera прво као волонтер а затим и као асистент. На позив Српског Црвеног крста водио је за вријеме балканских ратова резервну болницу у Београду. Мобилисан је у Првом свјетском рату и већ 1915. године постаје шеф инсбрушке клинике на Источном фронту. У ратном периоду се и вјерио са младом Дианом Обеxер, са којом ће 1919. године прећи да живи у Загреб. Одмах је именован за редовног професора хирургије на Медицинском факултету у Загребу, гдје је његовим трудом 1921. године основана хируршка клиника. Школске 1927/1928. био је декан Медицинског факултета те потпредсједник Збора лијечника Хрватске (11).

Краљевска влада у емиграцији настојала је на разне начине бити информисана о дешавањима у окупираној Југославији. Подаци из НДХ стизали су махом од оданих чланова ХСС-а или њима блиског свештенства које је остало у земљи. Важна веза са Лондоном биле су и дипломате које су остале у Швајцарској, Португалу и Шведској. У тим депешама повремено наилазимо на податке о породици министра Срђана Будисављевића. Први извјештај је стигао октобра 1941. године; споран је аутор извјештаја и информације у њему али га приређивач (Љубо Бобан) уз опрез истиче као прве вијести из Хрватске које су стигле у Лондон након слома Југославије: „Кипар Мештровић наводно је морао преузети руководство умјетничке академије у Загребу, али сада живи у Сплиту. Кирург др. Будисављевић је још на клиници примаријус и то на интервенцију М. Будака јер је потоњем прије више година једном операцијом спасао живот…“(12).

Тако Стјепан Гажија из Женеве јавља 8. новембра 1941. године:„Мишкина је на слободи, исто и Штампар (Андрија), као и Крлежа, док је Цесарец убијен. Срђанов брат (Јулије) је једини Србин који је остављен по жељи стрица Миле (Будак) на свом положају“ (13). Депеша Берислава Ангелиновића упућена Грги Ангелиновићу 23.децембра 1941. године доноси: „Самосталац из Лике др. Богдан Брујић убијен је. У Лици и Кордуну су тешко страдали крајеви гдје су Самосталци имали много присташа. Др. Будисављевића неко вријеме нису дирали. Прије неколико дана је пензионисан…“ (14) Отправник послова у Лисабону 14. марта 1942. године јавља: „Др Јулије Будисављевић налази се још увек у Загребу, у својству шефа клинике, цела његова фамилија жива и здрава. Породица адмирала Прице жива и здрава, за Срђана Прицу капетана бојног брода не зна се где је…“ (15).

Доминик Мандић јавља Јурају Шутеју 10. јуна 1942. године: „Др. Ј. Будисављевић је под паском, али несметано предаје на Медицинском факултету. Гђа Јулијева много добра чини и посредује за Србе страдалнике“ (16). Претпоставка је била да је Јулије своју сигурност дуговао Мили Будаку. Међутим, више је вјероватно да је Јулије, као и други љекари српског поријекла у Загребу, био „поштеђен“ због свог знања, вјештина и ранијих познанстава. Поред љекара, постојало је још утицајних Срба у Загребу који су избјегли прогоне из поменутих разлога. Ипак, отказима, пензионисањима и другим начинима уклањани су из јавног живота. Причу о породици Обеxер из Инсбрука обрађујемо на основу шкртих података, углавном заснованих на подацима добијеним на градском гробљу у Инсбруку. Породична гробница ипак може да открије више него што би се очекивало. Стицање богатства и угледа породице Обеxер почело је са Михаелом Обеxером (1826–1884), за кога се истиче да је био инвеститор и трговац текстилом. Ипак са велике и лијепе породичне гробнице видимо да је њен нару-чилац Михаелов син Макс Обеxер (1863–1933), испод његовог имена стоји натпис „велетрговац“ мада би тачнији превод био бизнисмен. Ожењен за Ану Роесе (1868–1915), Макс као један од најбогатијих људи у Инсбруку добија сина Хермана (1888–1907), а неколико година касније и ћерку Диану (1891–1978) којој као прави аристократа даје име по богињи лова. Насљедник очевих
послова требало је да буде син Херман, који усљед болести бива упућен на лијечење у Америку. Умире по доласку у Њујорк. Када му је преминула супруга, Маx склапа други брак са Јоханом Јанезич (1880–1963) са којом не знамо да ли је имао потомства. Изгледа да је породична имовина на крају била подијељена између ћерке и маћехе, након дугог судског процеса (17). Ипак је мало познато да је Диана, када је боравила у Аустрији, радије користила своје крштено име Фриеда – Олга. Становала је на адреси Anichstraβe 24, недалеко од Универзитетске клинике и Медицинског факултета. Похађала је школу за медицинске сестре, те на оближњој клиници упознаје Јулија Будисављевића.  Склопили су брак 17. априла 1917. године. Наредне године добијају ћерку Јелку (1918 –?) (18.)

Брачни пар се сели 1919. године у Загреб. Ту им се родила друга ћерка Илсе. Треба рећи да се Јелка и Илсе спомињу у Дневнику како су спорадично помагале у паковању пакета и прикупљању помоћи за логораше у стану Будисављевића на Свачићевом тргу бр. 1319. Илсе (1920–2009) је сахрањена у породичној гробници у Инсбруку, док је Јелка била удата за извјесног Рашицу са којим је живјела у Јужној Америци. Треба рећи да депеше упућиване члановима владе Краљевине Југославије у Лондону на неколико мјеста помињу Диану Будисављевић и њен ангажман. Тако извјештај од 28. септембра 1942. године доноси: „…Спашавање српске дјеце: Око 6 тисућа српске дјеце остало је без хранитеља, било да су побијени или одведени на рад у Њемачку. Доведени су у Загреб, Сисак и Јастребарско у споразуму са Будисављевићем, Смољаном… Та су дјеца преко надбискупа смјештана по хрватским селима. Сељаци су их објеручке прихватили. Било је дирљивих случајева самилости и љубави (ово не јављати преко радија). Дјеца су спашена од сигурне
смрти – јер има доказа да су их у државним сабиралиштима почели тровати. Сва се акција спашавања дјеце води преко католичке акције са којом у најужем погледу сурађује госпођа Јулија Будисављевића…“20 Желимо нагласити да овај извјештај жели истаћи активизам Католичке цркве и приписати заслуге неким члановима ХСС-ате тако дати аргументе хрватским члановима Владе у Лондону. Ипак, значајан је јеробавјештава Лондон о хуманитарној акцији спашавања дјеце. Други извјештај пише Александар Авакумовић, отправник послова у Стокхолму упућен Слободану Јовановићу 18. јуна 1943. године: „Деца већим делом сирочад партизанска, доведена у Загреб на исхрану, била су умотана у новине и стару хартију. Епидемија и глад имају за последицу невероватну смртност. Овај проверен пример то најбоље доказује: Број сирочади партизанске или друге рачуна се на преко 200.000. Власти које само деломично функционишу и не показују нарочито старање да спасу српску децу… У Загребу постоји дечији дом у коме раде гђа Будисављевић, снаја Срђана Будисављевића и гђа др Штампара. Према њиховом исказу оне воде картотеку сирочади, старају се колико могу да их помогну. У картотеци имају 12.000 имена. Дечији дом у Загребу са овим двема женама на челу, изгледа да јеједина установа која озбиљно и поштено настоји да ублажи ову несрећу. Но резултати су поражавајући. Деца стижу до дечијег дома у таквом стању да умиру ен массе. Гђа Будисављевић је једног дана примила из Лике партију од 40 деце. Шест дана доцније, од 40 деце, остало је живо 8 деце. Друга су помрла, такорећи на рукама ових племенитих жена…“ (21)

Поред брачног пара Будисављевић, истакнуте улоге у акцији спашавања дјеце играли су Камило Бреслер, о којем постоје доступнији подаци (22), те Драгица Хабазин са надимком Мајка, на коју желимо обратити пажњу. Као дугогодишња сестра Црвеног крста, била је све вријеме трајања рата врло активна. Нажалост, није претјерано спомињана у историографији; податке и детаљнију биографију доносимо захваљујући истраживањима историчара Силвестра Милете из Загреба.

Драгица Хабазин (1902–1977) била је по образовању болничарка. Радила је као виша (касније главна) сестра Црвеног крста у Загребу. Била је позната и под именом Мајка Хабазин. Од 1929. године у Загребу доставремена проводи у баракама Црвеног крста код Главног колодвора. Ту ју је и затекао рат, па је предано радила на организацији пружања помоћи бројним транспортима који су пролазили кроз Загреб. Тако је и дошло до сарадњеизмеђу Драгице Хабазин и Диане Будисављевић. Њезин карактер и одлучност можда добро осликава овај извод из књиге Хрватски Црвени криж: 125 годинау служби хуманости: „Драгица Хабазин многима је својим сурадницима остала у сјећању по добрим везама што их је одржавала са загребачким жељезничарима, али понајвише због своје несвакидашње одважности. Знала је понекад стати испред влака како би спријечила да крене прије него што сестре Црвеног крижа обаве своју дужност“ (23).

Ако овом изводу из књиге додамо да се „иступање“ пред воз зналодогодити и у периоду 1941–1945, онда нам је јасно зашто је ово сјећањеостало упамћено. Има још примјера за овакав карактер Драгице Хабазин.Сјећања сестре Црвеног крста, Јане Коцх, која су излазила у неколико бројеваповодом тридесет година од устанка у Хрватској, доносе један наслов:Сестра Драгица – неуморна „Мајка“ наводећи њену кључну улогу у одржа-вању веза чланова хуманитарне акције са запосленима на Главном коло-двору, од скретничара и кондуктера до жељезничара и станичне полиције 24.Други занимљив догађај из ових сјећања свакако је сусрет шефа свих логора уНДХ Вјекослава Лубурића Макса и Драгице Хабазин, када се, приликом од-вођења дјеце из самих логорских објеката у Старој Градишкој, Лубурић ус-противио овоме па је на Драгичино одлучно држање и инсистирање да се дјецапреузму, окомио на њу ријечима: „Ви сте та сестра која по Загребу причакако ја кољем дјецу… ко вам је допустио да улазите у болницу…“. Драгицаје наводно помирљивије одговарала али и настављала са послом; том приликомсу успјеле да изведу из логора око 700 дјеце (25).

Када направимо преглед транспорта дјеце из Јасеновца и Старе Градишке, као и привремених логора у њиховој околини (Млака, Јабланац, Уштица, Церовљани) видимо да су, у организационом смислу, вође Диана Будисављевић и Драгица Хабазин. Поред тешких услова и самог здравственог стања дјеце у поменутим логорима и њихове бројности, проблема транспорта, медицинског збрињавања, смјештања, прехране и рјешавања питања смјештаја занеколико хиљада дјеце, појавила су се два нова мјеста страдања већ извучене дјеце из логора. Један је био Горња Ријека (угашени логор), гдје је усташка младеж изабрала око 400 дјеце са којима су жељели радити на одгоју у новом „Дому за избјегличку дјецу“ са иначе потпуно нехуманим условима,а други је привремени логор у Сиску. Требало је ићи спашавати оне за које су вјеровали да су спашени усташког терора. Оба задатка обавила је Драгица Хабазин. Логор Горња Ријека који су отворили, убрзо је био напуштен од стране усташке младежи, када су се међу дјецом појавио тифус. Свега стотину дјеце по доласку у Загреб је преживјело овај друштвени експеримент. Сисак је од августа 1942. године користио као привремени логор, одакле су жене и мањи број мушкараца упућивани на рад у Рајх. Ту су одвајани од дјеце и, уз обећања да ће се о њима бринути, возовима превожени у фабрике и погоне. Тако се на једном неусловном мјесту нашло, према процјени, 5.000 дјеце одузетих од мајки и још око 2.000 дјеце која су извучена из других логора и ту допремљена. Усљед лоших услова и потпуне небриге, свакодневна смртност дјеце бројала се на десетине. Једном ријечју, Сисак је тад представљао пакао у паклу. Драгица Хабазин је била та која је прихватила да путује у Сисак, организује транспорте за Загреб и помогне колико је било могуће (26). У Сиску је укупно умрло око 2.000 дјеце. У изјави Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Хрватске 1945. године, детаљније је појаснила пратеће догађаје (27).

Драгица Хабазин рођена је у Загребу, гдје је и крштена у Цркви Светог Петра 1902. године. Родитељи су јој били Elizabeta (Јелисава) Weissman iz Villach-а (1878–1944) и Иван Јанковић (1869–1947) из Брестанице код Кршког. До 1917. године живјела са породицом у Влашкој улици у Загребу, а потом се сели у Ријеку, гдје ће живјети дванаест година. Мајка је била домаћица, а отац је радио као ложач на жељезници. Од 1929. године, отац је добио премјештај па су се вратили у Загреб. Драгица је са супругом Ђуром Хабазином (1901-–1959), грађевинским радником, имала једног сина и касније двоје унучади. Била је висока 175 цм и тешка око 120 килограма. Имала је блиске везе са жељезницом, будући да су јој, поред оца, и оба брата били запослени на жељезници. Послије рата радила је као главна сестра Црвеног крста на Главном колодвору, гдје је проводила доста времена, а ту је у једној од барака добила и стан. Рад са дјецом наставила је и након рата. Водила је дјечја одмаралишта у Сплиту и Лошињу, проводећи готово цијелу љетну сезону пазећи малишане изОсијека и Чехословачке, који су ту редовно долазили. Рођаци који је се сјећају, описују је као ауторитативну и строгу како у раду са дјецом тако и у свакодневном животу. Рад са дјецом јој је био главна преокупација и готово никад није причала о ратном периоду. Рођаци истичу да је са дјецом била окружена од младости па до своје смрти. Било јој је повјерено, педесетих година, да путује у Африку по сирочад која је требало да буду усвојена у Југославији.

Током поплава у Загребу 1964. године активно је учествовала, сакупљала помоћ и гардеробу за унесрећене. Течно је говорила италијански и њемачки језик. Будући да је била гојазна, дуго се борила са дијабетесом, од којег је и умрла у Загребу, 20. јуна 1977. године, и сахрањена на Мирогоју. Црвени крст тим поводом објавио је у штампи један примјерен текст који дајемо у прилогу 28.

Током периода удомљавања спашене дјеце, радило се тако да се старија дјеца више удомљавају на селу, што је одговарало сеоским домаћинствима, док су мала дјеца удомљавана у градским насељима. Становници Загреба узели су на старање велики број дјеце, док су за многе богати грађани оснивали мале приватне домове, а часне сестре су такође бринуле о мањем броју дјеце. Тако долазимо и до Саве Петровића из Старе Пазове. Према Дневнику, Сава Петровић је био у Загребу средином јуна 1943. године, те изразио жељу да брине о неколико старијих дјечака. Када му је саопштено да је удомљавање мале дјеце највећи проблем, прихватио је савјет и одлучио да преузме одговорност за 45 дјеце, приставши да плати трошак одијевања за 31 дјечака и 14 дјевојчица. Средином јула 1943. године по дјецу је дошла Анђела Рогулић, те су након низа проблема око жељезничког превоза, дјеца стигла у Стару Пазову. Како можемо закључити из касније кореспонденције између Диане и Саве, дјеца су дијелом била смјештена на Петровићевом салашу, имању од 75 хектара, на којем је било 45 објеката гдје су живјели и „бироши“, запослени на имању, те у Земуну и другим околним мјестима. Видимо да су интересовања родитеља који су били на принудном раду у Њемачкој за стање њихове дјеце, путем писама, стизала на адресу Будисављевића, а потом је Сава Петровић извјештавао о здрављу дјеце и њиховом боравишту. Такође, писао је и о новим сазнањима која су прикупили од дјеце, а што је било корисно за утврђивање њиховог идентитета, будући да је било мале дјеце о чијем идентитету се знало мало или готово ништа. Склони смо закључку да се Сава Петровић није лично старао за дјецу, али видимо да се о њима интересовао, редовно  извјештавао и врло вјероватно новчано издржавао или помагао (29). По ослобођењу Старе Пазове, 21. октобра 1944. године, Сава Петровић је одведен из своје куће и без суда стрељан од стране партизана. Оваква судбина натјерала нас је да покушамо нешто детаљније сазнати о овом човјеку. Наиме, радило се о великом посједнику, трговцу, власнику хотела, винограда, биоскопа, салаша и посланику ЈРЗ (Југословенска радикална заједница) (28)

Немамо много извора који нам говоре о држању Саве Петровића током рата. Можемо закључити, ипак, да је као Србин на територији НДХ остао нетакнут, као и његова имовина. Био је доста близак са Нијемцима који су живјели у његовом хотелу и боравили у Петровићевој кафани. Партизански извори, који му нису наклоњени, не поричу да је од 1942. године пружао помоћ партизанима у житу и другим намирницама, али је на њихово инсистирање да им се придружи категорично одбијао. Доцније су открили да је наклоњен четницима и да са неколицином блиских сарадника скупља помоћ коју шаље преко Београда, наводно путем аутомобила који је возио службеник њемачке амбасаде. Током 1944. године, Дража Михајловић покушава да у Срем убаци своје оружане групе из Србије и Босне како би дјеловале против партизана и окупљале српско становништво око себе. На ово је ОЗНА упутила директиве за борбу против четничких шпијуна и спречавање њиховог дјеловања. Тако је исте године два пута покушано хватање, између осталих, и Саве Петровића или тачније његова ликвидација, али без успјеха.

Партизански извори закључују да се Петровић хтио осигурати тиме што је бринуо о дјеци, уколико партизани побиједе у рату, те да је био острашћени националиста (30). Везано за ове наводе, усљед анализе писама која је слао Диани Будисављевић, примјетно је рецимо Петровићево инсистирање на преузимању само православне дјеце. Такође, при довођењу дјеце у Стару Пазову, Анђела Рогулић је одбијала да јој се за пратњу дају часне сестре, што је отежавало организовање одласка дјеце из Загреба. Овоме у прилог може ићи да је Петровић, поред чланства у странци, наводно био и лични пријатељ са Миланом Стојадиновићем. На другој страни, примјетна је тежња партизанских извора да се оправда трагична Петровићева судбина иако се не наводи како је он страдао. Према картону ОЗНА, Сава Петровић је означен као народни непријатељ, одведен у Земун, гдје је у новембру 1944. године стрељан, како се наводи код зграде ОЗНА. Његови рођаци су поднијели захтјев за рехабилитацију, па је Виши суд у Београду 14. децембра 2015. године донио правоснажну пресуду која потврђује рехабилитацију и проглашава Саву Петровића неосуђиваним лицем (31).

На крају, треба се осврнути на неколико питања која остају отворена, а тичу се самих догађаја и актера теме спашавања и страдања дјеце у НДХ и која захтијевају даља истраживања. Такође желимо указати на питања која се јављају из односа одређених сазнања везаних за ову тему и историографије Другог свјетског рата на југословенском подручју.

Првенствено се намеће питање добијања дозволе за улазак и спашавање дјеце из логора НДХ. Политичка воља која је дошла од врха усташке власти, са приличном сигурношћу можемо рећи, била је условљена или тачније уцијењена од стране Њемачке. Иако су разлози таквог правца дјеловања Нијемаца прилично аргументовани, конкретне везе и кораци који су подузети, а који су спасили животе хиљада дјеце али и жена, остају неистражени. Према Дневнику, Диана Будисављевић је у великој мјери била уплетена у рјешавање овог питања, али њени саучесници нам остају непознати. Велики проблем досадашњем, скромном истраживању учинио је сам Дневник, који су приређивачи, приликом припреме за штампу, опремили у виду фуснота погрешним подацима о личностима. Овдје првенствено мислим на личност која се помиње као главна Дианина веза са официрима Вермахта и другим Нијемцима на положајима у НДХ.

Дневник је писан на њемачком језику, у којем је поменута личност навођена као „Rittermeister von Kozian“. Грубом грешком, приређивач је у преводу на хрватски језик сматрао да се ради о официру Алберту вон Котзиану, који са дешавањима у НДХ, чини се, није имао никакве везе. Тако да је и оно мало истраживања по иностраним архивима ишло у погрешном правцу. Мајор Вермахта Wilhelm Knehe и извјесни Hecker из службе Рајха за довођење радне снаге чине њемачки тројац, који је, уз Диану Будисављевић, радио на добијању поменуте дозволе. Овдје треба додати и подофицира са презименом Prechtl, родом из Инсбрука, који је вршио посао курира између Диане и поменутих Нијемаца. Њихове личности, мотиви и даљња судбина кључни су за јасније сагледавање овог питања и догађаја.

Друго питање које остаје отворено јесте судбина велике картотеке са именима спашене дјеце која је по ослобођењу Загреба одузета Диани Будисављевић и њеним сарадницима. Као питања остају колико се та картотека користила у помоћи проналажења дјеце, зашто је и у ком тренутку склоњена и какву улогу је Татјана Маринић играла по овом питању. Будући да су постојале копије дијелова картотеке, да ли су се користили и шта се са тим списковима дешавало. Кроз питање судбине картотеке, додали бисмо и питање судбине саме Диане Будисављевић након рата и зашто је дневник о својој акцији склонила од очију јавности али и своје породице? Треће питање односило би се на детаљнији приказ биографија и дјеловањаљекара али и осталих учесника у овом подухвату, који носе велике заслуге за лијечење, старање и удомљавање дјеце како у Загребу, Сиску и Јастребарском, тако и по селима широм Славоније, Међумурја и Срема.

Поменимо још неколико питања која везују наративе о Другом свјетском рату и сазнања која даје тема хуманитарне акције спашавања дјеце у НДХ. Прво питање односи се на сагледавање слике везане за саме логоре и страдање људи. Потребно би било истраживање и јаснији преглед дешавања по логорима НДХ, од којих су многи настајали због тренутних потреба усташких власти, потом гашени, поново активирани али на неким мјестима сада за потпуно друге сврхе и потребе. Ту би требало да се истакне јасна разлика. Овдје свакако не мислимо на цијели систем логора Јасеновац који је од свог оснивања па до краја рата радио искључиво у сврху остваривања усташке политике и масовног убијања. Друга ствар се односи на питање држања већински хрватског становништва како градова тако и села према удомљеној српској дјеци, будући да имамо готово 10.000 преживјеле дјеце која су спашена и удомљавана само путем ове хуманитарне акције. Овдје треба додати однос наратива о Католичкој цркви према српском становништву и њено активно учествовање у удомљавању дјеце по хрватским селима. Те, на крају, наратив о надбискупу Алојзију Степинцу у нашој
историографији и његовој улози код удомљавања српске дјеце путем Каритаса.

 

БЕЛЕШКЕ

 

  1. Приказ Дневника: Милан Кољанин, „Акција ‘Диана Будисављевић’“, Токови историје (Београд), бр. 3, 2007, 191–207.
  2. Више о хуманитарној акцији спашавање дјеце погледати: Гавро Буразор, Хуманитарна акција Диане Будисављевић 1941–1945, Нови Сад, 2013; Јасмина Тутуновић Трифунов, „Акција Диана Будисављевић (1941–1945)“, у: Истраживања и меморијализација геноцида и ратних злочина (ур. Јован Мирковић), Београд, 2012, 53–93.
  3. Хрватски биографски лексикон, књига 2, Бј–Ц, Загреб, 1989, 434–435.
  4. Видјети грб породице Будисављевић – Приједорски у прилогу. Опис: Штит је окомито раздијељен на плаво и црвено поље; у плавом пољу на зеленој подлози стоји златни лав са сабљом кривошијом у десној шапи, а изнад лава је златна шестокрака звијезда; у црвеном пољу оклопљена десница са мачем.
  5. Будислав Будисављевић – Приједорски, Мемоари: Поменици из мог живота, Бјеловар, 2012, 15–41; Хрватски биографски лексикон 2, Бј–Ц, 434–435.
  6. Будисављевић је писац прве биографије о Николи Тесли, који му је био даљи рођак преко мајчине линије. Објављена је 1898. Објавио је књиге: Књижевно цвијеће Лавослава Вукелића, Загреб, 1882; Рецимо коју о Франу Курелцу (О 30. обљетници смрти његове), Загреб, 1904; С Личке груде, Загреб, 1913; Из старог завичаја, Нови Сад, 1914; Из мојих успомена, Загреб, 1918. Из: Жељко Караула, Прилози за биографију Будислава племенитог Будисављевића Приједорског уз помоћ његових необјављених мемоара “Поменици из мог живота”, Сењски зборник, Сењ, 2011, 87–130.
  7. Б. Будисављевић – Приједорски, Мемоари: Поменици из мог живота, Бјеловар, 2012, 37–41.
  8. Мане је студирао у Будимпешти, Срђан у Берлину, Јулије у Инсбруку, а Вељко је, према фотографијама, био официр ратне морнарице.
  9. Олга је преминула 1884. године; Мира се удала за Ливија Кушевића; Минка је била жена адмирала Драгутина Прице.
  10. Хрватски биографски лексикон 2, Бј–Ц, 344–345.
  11. Хрватски биографски лексикон 2, Бј–Ц, 344–345.
  12. Љубо Бобан, Хрватска у архивима избјегличке владе: 1941–1943: Извјештаји информатора о приликама у Хрватској, Загреб, 1985, 252–253.
  13. Љ. Бобан, Хрватска у архивима…, 36–38.
  14. Љ. Бобан, Хрватска у архивима…, 343.
  15. Љ. Бобан, Хрватска у дипломатским извјештајима избјегличке владе: 1941–1943, књига 1, Загреб, 1988, 239.
  16. Љ. Бобан, Хрватска у архивима…, 206–207
  17. Погледати у прилогу фотографије снимљене у Инсбруку 2014. године током ауторовог боравка у Аустрији. Такође захваљујем на љубазности Вери Меркел из Инсбрука која ми је својим занимањем за породицу Обеxер попунила неке празнине.
  18. Innsbruck informiert, br. 3, mart, 2007, str. 44; Anna Maria Grünfelder, “Diana Obexer-Budisavljević und die Kinder der Ustascha-KZ”, u: Jahrbuch 2008 (ur. A. Peham, C. Schindler, K.Stögner), Wien, 2008, 232–260. Према службеним новинама града Инсбрука, од 14. септембра 1978, наводи се међу умрлицама да је Фриеда Олга Диана Будисављевић, рођена Обеxер преминула у 87. години живота.
  19. Дневник Диане Будисављевић, Загреб, 2003, 24–33.
  20. Љ. Бобан, Хрватска у архивима…, 163–166.
  21. Љ. Бобан, Хрватска у дипломатским извјештајима…, 295–296.
  22. Више о Камилу Бреслеру: Хрватски биографски лексикон 2, Бј–Ц, 289; Заоставштина Камила Бреслера чува се у Хрватском школском музеју у Загребу.
  23. Здравко Жидовец, Хрватски Црвени криж: 125 година у служби хуманости, Загреб, 2003, 80–81. (Наводи се да је Драгица Хабазин током рата била “главна сестра Црвеног крижа”.)
  24. Плави вјесник, 15. 11. 1971, бр. 894.
  25. Плави вјесник, 22. 11. 1971, бр. 895
  26. Жене Хрватске у Народноослободилачкој борби, књига 2, Загреб, 1955, 370–373; Више о стању у логорима у Сиску и Горњој Ријеци: Мирко Першен, Усташки логори,
    Загреб, 1990.
  27. ХР–ХДА, ф 306, ЗКРЗ, ГУЗ, 4676/45.
  28. Подаци добијени методама оралне историје од чланова породице, 2013. године. Дијелове необјављеног истраживања добили смо на увид за потребе овог чланка; наовом захваљујемо историчару Силвестру Милети из Загреба
  29. Дневник…, 132–133; МЖГ, Легат Драгоје Лукића, несређена грађа.
  30. Јанко Шаго, Хроника Старе Пазове, Нови Сад, 1991, 322–324, 477–479; Војводина у НОР-у, уредник Чедомир Попов, Нови Сад, 1984, 289, 340.
  31. Податке о Сави Петровићу својом љубазношћу уступио нам је адвокат Душан Николајевић из Београда; wеб: оtvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/07/80420/40888.htm; Dnevnik…, 133.

 

 БИБЛИОГРАФИЈА

 
Необјављени извори

 

  • Хрватски државни архив, Загреб (ХДА)
    Фонд 306, Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових
    помагача
  • Музеј жртава геноцида, Београд (МЖГ)
    Легат Драгоје Лукића, несређена грађа

 

Објављени извори

  •  Бобан, Љубо, Хрватска у архивима избјегличке владе: 1941 –1943 : Извјештаји информатора о приликама у Хрватској, Загреб, 1985.
  • Бобан, Љубо, Хрватска у дипломатским извјештајима избјегличке владе:1941–1943, Загреб, 1988.
  • Будислав Будисављевић – Приједорски, Мемоари: Поменици из мог живота,
    приредио Жељко Караула, Бјеловар, 2012.
  • Дневник Диане Будисављевић, Загреб, 2003.

 

Литература

  •  Буразор, Гавро, Хуманитарна акција Диане Будисављевић 1941–1945, Нови Сад, 2013.
  • Војводина у НОР-у, уредник Чедомир Попов, Нови Сад, 1984.
  • Жене Хрватске у Народноослободилачкој борби, књига 2, Загреб, 1955.
  • Жидовец, Здравко, Хрватски Црвени криж: 125 година у служби хуманости,
    Загреб, 2003.
  • Лукић, Драгоје, Били су само деца, Лакташи, 2000.
  • Першен, Мирко, Усташки логори, Загреб, 1990.
  • Шаго, Јанко, Хроника Старе Пазове, Нови Сад, 1991.

 

Новине и чланци

 Плави вјесник (Загреб), новембар–децембар 1971.

  • Innsbruck informiert, br. 3, mart, 2007.
  • Grünfelder, Anna Maria, “Diana Obexer-Budisavljević und die Kinder der Ustascha-KZ”, u: Jahrbuch 2008 (ur. A. Peham, C. Schindler, K. Stögner), Wien, 2008.
  • Караула, Жељко, Прилози за биографију Будислава племенитог Будисављевића
    Приједорског уз помоћ његових необјављених мемоара “Поменици из мог живота”, Сењски зборник, Сењ, 2011.
  • Кољанин, Милан, „Акција ‘Диана Будисављевић’“, Токови историје (Београд), бр. 3, 2007.
  • Трифунов, Тутуновић Јасмина, „Акција Диана Будисављевић (1941–1945)“, у: Истраживања и меморијализација геноцида и ратних злочина (ур. Јован Мирковић), Београд, 2012.
  • Прилике у НДХ пред крај рата
Акција Диане Будисављевић
На потицај Диане Будисављевић, супруге угледног загребачког кирурга, у српњу 1942. године започиње акција спашавања дјеце из логора. Диана Будисављевић (рођена Обеxер) родила се у Иннсбруцку (Аустрија) 1891. Године, гдје се и школовала. Ту је упознала будућег супруга др. Јулија Будисављевића, православног Србина, који је радио као асистент на кируршкој клиници. Вјенчали су се 1917. Године. Када је 1919. године др. Будисављевић именован професором кирургије на новооснованом Медицинском факултету у Загребу, напуштају Иннсбруцк и селе у Загреб. Већ од листопада 1941. године, заједно с већим бројем сурадника, настоје помоћи православним женама и дјеци заточеним у усташким логорима, као и особама које су у великим транспортима пребациване на присилни рад у Њемачку, акцијом, која је међу упућенима била позната под именом Акција Диане Будисављевић. Након што је сазнала за велики број дјеце која се налазе у логорима Јасеновац и Стара Градишка, по цијену властитог живота подузела је акцију њиховог спашавања. На њезин потицај у акцију се укључио и др. Камило

Бреслер из Одјела за скрб Министарства удружбе (Министарства социјалне скрби), као и Хрватски црвени криж, међу чијим је члановима било више сурадника Народно-ослободилачког покрета.139 Како су дјеца из логора могла бити отпремљена само легалним путем, Диана Будисављевић успјела је преко сатника (капетана) њемачке војске Алберта вон Котзиана добити дозволу за преузимање дјеце. Одјевена у одору сестре болничарке Црвеног крижа, два пута је одлазила у логор Стара Градишка, три пута у Јабланац и једном у Млаку, како би преузела дјецу и пребацила их у Загреб. У Загребу су дјеца најприје била смјештена у болнице и сличне установе, гдје им је пружена, у изузетно тешким ратним увјетима, сва доступна њега. Из Загреба су затим дјеца била одвођена у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Сиску и Горњој Ријеци, од којих је оно у Сиску био прави дјечји логор, застрашујући. Успркос скрби једне непознате жене, многа су дјеца, а нарочито она млађа, умрла од болести и исцрпљености, односно посљедица боравка у логорима. Тек у коловозу 1942. године добивена је дозвола да се дјеца могу удомити у обитељима. Удомљавање се обављало преко Каритаса Загребачке надбискупије.

Помоћу транспортних листа и других извора (болничких картотека) Диана Будисављевић и њени сурадници израдили су посебну картотеку с основним подацима за око 12.000 дјеце која су у то вријеме прошла кроз Загреб. Успоставила је и коресподенцију с родитељима на присилном раду у Њема­ чкој. Акција Диане Будисављевић сакупљала је до краја рата, новчане прилоге, те прилоге у храни и лијековима, која су повремено, преко Црвеног крижа слана дјеци у логорима.

139 Бреслер (Брöсслер, Бресслер), Камило, педагог и социјални радник, начелник Одсјека за социјалну скрб при Министарству удружбе НДХ.

Одмах по ослобођењу, свибња 1945. године, а на захтјев Министарства социјалне политике односно Одјељења за­штите народа (OZNE), морала је предати картотеку дјеце, све своје биљежнице које су садржавале различите податке о дјеци, као и пет албума фотографија дјеце.140 Након тога престала је с радом и повукла се из »јавног« живота. Њезину активност на спашавању дјеце и помоћ заточеницима усташких логора многи повијесни документи неоправдано и злонамјерно прешућују. Довољно је прелистати уџбенике, лексиконе и енциклопедије, у којима се њено име готово нигдје не спомиње. Умрла је у своме родном Иннсбруцку 1978. Године.

Наташа Матаушић, Јасеновац фотомонографија, стр. 111-113