Офанзива на Козару

Терор над српским православним становништвом достигао је кулминацију нападом удружених њемачких, домобранских, усташких и четничких снага на Козару и околна села која су ослободили партизани. Тијеком офензиве цијели је крај освојен, спаљен и уништен. Мноштво цивилног, православног становништва, углавном жена, дјеце и стараца нашло се у збјеговима (око 68 000). Транспортирани су у КЛ Јасеновац, односно Стару Градишку. Дио становништва преко Јасеновца упућивање у Славонију, Ђаковачки крај, Мославину и Билогору. Дио је остао у логом, гдје је већина убрзо ликвидирана, а за рад способни мушкарци и жене издвојени су и одведени на присилни рад у Њемачку. У логом је остао велики број дјеце, од дојенчади до четмаестогодишњака.

Јасеновац фотомонографија, Наташа Матаушић, стр. 111

На слици: мајка са децом у збегу.
Фото: Архив Југославије.

 

Zločini na Kozari

Na slici: Zločin nad stanovništvom učinjen kod Prijedora za vreme ofanzive
  na Kozari tokom juna i jula 1942. godine. 

Foto: Arhiv Jugoslavije, inv.br. AJ-RZ-II-91a

Покољ Козарчана у септембру 1942.

Првог рујна (сптембра), обично, јасеновачко, крваво јутро. Једва се дигосмо. Зијевали смо од бесанице, слабости и муке. А кости као да су нам биле изломљене, свуда боли, свуда као жива рана.

Тај је ужасни дан остао свима преживјелим као тешка бразготина за читав живот. Почело се одмах с убојствима већ рано ујутро. Нисмо се ни освијестили, кад ли се зачу дрећећи глас:

Наступ! Зар још спавате, мрцине!

Безброј пута смо морали присуствовати убиству наших другова. Тако смо и ми кажњени, да гледамо бруталне бестијалности, све док не дође ред и на нас. Значи, ми смо страшно кажњени. И жалост и неко олакшање се у исто вријеме мијешало у нашој души. Није више питање живота, него је питање трајања казне: тко дуље остане, мора више да трпи! Метак кроз главу, особито од карабина оног блесавог Јуре, само за трен изазива муку и бол, све се одиграва у посљедњем тренутку, као муња у црној ноћи. Бљесне и за трен се опет склопи вјечни, мрачни бездан смртног ништавила. Жртве би се у агонији трзале свршене су паклене муке. Исцрпљенима, измученима, измрцваренима, данас нам се оштри пуцњи нису чинили тако јаки и продорни као прије, као да нису из карабина, него из дјечије играчке, као ударци штапом по тарабама.

Оглушили смо, ослијепили, отупјели!

Више нас не потресају ни крв, како куља кроз очну дупљу, ни самртни трзаји. Ми смо нови психијатријски феномен којег никада прије није било, јер људи то никад нису доживљавали, што ми сада доживијавамо. Од глади и непрекидних ужасних утисака, мрцварења и мучења који су у вртоглавом темпу надирали у мозак наступило је ново обољење, нарочито душевно стање, “ступуроза”.
Што смо ми ? У нас мањка нормални однос. Душевна кадаваризација! То је и био циљ фашизма. Још се увијек наши побијени другови ту пред нама грче и трзају… Ми их тупо гледамо.

Разлаз! На посао! дрекнуо је фра Сатана пискутљивим гласом.

С тешким, набреклим ногама и отупјелим, бескрвним мозгом, механички смо се окренули и као полуга, коју окреће пара, кренули с тог мјеста покоља у правцу “Људоловке”, у наше смрдљиве боксове, у мртвачке, ушљиве сандуке. Нешто нас беживотно покреће, ми смо моторизирани мртваци, испуњени препарати неког фашистичког музеја ужаса.

Око 9 сати наједном нека хистерична ужурбаност! Кроз уши нам као дуге игле прободоше крикови људождера.

Шта њушкаш, свињо!

Чусмо из непосредне близине кратке пуцњеве из парабелума. У бараку! залаја кратко и оштро, као ловачки пас, добро познати глас Маричића. Опет пуцњава.
Убијају све одреда кога нађу напољу, без ријечи! – дошапта нам Миле Козарић. Уђосмо у бараку, још прије њихова доласка. Нешто се слично увијек периодички догадало у логору. Масовни покољ! Ми се тога не бојимо! Налазимо се у валовима неминовне струје. Већина није више радознала, што ће се с њима догодити. Живот је већ изгубљен. Легосмо на боксове и чекамо.

Мали Миле некуда неста. Спопаде нас бојазан за њега. Чујемо стално комешање, усташке поклике и пуцњаве по логору. Зашкрипаше врата, а Миле утрча и равно к нама. Шапће нам: Козарачка села, сва Крајина, мало и велико, дјеца у нарамку, дјевојке, старци, ни краја им се не види! Иду по насипу од Кошутарице и Млаке. Већ их скелом превозе! Познам их по одијелу. Неки нас чудновати немир обузео. Не могу нас више ни револверима приковати за боксове. Излазимо и провирујемо кроз врата. Пред нама пуче страшна слика. Од Кошутарице се ваљала маса жена, дјеце, стараца по широком насипу. Босна, читава Босна!

Нетко се објесио за мене. Цујем разговоре и коментаре с убједљивим, испрекиданим јецајима. Све што год су нашли живо, покупили су из Босне! Ту престаје све! Зар толики народ у Градину! Ужас! Нешто нас је смотало, нека нам је невидљива рука стегла грло. Замрачи нам се пред очима. Затетурах. И остали скамењени кипови оживјеше. Као да се мртваци мичу. Лице им је мртвачко, бијело сиво. И ја тако изгледам. Узнемирен. По насипу, уз Саву, куљале су големе, непрегледне масе сељака у босанској сељачкој ношњи.

Маса се мицала, полако, према логору и крај им се није могао догледати. Одјекнуше пуцњеви иза Људоловке. Ни то нас више не узнемирује! Нек нас убију, звијери, ово се не може више преживљавати Јесте ли полудјели?! упаде Брнчић и енергично нас угура у бараку. Убијају около гдјегод кога нађу око прозора. Нешто морамо и ми учинити, а не да се дамо убити као наши тамо! Не знају што их чека. Уђосмо у бараку и одмах у боксове. Скуписмо се око нашег бокса. Шутимо.
Чекамо оне, које неописиво мрзимо. Уђоше Врличак, Зиле и Маричић с још неколико кољача. Прођоше кроз бараку, шутећи, с револверима у рукама, гледајући сваког у очл.
Сваког, који изађе из бараке и гледа кроз прозор пријавити. Јесте ли чули?! А ако га не пријавите, цијела це барака отици у “3 Ц”. Знамо: имају ту, међу нама своје жбире. Не бојим ин се. Они се нас више плаше, јер их можемо сваке ноћи удавити. Изиђоше.
Јој, не зна народ камо иде! Срља у градинску пропаст!
Како да им јавимо? Требало би их побунити!
Побунити! – откине нам се спонтано готово свима с уста. Нешто нас усправи, очи нам сијевнуше, стиснусмо чељусти. Али, наше су жеље у пуној супротности с нашим моћима. Био је то часовити наступ бунтовне екстазе. Погледасмо поворку, а пред очима нам се пружи нечувен злочин. Бол и ужас поново су парализовали сваку нашу помисао и покрет. Запријетили су нам, да ће нас побити, ако погледамо Фукаре. Нема те казне ни ужаса, који би нас данас могао застрасити. Они не знају за мржњу, јачу од сваког живота. Нервозно гледамо кроз прозор. лздајица Похорило и његови гледају нас испод очију. Не смију! Маса се миче. Кроз лаку маглицу мицале су се шарене групе са црвеним, бијелим, црним и модрим хаљинама и одијелима. Носећи у нарамку дјецу, мајке су их водиле на клаоницу.

Чусмо два брза ударца о преграду. Скочисмо од врата, одгегасмо се до празног бокса. Нагло се отворише врата уђе “Змија” Матковић. Мислио је уловити некога да провирује. Прекасно! Прође, гледајући испод наочала, не рекавиш ништа и изиђе. Дигосмо се и опет к вратима. Гледали смо их како се приближавају пропасти. Од очаја и муке
просто да излудимо. Осјећали смо сви, да се налазимо на ивици безданог мрака. Да нам је само један митраљез! Сада! Вриједило би више него дивизија! Да ли ће успјети нашима, да узбуне народ?
Пусте наше жеље! Али сваки, који би нас бунио на отпор, патискивео би депресију и нервни слом. Свака се ријеч наде и отпора одражавала у нама крајње емоционално. Скептик или песимиста изазивао би у нама револт. Из саме помиси, да се живчано не скрхамо, билли смо спремни на нервјеројатне подвиге. У нас више није било осјецаја страха.
-Другови, ту нема скањивања! Треба да јурнемо на заповједништво. Једна група, а друга, да се како тако пробије до народа и да га обавјести и подигне на отпор.
Наш осматрач Миле Козарче утрча у бараку и рече: Агенти и кољачи упадају у бараке и без икаква повода убијају људе и остављају их мртве. Свуда
су их побили по неколико, неће мимоићи ни нас. Никако да вас нађу близу врата! Раштркасмо се. Нетко ме зове иза преграде, из “Људоловке” да одмах дођем. Што сада? Одговарају ми да не прелазим, јер ће ме убити на мјесту. То ме раздражи. Дигох се нагио и изиђох из бараке. Погледах се и окренух у правцу бараке. Тек што сам замакао за угао бараке, створи се преда мном „Змија” Матковић, са још три градинска кољача.
Куда?
У болницу!
“Змија” ме је гледала у ноге и нешто премишљала.
Хм! – нагло ме погледа у очи. Одјурише даље За трен ока иза бараке чух два пуцња. Два се знатижељника занавијек ријешише мука. Уђох у “Људоловку“. Стари, искусни логораши: болничар Саво и Радек Сатлер, медицинар, давно су се овдје склонили од злих кољачких очију. Зовнусмо те, јер смо кроз даске преграде видјели, како гледате поворку смрти. Ех, још сте ви неискусни, још не знате логорских парадокса. Знатижељници не само што плате своју знатижељу смрћу, него јоś и страшним мучењима. Позвали смо те, да не гледаш тако отворено ту страшну поворку. И ми је гледамо и то у детаље, само мирно, без опасности.
Било ми је чудно то њихово причање, “Људоловка” је лежала у супротном правцу од Кошутарице, одакле се ништа не може видјети.
Не разумијем вас! Одакле?
Одавде, баш из ове собе! Помоћу нашег перископа Гледај! – показаше ми прозор, који је био напола отворен и окренут према Кошутарици, а на којем се рефлектовала читава поворка. Они су гледали поворку у стаклу окренути јој леђима. Нитко се од кољача не би на то досјетио! Погледам и ја поворку у стаклу. Мичу се, мичу, корак по корак.
У прозорском стаклу видим: ређају се, упадају у лукаво спремљену замку, Нама је јасно, што
се с њима догада: чим скелар Мита превезе 200 људи, дјеце и жена, као да у земљу пропадну,
нестане их без гласа и трага. Нитко не би с оне стране помислио, тко не зна, да се тамо убијају
масе, чим пређу. Не видиш стога никаква узрујавања код масе. Само су уморни и као да им је
досадило, зијевају и нестрпљиво чекају да легну, па макар и на “саму ледину”.
Погледам опет кроз “перископ”. Неки усташа припаљује цигарету сељаку, а неки опет разговарају
мирно. Дјеца посједала на насип. Неки плаћу, матере их тетоше. Тко би помислио, да онај што пуши,
јадник, ни не слути, да посљедњи пут увлачи дим цигарете. Да посљедњи пут дјеца и мајке удишу
зрак, да им очи посљедњи пут гледају њихову Козару, Просару и Грмеч. Разум им гуши здрави
инстинкт.
Ех, болан, докторе, пусте ли жалости! Ех, јадна ми мајка, што ме роди, да ово доживим и гледам!
Што сам дочекао, јадна ми мајка! Нема закона, нема! – гледа Саво на прозор, стишћуци
сљепооцнице објема рукама. Шапће ми: – Ех, ех, болан докторе, шта ово би?
Шутио сам. Језик ми је био сух, завезан, а мозак празан, док ме само нека ватра палила по
утроби, Једе ме, ждере ме и гризе ватрено отров муке, очаја, мржње, бијеса и туге. Ужас немоћи,
што нисам у стању спријечити беспримјерне злочине. Паклене нас муке сапињу.
У болницу уђе наш друг Брнчић, страховито блијед.
Како се усуђујеш?
Сви су били узнемирени његовом храброшћу.
Почело је клање, маљевима и брадвама. У тили час ликвидирали су двије тисуће. Не чују се врисци,
само покаткад дјечији плаћ. Вјешто их убијају. Звијери, звијери, звијери људске! Звијери, какове не
познаје ни палеозоологија! Људске звијери!
Шутјели смо и само га нијемо гледали отворених уста. Хтио бих вриснути, рикнути. Нисмо далеко од
помрчине лудила. У раљама смо најстрашније звијери, што је позна хисторија животињског свијета, у
раљама смо фашистичке звијери!
Убијају сваког тко имало побуди сумњу, да би могао бити знатижељан. Одлучили су побити и запалити
цијели логор, просто га сравнити са земљом, ако само осјете јаче комешање. То им није тешко.
Све стоји у приправности. Наоружали су, штовише, и агенте и криминалце. Ови једва ћекају.
Још су нам остала само два пута: или под земљу или у небо! – заклима Брнчић главом и погледа
смркнуто на небо.
Из вјетра се развила олуја. Проклета олуја! Прашина је у млазовима шибала кроз отворене прозоре.
„перископ”. Саво обриса стакло. Гледамо у грозно зачарано цакло, како га Саво назва. Масе
су се јоś добро назирале. Видимо народ, како се мирно, као стадо јагњади, помиче све ближе
ријеци, смртоносној ријеци Сави, док се прве стотине суновраћају без гласа, неопажено, у понор
фашистичког пакла.
Саво иза мене буљи у “цакло”. лако му навиру сузе на очи, он ипак држи узде својим живцима. Још
није провалило из њега. Учини ми се да напиње своје снаге. Сатлер се нервозно врти и грицка усне.
На “цаклу” увијек исти одраз, као да су се сви скаменили, као да им је мозак скухан, уклет. Стоје
људи. Иду у смрт. Ниста не слуте, ништа не виде.

Уде Миле, „осматрач”, усплахирен и широко отворених зјеница.

Убијају их на тисуће, а нитко од њих ништа не види. Једном сам успио кроз тарабе из економије
показати знаком, да ће их заклати. Он се насмијао, одмахнуо руком, завртио прстима пред
челом. Бива, ко хоце да каже, како сам ја луд. Тада сам ја њему одговорио да је он луд, те
сам опет поновио, како ће га ту брзо заклати. Тада се намрштио, почео сукати бркове, гледајући
сад у земљу, сад у мене. Показао сам му, да то пренесе и каже другима, а он раширио руке,
испрћиио уста, избечио очи и слегнуо раменима, к’о, не зна што да почне. Жив сам се изјео, јер је
он био једини коме сам могао то показати, а вријеме лети и док се домишљао, скањивао и
премишљао, угураше га, јадника, на скелу и ништа није пренио на остале?
Нешто је шушкао онима иза себе. Учини ми се, као да је ипак у посљедњи час обавијестио, а
усташе су се почеле дерати на њих.
Брзо пређосмо у предњи дио бараке. Ситуација неиздржива! Сваких пола сата упадају изненада и
одводе неког, а нису у стању да не гледаши да не чупаш косе. Нешто нас неодољиво вуче!
Нешто чекамо! Све очекујемо да ће се нешто догодити, неки “деус еx мацхина”! Зар ће заиста,
сви бити поклани?
Попех се на бокс. Не могу више да гледам, полудјет чу од муке.
Испод бокса је лежао један загребачки адвокат. Он је још прије прилично изгубио живце, а данас се
склупчио и само тешко дршће. Од његова дрхтања тресао се већ сав расклимани бокс. Нагнуо
сам се на страну и проматрао га. Очи је сада заклапао, сад избуљивао, а дисао је брзо и
неједнако, уздишући у интервалима.
Зове ме тихо.
Још више нагнух на страну и погледах га. Зашто ме зове, шта хоће? Већ је све толико ужасно
јасно, да ти глава изгледа као котао, у којем врије и кључа, не мозак, но растопљено олово.
Спусти се доље! Нешто бих имао… – и поче скупљеним прстима махати по зраку.
Што хоћеш?!
С осјећајем мучења, спустих се низ бокс код сусједа доље испод мене.
Шта је! Шта је то „нешто”?
Предложише ми инжењери из “грађевинске групе” и Херцлер.
Нуде ми далекозор и зову ме да погледам с горњег ката циглане “што се ради тамо у Градини«.
Чекају ме, да се успнемо скупа на циглану и да гледамо. Шта мислиш?!
Дижи се и осмотри помно!
Изнад мог бокса бубњање. Овдје се споразумијевамо бубњарским знаковима. Зову ме опет
хитно у “Људоловку”, Већ сам се згурио, једва ходам. Кад би усташе знале колико је у мени
изливене жучи од мржње, жива би ме пекли. Чини ми се да ме још само та мржња одржава на животу
и да ме покреће. Да ми је само дочекати и видјети објешене разбојнике!
Јами, болан, што идеш тамо! Видиш, да ће те позобати, ако те нађу, да си само мало ближе
вратима. Само ти ту остани! – шаптао ми је.
Гледај мирно на „перископ” – упућује Сатлер.
На „перископу” видим страшну цесту. Жене су пртиле неке бале, омотане поњавама. Од тешког
су се бремена сагињале до црне земље, не слутећи да је то посљедњи пут.
Усташе су се подсмијевале наивности масе и подругивале.
Само ти носи ко своје, требат ће ти у Славонији да се покријес нечим. Помози јој ти, Брко, видиш,
јадница је сустала.
Идете у Славонију говориле су усташе.

Јадни људи и не знају, како су прешли Саву, да су већ у Славонији. Они ће сад опет прећи Саву и бити
опет у Босни! У њиховој Босни, да натопе својом крвљу мученичку и јуначку Крајлну. Ма која је
то ријека, да није Сава?! – питали су у недоумици.

Сава, Сава! довикивали су неки.
Хајде, будало! Каква Сава, то је Драва!
Драва?
Ех, ал’ смо ти ми Босанцл глупав народ. Мислиш Сава, а оно Драва! – добацивали су неки наивно.
Нитко од те масе није знао, да је у Јасеновцу брлог најгорих кољача.
Кроз Савино смо „цакло” гледали како вјетар заноси масу према Сави и људи се упињу, да их не
отпухне низ обалу. Кроз нашу бараку цвилила је бура сад јаче, сад тиśе, као у неким лудачким
наступима, тресла и дрмала кровом. И та проклета бура узвитлала прашину, прицињава нам се као
демонска сила која све руси. У жици смо, стјерани као стока, гледамо стравичан покољ, гушимо се
у овој завезаној пакленој врећи. Чинило нам се као да је ово покољ цијелог нашег народа,
Стјерани иза жице гледамо покољ и ништа и ником не можемо помоћи. Страшно стање! Пакао! Како
само гуши та проклета прасина. У самој болници нема више никога, тко би могао штогод рећи. Све
је замрло, мртво. Остала су тројица мртвих и тројица у агонији, које је фра Сатана синоћ оставила,
одвевши све остале на клање у Градину. Котрљамо се у црни бездан. Само што прије, ово се више
не може гледати.
Туку их, туку их, неśто се догада, неśто се комешају – шапће Сатлер.
Погледамо кроз “перископ”, Комешање, гужва, из даљине се чују усташке псовке, врисак жена и
плач дјеце. Јасан плаћ дјеце, żенски крикови. Пуцањ, врисак. Још један пуцањ. Страшна гужва,
метеж. Нека их бура усталасала. Већ су се заљуљале веће масе. Чопори усташа долетјеше и
поћеше кундачити. Кроз фијук чусмо пуцњаву, псовке и врисак жена и дјеце. Зачудо, не
употријебише митраљеза.
Види, види ћуда!
Љубо Милоś и Матковић разгоне устасе и умирују масу! – чуди се Сатлер.
Јасно, не желе да масе дознају, што се догада преко Саве, јасно! – одговори Саво, који се
прену из свог плачијивог стања, кад чу да су се побунили.
Брзо се стишава бура. Већ се смирише. Како да их још обавијестимо, како? Проклети смо! Не
можеш из свог лавиринта, из ове паклене мрачне катакомбе! Нема знакова да се буне. Све се
опет стишало, масе се опет почеше мирно мицати све ближе скели у ужасну клопку смрти.
Касније су усташе причале, да се био пронио глас од неког са “чела”, нису знали од кога, како иду
преко Саве на клање.
Идете на дезинфицирање, па онда у села. А оданде ћемо вас раселити по Славонији, говориле су им
усташе.
Преко Саве је царевала гробна тишина и заиста су се видјеле куће.
Нетко је ударио шаком по дашћаној прегради.
Прелазите! Што прије овамо! Пожурите!
Знамо шта то значи. Осјетисмо непосредну опасност. Одмах смо се Гутке дигли и пошли према
излазу. Пред вратима нас дочека „опходња”, с револверима у рукама.
Шта ви радите у болници? – проматрали су нас намргођена чела од ногу до главе.
Сви на своја мјеста!
Ужурбаним смо се кораком журили у наш преградени дио бараке,погледајући испод ока према
Кошутарици, одакле је куљала маса.

Уђосмо у запрашену полутаму бараке. Унутра мртвило, гробље. Као мртваци лежали су љуи у
својим боксовима. Пајо, стари Павлековић, “Павор – Васиц“, Мандић, Салко и професор Богдановић
шапћу и разговарају. Знам и мотив тог разговора. Људи се боре да спасу здрав разум,
провјеравају се с осталим друговима, Ни један од њих више није сигуран у себе!

Све је било унапријед приправљено. Нису се бадава ових дана по Јасеновцу врзали Гестаповци и
СС-овци, официри, с Лубурићем, Матковићем и фра Сатаном. Гиганстску су рупу већ двије недјеље
копали Цигани и неки заточеници, које су, наравно, послије извршена посла, ликвидирали. Све је то било
плански спремљено према нацрту Сицхерхеитсдиенст-а (Зихерхеистдинста) из Загреба. Сам је
начин толико невјеројатан, да нитко није у стању у њега ни посумњати.
Да, то је точно. Има већ неколико дана, како су сконцантрирали и мобилизирали све познате
масовне убојице, кољаче, маљаше, брадваше, сјекираше, чекичаше, шипкасе итд. Не употребљавају
ватрено орузје, да се не би чуло. То је предност у скривању масовних злочина.
Мандић погледа кроз прозор.
Мичу се, мичу се, а крај им се не види. Изгледа да се брже мичу него прије.
Пронашли разбојници неку бржу методу у Градини, – уздише Пајо.
Сви шуте. Умиру, а да се њихов протест никада неће чути, јада се професор.
Зурили смо у празно, када је професор покретао ту ужасну оптужбу. Иако је била више израз
немоћна очаја, она нас је неподношљиво пржила.
Мандић је тешко уздахнуо и опет се надвио над прозор. Ми смо се дигли и шутећи очекивали његов
извјештај.
Ух, већ су најмање двије тисуће преко… Знам, забиљежио сам по овој црвеној марамици на оној
снаши! Ено је сада међу првима на улазу у скелу! Црвена марамица!
Вјетар је постајао све јачи, све жешћи. Подиже се густи облак прашине. Прашина је застирала видик и
голема се маса у њој једва видјела. Као у жутим облацима мицала су се бића и пропадала у
Градину, у вјечиту маглу. Не пазимо више на строго наредење. Почели смо излазити из бара-
ке, поподне.
лз наше су бараке излазили и улазили заточеници и врата су лупала, шкрипала, јаукала. Цесто су их неки
намјерно полако затварали, да би само јаукала. И тада би треснули њима љутито и настало би дрмање
барака, а врата као да су јецала.
Вјетар је звиждао кроз нашу бараку. Опет сам изишао, Прашина је као жута магла замрачила сву
околину, Промицале су силуете, тихо, као јагњад под нож бестијалног.
Стало нам је срце. Занијемили смо. Долази Густи Лајндорфер и избезумијено шапће:
Већ се види крај. Остало је око десетак тисућа. Брзо ће с њима свршити, – шапће ми Густи
Лајндорфер.
Десет тисућа побити! Брзо ће с њима свршити.
Десет тисућа!
Усташе су послале свуда своје агенте и људе, да пазе како нитко не би дошао у додир с масом.
Почело се смркавати, бура нешто јача. Хоризонт је био добро очишћен. Иза планине запада
сунчана жеравица, гасне и тоне у носталгичну дубину.
Још је остало народа на насипу. На људима се види да су изгубили стрпљење. Понеки чучну покрај
јарка, неки на цести. Неки као да плачу!
Сунце се спустило у бездан и мрак се све више навлачио. Већ смо једва назирали остатке грозне
поворке у гају покрај Саве, поред логора.

Стајао сам наслоњен на бокс и зурио у мрак, маглу. Сутрадан није било никога на цести: ни људи,
ни кола, ни коња. Отворила се земља и у њу је пропало све.
Масовни убојица, крижар Јуре Маричић, с медаљом мадоне о врату, гледао је сутрадан,
осмог септембра 1942. из логора Градину преко Саве.
Са јасеновачке је цркве, из села, у тај мах зазвонило звоно на вечерњицу Аве Марију.
Јуре Маричић лецнуо се и почео се крижати:

Здраво Маријо, милости пуна…

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 147-15

Седамдесетогодишњица битке на Козари, проф. др. Александар Растовић

У време жестоких окршаја на Козари од 10. јуна до 15. јула 1942. године било је време када су закони и норме у понашању људи престале да постоје. Сви Козарчани са подручја операција били су изложени најсвирепијем уништењу. Овом усташком акцијом потпуно је опустошено 150 поткозарских села.
Народ заробљен на Козари Немци и усташе одвели су у концентрационе и сабирне логоре у Приједору, Костајници, Церовљанима крај Дубице, Новској, Пакленици, Јасеновцу, Уштици, Млаки, Јабланцу и Старој Градишки. Укупно је затворено 68.600 Козарчана, међу њима је било 23.858 деце. Оно што су деца доживела у усташким логорима представља јединствен пример људског страдања.

Све је било испланирано по замисли Хајнриха Химлера и његовог упутства од 25. маја 1942. године које гласи: Акције против особа које помажу партизанима у Југославији морају бити немилосрдне. Мушкарце из осумњичених породица, па чак и ако се ради о читавим племенима, треба без изузетка стрељати. Дјецу стрељаних бандита треба одузети њиховим мајкама и смјестити у њемачке провинције како их не би одгајали у мржњи према Нијемцима. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре. Без милости морамо остварити наш план колонизације.

Усташе су према деци са Козаре далеко превазишле своје учитеље. Постоје бројна сведочанства о масовном страдању деце у усташким логорима на територији тзв. НДХ.

Као млада девојка логораш Мара Вејновић-Смиљанић која је била у логору Стара Градишка јуна 1942. године доживела је агонију деце у логору. Њено сведочанства говоре о ужасном људском болу, јаду, патњи и немоћи, када су мајкама усташе на силу узимале децу и одводиле: Потом су децу убацивали у логорску зграду. У поједине собе сатјеривали би и по педесеторо дјеце, који су у тај простор могли стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе са неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублаживање жеђи. Међутим, послије неког времена дјеца су почела да се превијају од болова… а њихове усне биле су живе ране. Умирали су у најтежим мукама и вапајима. То је трајало данима. Иста судбина пратила је децу са Козаре која су била разбацана по осталим сабирним центрима Јасеновачог губилишта. Колико је тачно деце убијено у Јасеновцу, где је граница између живота и смрти била потпуно избрисана, вероватно се никада неће сазнати. Децу су стрељали, бебе набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима и секирама, спаљивали у кућама, на Градини и Јасеновцу кували их у котловима за прављење сапуна, завезану у џакове бацали у реку и бунаре, гушили и тровали каустичном содом, убијали глађу, жеђи и хладноћом. Јасеновачко стратиште, које се од Крапља до Старе Градишке, простире на простору од 210 квадратних километара, прогутало је више од 10.340 дечака и девојчица чија су имена до сада утврђена од тога 5.683 су била деца са Козаре. Врхунац дечјег страдања достигнут је када су одлуком Анте Павелића и Андрије Артуковића, 12. јула 1942. године основана три посебна логора „за одгој и преваспитавање“ партизанске деце.

У Горњој Реци код Крижеваца био је један од првих логора за децу под управом усташке Надзорне службе кроз који је прошло 400 деце са Козаре. Током 1942. године у овом логору двесто деце је умрло, педесет најтеже оболелих преузео је Црвени крст и разместио их по загребачким болницама и прихватилиштима. Сви они су умрли. Остала деца су пребачена у карантин дечјег логора у Јастребарском који је био под покровитељством часних сестара конгрегације Св. Винко Паулски и управом злогласне Берте Пулхерије. Кроз логор је прошло је 3.336 деце. Највећи дечји логор „Прихватилиште за дјецу избеглице“ налазио се у Сиску и био под покровитељством „женске лозе“ усташког покрета. Кроз Сисак су прошла 6.693 детета, од којих је за три месеца, умрло због тешких услова или побијено 1.600 девојчица и дечака. Већина деце била је из Козарских општина: Дубица, Приједор и Градишка. О страдањима деце у овом логору постоје бројна сведочанства. Др. Велимир Дежелић, функционер Црвеног крста Хрватске, 3. септембра 1945. године, пред комисијом за утврђивање ратних злочина говорио је о сташним мукама кроз које су пролазила деца која су била затворена у овом логору:

Најзлогласнији је дјечји логор у Сиску. Силом одвојену дјецу од родитеље усташе су затварале у просторије заражене пјегавцем. Сем тога Антун Најжер, љечник и једно вријеме управник логора, православну дјецу је ликвидирао затрованим ињекцијама… Говорио је и о силовањима која су усташе вршиле над малим девојчицама. […]
О размерама страдања за време рата Босанске крајине и Козаре најбоље говоре бројке. Од четири босанске области током рата највише су страдале Босанска Крајина где је животе изгубило 47,6% цивила и источна Босна са 35,5%. Национална структура страдалих даје прецизнију слику која показује да су од укупног броја страдалих цивила 71,9% Срби (122.401), 15,6 % Муслимани (26.497) 6,8 % Јевреји (11.562), 3,6% Хрвати (6.060). Ратна трагедија се најјаче осликавала у
страдању деце. Деца у укупном броју страдалих српских цивила су учествовала са 26,1%, а међу њима 71,9% (23.003) је потицало из Босанске Крајине.

др Александра Растовића, „ Седамдесетогодишњица битке на Козари“, стр. 48-51