Култ мајке у вучијој јами

Усташе су преузеле на јасеновачкој жељезничкој станици од културбундоваца и Гестапоа транспорт јеврејских жена и ђеце и појерале их путем у Јасеновачки логор. Та се вијест брзо пренијела у логор преко илегалних логорских канала. Прострујала је кроз нерве и свијест логораша и подстицала злу слутњу.  Црномањасти лијепи младић Камхи звани “Циго”, босански Ешкенази, Јевреј, презнојавао се од узбуђења

-Јао, осјећам, да је моја јадна мајка у том конвоју за Градину! Морам је виђети и утврдити да ли је она заиста ту или не.

Ишчезава страх пред смрћу када рођени син осети да му се мајка налази пред ножем убојице.

Осјећај љубави према мајци, да се види још жива у том спроводу смрти натјерала је “Цигу” с црним уским брчићима да се најприје пробије до жице, на путу према логору и одатле размотри да ли му се мајка налази у том конвоју.  “Циго” је гледао издалека тај језиви конвој ђеце и жена, дрхтао је чучнувши испод жице. Жене су полако стењале, носеци завежљјаје. Изнемогле, вукле су за руке своју малу ђецу која нису више имала снаге ни да плачу. Иза њих дизао се облак прашине.  “Циго” је својим црним очима напрегнуто пратио колону која се све више приближавала логору.

Конвој се мицао тихо напријед. Шутња тих мртваца гомила нијемих сабласти. Не знају куда иду, одакле ће их на скели превести, пријеко, у Градину, у злогласну кућу Пере Вукица одакле ће их ноћас извести негдје у Чалинке и ту све побити. Смртне слутње “Циге” су се прелазиле појединачно, стреловито преко жена у конвоју.

– “Нема је!” – покушао се само утјешити, али слутња га је и даље мучила.

– “Нема је!” – прошапта с неким радосним бљеском наде. Конвој је већ уто почео прелазити испред њега.

Наједанпут као турпија прободе му срце ужасна слика. У посљедњем реду спази жену коју су водиле двије друге жене испод руке очито изнемоглу.

– Ту је, ту је мој драги син, мој “Циго”, ја га осјећам, ту је!

– Јао, ту је! Он је жив! Ја ћу га виђети! Ја ћу га виђети. Моје чедо драго.

Мајка Камхијева викала је на сав глас, док је њезин “Циго“, чувши мајчине ријечи, просто занијемио.

– Мајкооооо!- кроз жицу се проломи крик “Циге” и у исти час ужасан врисак жерне, његове мајке.

– Синееееее мојојјјј! – Она се отела од жена и потрчала према жици. Двије мршаве руке пробиле су жицу, а крв јој зацрвени дланове. Зграбила је сина и грчевито га држала.

– Жив си, дијете моје драго, жив!

–  Јао, мајко, мајко моја, јао! – бризнуо је у плач Камхи, гушећи се у сузама. Ту се одмах створио усташа.

Одбиј, жено, богаму, не смије се то! То је строго забрањено.

Пушчаном цијеви лако је одгурнуо мајку од сина. У исти трен, иза леђа “Циге”, створише се логорске усташе стражари, који су тражили најмању ситницу за ликвидацију било кога од логораша.

-А ту ли си, птицо, разговараш!

Брзо су га ухватили, онако већ изгубљеног и изнемоглог. Одвели су га обливена знојем. “Циго” није показивао никакав отпор, гурали су га потпуно сломљеног и одвели у “Звонару”. Конвој је жена, са мајком Камхи, превезен скелом преко Саве у Градину и те ноћи побијен! Послије три дана извели су “Цигу” из “Звонаре”. Занијемио, с дубоко утонулим очима, стајао је као ледени кип. Ни дисање му се није чуло.

Довели су га на насип и Матковић је лаконски прочитао образложење стријељања: „Он је разговарао са женама.“

Пао је на лице, изрешетан мецима парабелума.

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, Београд,  стр. 204-205

5000 људи за погубљење

Приближих се једном из транспорта, како бих могао поближе сазнати о влаку од Земуна до  Јасеновца. Питао сам га ипак за име. Рече ми да му је име Перо Вукић.

– Испричај, брате брзо како сте се возили од Земуна довде. Ја ћу ти превити рану.

– Ето, рекоше нам у Земуну ићи ћете кући! Када нам то рекоше, народ оживе, неки су плакали.  Елем, стрпаше нас, сви смо стајали, упрти један у другог, дисали, кашљали, један другом у лице. Шта  ћу ти дуљити. Ту на станици чекасмо, чекасмо, сате и сате, народ већ јечи, стење, а по неки богме и  тихо плаче. Боле, брате, ноге, не може се стајати, к’о испатило се, изгладњело у логору у Земуну, проклет био. Сваки ти је сат неко од нас умро и тако остане стајати наваљен као ступ на тебе. Теже  ми је било мртваца држати на себи него што живих. Онај смрад био је гори него жеђ. Нисам мислио, да ћу још видјети сунца. Ето, ја ти рекох.

Чика Перо се поче огледавати и никако да спази дјечака Мићу Декановича.[1]

– Да није можда умакао?! Храбар ти је наш Мићо, а само сања о Козари и Шолаји. Дабогда домогао се неко.

– Хвала ти чика Перо, неће остати тајна. Нетко ће то пренијети.

– Шта толико чучиш око тог чиче, то је већ сумњиво. Кидај, Никола, богати! добацı ми Пајо.

„Комисијски« преглед транспорта завршио се споразумом на опће задовољство, јер су усташе  говориле да влак неће примити него натраг послати било је само глупо измотавање. Сви су се задовљно смијали, усташе и њемачки фашисти.  Касније смо дознали да је спор избио о питању колико процената мртвих а колико живих предају њемачки фашисти усташама. Нацисти су тврдили да нема више од 50 одсто мртвих, док су усташе тврдили да их има 70 одсто. Коначно су се сложили да је било 60 одсто мртвих од укупног броја.  Цијели се влак састојао из седамдесет теретних вагона.

Послије обављене формалности и кад је »комисија« завршила, Матковић одвали велику летву и јурну међу оне јаднике, који су сједили на трави и чекали, камо ће их спровести.

– Мајку вам вашу, убијали сте нас, а сад хоћете воде и хљеба, да вас још хранимо.

Наједанпут Матковић погледа на мене и баци летву. Да ли је осјетио сав понор свога моралног ништавила, или није просто хтио да то видимо, то не знам. Сви су ме питали шта то би и вјеровали су да  сам га хипнотизирао!  Стигла је колона кола. Товарили су их све редом живе и мртве. Изгледало је ужасно. Испод голих  мртваца живи су људи стењали и упињали се да се ослободе. Били су бацани без реда. Мртви су лежали  на живима, а живи су сједили на мртвима. Колона и оних уморених, и жеђу исцрпљених и осушених  живих мртваца кренула је према скели на Сави, управо на Градину; под маљ, брадву и нож. И Перо
Вукић је био с њима, жив или мртав, он ће проћи покрај своје куће у Градини, на путу у масовну  гробницу.

————————————————————————————————————————————–

[1] Један дечак од 13-14 година покушао се придићи и погледом вребао да би се испод вагона пребацио на другу страну насипа, у кукурузе.
Мићо је како се касније сазнало, једини од пет тисућа жртава умакао испод вагона и остао жив.

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, Београд, стр 64-65

Јуначка смрт пчелара Марка Вранековића

Марко је био човјек 50-тих година, повисок, кошћунав, с наочарима, бистрог духа, чврстог  карактера, прожет дубоким хуманизмом. Родом из села Раковице, недалеко од Самобора.

Његови бркови су се спустали низ углове усана, као бркови Матије Губца или Тарас Буљбе. Бркови  су за њега значили оно што за страствена пушача значи цигарета. Стално би се играо својим  брковима, засукајући и расукајући их. Представљали су му неки умирујући, психички витамин.

Његово је лице одавало слику оног типа нашег сељака, код којег здрав разум влада над личношћу, а у исто вријеме и борбеношћу. Такав тип трезевног и честитог сељака улијева увијек повјерење према себи, љубав и поштовање сеоске сиротиње и већине сељака.

Такав је био и наш друг по несрећи Марко Вранековић, који се на велико бавио пчеларством. Он је  добивао стално прве награде, а изградио је и свој властити модел кошнице, писао по пчеларским часописима, укратко, он је био први пчелар Хрватске.

Замјеравао је вођама ХСС-е на одсуству борбености. Тражио је да се хрватски народ дигне против нацистичког окупатора и усташа. Говорио је: “Брацо, сви у партизане!”

Денунциран је усташама у Самобору.

Смјеста су га шчепали и стрпали у затвор као опасног бунтовника. С њим је било упућено на ликвидацију још око 80 сељака из тог краја. Чим су приспјели у Јасеновац, били су смјеста пребачени у Градину, на клање. Међу њима први је био и сам Марко Вранековић

– Шта од мене желите? – питао је усташе пред јамом.

– Ти си пчелар? Марко је шутио.

– Пчелар, пчелар, најбољи у Хрватској! – почели су викати сељаци око њега.

– Изађи на страну! Одвежите га! – заповједи командант кољачке екипе над јамом у Градини.

– Ја бих са својим друштвом! – проговори Марко.

– Куш! Не брбљај! – дрекну на њега кољачки комадант.

Те су ноћи Марка превели у стању нервног слома преко Саве натраг у логор. Комадант логора Матковић наредио је да му предају велики пчелињак, који су довукли из неког опљачканог села. Тако је Марко једини остао жив из своје групе, захваљујући опет пчелама.

Вранековић нас је стално посјећивао у болници. Увијек би држао чврсто лакат притиснут уз ребра, као да нешто скрива, када би улазио у болницу.

– Как сте кај, докторе?

– Хја, какти грешник в пеклу!

– Не сме се шпотати пекел! Кад би срећом там били! Сад су ми и враги чрни постали так симпатични, када гледам ове фашисте, госпон докторе! Такве сподобе ниј’ међу чрним врагами најти, как су усташе и њихови оберкоманданти. И сам их се враг боји и клоне! – Марко је потихо шаптао лијечнику.

– А как ови јадник? погледао је болесника с већ мртвачким сивоблиједим лицем.

Једне спарне вечери 16. VII 1942. године Марко је посјетио друга Вранића из Чазме у његовој ветеринарској амбуланти, у којој је Ђука Враничић лијечио болесне краве. Марко је тада сједио у јаслама и водио тих разговор с Ђуком “о природу звјерског фашизма” и том ужасном феномену сувременог друштва. Та је тема стално њега мучила, јер он није никако могао схватити да уопће могу постојати такови људи на свијету.

Када сутон неопажено прелази у ноћни мрак, оживи крвава каљужа из које се извлаче крволочне немани. Сваке се готово вечери тада нешто комеша у “3Ц”. Тада се формира “конвој” логораша за клање. Њих у мраку спроводе кроз логор на скелу на Сави. Усташе кољачи их опколе са откоченим револверима и напереним пушкама. Тада је забрањено излазити из барака и разумљиво је да се сватко жив тада скрива, јер би сваког кога би среле усташе смјеста утјерале у тај конвој за Градину. То су сви знали, па то је знао и Марко Вранековић.

Забрањено је било свима из конвоја да тада говоре, када су пролазили кроз логор по мраку. Наједанпут се зачуо карактеристичан шум и топот од корачања жртава, које воде на клање у Градину. Марко се лецнуо и погледао Ђуку.

– Опет их воде, ту нашу српску рају из “3Ц”, Ђука! Како је то ужасно! Не могу ја то више трпјети, не могу! Марко је почео тихо плакати. Шум и топот су се све јаче чули. Наједном је Марко скочио са “јасала” и потрчао према вратима. Ђука га је престигао и ухватио за кваку!

– Морам у бараку, пусти ме!

– Куда ћеш, куда, богати, па добро знаш да се сада не смијеш појавити! Причекај мало, док прође поворка из “3Це” у Градину! Не дам ти изићи, разумијеш ли!

Марко се усправио, смркао.

– Нећеш изаћи, остаћеш овдје и спавати код мене у штали!

– Ђука, пусти ме, ја морам, морам.

– Богме, не буш ишел, буш спал тукај при мени! – Ђука му на загорском наречју запријети.

– Не, не, Ђука морам ићи, морам!

– Па добро знаш да сада ако изађеш, упашћеш управо у конвој.

– Па у конвој, у конвој.

Свом снагом Марко је одгурнуо Ђуку у страну, отворио врата добацивши му: Идем с рајом, да с њима помијешам и крв и кости у Градини, а ти рјешавај питање: стоји ли живјети људима међу звијерима. И одјури у правцу конвоја у коме је више од хиљаду логораша пролазило из “III-ц”. Јурнуо је у крваву јасеновачку ноћ, у правцу излаза са скеле на Сави. Појавио се у близину конвоја.

– Унутра, мајку ти разбојничку, унутра! – уперивши бајонет на њега. Тако је Марко ушао у конвој.

Пред заповједништвом појавио се Јуре Маричић, крижар – кољач.

– Нека иступе најприје хрватски католици! Иступили су неки радници и сељаци Хрвати. Марко није иступио, што је Маричић одмах опазио.

– Ћа си ти Србин, православац?

– Постал сам ту и Срб и православни! Нек и мене не бу, кад тулки народ наш невин какти Кристуш гинут иде.

Маричић се смркао.

– Срб?

Послије краће станке, Марко је одлучно одговорио: Срб!

-У реду, изроде, крепај скупа са својим Србима! Ми хоћемо да га извучемо као Хрвата, а он неће, он Загорац се претворио у Влаха и влашку виру. Такву будалу и треба маљем по глави!

То су слушали и они одвојени радници и сељаци Хрвати.

– Ви сте нас одвојили од Срба, као Хрвате, католике!? Ми нећемо ваше милости! Хајдемо натраг са браћом Србима.

На те ријечи Маричић је побјеснио.

– Ја, људи, ових Хрвата брацо!- шаптали су меду собом неки.

– Крв, болан, није вода!

– Ех, није ми, вала, сада ни жао умријети! Сада знам, да су ми права браћа.

Сузе су им навирале на очи.

Ово нам је причао Беговић, заточеник који их је тада пописивао и све то слушао.

Конвој је завршио на скели у Градини, а у њему и Марко Вранековић, први пчелар Хрватске.

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, Београд, стр. 102-104

Вукашин из Клепаца - сведпчанство др Недељка Зеца

„Кад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду.

‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?

’ ‘Знам’, одговорих му кратко.

„После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’

‘Што могнем, учинит ћу’.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

‘Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’

Затим је испрекидано и неуједначено наставио: ‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.’

„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’

‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’

„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

‘Сад знаш све. Можеш ићи’!“

Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Преузето са

http://srbskenovine.com/dr-nedeljko-nedo-zec-ispovest-jednog-ustase/

Учитељ Бранко Босанац

Усташе су с народом из дубичког котара дотјерали у логор још четири учитеља, а међу њима и Бранка Босанца, који је одређен за групника ‘школе’ на тавану.“48 Идеја о пресељењу дјеце логораша на таван49 потекла је од Слободана Мицића50 и Паје Геренчевића те старије групе логораша који су дали све од себе да несрећну дјецу сачувају, да им барем мало одгоде „пут“ у Градину.51 Слободан је предложио усташи Маричићу „да се дјеци додијеле учитељи логораши, како би нешто научила, да не подивљају“,52 што је овај на крају и прихватио.53 На тај начин су извучена и дјеца и група учитеља са ризичнијих мјеста у логору. О „боравку“ Бранка Босанца у логору, др Никола Николић пише и у књизи „Јасеновачки логор.“54 Дио из саопштења на Међународном научном скупу „Геноцид над Србима у Другом светском рату“ одржаном у САНУ 23–25. октобра 1991. године у Београду објавио је Драгоје Лукић у својој књизи Били су само деца:

„Поред ранијих објеката и шест изграђених барака који су сачињавали централни дио јасеновачког логора III подигнута је и једна велика надстрешница коју су логораши називали ‘Седмица’. У тај простор, у љето 1942. дотјерано је између 2.800 и 3.500 дјеце највише са Козаре, не рачунајући ону коју су у масама са матерама директно тјерали на Градину. Већ крајем августа тај број се смањио на око 700, и готово сви су били смјештеми у ‘Седмицу’ у најтеже могуће услове. Од ове скупине, прва група дјеце ликвидирана је на насипу, а остатак живих костура у Градини. У ‘Седмици’ се појавио тифус (пјегавац) и он се тако брзо ширио међу дјецом да смо сваког јутра налазили на десетине мртвих. У настојању да бар оне које није захватио тифус смјестимо негдје под кров, успјели смо преко инжењера Хавличека да око 400 дјеце склонимо на велике таване ‘обртне зграде’. Управа логора је дозволила да осам учитеља–заточеника раде са дјецом и ‘нешто уче’. За ‘групника школе’ постављен је Бранко Босанац. Половином септембра 1942. у ‘дјечију колонију’ дошли су Лубурић, Матковић, Милош, Маричић и други да виде како се поступа са дјецом. Ја сам био задужен да вршим лијечничку службу у логору III укључујући и ‘таване’ гдје су се налазила дјеца. Идући по глибу јасеновачког логора имао сам осјећај да ходам по најдубљем дну људске несреће и људског пада. Број дјеце већ је био сведен на око 300. Процијенио сам да, ако се дјеци брзо не помогне, сви ће помријети. И тек што смо успјели да јаче и отпорније дјечаке распоредимо као шегрте у ланчару, коларију, ковачницу, електричну централу, економију, берберницу и друге погоне, учитељи су 14. октобра 1942. добили позив да сву дјецу доведу пред заповједништво. Знали смо шта то значи. Око 150 дјеце усташе су повезале жицом и скелом преко Саве превели на стратиште Градине. Послије два дана покупљена су и остала дјеца и са 15 запрежних кола одвучена на стратиште у Градини. У више наврата уста- ше су вршиле рацију по радионицама, хватале ‘шегрте’ и ликвидирале у ‘Циглани’, на обали Саве или на Градини. И на крају 29. октобра 1942. покупљен је остатак дјеце у логору III и са учитељима поубијан на Градини.“55

У октобарским ликвидацијама дјеце 1942. године учитељи су проживјели страшне тренутке, сазнавши да ће дјеца бити одведена у Градину. Покушали су сакрити од дјеце свој бол и разочарење, али су се до краја трудили да било кога од њих сакрију од усташа. „Лице честитог Бранка Босанца задрхта. Толико, те су му се рашириле зјенице, да су му иначе његове плаве очи сасвим поцрниле. Руке су му се стале трести, а из отворених очију незадрживо потекоше сузе.“56 Међутим, и даље је тјешио дјецу да ће све бити у реду са њима.57

О покољу дјеце у 1942. години Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је на основу изјава више свједока, а посебно Јосипа Стазића58 из Загреба те Светозара Јовановића из Осијека, „утврдила ово злочинство“:

„Кроз читаву годину 1942. врвио је логор III-ц од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима. Концем љета 1942. опазио је Лубурић, да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим ‘официрима’ те је на велико чудо свих заточеника – дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању. Тако је тај мали ‘дјечји дом’ постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска. Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију. Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60–80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.“59

——————————–

ФУСНОТЕ

48 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 46.
49 Прим. аут. – Ради се о тавану изнад тзв. Обртне зграде у склопу логора.
50 Слободан Мицић, поријеклом из Јање код Бијељине, један од првих логораша, групник. Његова група имала је шест барака. Кад га је др Никола Николић упитао ко одлучује о броју логораша који иду на ликвидацију, одговорио је: „Никад логор не смије пет дана бројати више од 2.500 особа. Чим се накупи 3.000, чим у канцеларији бројно стање износи толико, у року од 5 дана мора се поклати 500 људи. Ако се број попне нпр. до 8.000, мора се тада у року од 5 дана ликвидирати 5.500 људи“ – Др Никола Николић, Јасеновачки логор, Београд 2015, 438.
51 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 43.
52 Ибид, 45.
53 „Како сада, питали смо се, оправдати пред усташама опстанак дјеце у том логору безувјетног уништења? Дјеца немају снаге да, исцрпљена глађу и болестима, крећу на рад под батинама криминалаца и агената. Могли смо покушати само једно: оправдати њихово постојање у логору потребом ‘об- разовања’! Сватко је од нас, дакако, знао да је то за прилике у јасеновачком логору смрти врло слабо, никакво оправдање. Тко да у то вријеме, када се радило о голом опстанку десетака милијуна људи, још мисли на обра- зовање?“ – Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Београд 2017, 47.
54 Др Никола Николић, љекар по занимању, Хрват, поријеклом из Загреба, био је логораш логора III – Циглана у периоду јул 1942. – фебруар 1943. године. Обављао је функцију логорског љекара те је због тога имао слободан приступ свим „одјељењима“ логора. У књизи Јасеновачки логор, објављеној 1948. године, др Николић у одјељку под насловом „Пут у рај“ спомиње учитеља из Мошчанице, Владу Босанца, комунисту, који је са женом и троје дјеце спроведен у Логор III – Циглана. Врло је вјероватно да се управо ради о Бранку Босанцу, с обзиром на то да се на званичним списковима жртава концентрационог логора Јасеновац нигдје не спомиње Владо Босанац, а посебно зато што се у саопштењу на Међународном научном скупу „Геноцид над Србима у Другом светском рату“ одржаном у САНУ 23–25. октобра 1991. године у Београду (објавио Драгоје Лукић у својој књизи Били су само деца 2000. године) децидирано говори о страдању Бранка Босанца. Такође је извјесна промјена у називу Мошчаница/Моштаница, као и у броју његове дјеце, исто као и у наводу Изудина Чаушевића (Изудин Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године, Козара у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији (1941–1945): радови са научног скупа одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977, 107).
55 Драгоје Лукић, Били су само деца, Лакташи–Београд 2000, 211–212.
56 Никола Николић, Бела марамица,

Тања Тулековић (2019), Страдање породице Босанац, Топола – ЈУ СП Доња Градина, година V, broj 5, стр. 164 -181