Камхи звани Циго

КУЛТ МАЈКЕ У ВУЧЈОЈ ЈАМИ

Устасе су преузеле на јасеновачкој жељезничкој станици од културбундоваца и Гестапоа транспорт јеврејских жена и ђеце и појерале их путем у Јасеновадки логор. Та се вијест брзо пренијела у лиогор преко илегалнин логорских канала. Прострујала је кроз нерве и свијест логораша и подстицала злу слутњу.  Црномањасти лијепи миадић Камхи звани “Циго”, босански Ешкенази, Јевреј, презнојавао се од узбудења

-Јао, осјећам, да је моја јадна мајка у том конвоју за Градину! Морам је виђети и утврдити да ли је она заиста ту или не.

Ишчезава страх пред смрћу када рођени син осети да му се мајка налази пред ножем убојице.

Осјећај љубави према мајци, да се види још жива у том спроводу смри натјераиа је “Цигу” с црним уским брчићима да се најприје пробије до жице, на путу према логору и одатле размотри да ли му се мајка налази у том конвоју.  “Циго” је гледао издалека тај језиви конвој ђеце и жена, дрхтао је чучнувши испод жице. Жене су полако стењале, носеци завежијаје. Изнемогле, вукле су за руке своју малу ђецу која нису више имала снаге ни да плачу. Иза њих дизао се облак прашине.  “Циго” је својим црним очима напрегнуто пратио колону која се све више приближавала логору.

Конвој се мицао тихо напријед. Шутња тих мртваца гомила нијемих сабласти. Не знају куда иду, одакле ће их на скели превести, пријеко, у Градину, у злогласну кућу Пере Вукица одакле ће их ноћас извести негђе у Чалинке и ту све побити. Смртне слутње “Циге” су се прелазиле појединачно, стреловито преко жена у конвоју.

– “Нема је!” – покушао се само утјешити, али слутња га је и даље мучила.
– “Нема је!” – прошапта с неким радосним бљеском наде. Конвој је већ у то почео прелазити испред њега.

Наједанпут као турпија прободе му срце ужасна слика У посљедњем реду спази жену коју су водиле двије друге жене испод руке очито изнемоглу.

– Ту је, ту је мој драги син, мој “Циго”, ја га осјецам, ту је!
– Јао, ту је! Он је żив! Ја цу га виђети! Ја цу га виђети. Моје чедо драго.

Мајка Камхијева викала је на сав глас, док је њезин “Циго“, чувши мајчине ријечи, просто занијемио.

– Мајкооооо!- кроз жицу се проломи крик “Циге” и у исти час ужасан врисак жерне, његове мајке.
– Синееееее мојојјјј! – Она се отела од жена и потрчала према жици. Двије мршаве руке пробиле су жицу, а крв јој зацрвени дланове. Зграбила је сина и грчевито га држала.
– Жив си, дијете моје драго, жив!
–  Јао, мајко, мајко моја, јао! – бризнуо је у плач Камхи, гушећи се у сузама. Ту се одмах створио усташа.
-Одбиј, жено, богаму, не смије се то! То је строго забрањено.

Пушчаном цијеви лако је одгурнуо мајку од сина. У исти трен, иза леђа “Циге”, створише се логорске усташе стражари, који су тражили најмању ситницу за ликвидацију било кога од логораша.

-А ту ли си, птицо, разговараш!

Брзо су га ухватили, онако већ изгубљеног и изнемоглог. Одвели су га обливена знојем. “Циго” није показивао никакав отпор, гурали су га потпуно сломљеног и одвели у “звонару”. Конвој је жена, са мајком Камхи, превезен скелом преко Саве у Градину и те ноћи побијени! Послије три дана извели су “Цигу” из “звонаре”. Занијемио, с дубоко утонулим очима, стајао је као ледени кип. Ни дисање му се није чуло.
Довели су га на насип и Матковић је лаконски прочитао образложење стријељања: „Он је разговарао са женама.“

Пао је на лице, изрешетан мецима парабелума.

др. Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 204-205

5000 људи за погубљење

Приближих се једном из транспорта, како бих могао поближе сазнати о влаку од Земуна до  Јасеновца. Питао сам га ипак за име. Рече ми да му је име Перо Вукић.

– Испричај, брате брзо како сте се возили од Земуна довде. Ја ћу ти превити рану.

– Ето, рекоше нам у Земуну ићи ћете кући! Када нам то рекоше, народ оживе, неки су плакали.  Елем, стрпаше нас, сви смо стајали, упрти један у другог, дисали, кашљали, један другом у лице. Шта  ћу ти дуљити. Ту на штациии чекасмо, чекасмо, сате и сате, народ већ јечи, стење, а по неки богме и  тихо плаче. Боле, брате, ноге, не може се стајати, к’о испатило се, изгладњело у логору у Земуну, проклет био. Сваки ти је сат неко од нас умро и тако остане стајати наваљен као ступ на тебе. Теже  ми је било мртваца држати на себи него што живих. Онај смрад био је гори него жеђ. Нисам мисиио, да ћу јос видјети сунца. Ето, ја ти рекох.

Чика Перо се поче огледавати и никако да спази дјечака Мићу Декановича.[1]

– Да није можда умакао?! Храбар ти је наш Мићо, а само сања о Козари и Шолаји. Да богда домогао се неко.
– Хвала ти чика Перо, неће остати тајна. Нетко ће то пренијети.

– Шта толико чучиш око тог чиче, то је већ сумњиво. Кидај, Никола, богати! добацı ми Пајо.

„Комисијски« преглед транспорта завршио се споразумом на опће задовољство, јер су усташе  говориле да влак неће примити него натраг послати било је само глупо измотавање. Сви су се задовљно смијали, усташе и њемачки фашисти.  Касније смо дознали да је спор избио о питању колико процената мртних а колико живих предају њемачки фашисти усташама. Нацисти су тврдили да нема више од 50 одсто мртних, док су усташе тврдили да их има 70 одсто. Коначно су се сложили да је било 60 одсто мртвих од укупног броја.  Цијели се влак састојао из седамдесет теретних вагона.

Послије обављене формалности и кад је »комисија« завршила, Матковић одвали велику летву и јурну међу оне јаднике, који су сједили на трави И чекали, камо ће их спровести.

– Мајку вам вашу, убијали сте нас, а сад хоћете воде и хљеба, да вас још хранимо.

Наједанпут Матковић погледа на мене и баци летву. Да ли је осјетио сав понор свога моралног ништавила, или није просто хтио да то видимо, то не знам. Сви су ме питали шта то би и вјеровали су да  сам га хипнотизирао!  Стигла је колона кола. Товарили су их све редом живе и мртве. Изгледало је ужасно. Испод голих  мртваца живи су људи стењали и упињали се да се ослободе. Били су бацани без реда. Мртви су лежали  на живима, а живи су сједили на мртвима. Колона и оних уморених, и жеђу исцрпљених и осушених  живих мртваца кренула је према скели на Сави, управо на Градину; под маљ, брадву и нож. И Перо
 Вукић је био с њима, жив или мртав, он ће проћи покрај своје куће у Градини, на путу у масовну  гробницу. 

————————————————————————————————————————————–

[1] Један дечак од 13-14 година покушао се придићи и погледом вребао да би се испод вагона пребацио на другу страну насипа, у кукурузе. (стр.64)
Мићо је како се касније сазнало, једини од пет тисућа жртава умакао испод вагона и остао жив.
(фуснота, стр.65)

 Јасеновачки логор смрти, др Никола Николић, стр 64-65

Марко Вранековић

ЈУНАЧКА СМРТ ПЧЕЛАРА МАРКА ВРАНЕКОВИЋА

Марко је био човјек 50-тих година, повисок, кошћунав, с наочарима, бистрог духа, чврстог  карактера, прожет дубоким хуманизмом. Родом из села Раковице, недалеко од Самобора.
Његови бркови су се спустали низ углове усана, као бркови Матије Губца или Тарас Буљбе. Бркови  су за њега значили оно што за страствена пушача значи цигарета. Стално би се играо својим  брковима, засукајући и расукајући их. Представљали су му неки умирујући, психички витамин.
Његово је лице одавало слику оног типа нашег сељака, код којег здрав разум влада над личношћу, а у исто вријеме и борбеношћу. Такав тип трезевног и честитог сељака улијева увијек повјерење према себи, љубав и поштовање сеоске сиротиње и већине сељака.
Такав је био и наш друг по несрећи Марко Вранековић, који се на велико бавио пчеларством. Он је  добивао стално прве награде, а изградио је и свој властити модел кошнице, писао по пчеларским часописима, укратко, он је био први пчелар Хрватске.
Замјеравао је водама ХСС-е на одсуству борбености. Тражио је да се хрватски народ дигне против нацистичког окупатора и усташа. Говорио је: “Брацо, сви у партизане!”
Денунциран је усташама у Самобору.
С мјеста су га шчепали и стрпали у затвор као опасног бунтовника. С њима је било упућено на ликвидацију још око 80 сељака из тог краја. Чим су приспјели у Јасеновац, били су смјеста пребачени у Градину, на клање. Међу њима први је био и сам Марко Вранековић

– Шта од мене желите? – питао је усташе пред јамом.

– Ти си пчелар? Марко је шутио.

– Пчелар, пчелар, најбољи у Хрватској! – почели су викати сељаци око њега.

– Изађи на страну! Одвежите га! – заповједи командант кољачке екипе над јамом у Градини.

– Ја бих са својим друштвом! – проговори Марко.

– Куш! Не брбљај! – дрекну на њега кољачки комадант.

Те су ноћи Марка превели у стању нервног слома преко Саве натраг у логор. Комадант логора Матковић наредио је да му предају велики пчелињак, који су довукли из неког опљачканог села. Тако је Марко једини остао жив из своје групе, захваљујући опет пчелама.
Вранековић нас је стално посјећивао у болници. Увијек би држао чврсто лакат притиснут уз ребра, као да нешто скрива, када би улазио у болницу.

– Как сте кај, докторе?

– Хја, какти грешник в пеклу!

– Не сме се шпотати пекел! Кад би срећом там били! Сад су ми и враги чрни постали так симпатични, када гледам ове фашисте, госпон докторе! Такве сподобе ниј’ међу чрним врагами најти, как су усташе и њихови оберкоманданти. И сам их се враг боји и клоне! – Марко је потихо шаптао лијечнику.

– А как ови јадник? погледао је болесника с већ мртвачким сивоблиједим лицем.

Једне спарне вечери 16. VII 1942. године Марко је посјетио друга Вранића из Чазме у његовој ветеринарској амбуланти, у којој је Ђука Враничић лијечио болесне краве. Марко је тада сједио у јаслама и водио тих разговор с Ђуком “о природу звјерског фасизма” и том ужасном феномену сувременог друштва. Та је тема стално њега мучила, јер он није никако могао схватити да уопће могу постојати такови људи на свијету.
Када сутон неопажено прелази у ноћни мрак, оживи крвава каљужа из које се извлаче крволочне немани. Сваке се готово вечери тада нешто комеша у “3Ц”. Тада се формира “конвој” логораша за клање. Њих у мраку спроводе кроз логор на скелу на Сави. Усташе кољачи их опколе са откоченим револверима и напереним пушкама. Тада је забрањено излазити из барака и разумљиво је да се сватко жив тада скрива, јер би сваког кога би среле усташе смјеста утјерале у тај конвој за
Градину. То су сви знали, па то је знао и Марко Вранековић.
Забрањено је било свима из конвоја да тада говоре, када су пролазили кроз логор по мраку. Наједанпут се зачуо карактеристичан сум и топот од корачања жртава, које воде на клање у Градину. Марко се лецнуо и погледао Ђуку.

– Опет их воде, ту нашу српску рају из “3Ц”, Ђука! Како је то ужасно! Не могу ја то више трпјети, не могу! Марко је почео тихо плакати. Шум и топот су се све јаче чули. Наједном је Марко скочио са “јасала” и потрчао према вратима. Ђука га је престигао и ухватио за кваку!

– Морам у бараку, пусти ме!

– Куда чеш, куда, богати, па добро знаш да се сада не смијеш појавити! Причекај мало, док прође поворка из “3Це” у Градину! Не дам ти изићи, разумијеш ли!

Марко се усправио, смркао.

– Нећеш изаћи, остаћеш овдје и спавати код мене у штали!

– Ђука, пусти ме, ја морам, морам.

– Богме, не буш ишел, буш спал тукај при мени! – Ђука му на загорском наречју запријети.

– Не, не, Ђука морам ићи, морам!

– Па добро знаш да сада ако изађеш, упашћеш управо у конвој.

– Па у конвој, у конвој.

Свом снагом Марко је одгурнуо Ђуку у страну, отворио врата добацивши му:
Идем с рајом, да с њима помијешам и крв и кости у Градини, а ти рјешавај питање: стоји ли живјети људима меду звијерима.
И одјури у правцу конвоја у коме је више од хиљаду логораша пролазило из “3Ц”. Јурнуо је у крваву јасеновачку ноћ, у правцу излаза са скеле на Сави. Појавио се у близину конвоја.

– Унутра, мајку ти разбојничку, унутра! – уперивши бајонет на њега. Тако је Марко ушао у конвој.
Пред заповједништвом појавио се Јуре Маричић, крижар – кољач.

– Нека иступе најприје хрватски католици! Иступили су неки радници и сељаци Хрвати. Марко није иступио, што је Маричић одмах опазио.

– Ћа си ти Србин, православац?

– Постал сам ту и Срб и православни! Нек и мене не бу, кад тулки народ наш невин какти Кристуш гинут иде.
Маричић се смркао.

– Срб?
Послије краче станке, Марко је одлучно одговорио: Срб!

-У реду, изроде, крепај скупа са својим Србима! Ми хоћемо да га извучемо као Хрвата, а он неће, он Загорац се претворио у Влаха и влашку виру. Такву будалу и треба маљем по глави!
То су слушали и они одвојени радници и сељаци Хрвати.

– Ви сте нас одвојили од Срба, као Хрвате, католике!? Ми нећемо ваше милости! Хајдемо натраг са браћом Србима.
На те ријечи Маричић је побјеснио.

– Ја, људи, ових Хрвата брацо!- шаптали су меду собом неки.

– Крв, болан, није вода!

– Ех, није ми, вала, сада ни жао умријети! Сада знам, да су ми права браћа.
Сузе су им навирале на очи.
Ово нам је причао Беговић, заточеник који их је тада пописивао и све то слушао.
Конвој је завршио на скели у Градини, а у њему и Марко Вранековић, први пчелар Хрватске.

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 102-104

др Недељко Зец

„Кад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. ‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је. „У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.
„После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.
‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’
‘Што могнем, учинит ћу’.
Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.
‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’
Затим је испрекидано и неуједначено наставио:
‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’
Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.
Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.
Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!
Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.’
„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.
„Ођедном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:
‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’
‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’
„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:
‘Сад знаш све. Можеш ићи’!“
Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Преузето са

http://srbskenovine.com/dr-nedeljko-nedo-zec-ispovest-jednog-ustase/

Страдање породице Босанац / Тања Тулековић

 

Увод
У књизи Отргнути од заборава: Просвјетни радници Босне и Херцеговине погинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, објављеној 1983. године, наводи се:

„Поникли из народа, напредни учитељи и други просвјетни радници били су судбински везани с њим. Омиљени у срединама у којима су дјеловали, задобијали су поштовање и повјерење. Генерације ученика памтиле су своје учитеље и професоре. Због популарности и оданости слободи, окупатор се прибојавао просвјетних радника и њиховог утицаја у народу. Већ од првих дана своје владавине настојао је да их изолује и физички уништи. Његову мрачну завјеру досљедно су извршавали домаћи издајници свих боја, често не штедећи ни дјецу ни остале чланове породице просвјетних радника.“2

С обзиром на то да су уживали углед међу сеоским становништвом, просвјетни радници су заиста у Босанскодубичком срезу3 објашњавали политичке прилике и заговарали народноослободилачку борбу.4 Учитељ Бранко Босанац је био на страни народа, опредијељен за Народноослободилачки покрет, те је самим тим био под присмотром усташа.

Породица Босанац
Бранко Босанац рођен је 1906. године у Јасеновцу.5 Његов отац Ђуро био је службеник у општини. Бранко се опредијелио за учитељску школу, коју је и завршио 1927. године у Пакрацу, док је стручни испит положио у Бањој Луци 1934. године.6 Прво радно мјесто му је било у Босанској Дубици.7 Ту је упознао будућу супругу Даницу, (р. Маричић), рођену 1907. године у Босанској Дубици.8 Њен отац Милан био је столар. Образовање је стекла у Домаћичкој учитељској школи у Футогу, а диференцијални испит у Учитељској школи у Бањој Луци положила је 1930. године.9 Као и Бранко, Даница се запослила као учитељица у основној школи у Босанској Дубици.10
Према њиховој молби, премјештени су у село Горњоселце,11 недалеко од Манастира Моштаница.12 Период прије почетка Другог свјетског рата је период у ком се граде, у скоро свим селима, основне школе.13 Уведено је обавезно школовање дјеце оба пола до четвртог разреда, а самим тим је дошло и до значајних промјена у животу људи на селу.14 У села долазе учитељи који шире своја знања и идеје. Тако су и Бранко и Даница Босанац у овом селу служили десет година и зближили се са народом. Бранко се истакао у организовању и ширењу земљорадничких задруга, а Даница је радила на просвјећивању жена.15 Подизањем школа ширила се и српска национална свијест. Управо ће то и постати великим проблемом за образоване, када на власт дођу они који ће сијати смрт у име поглавника.16
Како би се народ припремио за оружану борбу, прије свега било је потребно створити организацију која функционише на релацији село–град. Одређују се војни повјереници17 у Босанскодубичком срезу, организују састанци и масовни скупови по селима.18 Оваква ситуација је изазвала забринутост.19 Свјесни да су им највећа опасност „учени људи“, усташе планирају акције „чишћења“ и застрашивања.20 Бранка Босанца су заједно са његовом породицом премјестили у Босанску Дубицу, како би имали бољи надзор.21 Овом је претходило „чишћење те- рена“: усташе су у селима у околини Козаре похапсили просвјетне рад- нике за које су сматрали да сарађују са НОП-ом.22 Међутим, Бранко је и даље одржавао везу са борцима у Козари и обавјештавао их о кретању усташа.23 Марица Миљатовић наводи да је прогон Срба у Срезу Босанска Дубица услиједио одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске: „Иницијативу за прогоне дали су чланови усташке владе, који су на зборовима по појединим местима говорили за Србе најгоре ствари. Они су Србима оспоравали својство народа, називајући их отпадницима разноразних народа, турским измећарима и уљезима у хрватској земљи. При том су отворено говорили да треба тај српски олош на најбезобзирнији начин ликвидирати.“24 Ђуро Миљевић наводи да су усташке власти донијеле одлуку да све Србе из вароши и Среза Босанска Дубица протјерају: „Први велики покољ Срба извршен је у месецу мају 1941. године, када је на најзверскији начин побијено неколико хиљада Срба из града и среза Босанска Дубица. Други покољ Срба уследио је на 18. јуна 1941. године, када су Муслимани и католици побили око 400 Срба на српском православном гробљу у Босанској Дубици, а њихове лешеве бацали у велике јаме и посипали кречом.“25 Ноћу 10/11. јула 1941. године усташе су похапсиле све православне свештенике са породицом, њих седам, и пребацили у логор у Славонској Пожеги.26 Цркве су затворене, а претходно опљачкане. Из извјештаја Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 26. јула 1941. године јасно је видљиво да су „учени људи“ непожељни: „У Независној Држави Хрватској има још 2.204 учитеља и учитељица грчкоисточне вјере, те министарство наставе предлаже њихово отпремање у сабирне логоре.“27 Усташе су најприје хапсиле угледније Србе, а потом и све остале Србе.28 Августа 1941. године из Босанске Дубице и околних села усташе су у православну цркву у Хрватској Дубици затворили 740 Срба.29 Већина их је убијена маљевима и ножевима. Крајем 1941. године и почетком 1942. године усташка војска „напада“ села Божићи, Скључани, Фурде, Кадин Јеловац, Котурови затим села у Равни: Драксенић, Демировац и Међеђа, и она села покрај пута Дубица–Приједор.30 Села су опљачкана и спаљена, много људи је убијено на најзвјерскији начин, док се преостало становништво склонило у збјегове по Просари и Козари.
Душан Личина у свом исказу пред Земаљском комисијом Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача од 19. маја 1945. године наводи да је до маја године 1942. године у три наврата по неколико дана затваран.31 Заједно са њим је увијек било око 30 православаца, углавном интелектуалаца из Босанске Дубице. Полиција је вршила ова затварања по налогу усташког табора, на чијем челу је био Церић-бег из Босанске Дубице.32
Милош Васић наводи да су 29. маја 1941.33 године усташе блокирале Дубицу те сво српско становништво одвели у сабирни логор на жељезничкој станици у Дубици:34 „У логору на жељезничкој станици Дубица било је тако прикупљено неколико хиљада Срба, мушкараца и жена, а одавде су упућени у логоре Јасеновац и Стару Градишку. Међу упућенима у логоре Јасеновац и Стару Градишку налазила се сва интелигенција из Дубице и околних села, учитељи и учитељице, трговци, општински намештеници и тако даље, тј. сви они који су неспособни за физички рад. Према обавештењима у логорима је већ за неколико месеци поумирало од болести и глади око 60% одведених из сабирног логора у Дубици.“35 Миро Балабан наводи да су 30. маја 1942. године усташе претрпјеле велики губитак у борби у Равни.36 Ноћу 30/31. маја, као одмазду, започели су хапшење српских породица у Босанској Дубици: „У прво вријеме ставили су нас у просторије тадашњег дома културе. Било је око три стотине људи и жена са дјецом. Људи су вршили нужду ту у просторијама. Ми смо заузимали само пола дома културе и стално су нас гурали према зидовима, тако да смо били густо натрпани, иако је још било слободног простора. Хтјели су и на овај начин да нас малтретирају и муче.“37 Након три дана ова група Срба отпремљена је у логор у Стару Градишку, гдје је извршена „класифика ција по групама,“38 међу њима и породица Босанац.39 Бранко, Даница, Срђан, Немања, Дивна и Љиљана спроведени су у логор Стара Градишка.40 На Списку од 194 Србина који су у 1942. упућени у логор Стара Градишка налазе се, под редним бројевима 146, 147, 148, 149, 150, 151, чланови ове породице.41 Даница је у овом логору касније убијена42 а Бранко је одведен у логор ИИИ – Циглана.43 Душан Личина наводи да је 24. јуна 1942. године у групи са њих десет пребачен камионом из Старе Градишке на колодвор у Окучанима.44 У тој групи, поред осталих, Личина наводи и учитеља Босанца из села Моштаница, са женом и троје дјеце. Из Окучана су пребачени у Јасеновац. „Стигавши у Јасе- новац приступили смо пред комисију која нас је преузимала. Ту је био тада надпоручник Мајсторовић, за њега сам сазнао да му је то криво име, те да се заправо зове Филиповић, а био је прије Фрањевачки свештеник и наводни син неког адвоката из Винковаца. Надаље у комисији је био Матковић Љубо и надпоручник инг. Пичили, затим Љубо Милош. Ова комисија у заједници са још неколико усташких подофицира и војника вршила је преузимања на тај начин, да је преиспитивала доведене људе који су способни за рад, а који не. За рад способни одведени су у групу 3ц, дочим су сви остали још истог дана ликви- дирани у тзв. ‘Звонари’.“45 Даље Личина наводи да су неколико дана на- кон доласка у логор Јасеновац покупљене све жене и одведене назад у Стару Градишку. Међу њима су и све горепоменуте учитељице, те је за њих касније чуо да су умрле у том логору.46

У Логору ИИИ – Циглана
„У Независној Држави Хрватској било је много логора за Србе и у свакоме од њих је било и деце, а посебан логор за децу у Јастребарском се памти као јединствени у свету, најстравичнија творевина НДХ. Деца са Козаре спровођена су у усташке логоре током и после немачко-усташко-домобранске офанзиве на Козару, која је врло организовано почела 10. јула 1942. године и трајала педесет дана. Рачуна се да је током тих операција скоро
70.000 становника Козаре подигнуто из својих домова и да је међу њима било до 24.000 деце. Деца која нису страдала за време непријатељских напада и борби, или током бежања по планини,отпремљена су у логоре у Јасеновцу, Млаки, Јабланцу, Старој Градишки, Новској, Пакленици, Приједору, Сиску…“47

Никола Николић наводи да су усташе „с народом из дубичког котара дотјерали у логор још четири учитеља, а међу њима и Бранка Босанца, који је одређен за групника ‘школе’ на тавану.“48 Идеја о пре- сељењу дјеце логораша на таван49 потекла је од Слободана Мицића50 и Паје Геренчевића те старије групе логораша који су дали све од себе да несрећну дјецу сачувају, да им барем мало одгоде „пут“ у Градину.51 Слободан је предложио усташи Маричићу „да се дјеци додијеле учитељи логораши, како би нешто научила, да не подивљају“,52 што је овај на крају и прихватио.53 На тај начин су извучена и дјеца и група учитеља са ризичнијих мјеста у логору. О „боравку“ Бранка Босанца у логору, др Никола Николић пише и у књизи „Јасеновачки логор.“54 Дио из саопштења на Међународном научном скупу „Геноцид над Србима у Другом светском рату“ одржаном у САНУ 23–25. октобра 1991. године у Београду објавио је Драгоје Лукић у својој књизи Били су само деца:

„Поред ранијих објеката и шест изграђених барака који су сачињавали централни дио јасеновачког логора ИИИ подигнута је и једна велика надстрешница коју су логораши називали ‘Седмица’. У тај простор, у љето 1942. дотјерано је између 2.800 и 3.500 дјеце највише са Козаре, не рачунајући ону коју су у масама са матерама директно тјерали на Градину. Већ крајем августа тај број се смањио на око 700, и готово сви су били смјештеми у ‘Седмицу’ у најтеже могуће услове. Од ове скупине, прва група дјеце ликвидирана је на насипу, а остатак живих костура у Градини. У ‘Седмици’ се појавио тифус (пјегавац) и он се тако брзо ширио међу дјецом да смо сваког јутра налазили на десетине мртвих. У настојању да бар оне које није захватио тифус смјестимо негдје под кров, успјели смо преко инжењера Хавличека да око 400 дјеце склонимо на велике таване ‘обртне зграде’. Управа логора је дозволила да осам учитеља–заточеника раде са дјецом и ‘нешто уче’. За ‘групника школе’ постављен је Бранко Босанац. Половином септембра 1942. у ‘дјечију колонију’ дошли су Лубурић, Матковић, Милош, Маричић и други да виде како се поступа са дјецом. Ја сам био задужен да вршим лијечничку службу у логору ИИИ укључујући и ‘таване’ гдје су се налазила дјеца. Идући по глибу јасеновачког лого- ра имао сам осјећај да ходам по најдубљем дну људске несреће и људског пада. Број дјеце већ је био сведен на око 300. Процијенио сам да, ако се дјеци брзо не помогне, сви ће помријети. И тек што смо успјели да јаче и отпорније дјечаке распоредимо као шегрте у ланчару, коларију, ковачницу, електричну централу, економију, бербер- ницу и друге погоне, учитељи су 14. октобра 1942. добили позив да сву дјецу доведу пред заповједништво. Знали смо шта то значи. Око 150 дјеце усташе су повезале жицом и скелом преко Саве превели на стра- тиште Градине. Послије два дана покупљена су и остала дјеца и са 15 запрежних кола одвучена на стратиште у Градини. У више наврата уста- ше су вршиле рацију по радионицама, хватале ‘шегрте’ и ликвидирале у ‘Циглани’, на обали Саве или на Градини. И на крају 29. октобра 1942. покупљен је остатак дјеце у логору ИИИ и са учитељима поубијан на Градини.“55

У октобарским ликвидацијама дјеце 1942. године учитељи су проживјели страшне тренутке, сазнавши да ће дјеца бити одведена у Градину. Покушали су сакрити од дјеце свој бол и разочарење, али су се до краја трудили да било кога од њих сакрију од усташа. „Лице чес- титог Бранка Босанца задрхта. Толико, те су му се рашириле зјенице, да су му иначе његове плаве очи сасвим поцрниле. Руке су му се стале трести, а из отворених очију незадрживо потекоше сузе.“56 Међутим, и даље је тјешио дјецу да ће све бити у реду са њима.57
О покољу дјеце у 1942. години Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је на основу изјава више свједока, а посебно Јосипа Стазића58 из Загреба те Светозара Јовановића из Осијека, „утврдила ово злочинство“:
„Кроз читаву годину 1942. врвио је логор ИИИ-Ц од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима. Концем љета 1942. опазио је Лубурић, да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим ‘официрима’ те је на велико чудо свих заточе- ника – дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању. Тако је тај мали ‘дјечји дом’ постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска. Кад је Лубурић стигао у Јасе- новац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију. Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60–80 у брадину, гдје су их Цигани заклали и закопали.“59

О наведеној „школи за дјецу“ унутар самог логора др Никола Николић наводи:60

„Дјечије одјељење се налазило између парне дезинфекције инг. Хавличека и бријачнице старог Мусафије и неког магазина. Владо61 је преузео ‘просвјећивање’ те несретне дјеце, коју су нешто касније поклали. Људска нада изазвала је неки оптимис- тички стимул код учитеља, оно проклето ‘можда’, да се може спасити из овог пакла. Све је чинио што би могло бити од корис- ти, да се дио козарачке дјеце спаси.62 Својски и мушки помагали су му у томе Слободан Мицић, Узелац и други комунисти и ан- тифашисти, често стављајући свој живот на врх усташког но- жа.“63

У књизи Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор Никола Николић наводи да су се „големе масе народа сручиле с Коза- ре крајем љета 1942. у свети пакао јасеновачки.“64 У одјељку под нази- вом „Остоја“ Николић пише о доласку тринаестогодишњег Остоје у ло гор и страдању његове породице у Градини, на насипу и у логору ИИИ- Ц.65 Овог дјечака плавих очију су учитељи Стазић и Босанац покушали да сачувају од усташа те су га пребацили у радионицу код поузданих другова. „Требало би га спасити, јер је то прави талент. Нека племени- тост зрачи из тога дјетета, другови“ – кроз сузе је говорио учитељ Бо- санац.66 Нажалост, нису успјели у томе. Остоја је заклан у Градини.67
Др Никола Николић износи и Бранкове патње за својом породи- цом: дјецом и супругом, као и његов инстинкт да ће убрзо бити са њима. Бранко је уочи свог посљедњег овоземаљског дана имао осјећај да одлази својој породици. Посљедње ријечи које је упутио својим сапатницима у логору пред сам полазак у смрт биле су: „Јесте ли видјели! Мој инстинкт! Одлазим опет у новоосвојени мој рај! Жалим вас, браћо, што ви остајете у овом паклу! А шта можеш! Збогом!“68

Умјесто закључка
Потресна судбина ове породице заслужује да, у времену ревизионизма који се дешава у Хрватској, буде примјер и доказ да се истина не може сакрити. Надгробна плоча69 која је подигнута њима у помен, у граду Пакрацу, засметала је. Дневни лист Информер 21. фебруара 2018. године наводи: „Власти у Хрватској одлучиле су да прекопају гробове Срба које су усташе побиле у Јасеновцу, јер их нико већ годинама не одржава. Локалне комуналне службе у Пакрацу већ су на споменике Србе закланих у логорима смрти полепиле обавештења да се та гробна места сматрају напуштеним и да ће бити додељена другима на коришћење.“70 Овај лист посебно истиче да хрватске власти немају милости ни према гробницама које чувају успомену на читаве породице са дјецом „које су сурово затрте у Јасеновцу“.

* * *

Породица Босанац није избрисана из сјећања, а њена трагедија свједочи о голготи српског народа и укоријењеној мржњи према Србима и свему српском, па су се на најзвјерскије начине убијала и дјеца.

Босанац Бранко, 1906–1942. Босанац Даница, 1907–1942. Босанац Немања, 1934–1942. Босанац Срђан, 1936–1942.
Босанац Дивна, 1938–1942. Босанац Љиљана, 1940–1942.

 

 

1 Др Цхава Баруцх, Ан аге аппроприате Аппроацх то Теацхинг Абоут Тхе Холо- цауст, лецтуре, 17.5.2013, Козарска Дубица.
2 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине погинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 7.
3 Босанска Дубица (данас Козарска Дубица) са својим селима распростире се на 499 км² – Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босанска Дубица 1984, 11.
4 „Уз културно-просвјетно уздизање маса радило се и на подизању и јачању политичке свијести, указивало на опасност, коју за Југославију и цијели свијет представља појава фашизма у Њемачкој и покушаји фажизирања режима у неким државама, указивано на значај заједничке борбе радника и сељака и припадника свих народа и народности који су живјели на ко- зарском подручју“ – Душан Лукач, Комунисти у устанку на Козари 1941, Козара у НОБ, Приједор 1980, 126.
5 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине по- гинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 45; прим. аут. – у попису жртава концентрационог логора Јасеновац (Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босан- ска Дубица 1984, 564) као година рођења се наводи 1907. година.
6 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине погинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 45.
7 Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњос- ти, Босанска Дубица 1931, 66.
8 Прим. аут. – у пописима жртава концентрационог логора Јасеновац (Душан
Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босанска Ду- бица 1984, 564 и хттп://www.јусп-јасеновац.хр/Дефаулт.аспx?сид=7618) као го- дина рођења у првом наведеном попису се наводи 1907. година, а у другом 1915).
9 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине по- гинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 46.
10 Ибид.
11 Село Горњоселци удаљено је од Босанске/Козарске Дубице 12,5 километа- ра према југу. Према проти Славку Вујасиновићу: „Горњоселци = Горњо- шевци – село испод Козаре – некад у Козари. Имало је преко 100 кућа, сва сами Срби. Сама реч: Горњо-селци, означава насеље које је било у планини
– на висовима“; Срби као птице, Бања Лука 1994, 201.
12 „Ово је најстарији споменик српства и православља у доњем Поуњу, које је у средњем вијеку често мијењало своје границе и господаре, Било је време- на када је спадало у област Босне (Доњи краји), затим област Усоре, а нај- више времена у област Славоније па онда Хрватске, у којој се све до прова – ле Турака „није ни признавала ни трпјела православна вјера“ – прото Слав- ко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1993, 17.
13 О отварању Српске основне школе у Босанској Дубици и школству до по- четка Другог свјетског рата више у: Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кне- жопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931 и у: прото Славко Вујасиновић, Срби као птице, Бања Лука 1994.
14 Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босан- ска Дубица 1984, 36.
15 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине по- гинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 46.
16 Њемачке окупационе трупе ушле су 13. априла 1941. године у Босанску Дубицу. На научном скупу одржаном на Мраковици 27. и 28. октобра 1944. године Изудин Чаушевић у свом излагању под називом „Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године“ даје преглед ситуације у Босанској Ду- бици априла 1941. године: „У Босанској Дубици, у време уласка њемачке војске у град, срески начелник је био Урошевић Милош, звани Малиша, који је одмах побегао у своје родно место Чачак. Остао је његов помоћник Гојко Гузина, али се ни он није дуго задржао. Међувлашће траје десетак дана и почиње прича да ће у Дубицу стићи усташе. Тад се у згради старог хотела састаје тројка да размотри ситуацију, да организује власт. То су: Варовић Иван, шеф шумарске управе, Сулејманбег Церић, велепоседник и Јосип Мажар, чиновник среског начелства. Прво им је било да формирају усташки логор и да се организује и поведе агитација за упис у усташе. За логорника је одређен Варовић Иван, а после краћег времена њега замењује Мажар Петар из с. Парница, један од највећих зликоваца у срезу. За поли- цијског референта та тројка одређује Николу Гажића, који прима и дуж- ност ‘побочника логорника’. Котарски предстојник постаје Анте Ишељан – релативно кратко време, а затим Здравко Филиповић. Овде треба истаћи да дугогодишњи председник дубичке општине, велепоседник Авдибег Церић, угледна личност у Дубици, уласком Немаца у град, подноси оставку на дужност, а за новог председника се одређује Томо Штефичић“; Изудин Чау- шевић, Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године, Козара у народноосло- бодилачкој борби и социјалистичкој револуцији (1941–1945): радови са научног ску- па одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977, 105.
17 Прим. аут. – комунисти, симпатизери Партије, људи који су уживали повје- рење народа; „У селима овог среза дјеловало је још од раније неколико напредних учитеља и студената, који су у току школовања били укључени у револуционарни раднички покрет. Долазак неколико ових напредних инте- лектуалаца на службу у ове крајеве пружио је још повољније и шире могућ- ности за њихово револуционарно дјеловање“ – Душан Лукач, Комунисти у ус- танку на Козари 1941, Козара у НОБ, Приједор 1980, 125.
18 „Ми смо по босанским селима развили интензиван политички рад, објашњавали циље- ве ослободилачке борбе и значај јединства, без обзира на вјеру и националност. Због крвавих злочина усташа над српским народом, било је то најзначајније пита- ње, као и због традиционалне политике грађанских странки, које су своје позиције у народу градиле на шовинизму и мржњи међу народима. Ми, чланови окружног комитета и штаба Одреда, прокрстарили смо цијелу ослобођену територију и скоро ни- је било села гдје нисмо организовали збор, разговор или конференције с људима“ – Бранко Бабич Словенац, Људи и битке на Козари, Бања Лука – Приједор 1982, 74.
19 Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босан- ска Дубица 1984, 65; „На почетку устанка у Поткозарју је било само шест сеоских организација КПЈ, а у мају 1942. већ 65, шеснаест општинских ко- митета и четири среска“ – Бранко Бабич Словенац, Људи и битке на Коза- ри, Бања Лука – Приједор 1982, 76.
20 „Међу побуњеницима налази се и неколико интелектуалаца, као 3 учите- ља, свештеников син и неколико угледних трговаца из Б. Дубице и околи- це. Сва њихова имена позната су овдашњим властима, међу којима има и од раније познатих комуниста… Главно жариште је у Кнешпољу… једини је начин јачим снагама предузети темељито чишћење. Друге методе овде неће довести до резултата, јер је овај крај од раније ‘познат и у том погледу непоправљив и поред тога увијек поносни…’ каже се у извјештају од 1. 8. 1941. 4. сатније лаког пружног одјела Хрв. легије ‘заповједништву цјело- купне копнене војске’“ – Изудин Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године, Козара у народноослободилачкој борби и социјалистичкој ре- волуцији (1941–1945): радови са научног скупа одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977, 113.
21 Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине по- гинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983, 46.
22 Ибид, 46.
23 Ибид, 46.
24 Изјава Марице Миљатовић од 7. 2. 1943: Масовна хапшења у срезу Босанска Ду- бица у: Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941– 1944, Београд 1989, 232–233.
25 Изјава Ђуре Миљевића од 27.11.1943: Србе из Босанске Дубице су побили, бацили у јаму и посули кречом у: Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941–1944, Београд 1989, 533–534.
26 Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1993, 20.
27 Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Јагодина 2007, 41.
28 Изјава Марице Миљатовић од 7.2.1943: Масовна хапшења у срезу Босанска Ду- бица у: Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941– 1944, Београд 1989, 232.
29 Динко Давидов, Тотални геноцид, Независна Држава Хрватска 1941– 1945, Београд 2013, 214.
30 Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1993, 22.
31 Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига ИИИ, Београд 1987, 506.
32 Ибид, 507.
33 Изјава Милоша Васића од 12.4.1943: Срби из Босанске Дубице одведени су у лого- ре у Јасеновац и Стару Градишку у: Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941–1944, Београд 1989, 381–382; Прим. аут. – Васић вје- роватно мисли на 1942. годину јер 1941. није постојао логор.
34 Прим. аут. – односи се на жељезничку станицу у селу Церовљани код Хр- ватске Дубице.
35 Изјава Милоша Васића од 12.4.1943: Срби из Босанске Дубице одведени су у лого- ре у Јасеновац и Стару Градишку у: Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941–1944, Београд 1989, 381–382.
36 Миро Балабан, Хапшење Срба у Босанској Дубици маја 1942, Козара у на- родноослободилачком рату, књига трећа, Београд 1971, 601.
37 Ибид, 602.
38 Ибид, 603.
39 Прим. аут. – Анализирајући списак ухапшених који наводи Миро Балабан у тексту: Хапшење Срба у Босанској Дубици маја 1942. и списак који наводи Антун Милетић (Концентрациони логор Јасеновац, Књига И, Београд 1986 , 544–546) дошло се до закључка да је у овој групи ухапшених и породица Босанац. „Деца су са својим родитељима на јасеновачко стратиште допре- мана разним транспортним средствима, највише железничким теретним вагонима, затим камионима и запрежним колима. Са Козаре и околних славонских села, пред усташким пушкама, деца су гоњена у дугим пешач- ким колонама“ – Драгоје Лукић, Били су само деца, Лакташи–Београд 2000, 4.
40 „На лијевој обали Саве, насупрот Босанској Градишки, стоји и данас комплекс зграда опасан високим зидом. То је некадашња тврђава Стара Градишка. Када је 1941. године створена тзв. Независна Држава Хрватска, или скраћено НДХ, тражени су услови за отварање бројних концентра- ционих логора. Јер, усташе су још у емиграцији створиле организационе схеме за подизање логора. Научили су то од својих покровитеља, талијан- ских фашиста и њемачких нациста“ – Отпор у логору Стара Градишка, Јасено- вац 1980, 11.
41 Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига И, Београд 1986 , 544– 546.
42 Прим. аут. – Као мјесто смрти чланова породице Босанац у различитим из- ворима се наводи различито мјесто. Нпр. код Драгоја Лукића у књизи Били су само деца на стр. 163 као мјесто смрти наводи се Јасеновац – Стара Градишка; код Душана Д. Самарџије у књизи Босанскодубичко подручје у НОР-у… на стр. 564 се као мјесто смрти наводи Јасеновац; код Антуна Ми- летића у књизи Убијени у концентрационом логору Јасеновац на стр. 523 се као мјесто смрти за дјецу наводи Стара Градишка; на сајту Јавне уста- нове „Спомен-подручје Јасеновац“ као мјесто смрти за Бранка и дјецу се наводи Јасеновац, док за Даницу стоји Стара Градишка (приступ сајту хттп://јусп-јасеновац.хр/Дефаулт.аспx?сид=7618 дана 30. 1. 2019).
43 У законској одредби о сузбијању насилних кажњивих чина проти држави, појединим особама или имовини од 20. јула 1942. године наводи се: „Поје- дини чланови обитељи особа, које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају јавни ред и сигурност, или које угрожавају мир и спокојство хрватског народа, или које подузму какав насилни кажњив чин проти држави, појединим осо- бама или имовини, као и чланови обитељи од куће одбјеглих особа, могу се упутити на присилан боравак у сабирне логоре. Ове логоре овлаштено је оснивати Минис- тарство унутарњих послова, Равнатељство за јавни ред и сигурност у појединим мјестима Независне Државе Хрватске. Члановима обитељи особа наведених у првој ставци, сматрају се све оне особе, које с таквим особама заједнички живе у кућној задрузи у смислу закона о задругама од 9. свибња 1889, односно жена, родитељи, дјеца те браћа и сестре особа, наведених у првој ставци, уколико с овим особама живе у заједничком кућанству“ (Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига И, Београд 1986, 388–389).
44 Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига ИИИ, Београд 1987, 508.
45 Ибид, 508–509.
46 Ибид, 511.
47 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 7: поред Бранка Босанца, доведени су и Дико Бијелић, родом из Мостара, Јово Драгичевић и Јово Гаћеша; сагласност за коришћење на- ведене књиге као извора добијена је од стране издавача ННК Интернаци- онал, Београд, акт запримљен под редним бројем 75-1/19 дана 5. 2. 2019. године.
48 Ибид, 46.
49 Прим. аут. – Ради се о тавану изнад тзв. Обртне зграде у склопу логора.

50 Слободан Мицић, поријеклом из Јање код Бијељине, један од првих логора- ша, групник. Његова група имала је шест барака. Кад га је др Никола Николић упитао ко одлучује о броју логораша који иду на ликвидацију, одговорио је: „Никад логор не смије пет дана бројати више од 2.500 особа. Чим се накупи 3.000, чим у канцеларији бројно стање износи толико, у року од 5 дана мора се поклати 500 људи. Ако се број попне нпр. до 8.000, мора се тада у року од 5 дана ликвидирати 5.500 људи“ – Др Никола Ни- колић, Јасеновачки логор, Београд 2015, 438.
51 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 43.
52 Ибид, 45.
53 „Како сада, питали смо се, оправдати пред усташама опстанак дјеце у том логору безувјетног уништења? Дјеца немају снаге да, исцрпљена глађу и болестима, крећу на рад под батинама криминалаца и агената. Могли смо покушати само једно: оправдати њихово постојање у логору потребом ‘об- разовања’! Сватко је од нас, дакако, знао да је то за прилике у јасено вач- ком логору смрти врло слабо, никакво оправдање. Тко да у то вријеме, када се радило о голом опстанку десетака милијуна људи, још мисли на обра- зовање?“ – Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновач- ки логор, Београд 2017, 47.
54 Др Никола Николић, љекар по занимању, Хрват, поријеклом из Загреба, био је логораш логора ИИИ – Циглана у периоду јул 1942. – фебруар 1943. го- дине. Обављао је функцију логорског љекара те је због тога имао слободан приступ свим „одјељењима“ логора. У књизи Јасеновачки логор, објављеној 1948. године, др Николић у одјељку под насловом „Пут у рај“ спомиње учи – теља из Мошчанице, Владу Босанца, комунисту, који је са женом и троје дјеце спроведен у Логор ИИИ – Циглана. Врло је вјероватно да се управо ради о Бранку Босанцу, с обзиром на то да се на званичним списковима жртава концентрационог логора Јасеновац нигдје не спомиње Владо Босанац, а посебно зато што се у саопштењу на Међународном научном скупу „Гено- цид над Србима у Другом светском рату“ одржаном у САНУ 23–25. октобра 1991. године у Београду (објавио Драгоје Лукић у својој књизи Били су само деца 2000. године) децидирано говори о страдању Бранка Босанца. Такође је извјесна промјена у називу Мошчаница/Моштаница, као и у броју његове дјеце, исто као и у наводу Изудина Чаушевића (Изудин Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године, Козара у народноослободи- лачкој борби и социјалистичкој револуцији (1941–1945): радови са научног скупа одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977, 107).
55 Драгоје Лукић, Били су само деца, Лакташи–Београд 2000, 211–212.
56 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 86.
57 „Није ништа, дјецо, умро нам је један наш колега учитељ, па нам га је жао“
– Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Београд 2017, 86.
58 Више о Јосипу Стазићу у књизи: Никола Николић, Бела марамица, Коза- рачка дјеца – Јасеновачки логор, Београд 2017.
59 Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових пома- гача, Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946, 59–60. Прим. аут. – „брадину“ вјероватно је требало да стоји „Градину“.
60 Према наводима из овог одјељка књиге, у концентрациони логор Јасеновац Бранко Босанац је доведен у септембру 1942. године и распоређен у групу ИИИ-Ц –Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, Сарајево 1948, 133.
61 Види фусноту 20.
62 „Драга моја дјецо! Уприте све своје снаге, јер нам је то, чини се, једини начин да успијемо преварити онога разбојника, па да нас, можда, пошаље из овог пакла негдје на економију“ – молио их је, шапћући и у сузама, „гру- пник“ те школе на тавану, учитељ Бранко Босанац, када је Лубурић са Мат- ковићем Милошем и Маричићем кренуо према њима. Дјеца су била исцр- пљена од глади, мршава, али их је њихов учитељ молио да буду усправни и чврсти, да их овај крвник не би отјерао у Градину. Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Београд 2017, 48.
63 Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, Сарајево 1948, 134.
64 Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Бе- оград 2017, 103.
65 Ибид, 103–107.
66 Ибид, 103.
67 Ибид, 107.
68 Ибид, 134–135.
69 Дневни лист Информер наводи да је надгробну плочу послије рата подигао Бранков отац.
65 Ибид, 103–107.
66 Ибид, 103.
67 Ибид, 107.
68 Ибид, 134–135.
69 Дневни лист Информер наводи да је надгробну плочу послије рата подигао Бранков отац.
70 <хттпс://информер.рс/вести/друство/370699/узас-хрвати-ископавају-гробове-срба- убијених-јасеновцу-устасама-сметају-посмртни-остаци-закланих-побијених- логорима-ндх> „На православном гробљу у Пакрацу на споменицима се ма- совно лепе обавештења да ће гробови бити прекопани и додељени другима на коришћење, јер их, наводно, нико не одржава. Међу њима су и читаве породице које су поклане у Јасеновцу. Примера ради, обавештење је залеп- љено и на гробницу у коју је сахрањена цела српска породица Босанац из Козарске Дубице, чији су свих шест чланова убијени у Јасеновцу 1942. го- дине. Тада су усташе заклале Бранка, који је тада имао 36 година, његову годину дана млађу супругу Даницу и њихово четворо деце Срђана (11), Немању (8), Дивну (4) и Љиљану (2).

Извори
• ЈУСП Доња Градина, Збирка фотографија
• Dr Chava Baruch, An age appropriate Approach to Teaching About The Holocaust, lecture, 17. 5. 2013, Kozarska Dubica.
• <http://jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618>
• <https://informer.rs/vesti/drustvo/370699/uzas-hrvati-iskopavaju- grobove-srba-ubijenih-jasenovcu-ustasama-smetaju-posmrtni-ostaci- zaklanih-pobijenih-logorima-ndh>

Литература
• Група аутора, Отргнути од заборава: просвјетни радници Босне и Херцеговине погинули у народноослободилачком рату и као жртве фашистичког терора, Сарајево 1983.
• Прото Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1993.
• Душан Д. Самарџија, Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941–1945, Босанска Дубица 1984.
• Прото Славко Вујасиновић, Срби као птице, Бања Лука 1994.
• Драгоје Лукић, Били су само деца, Лакташи – Београд 2000.
• Изудин Чаушевић, Усташка власт и терор на Козари 1941–1942. године, Козара у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији (1941–1945): радови са научног скупа одржаног на Козари (Мраковица) 27. и 28. октобра 1977.
• Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, Сарајево 1948.
• Др Никола Николић, Јасеновачки логор, Београд 2015.
• Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931.
• Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига I, Београд 1986.
• Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Књига III, Београд 1987.
• Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, Јагодина 2007.
• Антун Милетић, Убијени у концентрационом логору Јасеновац 1941–1945, Јагодина 2011.
• Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946.
• Козара у Народноослободилачком рату, књига трећа, Београд 1971.
• Козара у НОБ, Приједор 1980.
• Др Љубо Михић, Козара: Природа–човјек–историја, Нови Сад 1987.
• Бранко Бабич Словенац, Људи и битке на Козари, Бања Лука – Приједор 1982.
• Отпор у логору Стара Градишка, Јасеновац 1980.
• Драго Шормаз, Образ, Београд 2004.
• Драгоје Лукић, Били су само деца, Лакташи–Београд 2000.
• Владимир Дедијер, Антон Милетић, Протеривање Срба са огњишта 1941– 1944, Београд 1989.
• Никола Николић, Бела марамица, Козарачка дјеца – Јасеновачки логор, Београд 2017.
• Динко Давидов, Тотални геноцид, Независна Држава Хрватска 1941–1945, Београд 2013.

 

Страдање породице Босанац
Тања Тулековић

Виши кустос – археолог; ЈУСП Доња Градина;

Прегледни рад
УДК 341.485(497.13)“1941/1945″ ДОИ 10.7251/ТОП1905164Т