Професор Сафет Крупић – Дивљање над Сафетом Крупићем

 

ДИВЉАЊЕ НАД САФЕТОМ КРУПИЋЕМ

 

За Сафета Крупића, Муслимана из Бихаћа, говорило се да је један из елите најобразованијих Босанаца. Од природе надарени врло културан интелектуалац, човјек напредних идеја. Демократ, поборник економског ослободења наших радничких и сељачких слојева. Интелигенција га је цијенила, а масе гледале у њему поборника својих социјалних права и слободе. За усташе он је био комунист, опасан човјек, који је вршио утјецај, не само на муслиманску босанску интелигенцију и младеж, него и на муслиманске раднике и сељаке. Усташе су у томе врло осјетљиве, као и њихови господари, швапски фашистички »иберменши«, који су, према
плану Гестапоа, на све могуће начине тражили, да босанске Муслимане упрегну у крваву машину масовног, међусобног истребљивања наших народа. Срели смо се неколико пута још прије мог хапшења.
-Сафете, болан, шта чекаш?!

Оно, што и ти! – одговори ми мало заједљиво.
Добро, ја сам претоварен, упрегнут и могу се сурвати. А ти, што ти чекаш?
И ја сам претоварен и упрегнут. Чекам што и ти.
Хајде, бога ти, ишчезни из овог пакленог кавеза! – Добацио сам му још на растанку. Цудно се некако разиђосмо, обојица климајући главом, “смијући се”.
У рујну (септембру) 1942.  године наши су нам другови јавили да је у логор уништења стигао професор Сафет Крупић и да чека “распоред” – пред заповједништвом.
Отишли смо одмах у »умјетну браварију« код друга Јуре Пандића, Драгеца Плечка и Ивана Разума »Сусједице«, да би из те радионице могли провиривати с врата и видјети шта ће бити са Сафетом, којег смо вољели и цијенили.
Сви смо били веома узрујани, јер су управо у то доба усташе биле страховито наоштрене против Муслимана, који су долазили у логор. Прије него је био смакнут, сваки је издржавао злочиначких “седам дана клања“.
Угледали смо Сафета, како стоји у реду, међу осталим новајлијама, логорашима. Био је лијепо обучен.

Професор Сафет Крупић! – пискавим гласом пропишта фра Сатана с поспрдним призвуком.
Ја сам! – промукло му је одговорио Сафет.
Ту си, ту! Управо гдје си давно требао доћи! На правом си мјесту, мајку ти издајничку! – неки му усташа добаци и сигурно према ранијем договору се залети и стаде га страшно тући. Сафет је био кратковидан и носио је наочале које су му пале од тих удараца. Он сада више ништа и не види.
Сагнуо се да их напипа по земљи.
Нећеш, разбојниче, нећеш! – и усташа је ногом стао на наочале и сасвим их размрскао.
Видиш ли сад, тко те је ударио? Видиш ли сад свога црвеног бога – Лењина! Ено, погледај, партизани ти долазе, Црвена Армија долази, чују се бољшевички топови. Црна издајице, сада погледај! – шамарали су га и тукли. Сафет није ни ријечи изустио, ни јаука, нити је ишта видио.
Фра Сатана је задовољно проматрао и смијао се када је тај усташа кољач јуришао на Сафета, али када се чинило да би га могаои убити, ту на мјесту, он му добаци:
Ех, доста, доста за сада, има времена, биће прилике!
Скидај то одијело! – крикну усташа. Силом су му скидали одијело, тргајући с њега капут и оставили га само у кошуљи и гаћама. Из магазина му донесоше подерано, са безброј закрпа, сељачко одијело.
Могао би сада, професоре – запишта фра Сатана – да сам на себи проучавас босански народни фолклор! Дивно ти стоји! Сада изгледаш као да су те штапом дотјерали из Грмеч планине. Могли би га сада запослити, да код цркве проси: слијеп је, а одијело не може бити народскије и сврсисходније!
Имамо и ми, професоре, аналфабета Цигана, пријеко у Градини.
Види, то ти је идеја! Тамо ћемо га послати, нека просвјећује.
Усташе су се сада смијале професору.
Најприје нека иде у »Три-Це«, да тамо прво сарајевске дјечачиће научи култури. Ако који од њих не буде хтио учити, ми ћемо га лако научити памети. Маљем по глави.
Култура се, професоре, на ножу стиче!
Ниси то знао? Будала си, а не професор!
Сафета су послије тога батинања и понижавања, натечена, у оном подераном одијелу, провели покрај браварије.
Сви смо били поражени Сафетовим мучењем и саучествовали смо у његовим мукама.
Одшкринули смо мало врата и гледали га свега крвавог, с оковима на ногама, које су му одмах ставили пред “ланчаром”. Он је сваки час посртао и звонио тешким синџирима. Код сваког спотицања, усташе су га тукле.
Наша је група одмах све подузимала што је могла, да се Сафету добаци барем нешто хране у Три-Це. Пајо је покушавао интервенирати, а Јоске и Салко су му добацивали храну. Пајо је дознао да му нема спаса, јер га злогласни кољач Капетановић страшно мрзи и само чека згоду да га ликвидира.
Капетанович је дошао у »Три-Це« и стао пред Сафета, дуго га проматрао и тада му мирно рекао:
Доћи ћеш к мени, да ноћас прославимо Бајрам!
Наредит ћу да ти скину окове!
У том су вечерњем сумраку многи видјели двојицу усташа, како воде Сафета усташи кољачу Капетановићу, да прослави« Бајрам. Тешки су му синџири звонили и окови клептали. Посрнуо је, јер није ништа видио без наочала. Тукли су га и гурали вршком пушчане цијеви.
Све смо то гледали.
Пред мостићем код “бајера“ је опет посрнуо. Застали су, јер од слабости више није могао ићи. Мало је ту предахнуо.

Шта, баш ништа не видиш? – пита га усташа спроводник.
Сафет је дубоко уздахнуо.
Видим несрећу и превише видим!
Нећеш ни то ускоро видјети! И тебе ће помрчина и мрак прогутати.
Вараш се! Кроз моје угасле очи, вјечно ће горјети ватра наше освете. Бићемо опрезни, да се овако шта никад више не поврати.
Усташа га је ударио кундаком у ребра, крикнувши на њега:
Цркнут ћеш, ево сад, за неколико минута и нитко те ни споменути неће, а ти још политизираш!
Пред заповједништвом, Капетановић му је заиста дао скинути окове и ланце одвезати. Онда је овај бездушни кољач цијелу ноћ пио ракију, мезетио и страховито, на тенане, перверзно мучио друга Сафета Крупића. Ујутро су, сав изнакажен, његов леш пренијели на скелу и превезли пријеко, у Градину.

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 298-300