Страдање деце у јасеновачкој групи логора

У јасеновачкој групи логора је од августа 1941. до априла 1945. на најсуровији начин убијен велики број деце.

На слици: деца уморена глађу у логору Стара Градишка.
Фото: Архив Југославије, инв. бр. AJ-RZ-II-363

Убиство деце из Црквеног Бока

Три села Црквеног Бока, тридесетак километара изнад Јасеновца, уз Саву, налазе се у прилично неприступачном крају. Преко зиме, у прољеће и ујесен није лако доћи у тај крај због правог »мора« које би настало послије изљева Саве, Лоње и Струга из својих корита. Из те непрегледне масе воде вирила би кукурузовина, а славонске би шуме биле понегдје све до крошања големих храстова дубоко под водом. У то мртво доба само би се чуло грактање гавранова, сврака и покоје креје, које би покаткад залепршале изнад стабала утонулих дубоко у воду.

Та је неприступачност била узрок што их усташе и есесовци нису већ давно »походили«, а донекле је томе придонијела и умјешност становника тих села. Сватко је већ из даљине могао видјети кад би се тко приближавао селу. За то би се вријеме житељи брзо склонили ако би посумњали у поштене намјере непозваних дошљака. Имали су само једну ахилову пету, а то је био прилаз из сусједне Лоње преко Саве. И управо су кроз тај отвор једног дана усташе улетјеле у Црквени Бок, као да су с неба пале. Намјера им је била очита: опљачкати храну из села, отјерати стоку, одузети жито, маст, месо, сланину и ликвидирати што више »Влаха«. Црквени Бок је одавно био познат као напредно, богато, и веома мирно село, с гостољубивим и добрим људима. Кад стигнеш к њима, није се лако рјешити тих добрих домаћина који се сви несебично натјечу да те што боље угосте. Међутим, усташама, није било стало до људског, човјечанског врло радног, честитог и мирољубивог народа.

Одавно је било усташама запело за око то мирно и богато село, већином насељено Србима сељацима и познатим узгајивачима стоке у овоме крају, особито свиња и перади. Убити без икаква повода или кривице произвођаче хране, мирне житеље једног села, па што може бити глупље, звјерскије, злочиначкије. Кад се маглица надвила над Савом, у сутон 13. студеног 1942, преко Лоње су се на дереглијама превезле усташе, до зуба наоружане митраљезима, бомбама и пушкама. С помоћу тих дереглија и чамаца успјели су се непримијећени приближити селу. Према већ прије брижљиво скованом плану, одмах су допрли до сва три засеока Црквеног Бока и опколили их.

– Устај народе, бјежи куд који, усташе ће нас поклати! – зачула се довикивања из села. Усташе су као прави разбојници одмах отворили ватру
на свакога тко би се само показао, или на сваку сјену која би се помакла. У једном засеоку заштектао је митраљез. Зачуше се врисци жена, продорни, ужасни, самртни. Наједанпут се почело пуцати са свих страна. Плануше неке куће и обасјаше разбојиште. При јасном црвено-жућкастом свјетлу видјеле су се сјене како трче, како падају смртоносно погођене из пушака или изрешетане митраљезом. Брзо се око села створио непробојни обруч усташа. Никад се јадни људи нису надали овакву, вјешто организирану препаду.

Једна група младих одважних људи јуришала је с вила- ма и сјекирама на усташки живи зид. Заметнула се ужасна борба изблиза. Крвави кошмар! Не чују се толико ни пуцњи, него само страшне псовке и стењање тешко рањених. Та избезумљена крвава гужва није дуго трајала; млади јунаци из Црквеног Бока пробили су усташки обруч и јурнули у ноћ, у слободу, у Козарачке шуме. Послије тог окршаја усташе су још више побјесниле и почеле убијати све одреда. Брзо је било убијено стотињак људи, а све остало, којих 1300 жена, дјеце и стараца, потјерано је на једно мјесто и опкољено. Док су једни скупљали становнике на једно мјесто, дотле су други изгонили стоку, товарили на кола храну, жито, постељину, посуђе и све што је могло бити од неке вриједности за разбојничке нападаче. Кад су изводили стоку из стаја, жене су јуришале и отимале своје краве, хранитељице њихове дјеце, али су их звијери убијале на мјесту. Боље је да убијете и мене, и дјецу ми, него да ми тјерате краву која нас све храни. Усташе су великодушно услишале њену молбу и смртно погођена жена се срушила мртва покрај своје мацуље.

Они који су преживјели провели су ту страшну ноћ на путу према Јасеновцу, након што су скелом прешли Саву код Лоње. Кад су сутрадан ујутро стигли у Јасеновачки логор, били су смјештени на ледини, на отворену, иза »крпаре«. Почела је падати киша и услијед хладноће многи су слабији и старији почели умирати. За све то вријеме нису им давали ништа за јело, а народ није имао прилике да што са собом понесе. Дјеца су стала плакати, а многа су већ добивала температуру од прехладе и преживљеног страха.

Стари су логораши знали да ће се то све коначно завршити под маљем и сјекиром у Градини и суморно су гледали још једну од то- ликих трагедија нашег народа у доба фашистичке окупације. Усташе су се само иронично подсмјехивале пролазећи покрај људи из Црквеног Бока.
Сам напад на мирно и врло угледно село изазвао је у цијеломе крају страшно узбуђење и протесте. Под притиском народа читаве посавске околице, од Сиска до Градишке, усташке су главешине морале опозвати своју пријашњу одлуку да побију сву ту масу и наредиле су својим потчињеним јасеновачким кољачима да Црквенобоковце одмах пусте из логора смрти и да им омогуће повратак у село. Кад је та вијест стигла у Јасеновац, усташе су прво покупиле око стотину Црквенобоковаца, одвели их у Градину и одмах ликвидирали.
Прије но што су остале пустили из логора, дали су им нешто круха, а за дјецу донијели тридесетак литара млијека које су, свако по једну чашу, на душак попила. Сви су се чудили тој усташкој великодушности. Око подне су их пустили из логора и маса је пошла у правцу Крапја уз Саву, пут свога села. Ишли су што су брже могли да се чим прије удаље од тога пакла. На путу су нека дјеца почела плакати, а нека повраћати. Петоро их је на путу умрло у тешким грчевима, а исте вечери умрло их је још двадесетак.

– Јао проклети, проклети да сте, не било вам нигдје мира, дабогда се вјечно пекли у паклу, проклетници, што отровасте нашу дјечицу. – Јао проклетници! Шта су им невина дјеца била крива! Убојице! – вриштале су и клеле избезумљене мајке, док су им дјеца почела нагло и масовно умирати. Тако су у року од два-три дана помрла сва дјеца, њих 203, која су попила отровано млијеко у логору смрти. Читаво се село у црно завило, несретне мајке нарицале зовући своју мезимчад, а неке, које су изгубиле и по троје дјеце, напросто су полудјеле.

– Јадна сам ти, што још живим на овом разбојничком свијету, што га ја не попих, него сам још наговарала своју Невенку да попије, када је она одбијала. Јао ако има Бога, сестро, зар он то може допустити?

Сваке суботе, у сутон, виђале су се црне силуете на сеоском гробљу, камо су ишле да се исплачу несретне мајке, од којих их је неколико сасвим помјерило памећу од страшног ударца. Кроз маглицу би тада у прохладне вечери мрцале свјећице, запаљене на двјеста гробића за покој њихових душица, док би се још с ону страну Саве, те страшне 1942. године, чуло пуцање и јокање подивљалих звјери без душе, без човјечности, без стида, без срца и памети…

Никола Николић, Бела марамица: козарачка дјеца-јасеновачки логор, ННК Интернационал, Београд, 2017. стр. 99-102

Помор дјеце у III Ц

У блату у »III-Ц« свуда наоколо лежали су и сједили људски костури подбочивши рукама главе, пузали и несигурно ходали, попут сабласти, звекћући оковима на ногама. Било је ту и нових заточеника који су, проблиједивши од погледа на овај ужас, избезумљено буљили око себе. Било је скелета на којима је преко трбуха, лица, руку и ногу висила само смежурана кожа, услијед страховито смањене величине тијела. Ено тамо те дјеце – поведе ме Дракулић према десном углу. »Како да им сад помогнем?« – помислих, ужаснут сликом која се преда мном пружала.
У блату је лежало тридесеторо дјеце, од 8 до 17 година, потпуно исцрпљене, скелетизиране и у високој температури. Нека су већ била у агонији, а нека бунцала у несвјестици. У дубоким дупљама већ потамњеле очи тромо су се покретале иапатично гледале.
Спустио сам се на кољена пред та невина дјечја створења, осуђена на ужасну смрт. Узимао сам их за вреле, или већ за мртве, хладне руке и несвјесно испитивао »пулс« њихова ужаснутог срца. Код прегледа дјеце срео сам загребачког учитеља, свога старог знанца из вечерње школе у Крајишкој улици – Јосипа Стазића. Он је некад давно написао чланак против Павелића, који је тада као адвокат био почео политички дјеловати у ултра-шовинистичком духу. Стазић ми је само лако кимнуо главом, очевидно се бојећи да нас усташе не би довеле у везу, јер се »Репоња« Илија, емигрант усташа, командант овог злоглас- ног брлога »ИИИ-Ц« врзмао стално иза мене и прислушкивао. У једном ми је моменту Стазић ипак успио кимнути главом показујући један угао »шупе« на дну »ИИИ-Ц«. Упутио сам се са Дракулићем у тај угао, док нас је »Репоња« пратио на краткој удаљености.
У том је углу сједио неки брадат, просијед сељак у славонској ношњи, упрљаној блатом. Сједио је и у наручју држао своје двоје дјеце, једно од 7, а друго од 12 година. Млађе је било већ мртво, а друго је у агонији издисало. Сељак је празно гледао предасе. Његова су дјеца била костури. Удавила их је глад, као што дави и све остале! »Дакле, то је та зараза! С том »заразом«, изгладњавањем, као једном од фашистичких метода масовног истребљивања народа, треба да се боримо и ми, лијечници заточеници, осуђени на смрт. То је сељак из села Јаминаца у Сријему. Ово су му дјеца. Немци и усташе напали су село, оптужујући становнике да су преносили храну партизанима у Босну. Из села су одвукли големе количине хране – шапће ми Дракулић. А шта је, шта си застао, а? Жао ти их је, жао, а? Нема код Хитлера милости, а јок вала! Он из коријена, темељито уништава, не оставља он сјемена, а јок! – пишти промуклим гласом »Репоња« иза наших леђа. Дракулић се тргну, ухвати ме за лакат и повуче напријед. Идемо »Сарајлијама«, много их је болесних од ове исте »заразе«. Схватио сам да ме Дракулић жели провести кроз отворени ужас једног од најдубљих кратера пакла на кугли земаљској, али који је неизрециво дубљи и од најдубљега круга Дантеова подземног свијета.Чуо сам да идете оној пашчади сарајевској! Нек’ само цркавају, за друго и ниису – поново се садистички умијешао усташа Илија. – Нема тамо никаква прегледа – зарежао је.
Знали смо да је за тог слабоумног разбојника највећи ауторитет клероусташа Ивица Матковић, командант тог злогласног логора. Нисмо се усудили нити погледати ту несретну сарајевску дјецу, а нити бисмо им ишта могли помоћи.
Ицак, видио сам на тренутак групу дјеце поваљане по блату у ужасну нереду, дјецу која су стењала или шутјела, а нека и заувијек замукла; како смо послије сазнали, прву групу те сарајевске дјеце усташе су постепено ликвидирали на Насипу, а остатак живих костура једне ноћи пребацивали у Градину и тамо поклали!
Послије осам дана поново сам морао ићи у »III-Ц« да прегледам дјецу. Дочекала ме иста слика злочиначког убијања дјеце глађу, насиљем и болестима. Опет ме је водио Дракулић. Ишли смо по крвавом глибу и немоћно гледали мученичку судбину несретне дјеце, то уништавање најсилнијег нагона живих бића – нагона за одржање живота.
Слушали смо све слабије вапаје, јер дјеца више нису имала Снаге, а нити жеље да позивају у помоћ. Ходајући по том крвавом глибу, хватало ме страшно чувство да заправо крочим по дну људске несреће, људске трагике, људског пада!
У листопаду 1942. у »седмици« се код дјеце појавио трбушни тифус и пјегавац – услијед велике ушљивости која је владала у логору – а ширили су их свјесно, као још једно средство за уништавање тих гладних скелета, већ лишених сваке отпорности против заразних клица. Парна дезинсекција ослобађа од ушију врло мален број логораша, и то само на неколико тренутака, управо колико је ушима потребно да узмогну успузати уз ноге или пријећи с ушљивога на чистога.
Дезинсекција је заправо усташама служила као изговор за масовне покоље заточеника у Градини, Уштицама, у самом логору … јер су тако на упите забринуте родбине увијек могли одговарати да су њихови синови, кћери, браћа или сестре »умрли од пјегавца«! При том су тврдили како су подузимали и да подузимају све мјере али да је пјегавац »логорска болест« која се ничим не може истријебити! Тако је пјегавац служио фашизму као средство за масовно истребљивање.
Појава тифуса у »седмици« поново је узбудила логораше. Наша група упрла је све снаге да се дјеца смјесте барем под кров. Слободан и Пајо наговарају Маричића да им одобри пресељење дјеце на празан таван изнад настамбе у којој је радила тзв. обртна група.У реду, ћаћа вас ваш бандитски, у реду, преселите их, кад више не можете слушати њихов анђеоски концерт, појачан оним жабљим крекетањем из »бајера«.

 

Никола Николић, Бела марамица: козарачка дјеца-јасеновачки логор, ННК Интернационал, Београд, 2017. стр. 41-44

Таван

Чим је усташа Маричић дао одобрење да се дјеца преселе на таван Обртне зграде, пресељење је – уз помоћ многих логораша – одмах извршено, како се усташе не би предомислили. Успркос, у сваком погледу ужасним, нехигијенским приликама и нељудским увјетима живота, успркос насиљима која су се одвијала непрекидно као по траци какве клаонице, успркос гладовању и готово безначајној лијечничкој помоћи, епидемија се на неко вријеме зауставила. Али је до тада већ мноштво дјечјих лешева било превезено у кошутаричку шуму.
Стари, већ искусни логораши, изванредно осјетљиви и на најтање импулсе паклених планова усташа, забринуто су климали главом у погледу даље судбине несретне дјеце на тавану. Послије дугог размишљања, логораш Слободан Мицић предложио је усташи Маричићу »да се дјеци додијеле учитељи логораши, како би нешто научила«, да не»подивљају«.

– Ма, госпе ти, Слободане, њих би прво требало прекрстити на нашу праву виру, па катехизам у руке. Дицу је лако драгом Богу предвести, хахаха! – смијао се овај кољач и убојица дјеце. – У реду, у реду, па нађи им учитеље, нека их уче…

Слободан је одмах искористио ту »великодушну« дозволу, брзо извукао учитеље с опасних мјеста и довео их на таван да уче дјецу, а у ствари да у том млину смрти нађу и за себе и за дјецу неко запосљење које ће их заокупити. Само докле?

Број дјеце послије епидемије спао је на 380, а подучават ће их осам учитеља. Други дан дошла су Дјецу из Кошутарице са својим учитељем Јовановићем, родом из Тузле, који је прије рата служио био у босанско-дубичком котару. С народом из дубичког котара дотјерали су у логор још четири учитеља, колико нам је било познато, и то: Бранка Босанца, који је одређен за групника »школе« на тавану; Дику Бијелића, родом из Мостара, плава, јака, атлетски грађена човјека; Јову Драгичевића, висока раста и Јову Гаћешу, који је у логор доведен као резервни официр бивше југославенске војске.

Касније су тој групи Срба учитеља придодали и учитеље из Хрватске: Николу Ребровића из Маје код Глине, домобранског официра, који је био с нашом помоћи избављен из »III-Ц« те Јосипа Стазића такођер из »III-Ц«. На крају су међу логорашима једва пронашли још и старог учитеља Јову Драгишића, брата проф. др Драгишића, познатог педијатра на Загребачком медицинском факултету, који је касније, 1942. и 1943. у Јастребарском, имао велике заслуге у спасавању козарачке дјеце. Пају Геренчевића и Слободана Мицића сматрали су њихови другови логораши најбољим познаваоцима демонске психологије овог змијског гнијезда. Из искуства су знали да се у логору могу нешто дуље одржати само доушници и провокатори, који ће свој подли карактер продати за какву привилегију, или пак понеки стручни радници, потребни за одржавање и рад логорских уређаја и радионица. Све друг ако већ нису подлегли глади, болестима, насиљу у самом логору – чека неумитна »скела смрти«, која ће их пребацити преко Саве у Градину под нож, сјекиру и маљ.

Како сада, питали смо се, оправдати пред усташама опстанак дјеце у том логору безувјетног уништења? Дјеца немају снаге да, исцрпљена глађу и болестима, крећу на рад под батинама криминалаца и агената. Могли смо покушати само једно: оправдати њихово постојање у логору потребом »образовања«! Сватко је од нас, дакако, знао да је то за прилике у Јасеновачком логору смрти врло слабо, никакво оправдање. Тко да у то вријеме, када се радило о голом опстанку десетака милијуна људи, још мисли на образовање?
Одвратити очи од опасне ситуације и упустити се у тада сасвим нереално и опасно »образовање« сличило је јегуљи која се закопа у пијесак ушћа Неретве с отвором који лако опазе сигурне очи рибара. Међутим, утопљеник се и за сламку хвата. Требало је и с тиме покушати, јер другог излаза није било. Према томе, сви ће их у логору сабрани учитељи учити писању, читању, рачунању, географији итд., иако без оловака, без папира, без књига! Учитељ Јово Гаћеша ће их учити »марширати«. То би, дакле, било њихово »занимање« у овом логору, не би ли се на тај начин барем мало одгодио пут у Градину!

Једнога дана, поткрај листопада 1942., пухала је јака бура, а дан је био ведар. Студени вјетар сужава артерије и повисује крвни тлак, док југовина дјелује обратно. У логору бура увијек однесе своје, крајње исцрпљене жртве, а југовина своје. Ипак, опћенито узевши, бура потиче животну снагу боље од југовине. Дјеца су тога дана била напетија и живља него обично. Управо тога дана стигао је из Загреба Макс Лубурић, што је обично значило покољ неких група логораша. Редовно би се прије тога јављао неки тајанствени гестаповац с црним повезом преко љевог ока. Можда му је та црна врпца преко ока служила само као знак наредбодавца за ликвидацију, коју су усташки криминалци имали извршити. Ту сабласт смо видјели прије два дана у логору.
Лубурић је с Ивицом Матковићем, Љубом Милошем, Маричићем и са још неким другим усташама ишао од циглане према логорским баракама. Група тих професионалних убојица, на челу с Лубурићем, упутила се равно према Обртној згради. Брзо се пронијела вијест да вођа кољача жели видјети дјецу. Логораши су претрнули, јер су добро знали да је његов злочиначки мозак лишен сваке сентименталности, људске етике и савјести. 1

– Гдје су та дјеца? Дај да видимо шта су научила! – повикао је чим је дошао пред зграду. – Добро уче, само би им требало мало више хране – безазлено промрмља стари учитељ Јовановић.

Учитељи су ужурбано на тавану сврставали дјецу у редове, бодрећи их да се држе, колико год могу, усправно и чврсто како их овај гестаповски крвник не би одмах све отјерао преко, у Градину, опази ли да су слаби и исцрпљени.

– Мршави јесмо, изгледамо као мртваци, али кад лопов види да смо живи и бодри, могао би нас и поштедјети – шапће дјеци учитељ Гаћеша, којем су наредили да проведе дјецу пред тим утјеловљењем смрти.

Осјећајући сву опасност која им пријети, дјеца су се почела усправљати и напињати иза свих сила, што је све ужасно изгледало, као кад би нетко електричном струјом изазивао трзаје на некој мумифицираној лешини. На присутне логораше то је заиста страшно дјеловало. 2 Сваком је било јасно да напрегнута глума тих скелета неће моћи ни на трен преварити око овог бездушника

– Драга моја дјецо! Уприте све своје снаге, јер нам је то, чини се, једини начин да успијемо преварити онога разбојни- ка, па да нас, можда, пошаље из овог пакла негдје на економију – молио их је, шапћући и у сузама, »групник« те школе на тавану, учитељ Бранко Босанац. -Не бојте се, учо драги, ми ћемо онако јуначки… – Псстт! – опрезно се осврнуо учитељ, у страху да то не чује који од потајних усташких доушника. Сишавши с тавана пред Обртну зграду, дјеца су била свјесна да се сада ради о животу или смрти па су невјеројатно успјешно глумила врло дисциплиниран војнички одред који би, тако је изгледало, могао бити усташама »послушна машина« која би мислила и поступала управо онако како прижељкују. Ну, види ти војске! Види ти, види, како само корачају! Боље их је научио ступати него што уче оне у домобранској академији. Браво, браво! Дај им одмах бољу храну и спреми све за подофицирску школу – окрену се Лубурић Матковићу који запи наређења својега претпостављеног.

– Ма одлични јањичари!

И заиста, већ другог дана добила су дјеца нешто више хране па чак и степку из логорске економије која је иначе искључиво давана за прехрану усташким кољачима, доклогораши нису могли о таквом нечем ни сањати. Послије тако великодушног изљева »доброте«, неки су се наши наивнији супатници почели задовољно смјешкати, вјерујући како су успјели »насамарити« самог Лубурића.

Тих дана је групник наше болничке групе, др Густи Леиндорфер, одредио да прегледам сву болесну дјецу како на нашем тавану, тако и у свима »доњим« котловима пакла, у »људоловки« – болници »I-Б«, те у »III-Ц«, дакле управо тамо гдје су несретни малишани трпјели највећа насиља и гдје је пламтио неугасиви пожар епидемије пјегавца, трбушног тифуса и дизентерије.

Моја дужност лијечника била је само горка иронија. Морао сам лијечити искључиво »психотерапијом«, бодрењем и тјешењем, ињекцијама лажне наде, док је сама бит патолошких чињеница остајала непромијењена.
С добрим другом, медицинаром Радеком Сатлером, родом из Лудбрега, обилазио сам дјецу од тавана до »III-Ц« и натраг. Борили смо се свим средствима да побољшамо несносне санитарне увјете и да колико год можемо продужимо њихов живот, без обзира на жалосне чињенице и црне слутње. Свакоме је било јасно да ће сви наши напори бити узалудни, да смо стрпани сви заједно у један те исти безизлазни казан смрти, неугасивих инфекција, терора, батина, садистичких мрцварења, убијања, из којега нема излаза.

Иако је био већ листопад, око блатних, упрљаних и изгладњелих дјечјих скелета множили су се ројеви муха који су на све стране по логору преносили смртноносне микроорганизме. Поновно су се размахале најопасније логорске болести: смртоносна дизентерија, трбушни тифус и, вјеројатно, пјегавац. Нападајући са свих страна бараке и радне групе, заразе су продрле и у дјечје склониште на тавану. Кад смо се покушавали отрести муха, ушију, прљавштине, подузимали мјере изолације у болници, по баракама, усташе су нам се подло подсмјехивали, а и нама самима било је јасно да су мјере које подузимамо толико незнатне да заправо уопће немају, нити могу имати било какав озбиљнији учинак у спасавању логораша од масовне смрти, која је несмиљено косила по логору, не штедећи ни наше штићенике на тавану.

Једног ми је дана Радек Сатлер морао помагати да из наше болничке настамбе пријеђем у болницу »I-Б«, коју сам ја водио. Ту ме је посјео на столац, гдје сам се скоро онесвијестио. Оболио сам и ја од »пјегавца«, како су ми рекли. 3 Другови и колеге водили су бригу да усташе не открију да сам болестан, јер бих тада сигумо био одмах отпремљен у Градину, под усташки нож. Тако сам преко дана пресједио у углу болнице да ме не би нашли болесног у нашој сусједној »настамби«. Једном ме се ипак сјетио фра Сатана (како смо називали крвожедног фратра, управитеља логора, Мирослава Филиповића- Мајсторовића) и упитао Сатлера и Саву што је са мном. Одговорили су да се много умарам код сузбијања епидемија и лијечења болесника, па се сада одмарам. Због тога ме је Сатлер неколико пута водио дјеци на таван да усташе виде како »радим«, али се тога касније, кад сам оздравио, уопће нисам могао сјетити. У сјећању су ми остале само чудне слике живих мртваца који су ми се привиђали кроз црвене колобаре и свјетлаце, што су ми кружили и сијевали пред очима. Причињало ми се као да се мичу у некој црвеној полутами и прстом ме дозивају; неки вичу »Овамо, к мени«, неки пужу у очају, неки се смију. Било ми је јасно да су те визије биле одраз ове паклене збиље у мом грозничавом мозгу.

Чим ми је донекле пала температура, иако још болестан, морао сам »ићи на посао«. Отишли смо на таван. Мој добри друг Радек држао ме чврсто испод пазуха и гурао уза степе нице, а мени се чинило као да се пењем на планински врх. Напокон смо се нашли под гредама таванске конструкције. Моје у болести црвене приказе сада су потамњеле, посивјеле. Али то су оне исте, авети, исте! Страшно је било слушати бунцање болесне дјеце, њихов јаук и дозивање мајки.

– Јој, ја бих само мало варенике! Бог вас убио, што ми не дате, проклети били! – заклињао је неки дјечак и кроза сузе тражио млијека. Воде, воде, воде! – нестрпљиво је тражио други. А како нам барем воде није мањкало болничари су му је одмах дали.

Међу дјецом су лежала и два учитеља, оба у пјегавцу и у несвијести. Један од њих био је Јосип Стазић. Прегледали смо дјецу и учитеље и тјешили их глупом стрпљивошћу да ће све проћи. Радек ме је поновно чврсто ухватио под руку кад смо се спуштали низ таванске степенице и при том ми шапатом говорио:

– Ах, како је само ужасна та подлост, та игра с људским достојанством! Они праве комедију с нама свима! Грохотом се смију нашој слијепој наивности! Ликвидират ће и ту дјецу. Усташе добро знају што нас чека – и дјецу, и њихове учитеље, и све нас. Зато се и подсмјехују нашем немоћном копрцању у безизлазној вучјој јами! Никоме нема спаса одавде, никоме! – шаптао је Сатлер, држећи ме испод руке и напросто ме носећи.

– Још само мало, још мало, пожуривао ме Радек Сатлер, скоро ће смркнути! Сунце је већ зашло, требат ће још дуго чекати док не изиђе с истока! Наша је само ова ужасна, тамна јасеновачка ноћ! – завршио је, уздахнувши, своје шапутање.

– Дјецу обољелу од дизентерије треба одмах пребацити у болницу »I-Б«! – огласио сам се ја као из полусна. Ако се то не учини, за седам дана неће ниједно више бити живо, Радек!

Радек ме значајно погледао (никад нисам могао одгонетнути психолошку позадину тога тајанственог погледа) и одговорио: »Покушат ћу, покушат ћу, и то одмах.« На то смо зашутјели. Радек ме је довео до наше бараке, смјестио на столац и брзо отишао не говорећи ми камо.
Те ноћи је Радек, уз помоћ наше групе, особито Хавличека, Паје Геренчевића те антифашиста логораша дра Леиндорфера, дра Спитзера, дра Катза, дра Драге Кохна, Францека Мандића, Салка Ножића, Штефа Цвететића те Озрена Обрадовића, М. Мирковића и других, успио пребацити 57 дјеце у болницу »I-Б«, гдје су владали бољи увјети.

Услијед голема помора, број дјеце се смањио на 260. Пајо Геренчевић и Јоске Богдановић »профешур«, повезани с X. Хавличеком, Славком Брнчићем и другима, успјевају преко Слободана Мицића премјестити дјецу, која су оздравила, у радионице као научнике – у ланчару, на економију, у столарију, умјетну браварију и још нека сигурнија мјеста. Тако се код Јурице Пандића, Плечка и Разума, код инж. С. Миџића и других мајстора, запослило више од педесетеро здраве дјеце да »уче занат«, а заправо да буду даље од опасног жаришта смртоносне заразе и сигурне смрти и да можда, можда, можда…

Након њихова одласка у логорске радионице, на тавану је остало још око 200 дјеце са својим учитељима. Ти преживјели несретници, који су се успркос глади, болести и ужасним нехигијенским приликама успјели одржати, поновно су се нашли на списку логораша које су усташе, кад год им се прохтјело, убијали код »примјерних« егзекуција! Зато их је учитељ Гаћеша учио марширати и пјевати »корачнице«, не би ли се крволок Лубурић ипак преварио и макар их само мало пустио на какву економију или на какав други посао изван логора. Никада их више не би живе добио натраг у логор.

Никола Николић, Бела марамица: козарачка дјеца-јасеновачки логор, ННК Интернационал, Београд, 2017. стр. 45-52

Деца у логору Јасеновац

„Поред ранијих објеката и шест изграђених барака који су сачињавали централни дио јасеновачког логора III подигнута је и једна велика надстрешница коју су логораши називали „Седмица“. У тај простор, у љето 1942. дотјерано је између 2.800 и 3.500 дјеце највише са Козаре, не рачунајући ону коју су у масама са матерама директно тјерали на Градину. Већ крајем августа тај број се смањио на око 700, и готово сви су били смештени у „Седмицу“ у најтеже могуће услове. Од ове скупине, прва група дјеце ликвидирана је на насипу, а остатак живих костура у Градини. У „Седмици“ се појавио тифус (пјегавац) и он се тако брзо ширио међу дјецом да смо сваког јутра налазили на десетине мртвих. У настојању да бар оне које није захватио тифус смјестимо негде под кров, успјели смо преко инжењера Хавличека да око 400 дјеце склонимо на велике таване „обртне зграде“. Управа логора је дозволила да осам учитеља-заточеника раде са дјецом и нешто уче. За“групника школе” постављен је Бранко Босанац. Половином септембра 1942. у “дјечију колонију” дошли су Лубурић, Матковић, Милош, Маричић и други да виде како се поступа са дјецом. Ја сам био задужен да вршим лијечничку службу у логору III укључујући и “таване” гдје су се налазила дјеца. Идући по глибу јасеновачког логора имао сам осјећај да ходам по најдубљем дну људске несреће и људског пада. Број дјеце већ је био сведен на око 300. Процијенио сам да, ако се дјеци брзо не помогне, сви ће помријети. И тек што смо успјели да јаче и отпорније дјечаке распоредимо као шегрте у ланчару, коларију, ковачницу, електричну централу, економију, берберницу и друге погоне, учитељи су 14. октобра 1942. добили позив да сву дјецу доведу пред заповједништво. Знали смо шта то значи. Око 150 дјеце усташе су повезале жицоми скелом преко Саве превели на стратиште Градине. Послије два дана покупљена су и остала дјеца и са 15 запрежних кола одвучена на стратиште у Градини. У више наврата усташе су вршиле рацију по радионицама, хватале “шегрте” и ликвидирале у “Циглани”, на обали Саве или на Градини. И на крају 29. октобра 1942 покупљен је остатак дјеце у логору III и са учитељима поубијан на Градини.”55
У октобарским ликвидацијама дјеце 1942. године учитељи су проживјели страшне тренутке, сазнавши да ће дјеца бити одведена у Градину. Покушали су сакрити од дјеце свој бол и разочарење, али су се до краја трудили да било кога од њих сакрију од усташа.“ Лице честитог Бранка Босанца задрхта. Толико, те су му се рашириле зјенице, да су му иначе његове плаве очи сасним поцрниле. Руке су му се стале тристи, а из
отворених очију незадрживо потекоше сузе.“56 Међутим и даље је тјешио дјецу да ће све бити у реду са њима.57

О покољу дјеце у 1942. години Земалљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је на основу изјава више свједока, а посебно Јосипа Стазића из Загреба те Светозара Јовановића из Осијека, утврдила ово злочинство“: „Кроз читаву годину 1942. врвио је логор III-Ц од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима. Концем љета 1942 опазио је Лубурић, да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим “официрима” те је – на велико чудо свих заточеника дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању. Тако је тај мали “дјечји дом” постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска. Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију. Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.“59

Били су само деца, Драгоје Лукић, 1991. xx бр. ?

Страдање дечака из Сарајева

Једна је партија “лончара” дошла из Сарајева, а била је састављена од дјечака од 10-16 година, већином дјеце око 12 година. То су била сарајевска дјеца. Одмах смо чули да су они били илегални активисти и курири, партизански обавјештајци. Усташе су их прогласиле “криминалцима“, да би их тако осрамотили пред другим заточеницима и да би их ови бојкотовали. Међутим, било је обратно. Сви су их гледали с најдубљим жаљењем. Није било ријетко да заточеници пред смрт у III Ц заплачу због те дјеце, коју су страховито мучили глађу, жеђу и батинама. Дјеца су само шутјела. Нису ни плакала, ни врискала под ударцима усташа.

– Боље, брате, да што прије заклопим очи, да ме црна земља покрије, само да не гледам муке ове јадне дјечице. Мени срце пуца за њима, акамо ли не би њиховим несретним матерама, кад би их само сада видјеле! Одређен сам био да их обиђем као лијечник   “III Ц”. И заиста, никад ништа ужасније нисам видио од Јеврејки у Кули и српске дјеце с Козаре и ове из Сарајева. Кад би се зауставио код њих и хтио барем да их питам нешто, усташки шеф “III Ц“, брко ллија дошао би и одмах интервенирао.

– Не гледај, докторе, ту пашчад сарајевску, ако ти је глава мила! И ништа их не питај! Било их је око 45 и сви су изгледали као авети, лица увела, очи упале, ноге саме кости, а испод окова дебеле отеклине из којих је пиштала вода. Око окова је зјапила голема рана, декубитус, до кости. Њих су тукли и тјерали на рад на насип. Умирали су ваки дан по двојица-тројица, а сви су коначно помрли, осим њих осам, који су једне ноћи заклани у Градини.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 72

Саслушање команданта логора Стара Градишка Анта Врбана

ИЗВОД ИЗ САСЛУШАЊА АНТЕ ВРБАНА, ЈЕДНОГ ОД КОМАНДАНАТА КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА СТАРА ГРАДИШКА

 

Питање: У којем масовном убијању сте још учествовали?
Одговор: Учествовао сам у масовном убијању у Старој Градишки, не знам точно којег мјесеца, у зими, у сијечњу или почетком вељаће 1942. године. Побијено је 150, а можда и више Циганки и Цигана.
П.: Како сте вршили убијање Цигана?
О: У лежећем ставу. Одводили су их до ископане грабе и тамо итх убијали жељезним полугама, шипкама. Било је много присутних, а меду њима Лубурић и Бркљачић.
П.: Је ли то поп Бркљачић који је био тамо?
О.: Он није био свршени поп. Мислим да је био студент богословије.
П: Сто сте ви били у логору Стара Градишка?
О.: Постао сам члан управе и члан комисије за примање и отпремање у логор.
П.: У чему се састојала ваша дужност?
О.: Моја дужност састојала се, прво, у томе да примам у лого и одредујем способне за рад на разне економије, а неспособне за рад у Јасеновац на ликвидацију. П.: Дакле, чим сте ви некога прогласили неспособним за рад, он је тиме био осуден на смрт?
О: Јест
П:Јесте ли били свијесни да тиме што проглашавате некога неспособним за рад, да га тиме шаљете у смрт?
О.: Јесам, био сам свијестан да сваки такав иде у смрт.
П.: Јесте ли у исто вријеме отпремали људе на рад у Њемачку?
О: Јест.
П.: Колико?
О.: По мојем схваћању око 10.000
П: Је ли ту било и жена?
О: Било је и жена и дјеце, најприје су одлазиле читаве фамилије.
П.: У Њемачку?
О.: Јест. Послије тога слало се само способне мушкарце и тене.
П: Сто је било ако су те жене имале дјецу?
О Одузимала су се дјеца.
П: Сто сте радили с том дјецом?
О: Та дјеца су одредивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски Феричанцима, а слабу дјецу ја сам отровао
П.: Како сте их отровали?
О.: У једној соби ја и Грубишић.
П.: Опишите нам како је то било.
О.: Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра. Онда сам бацио плин. Анте Врбан, један од заповедника логора Стара Градиска, био је ,,стручњак“ за убијање деце.
П.: Какав?
О.: Циклон. П: Колико је могло бити те дјеце?
О.: Дјеце је отровано само 63. (Жагор у дворани)
П: Како су велика, како су стара та дјеца?
0: Било их је од 2-10 година, а моżда и 12 година.

 

 

Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, Књига II, стр. 1045-1046

Акција Дијане Будисављевић

Хуманитарна акција спашавања дјеце из логора НДХ, као и рад на њиховом удомљавању, пописивању и очувању њиховог идентитета, трајао је од 1942. године па до краја рата. Резултат овог рада био је око 10.000 дјеце која су преживјела ратне страхоте. Биографије и судбине главних актера хуманитарне акције остале су недовољно истражене, па су остала отворена и бројна питања везана за ову тему. Као главни актери означени су брачни пар Будисављевић, Камило Бреслер и Драгица Хабазин. Поред њих, велико учешће узели су њихови сарадници, сестре Црвеног крста, љекари, а код удомљавања становништво Загреба, добротвори оснивањем малих приватних дјечјих домова, сеоско становништво и Католичка црква.

Прилог истраживању хуманитарне акције Диане Будисављевић, Гавро Буразор, Топола – ЈУ СП Доња Градина, год. III, бр. 3 (2017), стр 47 – 62

На слици: Диана Будисављевић приказана на икони сестринства Манастира Јасеновац

Фото: љубазношћу сестринства Манастира Јасеновац