Сведочење болничара Саве Лукића о Циганима у логору

Цигани су од свих били најбодрији и најрезолутнији. Зрикали су својим црним очима, као звијер ухваћена у гвожђа. За Цигане сам чуо да су се одлучно супроставили усташким звјерствима. Свезан, један је свом силом гурнуо усташу са скеле у Саву, кад су их из циглане водили у Градину на клање и сам се с њим утопио. Један је зубима заклао усташу.

 

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 18

 

Погребни марш; О убиству једног циганског оркестра који је предводио виртуоз на виолини Ђорђе

Цигане свираче су са свих страна довозили у Јасеновачки логор смрти. Собом су носили виолине, чела, басове, гитаре, зурле, саксофоне, тромбоне, бубњеве. Чувени примаши, челисти, пјевачи сабрали су се с прољећа 1942. У логору, на посљедњи свој фестивал, да сами себи одсвирају погребни марш…
Једног јулског јутра 1942. године била је као стока уљерана кроз врата Јасеновачког логора друга, овећа група Цлгана свирача, које су спроводници усташе-чаркари немилосрдно тукли штаповима и кундацима.
Цигани свирачи, обучени у већ излизане, масно-свјетлуцаве смокинге, у црна већ отрцана али брижљиво закрпљена одијела и од свакидашње употребе посивјеле жакете, упорно су носили у свој понор и свој алат, инструменте. Избезумљено су гледали куда то улазе. Сваки је сам себе у чуду питао: “Па шта сам ја то скривио, Господе Боже! Засто ме прогоне!?” На то питање његова душа, његов мозак није могао наћи одговор, јер су били далеко од поимања овог крвавоубилачког реализма.

Просто има, да те нема! – један стари свирач на »секунди избезумљено је стално шаптао свима око себе.
Када су стали пред кољачким заповједништвом, дуго их усташе проматрале, смијући се и правећи вицеве на рачун њихових инструмената.
Ех, баш сте добро дошли, материна вам, да мало и засвирате. Дуго смо на вас чекали, а нестрпљиво вас чекају и ваши рођаци у Градини и Уштици.
Онај с басом требао би им ноћас да у Чалинки нешто одгуди.
А онај с трубом јерихонском нек онима из Долова ноћас свира успаванку.
Чалинке и Долови су позната мјеста клања, огромне некрополе јасеновачких жртава.
Цигани нису разумјели о чему се ради, нити осјетили смисао њихових вицева.
Ускоро се појавише из усташког заповједништва Ивица Матковић и фра Сатана Филиповић, лежерно пролазећи испред почасне чете. Они се зауставише и стадоше их проматрати с поспрдним смијешком.
Један амбициозни усташа, да би се показао пред својим водама, жестоко ошамари њихова диригента, слабуњавог и сухоњавог, вјероватно туберкулозног младића, који је стајао у средини, грчевито држећи у руци своју виолину. Тај га усташа ухвати за руку.
Овамо виолину, мајку ти циганску!
Циганин, проблиједивши, још грчевитије стисну своју виолину.
Радије ме убиј, него да ме с мојом виолином раставиш, господин усташа! – понизно, с видљивим очајем и готово плачући застења млади диригент. У његовим дубоко упалим, загонетним очима подрхтавала је застрашена туга.
Ах! – рикну усташа – види ти њега! Виолину дај, бога ти циганског. јер ћу те к’а пивца приклат’!

Диригент је избезумљено у грчу стискао виолину, једино средство његовог изражавања, његове душе, лирских узбуђења његова живота.
Усташа поче отимати виолину. Настало је натезање и тргање. Усташа је прво почео жестоко тући Циганина по лицу и глави, али он није ни на шта пазио, него само да сачува своју виолину. Стално је молио:

Госпон усташа, госпон усташа, радије ме убијте, него да ми је узмете, госпон усташа, молим лијепо, молим лијепо..
Али се усташа ужасно разбјесни и прихвати за нож.
Ти бога циганског, ти се усудујес усташи се нешто успротивити!
Сада се нећес више никада ником успротивити!
Управо када је хтио тог слабуњавог младића да закоље, Матковић му ухвати руку.
Еј, ти чаркару! Остави га и виолину му остави!
Матковић, ставивши руке отрага, погурен, шутке јо обилазио циганску “банду”, знајући да ће они сви врло брзо мртви лежати у Градини.
Све их одвести одмах са свим алазбалима у бараке! окренувши се према усташама заповиједи Матковић, што устасе смјеста извршише отјеравши их све у бараке логора лИлл, код Слободана.
Он ин је примио с видљивим симпатијама, као и остали затвореници. Одмах се почело шушкати о ублаживању терора, када су видјели Цигане с њиховим инструментима, јер се то први пут догодило да кажњеник дође с неком од својих личних ствари у бараке логора.
Већ су сутрадан Цигани почелл наштимаватие своја глазбала, јер су очекивали да ће их усташе позвати. Надали су се да ће својом умјетношћу тим окрутницима ражњежити душу и да ће, можда, откравити лед са њихових срца. Већ су сутрадан усташе тражиле да им увечер Цигани свирају. Никада до тада нису с толиким маром свирали да што боље угоде овим кољачким чудовиштима.
Брацо моја мила! – позивао их је узбудљиво њихов слабуњави, али одлични интерпретатор осјећајне музике, пољубивши своју виолину. Браћо, ако нас она и ваши инструменти брацо, – пољубите их! (и Цигани, престрашени, пољубише своја глазбала) не спасу овог ужаса, тада нас нико неће спасити, ни сам Бог!
Цигани су гледали на тог богоданог умјетника као у неког свеца, због његова особитог начина одуховљеног изражавања најсуптилнијих људских осјећања, творца узбудљивих мелодија и лирских, заносних композиција. Они су га дирљиво вољели, његову појаву, његову умјетност, његову танкоцутну душу, његову виолину, која је пјевала, смијешила се, плакала, ридала и заносно подрхтавала.
Ђорде, брате, како нам ти кажеш, ми смо с тобом, с тобом идемо куд год буде, па макар и под њихову сјекиру добаци један, пољубивши поновно свој тромбон а за њим и сви остали, Сваки свој инструмент.
Тако су Цигани свирали неколико вечери узастопце, долазећи »кући« с надом, хватајући на лицима тих витезова ножа и маља ембрионални рефлекс људског, мирнијег односа пред њима.
Једне су вечери свирали севдалинке и маршеве, по наруџби кољача Симуна Бунтића и Мирка Којића, који су тражили већ длаку у јајету заизазивање покоља, алл је никако нису могли начи, јер су Цигани свирали тако да су сви били одушевљени. Упркос тога, пало је веч наређење Матковића да се они брзо ликвидирају, “јер у овом логору нема мјеста никаквој музицл, а још мање некој сентименталности према Циганима”.
Познати кољач Јозо Чупић, заваљен у фотељу, слушајући једне вечери, у хисторијл музике јединствен концерт осуденика на смрт, и то непосредно пред саму смрт, према договору, треба да их испровоцира и да тако започне са њиховом ликвидацлиом.
-Види капелмајстора што гуди, као крмак на “колињу” вришти прид Божић! Хеј ти, капелмајсторе, дођидер овамо мало! – прстом позва Ђорда, који ионако већ блијед још више поблиједи, као угашени крећ, осјетивши ледени млаз кроз саму кичму и мозак.
-Изволите, господине усташа! Изволите! Прошапта готово с посљедњим дахом из плућа, држећи своју виолину у лијевој, а гудало у десној руци и дубоко се поклони пред њим.
Сада ћеш ти нама засвирати једну најтужнију, најдирљивију, најпотреснију пјесму, коју ти знаш! Јеси ли разумио!

Господин усташа, како ви заповиједате!
Ама, Циго, ако та твоја пјесма не продре у само срце, чувај се!
Без бриге, господине усташа, без бриге, засвираћу вам најдирљивију, господин усташа!
Сад марш и свирајте, мајку вам циганску! Ама пазите!
Ако сада, браћо моја мила, не успијемо разњежити оног тамо змаја, тада ће нас још ноћас све прогутати Градина. Тражи да му свирамо најдирљивију, најтужнију пјесму, браћо.
Тада, брате Ђорде, да ударимо Шопенов или Бетовенов погребни марш!
Никола, брате, не прави сада вицеве под ножевима, сјекирама и маљевима!
Ја бих управо засвирао погребни марш, браћо, и за нас и за све оне које ће ноћас или сутра или прекосутра поклати и за све оне већ поклане. Засвираћемо га сами себи и нашим друговима, што ови медвједи не разумију, а можда бисмо их и разњежили. Болан Ђорде, нема нама више живота.
Ђорде се поче огледавати с тужним и готово плачним лицем по својој капели и нешто им тихо шапну, подиже руке и наједном забруји продор једне орканске туге, која раздире срце. Као узбудљиви акорди Орфеја из подземља. И управо када се море фоничних валова сливало у млазове узбудљиве хармоније, притрча Чупић и удари Ђорда шаком у главу.
Не то, мајку ти циганску, не то! То је посмртна корачница за погинуле усташе, а не за Цигане.
Мислиш да не знам шта је то, а? Сваког дана сам то слушао на Мирогоју, када су наше убијене јунаке сахрањивали, не то!
Разумијем, господин усташа, разумијем!
Ама овај марш одсвирајте до конца, у вашу част и славу! – смијао се Јозо.
Цигани су застали и Ђорде диригова да се погребни марш одсвира до конца.
То нам је наш погребни марш, браћо!
Ђорде плачући тихо прошапта.
Цигани су свирали себи посмртни марш и многима су сузе цуриле низ образе. Логораши, који су слушали тај посмртни марш, причали су да никад ништа потресније и језивије нису чули.
Послије краће станке Ђорде руком показа да се приберу, затим гудалом лако удари по ледима виолине. Један -два-три и наједном забруји дивна Сарасватијева мелодија, цијук Ђорђине виолине продирао је до самих небеса, до царства фантастичких и магловитих звијездаи јечао је свим дрхтајем распете душе, оног прогоњеног, гладна и понижена, без иког свога на свијету циганског човјека, сурово одгурнутог од нељуди, кроз студен, глад, кроз трње и камење, у ужасној самоћи и осјећају презрења, инфериорности… Продирали су јецаји све потресније и потресније.
Прекини, мајку ти циганску! – дрекну Цупић, саливши нагло прије тога неколико чаша препеченице и закрвавивши очима. Тај његов храпави глас, као нож, просто је пресјекао врат Ђорду, који занијеми, осјетивши да му је то посљедњи дах живота. Одједном престадоше свирати као да су се заиста прекинуле све жице њихових виолина и прсле цијеви њихових труба и то заувијек.

Дођи ти, капелмајсторе, мало овамо! – позва га Чупић.
Цигани одмах усташе, чувши тај позив, јер су нешто предосјећали, нешто ужасно. Укочили су се и исколачили очи.
Чуј ти, Цигане! Дозволио сам вам да одсвирате себи погребни марс. Нек вас враг носи! Стотине хиљада је овдје отишло стрмоглавце у пакао, али никоме – само, ето вама, заслужили сте није засвиран погребни марс, свима осталим једино су гавранови грактали над гробом. А сада ми реци, како се зове та пјесма?
Циганско сироче господин усташа! – одговори Ђорде.
Чупић нагло трже револвер и у трен ока одјекнуше два оштра хитца. Ђорђе подиже гудало у десној руци, док је виолина пала на земљу и покушавши у неком рефлексу да је окрене, паде стропоштавши се на саму виолину, која се сва скрши под тежином његова тијела.
Лопови цигански, сад свирајте Усташку Корачницу«!
Али, свирачи су стајали, не мицући се смјеста, забезекнути, као укопани.
Хоћете ли свирати, бога вам бандитског! Чупић потрча према Циганима. У том моменту из оркестра искочи најстарији свирач Панто и мирно реће Чупићу:
Господине усташа, без нашег капелника не можемо више свирати.
Ах, тако! Зар тако, мајку вам циганску, дакле не покоравате се усташкој наредби, а?
За тили час су одјекивали пуцњи из парабелума Чупића. Пао је стари Панто, Перо, Никола, Хегел и још неколико који су се копрцали у прашини и гушили у агонији од крви, што им је надирала кроз душник на уста. Брзо дојурише усташе и остале збише у једну групу.
Ваше ћемане и те зурле и бубњеве, бацајте на страну! Све!
Брзо су Цигани побацали своје инструменте на једну хрпу. Тада им одмах свезаше жицом руке отрага и потјераше кроз жичану капију логора право на Митину компу. Превезени су у Градину, преко Саве, за ноћашно крваво оргијање.
Неколико пијаних усташа је остало урликајући, слично завијању чагљева. То су они називали својим пјесмама.
Чупић, попивши ракију, устаде и надви се на леш Ђорђа, тог генијалног циганског Орфеја, поче га проматрати.
Курвин син, био је заиста мајстор над мајсторима!
Гледао га је неко вријеме, нагнувши се још више над његово блиједо лице, на којем су зјала отворена уста, а очи гледале као стаклене протезе у свог убојицу.
Чупић га удари врхом чизме у ребра и смијешећи се усиљено – иронички заклима главом.
Види ти њега, »циганско сироче !«

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр.252-256

О певању Рома

Неко је вријеме полазила једна група Цигана у оковима на насип. Они су звонили својим синџирима и букагијама, носили лопате, примали ударце сваког часа, а усто су морали пјевати. И сваке смо вечери нехотице били присиљени проматрати њихов пролаз испред наше амбуланте.

Недалеко од нас, преко жице била је стражарница, у којој је сваке вечери усташка стража чекала пролаз заточеника са насипа да их “усташки” наградиу за рад. Једне српањске вечери 1942. гледао сам испред амбуланте њихов долазак. Сунце је управо зажарило иза брда Костајнице и Дубице а с насипа се чула, као и обично, пјесма. Уз ту пјесму чух и звекет окова. Оков једне ноге ударао је у оков друге. Уз тај мукли метални звук чуло се и клепетање и звекет ланаца. Цудна мелодија. Позната, грозна мелодија, толико узбудљива! Срце ми је затрептало, а нека неодољива туга гушила.
Тужна широка мелодија! Сунце је на западу горјело пурпурним сјајем, људи су били оковани а ланци на махове бљескали и сијевали. Пјевали су Цигани, а ударци жељезних букагија одзвањали су као далека бронзана звона. Дошли су до стражарнице. Накратко везани ланци између ногу нису допуштали правити велике кораке, а усташе су тјерале заточенике да трче.
Негваши их нису могли стићи, иако су правили два пута више корачаја него други, а морали су сви ићи и пјевати заједно. Пред стражарницом, су падали, јер нису могли прескочитí неки јарчић.
Пјевајте скотови! Што сте стали?

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр.72-73

Страдање Рома – сведочење Душана Чулума

Циганке, двије по двије, укрцавају се у Шлеп. Вуку дјецу и ситније ствари, (крупније су им одмах одузели). У шлеп их стаје по 100—150. Пјевају севдалинке и усташке пјесме. Тјерају их низ Саву, у Коштарички бок или у Градину. »Д« група ископала је већ јаме разних димензија. Највеће су дугачке по 70 метара, широке 4—6 метара, дубоке 2—3 метра.

»Д« група која је бројала и до 40 људи, сада, са навалом Цигана, повећала се за 100 Цигана, који су осталим Циганима копали јаме да и сами у њих легну. Дешавало се у почетку да таква партија од 100 Цигана ископа јаме за двије партије убијених, а онда нова партија Цигана копа рупе и за ове Цигане — гробаре.

»Д« група иде и враћа се са пјесмом. Доводе Цигане одређене за убијање на 20 метара близу јаме, онда их по десетинама изводе, туку маљевима и кољу. Жртве јуре и туку до јаме гдје добију коначни ударац. Неке падају у несвјест, прије тога. Неке Циганке уједају џелате. Усташама је стало до тога да жртве муњевито ликвидирају, прије него дођу себи од препрасти. Усташе се враћају са тих клања крвавих руку и одјеће. Кад напуне рупе, онда их загрћу.

Тако ноћ и дан. Шлеп је стално довозио жртве. Рачуна се да је побијено 80—100.000 Цигана.

Један усташа је причао: »Усташки официри заврну рукаве и предњаче у клању. Они су најистрајнији. Њих клање раздражује, опија!«

Други усташа је причао да се надиже покров земИје над полуживим затрпаним жртвама. И да је усташки официр на лицу мјеста убио једног усташу коии је отказао послушност.

Гомиле Цигана пред Јасеновачким логором нестајале су замијењене увијек новим транспортима. Било је то масовно, незапамћено истребљење циганског народа. Нестајали су чергари, власуљари, свирачи, боље стојећи сремски Цигани. На пољани на брзину оградјен је за њих жичани тор.

Одвајали су Цигане од Циганки с дјецом. Изнемогле и старце прво су убијали. Остале остављали на киши, на ледини, без хране, да смалаксају и лакше иду под маљеве и ножеве. Касније је логор за Цигане премјештен у Градину. Испред тога логора (ограђеног жицом), био је ров дугачак у који су сваљивали изнемогле и сакате и затрпавали само испуњени дио откривеног рова. Кад читав ров заспу, ископају нови.

У том циганском логору Ијуди су изгладњивани и премлаћивани и тако онеспособљавани за масовно бјежање.

Могло би се рећи да су Цигани убијани због самих крпа. „Д“ група маријиво је сакупљала све те женске кошуље и дјечје и одијела и ципеле, све. Жене су потуно голе убијали.

Некако у половини ере ликвидације Цигана отпочело је упославање Цигана у циглани, пилани, економији, нарочито на насипу. Ти су били смјештени у жици у самом Јасеновачком логору. Био је то логор III Ц, назван тако по Циганима, у том логору умирало се ма- совно од глади, туче, преморености.

Јасеновац остао је уистину гробницом циганског народа у НДХ. Данас у њему скоро нема уопће Цигана. У Градини имаде још некојих петнаестак личких Цигана, католика, који врше заједно са усташама убијања и који су уствари, замијенили групу „Д“.

Циганске паре и пљачка Цигана повукла је с Циганима у гроб и усташе Матковића млађег и Бадела који нису схватили да крвници ортаци треба да дијеле крварину, а с њима и читаву групу „Д“ која је учествовала у томе ортаклуку и која је превише знала.

У исто вријеме кад су на велико убијани Цигани и Циганке ликвидиран је и ђаковачки логор: 3—4000 Жидовки побијене су, а у усташким списима стајало је да се у логору појавила епедемија тифуса, Њихове ствари такођер су сложене у бале и са осталим крпама отишле у Прпићеву творницу.

У усташкој штампи писало је како је Поглавник успјешно ријешио циганско питање, питање њиховог запосљења на корист друштва и заједнице.

Део исказа ДУШАНА ЧУЛУМА, КОЈИ ЈЕ ПОБЈЕГАО ИЗ ЛОГОРА У ДАНЕ ВЕЛИКЕ ОФАНЗИВЕ НА КОЗАРУ Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 34-3

Страдање Рома

Цигани су нижа раса, лутајућа, номадска, прљава и лоповска банда, коју треба, у интересу хигијене више расе, ликвидирати, потпуно уништити!”
То је била једна од главних тачака нацифашистичког плана истребљења тзв. нижих раса Цигана, Славена, Јевреја. У тим крвавим данима звјерског прогона Рома са свих страна НДХ-е долазили су непрекидно пломбирани вагони и цијели влакови крцати Циганима – Ромима. Осим влаковима, довођени су Цигани из мјеста која нису имала жељезнице, на својим таљигама, колима, вукући на њима сву своју оскудну имовину. У селу Јасеновцу одузимали су им та кола, коње и све што нису могли носити, говорећи им, да ће им и кола и коње послати за њима. Већ то одузимање коња и кола потакло је код њих, не само инстинкт, него и мисао, да се ту ради о самој глави. Усташе су, плашећи се побуне, веома оштро реагирале већ на најмањи бунт и непослух.
То је Роме у почетку фрапирало. Али су се они брзо прибрали, јер су их и прије стално прогонили жандари, тјерајући их из једног краја у други. Мислили су да је и ово нешто слично томе и да их некуда прогоне из државе, сто за њих као вјечне номаде и није представљало неку страхоту. Нису знали ни вјеровали да се сада ради о смишљеном, утврђеном плану нациста, о њиховом тоталном истребљењу. Та ко би тако шта могао помислити, а камо ли повјеровати!
Да су раније знали за овакве подмукле намјере, сви би они радије изгинули пред својом чергом, бранећи своје животе, по инстинкту отпора против насилног уништавања свога колектива.
-Ви ћете, Цигани, пријеко, у Босну! Тамо ћете населити земљу оних партизана, који су се одметнули у шуму обично би им то говорили Бог ти дао, синко! Бог ти дао! Не дирајте у оне наше коње и ону нашу чергу! – молиле су Циганке.

Какви коњи, каква черга! Тамо ћете добити коње, куће, штале и све што треба за вас. Нема више тумарања по селима и чергашења.
Ми се нисмо бољем научили. Радали и умирали смо под том нашом чергом. Такав је наш закон.
Руке ти љубим, остави нам чергу! А те куће, узмите ви, господа. Ми смо прости Цигани, ником не сметамо, ничије не дирамо. Ми поштено зарадимо, крпимо лонце, гатамо људима, душе им веселимо, откривамо срећу.
Уз кундаке смиривали су се Цигани.
Када су их усташе потјерале на скелу, за Уштице, имали су муке да их укрцају. Тако су превезли прве транспорте Цигана и привремено их, до ноћи, смјештали у куће побијених и побјеглих Срба. Око тих су поставили бодљикаву жицуи осигурали стражама.
Да се нитко није макнуо из куће, бога вам циганскога! – викао је ројник
Усташе су, по налогу Гестапоа, а према већ прихваченој пракси у самом Рајху код прогона Цигана, Јевреја и других, прво одвајали мушке од женских и од дјеце, јер сваки напад на жене и дјецу, мушкарци би вратили с очајничким контранападом. Цигани мушкарци нису страшљиви.
“Тешко че с њима ичи” – говорили су фашисти. Треба најприје с мушкарцима свршити, са женама и дјецом ће ићи лако.
Усташе су говориле:
Мушкарци морају ићи на рад, а жене и дјеца ће остати код куће!
Тада су мушкарце одвели пет по пет везаних жицом и ту их убијали.
Нитко није дознао детаље те ужасне драме. Када би докрајчили мушкарце, долазили би по жене и дјецу, водили их на исту пољану и тамо их све поубијали.
Када су Цигани почели пристизати у све већем броју, усташе су изабрале групу снажнијих људи и одредили их да по цијену живота кољу своје сународнике. За разлику од усташког и четничког злочина над сународницима, који је вршен добровољно, Цигани су то радили под терором, страхом самоодржања и жељом да се спаси живот. Што се тиче Цигана, које су убијали, њима је свеједно тко ће их заклати: усташе или неки Циганин.
Неколико десетина јачих Цигана било је уврштено у злогласну гробарску екипу«, у тзв. »Д« групу.
Та је »Д« групу била позвана по њезином „шефу”, групнику, Данону. Испрва је она бројала педесетак људи и односила је убијене и мртве из логора.
Та је »Д« групу копала јаме великих размјера у Уштици и, послије егзекуција, убијене или полумртве закопавала.

Били су очевици невидених страхота. Гомиле недокланих, недотучених, полуживих морали су да сахрањују.
Овај показује на врат.
Шта хоће? упита Дудо Баранон. Рањеник показује на врат.
Тражи да га докрајчиш!

Треба човјека спасити мука – говорили би гробари.
У њима би рањени тражили смрт, као спасење.
Учинио сам добро дјело. Спасио сам га големог мучења.
Поштедио сам га мука.
Тако су се »Д« групаши, прије затрпавања, навикли домлаћивати недоклане и недотучене, које су, често, усташе намјерно остављале на мукама.
Данон је повећавао своју групу, изабирајући из циганских транспорта погодне типове за такове злочине. При томе би се равнао према доласку пломбираних вагона и одређивао би број.
Тек превезени у Уштице, почели су Цигани прозријевати свој страшни удес. Договоривши се, у збијеним групама би наваљивали на усташе и тако би понеки од њих, у тој гужви, покушао побиећи.
Ноћне ликвидације Цигана увијек су биле пуне вике. По сву ноћ би се цуло псовање, пушкарање, јауци, дозивања, који су проламали јасеновачке магле.
Држ, побјеже! Ено га, бјежи према кући! Пуцај, утече!
Цигани би се дозивали на свом језику, који, наравно, усташе нису разумјеле. Неколико групица утекло је испод самог ножа и маља.
Циганке су се такодер очајно опирале клању. Усташе су им наредиле да се оне скину до гола.
Зашто, бог ти дао?- питале су Циганке престрашено.
Не питај, курву ти мајку, смрдлијива Циганчуро! Идеш се купат. Ето, зашто.
Циганке су слутиле о чему се то заправо ради. Брзо су се на свом циганском језику споразумјеле и тада наједном скочиле и навалиле на стражу. Оне су хватале усташе за што су прије могле, ударале по њима гребале их, уједале, док би друге грабиле дјецу и бјежале с њима у ноћ. Страже би трчале за њима и сустигавши их све побили.

У Градини су се усташе натјецале, да пронаду најбржи начин масовног убијања. Усташки “официри” су страствено убијали, због чега су и добили своје часничке чинове. Екипа би гробара слагала убијене као цјепанице. Били би неки још живи и тек послије дугог гушења умирали, а земља би се надимала као да дише. Из ње би се чуло подмукло мрмљање, комешање и хукање.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 242-244

Сведочење Душана Ћулума

Циганке, двије по двије, укрцавају се у Шлеп. Вуку дјецу и ситније ствари, (крупније су им одмах одузели). У шлеп их стаје по 100—150. Пјевају севдалинке и усташке пјесме. Тјерају их низ Саву, у Коштарички бок или у Градину. »Д« група ископала је већ јаме разних димензија. Највеће су дугачке по 70 метара, широке 4—6 метара, дубоке 2—3 метра.

»Д« група која је бројала и до 40 људи, сада, са навалом Цигана, повећала се за 100 Цигана, који су осталим Циганима копали јаме да и сами у њих легну. Дешавало се у почетку да таква партија од 100 Цигана ископа јаме за двије партије убијених, а онда нова партија Цигана копа рупе и за ове Цигане — гробаре.

»Д« група иде и враћа се са пјесмом. Доводе Цигане одређене за убијање на 20 метара близу јаме, онда их по десетинама изводе, туку маљевима и кољу. Жртве јуре и туку до јаме гдје добију коначни ударац. Неке падају у несвјест, прије тога. Неке Циганке уједају џелате. Усташама је стало до тога да жртве муњевито ликвидирају, прије него дођу себи од препрасти. Усташе се враћају са тих клања крвавих руку и одјеће. Кад напуне рупе, онда их загрћу.

Тако ноћ и дан. Шлеп је стално довозио жртве. Рачуна се да је побијено 80—100.000 Цигана.

Један усташа је причао: »Усташки официри заврну рукаве и предњаче у клању. Они су најистрајнији. Њих клање раздражује, опија!«

Други усташа је причао да се надиже покров земИје над полуживим затрпаним жртвама. И да је усташки официр на лицу мјеста убио једног усташу коии је отказао послушност.

Гомиле Цигана пред Јасеновачким логором нестајале су замијењене увијек новим транспортима. Било је то масовно, незапамћено истребљење циганског народа. Нестајали су чергари, власуљари, свирачи, боље стојећи сремски Цигани. На пољани на брзину оградјен је за њих жичани тор.

Одвајали су Цигане од Циганки с дјецом. Изнемогле и старце прво су убијали. Остале остављали на киши, на ледини, без хране, да смалаксају и лакше иду под маљеве и ножеве. Касније је логор за Цигане премјештен у Градину. Испред тога логора (ограђеног жицом), био је ров дугачак у који су сваљивали изнемогле и сакате и затрпавали само испуњени дио откривеног рова. Кад читав ров заспу, ископају нови.

У том циганском логору Ијуди су изгладњивани и премлаћивани и тако онеспособљавани за масовно бјежање.

Могло би се рећи да су Цигани убијани због самих крпа. „Д“ група маријиво је сакупљала све те женске кошуље и дјечје и одијела и ципеле, све. Жене су потуно голе убијали.

Некако у половини ере ликвидације Цигана отпочело је упославање Цигана у циглани, пилани, економији, нарочито на насипу. Ти су били смјештени у жици у самом Јасеновачком логору. Био је то логор III Ц, назван тако по Циганима, у том логору умирало се масовно од глади, туче, преморености.

Јасеновац остао је уистину гробницом циганског народа у НДХ. Данас у њему скоро нема уопће Цигана. У Градини имаде још некојих петнаестак личких Цигана, католика, који врше заједно са усташама убијања и који су уствари, замијенили групу „Д“.

Циганске паре и пљачка Цигана повукла је с Циганима у гроб и усташе Матковића млађег и Бадела који нису схватили да крвници ортаци треба да дијеле крварину, а с њима и читаву групу „Д“ која је учествовала у томе ортаклуку и која је превише знала.

У исто вријеме кад су на велико убијани Цигани и Циганке ликвидиран је и ђаковачки логор: 3—4000 Жидовки побијене су, а у усташким списима стајало је да се у логору појавила епедемија тифуса, Њихове ствари такођер су сложене у бале и са осталим крпама отишле у Прпићеву творницу.

У усташкој штампи писало је како је Поглавник успјешно ријешио циганско питање, питање њиховог запосљења на корист друштва и заједнице.

Део исказа ДУШАНА ЧУЛУМА, КОЈИ ЈЕ ПОБЈЕГАО ИЗ ЛОГОРА У ДАНЕ ВЕЛИКЕ ОФАНЗИВЕ НА КОЗАРУ Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 34-3

Како су неки Роми постали џелати

Обећање, живот, дзелати, ракија, стање дрогираности, сјекире, маљеви Усташе су пробрале из групе Цигана, доведених у логор за инквизицију, неколико Цигана, којима су обећали поклонити живот, дати награду и слободу, ако ступе као џелати у њихову службу. Они су их нарочито добро хранили, а дневно су добијали и литар ракије, тако да су били у стању дрогираности.
Они су добили сјекире и маљеве за убијање људи.

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 42

 

О Ромима у логору

О Циганима у логору – још један опис

 

Гај слутње, Градина Цигански логор, Чергарски логор, насип, циглана, Цигани свирачи, часничка трпезарија Цигани, исцрпљени из пломбираних вагона, чучали су на обали Саве у “Гају топола слутње”, а прије свог пријевоза преко ријеке, у смрт, у Градину. Циганке су из очаја, знајући да ће их у Градини клати, скакале с дјецом у нарамку у Саву, утапале се, док би друге наваљивале на усташе, које би их тада, на дереглији, за вријеме пријевоза убијале.
Послије многих побуна, усташе су држале Цигане под врло строгом “опходњом” и под цијевима митраљеза. Везали би их жицом два по два, док би слободну руку морао држати на рамену свога друга, који је био пред њима. Први у реду су држали ту слободну руку у зраку, као да поздрављају фашистички.
Имућнији Цигани нису били тако бунтовни као они чергаши и потњевичи – славонски и загорски. Они су пјевали корацницу по наредби усташа, када су их превозили дереглијом преко Саве у царство мртвих.
Њихове су жене и дјевојке кроз сузе пјевале тужним и дрхтавим гласом:
„Збогом, свијете бијели, Збогом, мати, оче драги!“
Један дио Цигана, за које су мислили да би се могли побунити, пребацивали су у “Цигански логор“ код логора „3Ц”.
Послије Пудићева одласка у болницу Врапче, Цигане су пребацивали у »Чергашки логор«.
Неколико стотина Цигана, снажнијих и здравијих, изабрани су и послани на насип и циглану, на најтеже радове и под најдемонскији режим терора.
Најдуже су издржале групе Цигана свирача, коли су свирали у селу, у табору, за усташке »часнике« и при »часничкој трпезарији«. Никад у свом животу они нису давали толико од себе, само да би расположили џелате.

Плачене убојице долазе у „часничку« трпезарију на вечеру, посље клања или у намјери да ту ноћ кољу. Пију жежену ракију. Подбухла лица с крвавим очима испијају ћокане препеке, ждеру печену прасетину, а Цигани на смрт престрашени гуде:
-“Тужна је недјеља…”

Не то, мајку вам фираунску! Удри, распали: “Зоро, Зорице!”
Диригент муњевито мијења мелодију. Кољачи намигују један другом и извлаче се као и лисице из своје јазбине – на клање.

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 259-260

Роми у Градини

Усташе су из групе Цигана издвајале неке и, без икаквих моралних скрупула, са женама и дјецом, превезли их у Градину и настанили у празне куће одбјеглих или покланих сељака. Устасе су им обећале дати земљу у Градини, да би их тако примамили и “наградили” за њихов “рад”. А тек за какав ужасан посао!
Из тих стално насељених група издвајали су поједине, којима су давали одличну храну и довољну количину ракије и рума. Ти су “одабрани” звјерствовали у Градини. Њима је било стављено у дужност да ликвидирају све оне које усташе превезу из логора у Градину. Међу њима су се поједине групе специјализирале једни су убијали сјекирама, други брадвама, трећи гвозденим
чекицима, једни опет врбовим маљевима, неки су клали ножем, тукли гвозденим шипкама, држали жртве кољачима усташама, слагали мртваце, копали јаме итд.
Те су групе егзекутора, након великих покоља, такодер биле ликвидиране.
Њихове су се жене с њима опијале, а дјеца су им подивљала. Њих је исто тако хватала зиочиначка страст као и њихове очеве. Када би дјеца угледала да се преко Саве превози нека група за ликвидацију, викала су:
“Бабо, бабо, ево их долазе. Дај сјекиру, ево их долазе.”
Усташе су превезли у логор једно Циганче, које су усташе научиле клати. Било је обучено у усташку униформу. Имало је једва 8-9 година. С ножем за пасом оно је лутало логором и пријетило логорашима.

Ја ћу те заклати!
Тада би извадило нож и појурило за логорашима, док би се крижар Марићић за то вријеме грохотом смијао, гледајући ту паклену сцену.
Друго једно Циганче од 13 година лежало је у бараци Мехмедалије. Било је опасно њушкало.
Денунцирало је усташама логораше, које су они одмах убијали, без претходног провјеравања.
Њему се није нитко смио замјерити. Због њега је било побијено на стотине логораша.
Једног су дана обојица ишчезли. Дознали смо да су их усташе у Градини ликвидирали.
Градински су Цигани живјели веома запуштено. Нису се никада бријали ни шишали. Браде и коса су им нарасли толико да су изгледали као звијери са гривом. Алкохол им је до максимума појачао дивљаштво.
Нарочито је звјерска била посљедња група насељених у Градини.

Саме усташе нису могле с њима изићи на крај. Бојали су се да им не умакну у Просару и не одају масакре у Градини. За њихову су ликвидацију усташе морале сковати посебан план. Једну су групу тобоже тјерали на шишање, бријање и купање, другу су отјерали »до сутра« у затвор, јер тобоже нису поздравили усташе. Тада су им те ноћи најприје ликвидирали жене и дјецу, а сутрадан и њих, борећи се с њима, како су усташе саме причале, као са полудјелим звијерима.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 256-257

О Циганима које су усташе одредиле да у Градини убијају заточенике

НА РЕД СУ ДОШЛИ СЈЕКИРАШИ

Усташе су из групе Цигана издвајале неке и, без икаквих моралних скрупула, са женама и дјецом, превезли их у Градину и настанили у празне куће одбјеглих или покланих сељака. Устасе су им обећале дати земљу у Градини, да би их тако примамили и “наградили” за њихов “рад”. А тек за какав ужасан посао!
Из тих стално насељених група издвајали су поједине, којима су давали одличну храну и довољну количину ракије и рума. Ти су “одабрани” звјерствовали у Градини. Њима је било стављено у дужност да ликвидирају све оне које усташе превезу из логора у Градину. Међу њима су се поједине групе специјализирале једни су убијали сјекирама, други брадвама, трећи гвозденим чекицима, једни опет врбовим маљевима, неки су клали ножем, тукли гвозденим шипкама, држали жртве кољачима усташама, слагали мртваце, копали јаме итд.
Те су групе егзекутора, након великих покоља, такодер биле ликвидиране.
Њихове су се жене с њима опијале, а дјеца су им подивљала. Њих је исто тако хватала зиочиначка страст као и њихове очеве. Када би дјеца угледала да се преко Саве превози нека група за ликвидацију, викала су:
“Бабо, бабо, ево их долазе. Дај сјекиру, ево их долазе.”
Усташе су превезли у логор једно Циганче, које су усташе научиле клати. Било је обучено у усташку униформу. Имало је једва 8-9 година. С ножем за пасом оно је лутало логором и пријетило логорашима.

Ја ћу те заклати!
Тада би извадило нож и појурило за логорашима, док би се крижар Марићић за то вријеме грохотом смијао, гледајући ту паклену сцену.
Друго једно Циганче од 13 година лежало је у бараци Мехмедалије. Било је опасно њушкало.
Денунцирало је усташама логораше, које су они одмах убијали, без претходног провјеравања.
Њему се није нитко смио замјерити. Због њега је било побијено на стотине логораша.
Једног су дана обојица ишчезли. Дознали смо да су их усташе у Градини ликвидирали.
Градински су Цигани живјели веома запуштено. Нису се никада бријали ни шишали. Браде и коса су им нарасли толико да су изгледали као звијери са гривом. Алкохол им је до максимума појачао дивљаштво.
Нарочито је звјерска била посљедња група насељених у Градини.

Саме усташе нису могле с њима изићи на крај. Бојали су се да им не умакну у Просару и не одају масакре у Градини. За њихову су ликвидацију усташе морале сковати посебан план. Једну су групу тобоже тјерали на шишање, бријање и купање, другу су отјерали »до сутра« у затвор, јер тобоже нису поздравили усташе. Тада су им те ноћи најприје ликвидирали жене и дјецу, а сутрадан и њих, борећи се с њима, како су усташе саме причале, као са полудјелим звијерима.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 256-257