Идејне претпоставке злочина

 

Идеолошки темељи

Упознавање са јасеновачким страхотама, као и са другим случајевима геноцида и холокауста у НДХ током Другог светског рата, неминовно води ка запитаности о узроку који је довео до њихове појаве. Важност одговора на ово питање огледа се у чињеници да без њега није могуће сместити догађаје везане за јасеновачку и остале трагедије у НДХ у одговарајући контекст. Тиме не само да се та сведочанства искривљују, релативизују и обесмишљавају, већ се и онемогућава заузимање ваљаног односа према њима. За друштва која су дубоко трауматизована јасеновачком голготом, односно геноцидом и холокаустом у НДХ, недостатак исправног односа има за последицу дуготрајно остајање у атмосфери незалечене трауме. Путем колективног памћења ова траума се преноси на нове нараштаје чиме се ствара погодно тле за поновне сукобе и несреће, а тиме и продубљивање старих рана. Ову чињеницу потвђују трагични догађаји из последње деценије двадесетог века настали распадом социјалистичке Југославије.

Одговор на питање који су узроци довели до геноцида и холокауста у НДХ, а тиме и до постојања јасеновачког логора треба тражити у мисаоној сфери. Различите идеје које су формирале идеологију која је свој крајњи и потпуни израз имала у небројеним појединачним и колективним злочинима настајале су под утицајем верских, класних и расних антагонизама који су се развијали на простору Балканског полуострва али и читаве Европе кроз дуги временски период, особито током 19. и у прве четири деценије 20. века. Те идеје су настајале кроз низ врло сложених односа између Балканских народа у првом реду Срба и Хрвата, уз снажно деловање Римокатоличке цркве, Аустроугарске царевине и других великих сила, док су њихов крањи и коначан облик одредиле идеологије фашизма и нацизма.

 

На слици: Анте Павелић у кругу хрватских сељака у Босни и Херцеговини

Фото: Архив Југославије, инв.бр AJ-RZ-I-253

Узроци геноцида у НДХ

Који су узроци могли покренути масовно уништавање људи различитих раса, вера и нација, идеолошких и политичких убеђења? Који су се то људи нашли да спаљују и гуше друге људе? Неприхватљиво је да узрок лежи с оне стране разума. Најлакше га је отписати на рачун патологије појединаца или ужих група, свалити на сумануте извршиоце, људе поремећене психе, инферналне рекордере у ноћном убијању попут фра Мирослава Мајсторовића, „рођене зликовце“ из Ломброзове галерије злочинаца. Социјална психологија може, свакако, доста да каже о поремећености људских односа, нарочито у метежима, при емоционалним усијањима, у атмосферама које погодују масовном злочину. Али, далеко је важније продрети у суштину идеологија које проповедају расно и национално првенство, опседнуте искључивошћу, по цену злочина, уочити политичку и економску мотивацију носилаца покрета, утврдити методологију остваривања владавине фашистичко-клерикалних снага.

Усташе су се у својој антисрпској политици ослањали на ранију традицију погрома Срба у ближој и даљој прошлости. Нацистичка идеологија је оквир и основа, али се никако не могу изузимати историјски трагови с рецидивима, локалне посебности, фалсификовање историје и злоупотреба традиције, са квази тезом о готском пореклу Хрвата, старчевићевско-франковачком антисрпском политиком праћеном великохрватском мржњом и мегаломанијом. У чему је националсоцијализам отворио пут усташким злочинима? Пре свега, својим претходним терористичким искуством, легализацијом логора, погромима над Јеврејима, идејама антисловенског карактера у Хитлеровом MEIN KAMPF расном теоријом и расно-антрополошком дисквалификацијом људи неаријевског порекла, негацијом Југославије као државе, србофобијом немачког врха, Хитлеровим сугерисањем Поглавнику да немилосрдно реши српско питање, јер за 50 година може бити касно. Павелић и иначе није хтео испустити прилику на коју је дуго чекао. Усташе су, као и нацисти, полазили од „гласа крви, расе и земље“. Ако је НДХ желела да буде стража Европе на Балкану, она је, према Хитлеровом схватању, морала да буде „тврда срца“ и да не сметне с ума да је „мекоћа“ највећа окрутност. Срби су се у клероусташкој верзији разликовали од домородаца расно и верски, били усељени слој становништва које није имало аутохтони карактер; „Жидови“ су, опет, својим присуством реметили национално чисту државу, као и расно инфериорни Цигани. Комунисти су, као и у свим националистичким покретима без разлике, схватани као страно тело које не припада органском ткиву нације. Прогоне нису могли избећи ни хрватски антифашисти, као политички противници, па и присталице Југославије у усташкој верзији „умјетне и неприродне творевине“.

Подоста је противника тзв. некрофилске историје који обезвређују напоре истраживача да објасне узроке нечувеног злочина како се никада више не би поновила слична кланица народа, али њихова аргументација као да пре уверава да стратегију ћутања или заборава треба озаконити за сва времена. Потискивање истине, међутим, највећи је противник складних националних односа, оздрављења духа, успостављања хармоничне политике сарадње. Пуно сазнање о коренима злочина и разлозима његовог прекривања велом заборава претпоставка је истинског зближавања. Као што не може бити тачна теза ултранационалистичких српских снага које овај монструозни злочин над једним народом желе да поистовете са одговорношћу целог једног народа, хрватског, неприхватљива је и она супротна да је злочин дело малог броја људи помрачене памети, нахушканих усташа. Корени сежу и у историју српско-хрватских односа и имају више својих инциденталних манифестација, изазваних верским, политичким и социјалним разлозима, иако их не бисмо апсолутизирали одбацивањем ситуације коју је наметнула нацистичка окупација Југославије 1941. године. На геноцидне акте против српског народа упућују и прилике после сарајевског атентата 1914, погроми над Србима у току рата, слање српског становништва у тамнице и концентрационе логоре. Поједини римокатолички прваци предњачили су у позиву на обрачун са противницима монархије као најкатоличкије државе. Слом Србије за њих је представљао спас Монархије и католицизма као њене духовне основе. Као политички наџорник унутрашњег живота својих верника, Црква је контролисала и усмеравала и њихово понашање у међунационалној и међуверској сфери, фарратизујући вернике нарочито у верски и национално мешовитим крајевима. У Краљевини Југославији остварио се пред крај њеног живота посебан тип локалног фашизма, изражен у клерофашизму који представља симбиозу ексклузивног и милитантног национализма са клерикализмом. Овај тип фашизма поједини научници класификују као тип тзв. медитеранског фашизма, налазећи његово оживотворење у Шпанији Франциска Франка и Португалији диктатора Салазара. Слична варијанта фашизма настала је и у Словачкој Јозефа Тисе после издвајања ове марионетске државе из Чехословачке у пролеће 1939. године. Но, клерофашизам у НДХ показао се као најкрволочнији, с обзиром на заједнички живот два народа различитих вера, да у име национално чисте државе безобзирно искорени Србе из своје средине.

Узроци усташких погрома морају се тражити и у узроцима који потичу из дубина прошлости, под утицајем феудално-клерикалних снага које нису подносиле Србе, као слободне људе, а при томе друге вере, мада мржња и нетрпељивост нису доводили до верског рата масовних размера, ако изузмемо савремену епоху. Корене геноцида треба тражити и у старчевићевској идеологији. Расистичка доктрина и њена примена дали су неопходни подстицај усташама. Из оквира ових узрока не може се искључивати, према томе, и друкчија историјска основа на којој се рађала нова мржња и припремао крволочни обрачун са једним народом, коју представља појава фашизма, односно националсоцијализма, комунизма, стварања Краљевине СХС, односно Југославије, мржња усташко-сепаратистичких снага против Срба и православља, изазивана уз помоћ дела клера између два рата, нарочито од одбацивања Конкордата 1937. године.

Немци су се у успостављању своје власти у окупираним државама ослањали на личности, групе и организације које су колико-толико имале неки утицај у народу (маршал Петен у Француској, или покушај са ХСС и Мачеком уочи априлског рата), да би тек у крајњој линији, ако им не би пошло за руком да обезбеде потпору утицајнијих политичких снага, препуштали власт својим озлоглашеним истомишљеницима. Идеолошка блискост или афинитет у поменутим случајевима потискивани су свесно у задњи план у име реалних национално-државних интереса. Групе истоветног мишљења биле су, иначе, савезници по природи и у њихово колебање се није могло сумњати. Усташки погроми нису могли бити организовани да им прећутну подршку нису дали присталице Влатка Мачека, посебно активни заступници ХСС-а који су још уочи рата прешли на усташку страну. Усташе су се и после проглашења НДХ плашиле утицаја ХСС-а, али се нису устручавале да их искористе у акцијама „националне пурификације“. Такође, није познато да су прваци ХСС-а, када је реч о Срединском дијелу водства странке, колико год били под контролом усташке власти, устали и себе жртвовали у име југословенске концепције, братства народа и осуде усташких злочина. Сам Мачек је изјавом од 10. априла 1941. позвао своје присталице да у интеррегнуму искажу лојалност усташкој власти, иако је био вођа ХСС-а и потпредседник југословенске владе, независно од тога што је владу напустио и његов заменик Иван Шубашић, бан Бановине Хрватске, обећао да вођа странке неће изневерити чланове Владе. Пошто се Југославија још налазила у рату, његова изјава се не може друкчије тумачити сем као сепаратистички и издајнички акт. Притисак околности у којима је деловао, претња па и животна угроженост, као што је понашање у ситуацији у којој се нашао „испричавано“, не могу бити оправдане са становишта статуса страначког вође, државног представника највишег ранга под заклетвом, усташко-немачког негирања државе коју је представљао. Отуда је неубедљиво деловало глорификовање Мачека у емиграцији као доследног Југославији.49′ Случај са надбискупом загребач-ким Алојзијем Степинцем је још јаснији, јер је он за собом оставио више трагова својих усхићења у част стварања НДХ као „најзамашнијег догађаја у животу хрватског народа“; текуће догађаје је тумачио као „давно сањани и жељковани идеал“; тражио од свештенства да се спремно одазове на „узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске“. Степинцу је усташки режим одговарао као антисрпски, а на другој страни стварао претпоставке за превођење православних на „вјеру својих отаца“.5 0′ Био је то и пут да се сломи православље у западним деловима дојучерашње Југославије. И други верски поглавар, Реис – ул Улема Исламске верске заједнице у НДХ, Фехим Спахо, позвао је вернике у Гази Хусреф – беговој џамији да се захвале „Свемогућем на остварењу Независне Државе Хрватске, да га у највећој скрушености замолимо, да је довијек чува“.51

Мачекова посредна, и Степинчева директна легализација НДХ, допринели су њеном учвршћењу, развијању илузија о њој као националној држави хрватског народа, стварали духовне претпоставке за ликвидацију Срба и денационализацију Муслимана као „цвијета хрватства“. Само се тако убедљиво може објаснити усташка политика масовног геноцида над Србима. Нечињење је у овим историјским тренуцима већ било једнако солидарисању са злочином, а камо ли лоше чињење. У питању су водеће личности Хрватске, чији се утицај на догађаје не може потцењивати. Ста више, бледо су се и без довољне аналитичке оштрине на злочине над српским народом у НДХ одазивали и хрватски министри у емиграцији, пуни бојазни да таквим ставом не ослабе сутрашњу хрватску позицију у Југославији уколико дође до њене обнове. 52) Неубедљиво делују и Степинчеве пост фестум изјаве да су у питању протоколарне „чини“, да је Бискупска конференција тражила стриктно поштовање канонских прописа приликом прекрштавања, или да се заузимао за српску децу; да он није човек од световне власти и да није имао право да се меша у њене послове. Имају ли се у виду његове инвективе, набијене нетрпељивошћу и предубеђењима према Србима још пре рата, од преузимања столице коађутора, пре свега његово схватање мисионарског рада у крајевима насељеним Србима, само уколико буде довољно људи за спровођење прозелистичке политике, није тешко закључити да је његов час тек свануо са стварањем НДХ као државе хрватског народа. Однос према Србима у Хрватској као „отпадницима“ од католичанства, које треба поново превести на католичку веру или истребити, није могао проћи без подршке снага хрватског католицизма.

У прошлости идеолошка основа националне искључивости и нетолеранције налажена је у правашкој идеологији Анте Старчевића која је почивала на крајњем национализму, великохрварству („панкроатизму“). која је ишла до тог степена да је Хрвате налазила у Сумадији, у Словенији (алпски Хрвати) и Црној Гори (црвени Хрвати). Хрвати су једноставно били „сви и свуда“. Старчевићанство је допринело развоју хрватске националне самосвести, али је на другој страни ову трајно оптеретила националистичко -расистичким радикализмом. Циста странка права др Јосипа Франка, као наследника Старчевића, била је узор усташама за решавање српског питања на крајње терористички начин.

Извор дуго акумулиране мржње налазио се и у оптуживању Срба за предратни терор над Хрватима, пљачку Хрватске, спречавање ове војном силом да спроведе самоопредељење. „Туђински тлачитељи“ наметнули су Хрватској тешко ропство, уз помоћ хрватских изрода, Срба, који су се нашли у Хрватској преваром и издајом. Ти туђинци бацили су се са „прождрвљивошћу хијена и биљегом стеклих паса на живо тијело хрватског народа“, да га поробе и оголе, униште његова добра, лише „старославне прошлости“, његова имена и његове „народне и државне осебујности“, те да на „светом хрватском тлу подигну великосрпско Душаново царство, давну сању свију великосрпских шовиниста и махнитаваца“. Београд је проглашаван за центар тираније, „елемент деструкције и разбијања“, носилац политике која тежи да уништи Хрвате. „Српски империјализам“ је кварио односе са Италијом и онемогућавао решавање „јадранског питања“, које су једино биле у стању да реше Италија, Хрватска, Црна Гора и Албанија. Мржња против Срба напајала је усташе до тог степена да су овима приписивали да су огњиште свих немира на Балкану и жаришта интрига, клеветања, агресивности, комплота и међународних инцидената. На рушевинама „тираније Београда“ требало је да васкрсне самостална и независна хрватска држава.

Фусноте

47.) М. Кресо, Немачка окупациона управа у Београду 1941-1944, Београд, 1979,16, 21.

48) Зборник НОР, том XИИ, 1, 406.

4 9)

5 0)

5 1) Архив Секретаријата иностраних послова (АСИП), Фонд емигрантске владе, Генерални конзулат у Цириху од 14. августа 1941 – Министарству иностраних послова (МИП-у); Б. Петрановић, н.д., 1, 457-8.

Тобожњих „отпадника“. Присвајани су и Црногорци као католици и Хрвати у прошлости, који су признавали примат римског папе, док није освојио „Сербизам“ под утицајем Русије – Д. К. Шегвић, У првим мјесецима стварања НДХ. Моје послање у Италију 7 – И X – 24 – ИX 1941, Дневник, 13-14.

5 2) Мисли се на Ј. Крњевића, Ј. Шутеја и друге. Изузетак чини В. Вилдер, првак СДС, који је оштро напао надбискупа А. Степинца 17. фебруара 1942. преко Радио-Лондона. Надбискуп и католички клер нападнути су јер нису дали од себе ни глас „саучешћа приликом крвавих покоља Срба“, у првом реду „свештеника и првосвештеника хришћанске право-славне цркве… “ – Љ. Бобан, Хрватска у архивима избјегличке владе 1941-1943, Загреб, 28-29.

5 3) Стављање ван закона вршено је на основу усташког законодавства и ван њега у пракси: Закон о забрани ћирилице, Законске одредбе за обрану народа и државе од 17. априла 1941, Законске одредбе о расној припадности итд. – Вид. Народне новине, 11, 15,17,19, 30. травањ 1941, 5. свибањ, 4. и 24. липањ, 14. коловоз, 10. и 26. листопад 1941.

Србија у Другом светском рату, Бранко Петрановић, Војноиздавачки и новински центар, 1992. стр. 118-124

Припрема победе усташког екстремизма

Победа усташког екстремизма припремана је између два светска рата, у Југославији; продубљиван је јаз између Срба и Хрвата, ширила идеологија националистичке искључивости. Таквој оријентацији служила су квазинаучна остварења о разликама између хрватског и српског књижевног језика (рад Петра Губерине и Крунослава Крстића), наводној српској економској пљачки Хрватске (књига Рудолфа Бићанића), о појави и настанку православаца на тлу Хрватске из пера Крунослава Драгановића („Масовни прелаз католика у православље на хрватском језичком подручју у вријеме турске власти“, Рим, 1937). Шта тек да се каже за књигу Младена Лорковића „Народ и земља Хрвата“ (Загреб, 1939). Ултранационалистичка идеологија садржана у наведеним и сродним радовима припремала је будућу антисрпску политику.

Србија у Другом светском рату, Бранко Петрановић, Војноиздавачки и новински центар, 1992. стр.113

Слајд: Архив Српске Православне Цркве