Централни логор јасеновачке групе

 

Логор III Циглана

 

Централни и најважнији логор јасеновачке групе логора био је Логор III Циглана. Основан је у новембру 1941. на месту индустријског погона српске породице Бачић . Ту се пре рата налазила циглана по којој је логор добио име. Поред циглане ту су постојале и пилана, творница ланаца, млин и мала електрична централа. Сви ови објекти коришћени су за присилан рад заточеника. Већина жртава овог логора никада није ушла у њега већ су скелом одмах одвођене у Градину на погубљење. Током четворогодишњег постојања Логор III је био стално дограђиван услед чега је знатно променио свој првобитни изглед. После рата остаци Логора III Циглана су сасвим разрушени а на његовом месту данас се налази споменик „Камени цвет“.

 

На слици: Логора III Циглана фотографисан из воза 1943. године.

Фото: Музеј жртава геноцида

 

Логор III Циглана - централни логор

Низводно низ Саву једно 2—3 км. (од села Јасеновац*) а на ушћу ријеке Лоње у Саву подигнут је на имању и творничком простору фирме „Бачић и друг“, Јасеновац, сам сабирни заточенички логор.

Логор се налази на мочварном и подводном терену, те је опкољен насипима, који га штите од поплава. Како је логор са свих страна опкољен водом и мочварама, а са селом Јасеновац везан је једино једним јединим добро чуваним путем, то је бјекство из логора под нормалним приликама посве немогуће.
Логор Јасеновац се зове „сабирни“ стога што је од септембра мјесеца 1941. год. постао централни логор у који се упућују нови заточеници, а Јасеновац их затим даље распорећује по осталим филијалним логорима. Тако је Јасеновац од септембра мјесеца (1941) у непосредној својој близини имао 4 филијална логора и логор у Старој Градишки. Током јесени и зиме 1941. год. и 1942. год. у Хрватској су ликвидирани сви мушки заточенички логори осим Јасеновца са његовим филијалама и Старом Градишком. Концем јануара 1942. год. коначно је ликвидиран логор “Даница” у Копривници, а његови задњи заточеници Срби су пренешени у Јасеновац. Тако да данас постоји само један једини мушки заточенички логор и то Јасеновац са филијалом у Старој Градишки.

Имање и фабрички простор фирме „Бачић и друг“ у Јасеновцу изабрато је за заточенички логор, по мом мишљењу, због слиједећих разлога: а) што је на подводном и неприступачном терену, па је бегство из њега немогуће, а осим тога водом и мочварама отсечен је од осталог света, па се не може ни на који начин одржавати контакт измећу логора и спољњег свијета, и б) што се на том терену налазе творничка постројења фирме „Бачић и друг“, а што је све запљењено у корист Хрватске државе, јер је Бачић емигрирао у Србију. Наиме, намјера је усташа да од Јасеновца направе један не само сабирни, него и један радни индустријски логор, будући да су на терену подигнуте веће и добре творничке радионице за израду ланаца, ковачнице, браварије, кљештара, лимарија, тапецирерај, пушкарница, аутомеханичка радноница, столарија, коларија, електроинсталатерска радионица, циглана, парна пилана, те парна електрична централа, која пођедно даје светло и самом месту Јасеновац.

Из Меморандума СПЦ – сведочење Војислава М. Прњатовића,  „Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица“, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.34

Kратак опис историје Логора III Циглана

dIIПреузимање управе/реокупација тзв. друге окупационе зоне од стране фашистичке Италије у љето 1941. довела је до измјештања дотадашњег главног концентрацијског логора са сједиштем у Госпићу на нову локацију. Усташка обрана, односно Уред III Усташке наџорне службе, који је на челу с Вјекославом Максом Лубурићем имао управу над свим логорима у НДХ, одлучила је да будући логор смјести на подручје Лоњског поља. Постојало је неколико разлога за то. Близина Саве и Струга је, с једне стране, онемогућавало бјекства из логора, као и евентуалне покушаје напада на њега. знатан удио. То је усташама омогућавало брзо и лако довођење становништва из наведених подручја у логор, а депортације су се могле вршити пјешице или уз помоћ запрежних кола. Томе треба додати и жељезничку повезаност тог подручја с готово свим крајевима НДХ, јер је жељезничка пруга Загреб–Београд пролазила кроз будуће сједиште новог логора. Рачуна се да су први заточеници допремљени на жељезничку станицу у Јасеновац између 19. i 21. августа 1941, чиме је означен почетак постојања концентрацијског логора Јасеновац. Јасеновачки логор имао је своју генезу настанка. Испрва је био смјештен изван насеља Јасеновац, на локацијама Крапје и Брочице, које су биле удаљене неколико километара од Јасеновца. Радило се о логорима I и II, који су били смјештени уз саму десну обалу ријеке Струг. Због великих јесењих поплава, оба логора су средином новембра 1941. укинута, а основан је нови, Логор III, на улазу у само мјесто Јасеновац. До рата су се ту налазила инудустријска постројења јасеновачке породице Бачић, међу којима је доминирао погон за производњу цигле (према којем ће логор понијети назив Логор III – Циглана Јасеновац). Бачићима су, као српској породици, усташке власти одузеле сву имовину, те је ставиле под управу и наџор Усташке обране. Рачуна се да је овај логор почео дјеловати између 14. и 16. новембра 1941. Био је то највећи и најозлоглашенији јасеновачки логор, који је постојао све до 22. априла 1945. И након оснивања Логора III, концентрациони логор Јасеновац наставио се ширити. Његово формирање трајало је и 1942, када су успостављне логорске јединице IV – Кожара и V – Стара Градишка, као и логори у Дубичким кречанама код Хрватске Дубице те Уштици, селу смјештеном на десној обали ријеке Саве, насупрот Јасеновца.

Уз ове логоре формирано је и неколико логорских економија. Радило се углавном о селима између Јасеновца и Старе Градишке, која су била насељена српским становништвом. Мјештани су највећим дијелом депортовани у логоре, док су на испражњене окућнице и имања довођени логораши како би вршили сезонске пољопривредне послове. По завршетку радова, заточеници би ондје најчешће били убијани. Такве логорске економије постојале су у селима Млака, Јабланац, Гређани (тзв. Војновића салаш), Бистрица и Драксенић. Уз логорске јединце и логорске економије, концентрациони логор Јасеновац чинила су и бројна стратишта, на којима су вршене масовне ликвидације заточеника. Највеће се налазило у селу Доња Градина, на десној обали ријеке Саве, насупрот локације Логора III. Уз овај локалитет, масовне гробице налазе се разасуте и на другим мјестима, посебно уз локације логорских јединица и економија.

Логор III — Циглана

Логор III простирао се дуж лијеве обале Саве, на површини од око 1,5 км². У почетку је био ограђен двоструким редом бодљикаве жице, а од средине 1942. године и високим зидом. Зид је обухватао логор са западне, сјеверне и источне стране, док се на југу налазила ријека Сава, као природна препрека. На зидинама су се налазиле стражарске куле, с којих је било лако контролисати логор и логорску околину.

Логор је имао два заповједника. Заповједник логора имао је у надлежности сигурност логора, тј. војне јединице које су давале стражу, чувале логораше на вањским радовима и вршиле ликвидације. Заповједник радне службе имао је већи утицај у логору јер је у надлежности имао рад у логору, исхрану и смјештај логораша. Први заповједник логора је био заставник Јосо Матијевић, а радне службе Љубо Милош. То је уједно била и прва управа Логора III – Циглана. Постојало је и „Заповједништво сабирних логора“, чије је сједиште било у селу Јасеновац, у кући Озрена Бачића, а које је требало да послужи као веза између логора и централе у Загребу. Први командант „Заповједништва“ био је Ивица Бркљачић који је на тој дужности остао до прољећа 1942. године. „Заповједништво сабирних логора“ 1943. године спојено је са јасеновачким здругом, чији је заповједник имао неограничену команду над свим логорима и војним јединицама. Унутрашња управа логора састојала се од логораша на чијем челу се налазио „логорник“ који је добијао наредбе од заповједника радне службе. Логорнику су били подређени групници, који су били на челу радних група. Ниже у логорској хијерархији били су обични заточеници који су били размјештени по обртно-индустријским групама и економијама. У најтежем положају били су логораши без икаквих стручних квалификација за постојеће обрте у логору. Они су радили најтеже послове и често су умирали од исцрпљености и глади или су били ликвидирани по доласку нових заточеника.

Сваки логораш који није био распоређен у неку радну групу у кратком временском периоду био је одведен у Доњу Градину и тамо убијен. Укупно бројно стање логора било је од 3000 до 4000 логораша, с тим да је по потреби тај број понекад био и далеко већи. Рад у логору дијелио се на унутрашњи и вањски. Унутрашњи рад одвијао се по разним радионицама унутар логора: у „Ланчари“, „Циглани“, „Погону“, „Пилани“. Вањски рад заточеника састојао се од изградњи насипа, зидања великог зида око логора, крчења и сјече шуме, рада на пољима „Економије“. Логораши су често убијани и при самом раду. Тако се често знало десити да групе логораша оду на вањски рад и да се не врате у логор јер су их стражари убили при повратку. Ликвидације су у почетку вршене у кругу самог логора, а од 1942. у селу Доња Градина, које је смјештено насупрот Логора III – Циглана, на десној обали ријеке Саве. Ако се због високог водостаја ријеке Саве није могло прећи у Доњу Градину, тада је за ликвидацију логораша служило и мјесто звано „Граник“. То је било повишено ријечно пристаниште на лијевој обали Саве, на којем је била уграђена дизалица помоћу које су се утоварали и истоварали ријечни бродови. Убијања на Гранику вршена су крајем 1944. и почетком 1945. У том периоду у Логор III – Циглана долазила су седмично 2–3 жељезничка транспорта из свих крајева НДХ, са по неколико стотина људи у сваком транспорту. Људи из пристиглих транспорта нису задржавани у логору него су одмах одведени у Доњу Градину или на Граник, гдје су и убијани. Почетком априла 1945. у логор је дошао и Лубурић са транспортом од око 400 људи из Сарајева. Они су затворени у посебну бараку и нису имали никакав контакт са осталим заточеницима. Након неколико дана сви су одведени у Градину и убијени.

У прољеће 1945, затворени у десет сточних вагона, у Јасеновац су доведени и посљедњи заточеници из Лепоглаве. Нису ни ушли у логор, а већ су одмах превезени скелом у Доњу Градину, гдје су убијени. Почетком 1945. логор су често надлијетали савезнички авиони који су, у формацији од по неколико стотина авиона, летјели у правцу Мађарске. Логорашима су ови прелети подизали морал, али се није десило оно што су они очекивали и чему су се надали, а то је да ће ови авиони бомбардовати логор и логорски зид и тако им отворити пут за бјекство. Земаљска комисија Хрватске у своме извјештају о злочинима у логору Јасеновац, али и поједини аутори, спомињу да су савезници 1945. бомбардовали логор. Ако хронолошки пратимо усташка документа, наилазимо на информације из новембра 1944. о бомбардовању неколико циљева и објеката у околини Јасеновца. Тако су, према дневним извјештајима, погођени жељезнички мост на Сави, жељезничка станица у Окучанима и Јасеновцу, мост на Стругу. Један извјештај од 22.11.1945. говори и о паду четирију бомби на логор. Ови извјештаји не говоре да ли су англоамерички или партизански авиони бомбардовали ове циљеве већ говоре уопштено о непријатељским авионима. У листу „Напријед“, од 6. фебруара 1945, који је издавала Комунистичка партија Хрватске, објављен је текст о најновијим злочинима у Јасеновцу. У тексту се даље каже да је усташки радио „Загреб вијести“ крајем 1944. објавио вијест о великом броју логораша настрадалих усљед савезничког бомбардовања логора. О истом догађају се говори и у листу „Борба“, у чланку под називом: „Усташе су у децембру 1944. године убиле у Јасеновцу 3000 људи“. Чланак је објављен 12. фебруара 1945. и говори како је у усташка пропаганда убиство преко 3000 људи у логору приписала англоамеричком бомбардовању логора.

Крај Логора III, Дејан Мотл, Топола — ЈУ СП Доња Градина, год. I, св. 1 (2015) стр. 31-37

Логори у саставу

Логора III Циглана

Логор III Ц

Средином 1942. године дио ливаде која се налазила у сјевероисточном куту Логора III Циглана ограђен је бодљикавом жицом. На отвореном простору, без икаквих животних увјета, успостављење Логор III Ц. У њега су смјештани сви они који су унапријед били осуђени на смрт. Посљедња група од 160 заточеника, већином интелектуалаца, ликвидирана је глађу у мјесецу студеном исте године. У прољеће 1943. жица је скинута, а земља засијана крумпиром и кукурузом.

 

 

Концентрациони логор Јасеновац фотомонографија, Наташа Матаушић, Спомен–подручје Јасеновац, Загреб 2008, стр. 110

Женски логор

Почетак организираног женског логора започиње у липњу 1943., када у логор стиже прва група од стотињак зато­ченица из Старе Градишке. Биле су то већином младе и здраве жене, Српкиње, Жидовке и Хрватице, одабране за тежак физички рад на сезонским пољским радовима. Биле су исправа смјештене у двије бараке на логорској Економији недалеко великог језера, у кругу ограђеном бодљикавом жицом. По завршетку јесењих радова, већина је жена била враћена у Стару Градишку, а оне које су остале (њих двадесетак) распоре­ђене су на рад у праоници усташког рубља.

 

Концентрациони логор Јасеновац фотомонографија, Наташа Матаушић,  Спомен–подручје Јасеновац, Загреб 2008. стр .116-117

Izgled Logora III Ciglana

Najveći broj fotografija koje pokazuju  izgled KCL Jasenovac
napravljen je posle rata i oslobađanja logora.

Na slici: vešala u Logoru IIIC

Foto: Muzej žrtava genocida

Логор III ц

а((Међутим из низа злочина који се везују за логор у Јасеновцу, нарочито се својом тежином издваја група злочина почињених у посебном одељку овога логора, у тзв. ,,IIIц”, која заслужују нарочиту пажњу. …

(…) Тако су усташе у оквору Јасеновачког логора образовале један посебан, самосталан логор, ограђен од осталог логора жицом. Овај логор је у свему био одвојен од ширег, централног логора, па чак и амдинистративно јер се подаци о људству смештеном у IIIц нису ни водили у централној логорској писарници нити је централна кухиња за њих справљала храну. Они који довођени у овај одељак логора су већ унапред били предодређени као најближ категорија заточеника, о којој се у опште није имало водити рачуна, осим бриге да се затвореници на што бржи и што јефтинији начин униште. У логор IIIц људство је довођено већином директно, одмах по доласку у Јасеновачки логор и ретко ко је из њега касније издвајан у општи логор него је остајао у њему за увек, тј. до смрти, на коју је самим фактом смештања у овај логор био осуђен. …

(…) Најпре су у логор IIIц били смештени Цигани који су постепено довођени из целе земље. Жене и дјеца циганска одмах су ликвидирана, а мушкаци су употребљавани за тешке радове нарочито на подизању насипа између Кошутарнице и Јасеновца. Ликвидација Цигана вршена је у селу Градини где су и иначе вршена ликвидирања и то обично маљем. Тако је на овај начин или умирањем и убијањем на самом раду на месту ликвидирано од пролећа до августа 1942. године око 20.000 Цигана.

(…)

Масовне ликвидације затвореника у логору IIIц вршене су редовно све до 18.X.1942. год. када је група од 800 затвореника одведена у с. Градину и тамо ноћу побијена. Такође је још једна група Јевреја, у непознатом броју, била ликвидирана око 20. нов. 1942. године, па се у то доба застало са масовним стрељањима и покољима у вези са одласком злочинца Еугена Кватерника Дида и наводном променом курса, новим директивама, према којима је тобож било наређено да се више не врше ликвидације клањем и стрељанњем заточеника. Међутим заповедник логора Матијевић који је пустио ове гласине смислио је далеко свирепији начин ликвидације заточеника из логора IIIц. Он је напре наредио да се од преосталих 200 заточеника издвоји још један известан део, њих око 60, већином католика и муслимана, који су пребачени у општи логор, затим је порушена кухиња и писарна, логор још јаче опасан жицом, а на улазу постаљена табла са натписом: ,,Пјегавац”, мада тада није било пјегавца. Ово је требало да спријечи да ма какава инспекција у логору продре до овога места. И онда је овим затвореницима укинуто и оно мало бедног следовања хране, тако да су били осуђени да живи помру од глади, а да ипак никод од њих не буде заклан ни стрељан. То је био проналазак уст. заповедника логора Матковића. Сведок др. Јосип Риболин, који је као лекар једини имао приступ у IIIц и то само да би пребројао помрле затворенике, описује њихове невероватне патње, којима су били изложени овим лаганим умирањем. Испрва су се они окупљали око њега за неколико комадића хлеба које би он успео да прокјумчари, али су доцније падали у потпуну апатију и лежећи очекивали смрт која ће их избавити од мука. Али, једном приликом, када је дошао да обиђе IIIц сведок Риболи био је очевидац једне поражавајуће сцене. У једном углу логора, спазио је 7 – 8 потпуно од глади избезумљених затвореника окупљених око ватре на којој се пекло људско месо, читави удови и поједини делови тела њхових помрлих другова. Он је одмах отишао да јави логорским властима и издејствује храну како би се даље појаве антропофагије спречиле, али му је Ивица Матковић на његову интервенцију смејући се грохотом одговорио: ,, … Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати и тамо ми то већ предуго траје”.

(…)

… Најзад када су тројица затвореника из IIIц покушала да се испод жице провуку и побегну већ се разбеснео толико, да није могао сачекати да сви они помру од глади, већ је 35 преосталих, полумртвих људи из IIIц наредио да се транспортује у Градину и затворе у једну кућу са још нкеим другим затвореницима из општег логора, где су њих 150 блокирани и потпуно наги на децембарском мразу и без хране брзо окончали. …

… За ова уништавња људских живота на најсвирепији начин, извршена у логору IIIц у Јасеновцу одговорни су следећи усташки злочници: Вјекослав Лубирић зв. Макс, заповједник свих логора у НДХ, Ивица Матковић његов замјеник и заповједник Јасеновачког логора, Миро Мајсторовић – Филиповић фрањевац, управитељ логора у Јасеновцу, Љубо Милош кољач, такође управитељ Јасеновачког логора, Полић Маринко, заповједник логора IIIц, у време ликвидације Цигана од авг. 1942. г, Маричић Анто заповедник логора IIIц од авг. 1942. г. до ликвидације логора, Пудић Драгутин, уст. надпоручник, извршилац ликвидирања, Јосип Фригановић зв. ,,Миас” уст. поручник Којић Анто, уст. поручник Брзица Перо, уст. поручник Франо и Иван Амиловић, уст. дочасници Петар Галић, Шошић, и три брата Будимир сви усташе.

Антун Милетић, Исто, стр 580 – 582

Зид логора

Градња зида започела је у љето 1942. године. Зид је опасавао логор са сјеверне, западне и источне стране у укупној дужини од 3360 метара. Градили су га сами заточеници од цигле коју су производили у логору. На тај се начин површина логора III утростручила. Прије тога логор је био опасан оградом од бодљикаве жице.

Ђорђе Миховиловић. Исто, стр. 82

У српњу 1942. почела је (изван жичане ограде) изградња логорског зида и извидница, које су могле послужити и као бункери. Зид је био висок око 3 метра, израђен од цигли коју су производили сами логораши у Циглани. Када је био готов окруживао је логор с три стране: западне (420 м), сјеверне, уз жељезничку пругу (1.350 м) и источне (1.300 м).

На источној страни мијењао је смјер и окомито се спуштао према ријеци Сави (290 м), при чему је пресијецао цесту за Кошутарицу. Ту су се налазила Источна врата логора. Ако се зна стандардизирана величина цигле, те да је зид био широк око 56 цм, а висок око 3 м и 60 цм (с темељем) може се, уз одређена одступања због везива између цигли израчунати даје за потребе изградње зида Циглана морала произвести око 3.100.000 цигли, односно да је ископано преко 12.500 тона земље, потребне за њихову производњу.

Наташа Матаушић, Исто, стр. 150

Источна капија

Источна капија налазила се на југоисточном дијелу логорског зида, на цести која је из Јасеновца водила у правцу села Кошутарица. Био је то запараво бункер постављен на четири бетонска стуба, испод којег су се налазила врата изграђена од дрвених оквира и бодљикаве жице.

Кроз ову капију извршен је пробој посљедње групе заточеника 22. травња 1945. године.

Ђорђе Миховиловић, Исто, стр. 170.

Циглана

Један од објеката који су доминирали простором логора био је погон за производњу цигле. Радило се о зиданој једнокатници с два димњака. Кровиште на двије воде било је покривено цријепом. Био је то својеврсни симбол Бачићевих индустријских постројења по којему је логор добио име. Велики број заточеника био је распоређен на рад на производњи цигле. Посебно тежак и исцрпљујући био је посао на копању иловаче у оближњем бајеру, одакле се земља малим вагонима пребацивала до кружне пећи гдје је термички обрађивана. Кровиште и кат зграде у потпуности су уништени.

Ђорђе Миховиловић, Исто, стр. 98

– – –

У циглани до свибња 1942 под именом “керамика”, гдје би се имали пећи керамички предмети, уредене су биле пећи за спаљивање убијених људи, и нису се правиле цигле од тог времена. Истом тада је одлучено да се око логора направи велики зид с кулама вребачницама, да се дигну велике зграде за електричну централу, канцеларије, столарију итд. За све је то требало много цигле и цријепа. Радне снаге требало је 90-120 радника. Али, усташе су слале 500-800 и више, јер бог је дао снаге, колико хоће. Узимали су се најздравији сељаци, прави колоси. И видиш га дошао као храст здрав, снаżан, а за двије недјеље не моżе се ни препознати. Рад на циглани био је најтежи, јер се глина морала копати у води до кољена и до паса у дубокој јами. Све је било мецкаво и склизаво. По уској треници гура радник кариоле пуне глине, уз брдо, ноге се клижу, а тешке кариоле лете низ брдо на њега, он упиње још више снаге, опет се склиже, опет напиње снагу.

– Мајку ти, лоповску, бајаги не можеш – усташа добацује.

Затим га почне ударати штапом или корбачом. Радник не смије испустити кариоле, него, под пљуском удараца, успијева изгурати колица.

Исцрпљавању много придоноси, наравно, и потрошак резерве тијела и недовољно квантитативне и квалитативне хране. Радници на циглани у току седам дана рада толико смршаве да се не могу ни препознати.

Циглана је давала највећи број болесника у лијечничку амбуланту. Долазили су с два карактеристична обољења: акутни срчани колапс, још без отока ногу, и оток ногу и лица с тешким обољењем срчаног мишића. Највећи број болесника долазио је у „Људоловку«, болницу лл-Б- Јасеновачка циглана била је једна од најважнијих усташких установа, које су уништавале тјелесне снаге заточеника. У циглани је радио махом сељачки свијет.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр.66

– – –

Центар логора и највећи број заточеника у самом логору запошљавала је циглана.

Чедомир Хубер, Био сам заточеник у логору Јасеновца, стр.19

– – –

ИЗВОД ИЗ ЗАПИСНИКА ОД 8. МАРТА 1944. САЧИЊЕНОГ У НЕДИЋЕВОМ КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ У БЕОГРАДУ У КОЈЕМ ДУШАН РАТКОВИЧ ГОВОРИ О СВОМ БОРАВКУ У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ

ЗАПИСНИК Од 8. марта 1944. године САСТАВЉЕН У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ У БЕОГРАДУ

Ја сам још у месецу априлу 1943. године добио позив, да се пријавим у хрватску војску. Пошто се нисам одазвао овоме позиву, усташе су ме у месецу јулу 1943. године тражили у кући, али ме нису нашли. Поновно су дошли да ме траже око половице месеца октобра 1943. године и тада су ме пронашли у подруму и собом одвели. У усташком стану био сам преслушан, зашто се нисам пријавио у хрватску војску (домобранство), а затим сам исту вече одведен на жељезничку станицу и утрпан у воз за Јасеновац. На жељезничкој станици у Приједору придружен сам транспорту који се састојао од око 80 Срба, који су похватани у околним селима и дотерани у Приједор, а одатле даље за логор у Јасеновац. Када се спустио мрак отворили су усташе вагоне, истерали нас напоље, постројили у редове и одвели у логор, који се налази у Ба(и)чићевој циглани. Када смо дошли у логор, постројили су нас, а потом поделили у неколико група. Дали су нам сваком по једно ћебе, те шаљу и жлицу за јело. Група, у којој сам ја био, одведена је у бараку, која је била означена са бројем 5. Остале групе одведене су у друге бараке. У бараки број 5 нашли смо много старих заточеника, који су се баш у то време вратили са неког посла. Нити једног од ових заточеника нисам познавао. Сутрадан прозвани смо ми новопридошли заточеници и изведени пред бараку где нам је један усташа одржао говор, у којем нас је упозорио, да нитко не смије покушати бежати, јер да ће за сваки покушај бекства бити убијено више заточеника. Након тога смо поновно уведени у бараку.

Како смо ми новодоведени заточеници били страшно забринути за нашу судбину, пришао нам је заточеник, кога смо већ тамо затекли, именом Слободан (Мичић), а вршио је дужност комесара над Србима заточеницима. Он нас је све тешио, да не смемо очајавати и да ће све то проћи. Како сам се ја већ код доласка у логор осећао слабо, јер сам имао надражај слепог црева, а болила су ме и плућа, то сам пријавио нашем комесару Слободану, и питао га за савет, што ја требам чинити. Следећи дан ме је Слободан одвео у болницу, која се налази у једној бараци у логору. Управитељ болнице био је неки доктор Бубањ. Цим сам тамо дошао, он ме је одмах прегледао и доделио ми један кревет. У болници сам затекао још ко 30 болесних заточеника. Некоји су боловали од туберкулозе, а некојима су биле поломљене руке и ноге пригодом злостављања. Међусобни разговор међу нама болесним заточеницима био је најстрожије забрањен и зато нисам могао сазнати имена болесника, који су лежали самном у болници. Дворили су нас други заточеници, — већином неки студенти. — у логорској болници остао сам све до после нове године 1944. За то време нисам ништа доживео, што би било вредно напоменути,- јер је живот текао потпуно једноличан. Једнога дана у првој половини месеца јануара 1944. године дошао је у логорску болницу један усташки сатник, којему незнам име и питао ме од које болести болујем. Ја сам му рекао, да сам болестан на плућа, а осим тога да имам кронично запаљење слепог црева. Усташки сатник је наредио лекару, да ме избаци из болнице, јер да морам радити. Лекар је његово наређење извршио још исти дан. Када сам се повратио у бараку број 5, био сам одређен да са једном групом заточеника преко Саве на босанској страни сечем дрва. Свако јутро под стражом од неколико усташа ишли смо преко Саве на босанску страну, где смо цели дан секли дрва. Увече смо се враћали натраг у логор. Ово је све овако трајало до 30. јануара 1944. године, када сам побегао из логора. Када сам се на 30. јануара 1944. године враћао са рада и прешао са осталим заточеницима из моје групе Саву, била је већ ноћ. Ја сам се неприметно одвојио из групе и сакрио на насипу Саве, док су усташе са осталим заточеницима отишли у бараку, не приметивши мој нестанак. Када сам остао потпуно сам упутио сам се до жељезничке станице у Јасеновцу и тамо се сакрио у један вагон теретног воза, који је ишао за Винковце. За време мога боравка у јасеновачком логору, нисам лично видео убијање Срба заточеника, али ми је познато, да су се убијања заиста вршила. Сваки трећи, или четврти дан увече долазио је у нашу бараку, а тако исто и у остале бараке, усташа, који је сваки пут извршио прозивку 10—15 Срба заточеника. Прозване је одмах са собом одвео и ти се више нису никада вратили у бараку. Чуо сам причати од старијих заточеника, да су сви овако одведени Срби убијани, а неки и живи спаљени. Убијање се вршило или клањем ножем, или ударањем дрвеним маљем по глави. Спаљивање живих људи вршено је на тај начин, што су усташе за убијање одређене људе, одводили у засебну просторију, која се је налазила у самој циглани више цигларске пећи, у којој је ватра горила. У тој просторији, а више саме пећи постављена је једна бетонска плоча, која је лежала на жељезној осовини водоравно положеној. Када је жртва улазила у ту просторију, морала је стати на бетонску плочу, а плоча се је под теретом окренула око осовине у вертикални положај, чиме се је указао отвор, кроз који је жртва пропала у ужарену пећ и жива изгорила. Ја све ово нисам гледао својим властитим очима, али знам из причања многих заточеника које сам тамо затекао. Иначе сам гледао злостављања заточеника од стране усташа.

Ово злостављање вршено је обично на послу. Усташе који су вршили стражу над заточеницима на послу, тукли су их без разлога кундацима и воловским жилама. Храна у логору била је врло лоша и у недовољној количини. Добивали смо око 100 грама хлеба од кукуруза, а каткада по више дана нисмо уопште хлеба нити видели. Осим тога примали смо у подне или вече на води кухану репу без запршке. Каткада смо добили и кромпира куханог на. води. У логору Јасеновцу били су за моје време заточени Срби, Хрвати, Муслимани и Јевреји. Колико је било којих, ја не знам, али ми се чини, да је било највише Срба. Усташе, који су вршили надзор над логором, не познајем по имену. Једино сам чуо, да се међу заточеницима често спомиње усташа именом Адам. Не могу по имену навести нити једног заточеника из јасеновачког логора јер сам највећи део времена поборавио у болници, а после тога у шуми на сечи дрва преко Саве на босанској страни. Друго ништа ми није познато, а на исказано и прочитано ми могу се заклети.

Довршено :

САСЛУШАО И ОВЕРАВА, ЗАПИСНИЧАР, Ратковић Душан

Ђ. Ј. Родић, с. р. Р. Микшић, с. р.

Антун Милетић, исто, Књига ИИ, стр 714 – 716

– – –

Усташке перјанице, изгубивши одавно сваки отпор, макар и биједне морално-људске творевине у свом мозгу, само су смишљале како би устројиле што успјешнију механизацију масовних убистава, али су се при томе много мучиле проналажењем идеја о што успјешнијем одстрањивању лешева својих жртава без икаквих трагова. Усташки “новатори”, проналазећи уништења лешева покланих и измучених комуниста и антифашиста, домислили су се коначно да адаптирају пећи “Рингофен” циглане у логору за спаљивање лешева. Почетком јануара 1942. године преузео је заповједништво логора клеро-усташа Ивица Матковић и пронашао је са инжињером Пићилијем да се уреди спаљивање људи, када се прегради у тунелу просторија за тај крематориј.

Тако је у јануару 1942. године била преуређена само једна пећ циглане за спаљивање лешева у коју је могло одједном стати око 40 људи. Мајстори логораши, који су зидали тај крематориј у самом логору, радили су то с увјерењем, да ће ту бити спаљени лешеви логораша помрлих преко ноћи у баракама од пјегавца, глади, батина итд. Због тога увјерења, није им много сметало да изграђују тај крематориј. Јер су иначе спаљивање лешева сматрали опћенито напреднијим начином диспозиције мртваца од старог закопавања у земљу. Само усташе нису откривале своју намјеру, нити су у почетку хтјеле да се зна шта се ту заправо изграђује, те су наредиле да се каже, како ће се ту пећи глинене рукотворине неких логораша. Тако је и тај новоизградени крематориј и назван просто „керамика”.

Али, Матковић и Пићили дошли су на мисао да се људи тамане као неки инсекти, као штакори, да се што више упрости процес масовног уништења људи на тај начин, што би се једноставно живи људи, који немају појма гдје се налазе, и који и не сањају шта ће се с њима догодити, дотјерали до самих врата крематоријске пећи, на ивицу те реалне паклене провалије, па да се у једном наглом грифу врата отворе и живи људи просто гурну, убаце и стропоштају у ражарени огањ.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр.51

Стражарнице

Десно од капије Јасеновачког логора налазила се висока дрвена кула осматрачница на којој је стално била стража са рефлектором и митраљезом. Око логора било је више таквих кула осматрачница, из којих је даноноћно вребала смрт.

Цадик И. Данон Брацо, Сасечено стабло Данонових, стр. 84

Високе куле – извиднице саградили су заточеници логора. Биле су саграђене од дасака и подигнуте, због мочварног терена на дрвене ступове. Биле су високе око 10 метара и размјештене на сваких 100 метара око логора. Након изградње логорског зида биле су срушене.

Жичана ограда

Жичану ограду око логора чинила су два реда жица, размакнута око једног метра, висине од 2,5 до 3 метра. На висини од метра тај је размак био испуњен смотуљцима бодљикаве жице. Окруживала је све радионице и настамбе у логору. Недалеко заточеничких барака окомито се спуштала према ријеци Сави. Жица је ишла уз ријеку Саву у дуљини од око 1200 метара. Након изградње логорских објеката у источном дијелу логора, а изван жице, подигнут је и други ред жице којом су ограђени и ти објекти.

Концентрациони логор Јасеновац фотомонографија, Наташа Матаушић, Спомен – подручје Јасеновац, Загреб 2008. стр. 143

– – –

Јасеновачки логор смјештен је у циглани, пилани и ланчари у Јасеновцу, бивше власништво браће Бачић. Логор се стално проширивао на рачун сусједних сељачких имања.

Лежи уз Саву према Кошутарици, оплетен жицом високом 3 метра, а широком 5 метара. Једна партија заточеника цијело Ијето радила је на подебљавању те жичне ограде.

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, Издање Пропагандног отсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије, 1942. стр. 37

Воз ужаса

Масовна су се уморства жеду вршила намјерно код транспорта заточеника. Људи, затворени у пломбираним вагонима, остављани су више дана на жеги без воде. Такве “возове ужаса” стављали би на споредне, удаљене колосијеке, далеко од колодвора и кућа, и остављали би их ту “заборављене“. Лупа, топот, хука жељезничког промета у току вожње загушивала би јауке и вапаје мученика.

Таквим су влаковима превозили људе из Срема, Карловца, Загреба, Земуна. (Таквим су методама нацисти убијали и наше заробљенике године 1941. пригодом пораза, кад су их возили преко Мадарске и Аустрије у Њемачку. У таквим су влаковима здрави и јаки момци умирали у гомилама од глади, а особито од жеди. То сам чуо од наших ратних заробљеника, који су се вратили из Ниемачке и случајно остали живи.

Уморство жеђу је рафинирано уморство, јер се кривица не баца на »долус«, на хотимичну намјеру, него на просту » занемареност«, »транспортну администрацију«, »случај«, на »жељезничаре«, који скриве и сударе влакове, а како не би заборавили један транспорт на споредном колосијеку »робе«, коју нитко не тражи, коју нитко не треба. Исто су тако усташе, по савјету својих господара нациста, практицирали те методе код транспорта оних, које имају намјеру одмах ликвидирати. Морењем глађу, особито жеду, они »умекшају терен« и онемогуће те људе за било какав отпор, јер они изгубе глас и не могу ни да вичу и морално их сломе.

Такве се гомиле лакше воде на клање. Нитко није кадар да утиче, јер нема снаге. Нитко не може да навали на њих, јер нема ни снаге ни храбрости. Они само још могу да плачу, да јецају и падају у несвијест.

Такви су »влакови смрти« долазили највише из Славоније и Срема.

Такав један огроман влак ужаса од 5.000 људи довезли су Нијемици за ликвидацију 28. VII 1942. године из земунског логора у Јасеновац.

др Никола Н., исто, стр 60-61

Звонара

Чим се уђе у логор с десне стране је стражара, а с лијеве звонара названа по томе што су ту раније довожена и слупана звона са православних цркава. Данас је ту затвор и мучиона са 6 ћелија за посебне случајеве.

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 37

– – –

Прије убистава у Градини, усташе су многе жртве, које су хтјеле још пред смрт теже казнит ставијали у “Звонару”, једну шупу на десној страни при излазу из логора. У тој су шупи стајала звона скинута с правосиавних цркава, од чега је она и добила то име. Многи заточеници пролазили су покрај “Звонаре” и слушали вапаје несретних жртава. Неколико је сретника успјело изаћи неком лудом срећом из “Звонаре” И причали су нам о тој кули ужаса.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 81- 84

Истражни затвор

Мучионица, или тако-звани истражни затвор у Јасеновцу, мала је кућица са четири просторије и малим предворјем. У једној од тих собица становао је Цивидини. Као “истражни затвор” прије је служила Звонара. Касније је она постала брутална, смртоносна мучионица жеђу и глађу. Најстрашније је било за заточеника што може искрснути нови моменат да неки новодошли ухапшеник спомене твоје име. У том случају отпочиње ново испитивање у мучионици Цивидинија. Знајући шта се тамо чини и каква се средства употребљавају, пролазили су срси на саму помисао да се тамо дође. Свакоме заточенику утиснуо се у главу и живце ужас мучионице.

др Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 87

Заповедништво логора

До листопада 1941. године Логори I и II (Крапје и Брочице) дјеловали су углавном самостално. Привремено заповједништво смјештено у самом мјесту Јасеновац, водило је надзор и бригу само око прехране заточеника. Истовремено с формирањем Логора III Циглана успоставља се централна управа за логоре под именом Заповједништво сабирних логора у Јасеновцу. Након укидања логора у Крапју и Брочицама, под његовим је заповједништвом остао само Логор III Циглана. Заповједничтво је било директно подређено Уреду III Усташке обране са сједиштем у Загребу, којем је све до просинца 1942. године на челу био Вјекослав Макс Лубурић.

Први заповједник логора у Крапју био је усташки пору­чник Анте Марић, а Брочица усташки поручник Иван Рако. Подручје логора Крапје осигуравала је 22. сатнија, а Брочица постројбе 14. и 17. сатније Усташке војнице. Логор III Циглана имао је два заповједника: заповједника логора и заповједника радне службе. Дужност заповједника логора била је сигурносног карактера. У његовој су надлежности биле војне јединице које су осигуравале логорско подручје, надзирале заточенике на раду и обављале ликвидације. Пиви заповједник логора био је заставник Јосо Матијевић. У прво је вријеме, логор осигуравала 17. сатнија Усташке војнице која је повучена почетком 1942. године, а њезине дужности преузима Прва сатнија I бојне I усташког обрамбеног здруга (УОЗ), под заповједништвом заставника Матеша Санковића. Тијеком 1943. године та је сатнија замијењена једном од сатнија II. бојне УОЗ-а.

Наташа Матаушић, КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Фотомонографија, Спомен – подручје Јасеновац, Загреб 2008. Стр.100

Ланчара

Ланчара је била велика индустријска зграда од црвене цигле – највећа у логору. У њој су се израђивали разни жељезни предмети: ланци, окови, решетке, жице… Састојала се од више радионица, а запошљавала је око 130 заточеника, углавном радника металске струке. Била је то једина творница ланаца на подручју цијеле НДХ, која је опскрбљивала ланцима и решеткама све усташке затворе.

Наташа Матаушић, исто, стр. 174

Ланчара је механичарска радионица, која је добила име по томе што се у њој израдују ланци а и негве, букагије за јасеновачке и уопће заточенике у НДХ. У ланчари се израђују и усташке каме и ножеви.

Гледао сам једном с дром Боцаком, а ту смо дошли да нам израде неке пинцете, како се те каме фабрицирају, пакују и амалгамирају, гравирају у облику »У«. Мајстор је одбио да изради пинцете, јер мора правити усташке ножеве. У ланчари је Милош дао исковати свој патент – нож за клање, а Рашид је брусио и шиљио свој нож. Ту се израђују браве за решетке за казнионице, усташке полицијске затворе. »Групник« у ланчари је био неки Блаухофн из Загреба. Број радника се стално мијењао. Некад их је било 100, а некад 250. Усташе су рјеђе убијале оне који су радили у ланчари.

Никола Н, Јасеновачки логор смрти, стр.26

 

Лончара је била један од највећих погона у логору III. Грађена у раздобљу између два свјетска рата, представљала је једину творницу ланаца у Краљевини Југославији. Зграда је уништена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1945. године.

Ђорђе Михиловић, исто стр. 93

 

На простору логора III пронађене су веће количине окова које су заточеници сами производили у погону ланчаре

Ђорђе Миховиловић, исто,, стр. 96.

 

На много мјеста у логорском подручју пронађено је и много ланаца, који према свом облику јасно показују да су служили као окови за руке и ноге заточеника.

Наташа Матаушић, исто, стр. 36

 

Простор између главног складишта и ланчаре био је затрпан хрпама металног отпада који је кориштен као сировина у погону ковачнице (налазила се у склопу ланчаре).

Ђорђе Миховиловић, исто, стр. 95

У ланчари групник је неки Блаухорн из Загреба. Радника има око 130. Разна одјељења. Највише се производе велики и мали усиашки ножеви. У дане „међународне комисије није се скоро ништа ту радило. Сад се посао прилично развија. Огромне количине старог жељеза довучене су у Јасеновац. Ту се налази роба из опљачканих жидовских и српских дућана, огромне залихе ексера, гомиле старих шиваћих машина из сељачких кућа, плугова, каса, аутоматских билијара, фирми са ћирилским натписима, са јеврејских трговина, море покупљеног жељеза по читавој НДХ.

У плану је изградња велике Ијеваонице и дреераја, гдје би радило око 3.000 радника.

Ту се производе жељезна врата и прозори са жељезним решеткама и ланци за Павелићеве казнионе и полиције по НДХ. Ради се ту и по посебним наруџбама. Неки усташки часник Мујица наручио је сабљу за сјечење глава. Мујица је вршио убијања и у циглани, предводио сатније против партизана. Ногама је претукао пословођу у ланчари јер му сабља није била на вријеме готова. Тај Мујица пао је код Дубице од партизанске руке.

 

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 39-40

Утврђени логор

Концентрациони логор Јасеновац био је опасан бодљикавом жицом, насипом, обалом Саве,
бетонским бункерима, делимично зидом и високим осматрачницама са митраљеским гнездима.

Фото: Музеј жртава геноцида

Логорска жица

Жичану ограду око логора чинила су два реда жица, размакнута око једног метра, висине од 2,5 до 3 метра..

Фото: Музеј жртава геноцида

После пробоја

Јасеновачка ограда од жице после пробоја из логора 22.априла 1945.

Фото: Музеј жртава геноцида

Циглана

У циглани до свибња 1942 под именом “керамика”, гдје би се имали пећи керамички предмети, уређене су биле пећи за спаљивање убијених људи, и нису се правиле цигле од тог времена

др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 66.

Фото: Архив Југославије

Гај слутње

Народ, одређен за клање, дотјеривали су пјешке или би довезли влаком у »Гај«, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу. Мали путељак (»стаза смрти«) водио је до саме воде, до скеле.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр.419

Граник

Простор логора III  био је испресијецан мрежом ускотрачних пруга које су међусобно повезивале погоне, односно различите дијелове логора. Један одвојак водио је у правцу обале ријеке Саве, или точније до ријечне дизалице која је у међуратном раздобљу кориштена за утовар и истовар ријечних бродова. То мјесто називало се граник.

У јесен 1 944. године граник је постао мјесто масовних ликвидација. Заточеници би били довођени на руб дрвеног платоа. Руке, на којима су им усташе вјешале тешке металне предмете, биле би им везане на леђима. Усташе су их затим ударали различитим врстама тупих предмета у предјелу главе и бацали у Саву.

По уласку партизанских јединица у Јасеновац постоље граника било је највећим дијелом сачувано. У потпуности је срушена дизалица коју је покретао електромотор.

Ђорђе Миховиловић, исто, стр. 168

Пилана

У наставку на столарију пружала се пилана гдје су се у даске претварале кладе које су заточеници сјекли у околним шумама. Од финалних производа ове пилане, колико се сјећам, нарочито су биле тражене »гајбе« за воће које су се радиле од врбова дрвета.

Чедомир Хубер, Био сам заточеник логора Јасеновац, стр. 20

Бајер

Бајер, мјесто гдје се вадила земља за израду цигли и неколико скупина логораша. Једни копају и ваде земљу, други гурају колица натоварена земљом. Коловоз је и велика је врућина. Коначно нема воде и блата.

Ђорђе Миховиловић, исто, стр. 180

За најтежи рад у логору сматран је рад на »бајеру« тј. на ископу земље за циглану, јер се увијек радило у блату и води.

Чедомир Хубер, Био сам заточеник у логору Јасеновца, стр.19

(Место) гдје су најнесретнији логораши, често ђо појаса у води, копали влажну иловачу те је мијесили у цигле и црепове…

Милко Риффер, Град мртвих, стр.75

Економија

Заточенике, усташе и њихове војне јединице требало је прехрањивати. Усташе нису организирале нити најпримитивнији систем добаве хране. Они би сву храну добављали на тај начин што би житеље богатих околних српских и хрватских села поубијали и затим сву њихову покретну имовину и храну превезли у Јасеновац. Тај је начин био најбољи и за сву њихову државну економску политику. Стока и радна снага се уништавала, поља су остајала пуста, куће спаљене. Поклали су српско богато село Кнеж(ш)поље одвукли у Јасеновац сву стоку, жито, перад, покућство. Отпремили су дебеле свиње и волове у Врбовец, у творницу Продојевиша, за сушење и конзерве, или директно у Њемачку. Како све нису могли одмах одвести и да би открили сакривено жито, које су сељаци, предвидајући те пљачке, скривали у земљу, постављали су у тим селима своје одреде и неког повјерљивог заточеника и назвали су их “економијама”. Такве су економије биле код Окучана у Феричанцима и Медеди. Радне групе заточеника и –усташка радна служба- радиле су у тим -економијама.

Економске зграде у јасеновачком логору налазиле су се измеду језера и Саве, у углу према Кошутерици. Ту је била стаја за краве, коње, свиње, перад, ситну стоку, затим клаоница, сирана, ветеринарска амбуланта. Један дио оних који су радили на „економији« спавао је по шталама.

Клаоница је била направљена над самим језером у које су бацали све отпатке, садржај цријева и желуца, крв итд. “То је да се шарани и штуке боље тове”, говорили су усташки дужносници у економији. Медутим, у њега су бацали и људска тијела. До овог језера је сабласно, големо гробље људских скелета из 1941. и 1942.

У тој се “економији” правио сир, маслац, кобасице, сушила се сланина и шунке. Опљачкани прашчићи стално су се пекли на ражњу за усташке официре, за банкете гостију медународних комисија пекле су се и кокоши, патке и гуске.

У ветеринарској амбуланти је био болничар наш стари друг сељак Дука Вранић из Чазме, којег сам још прије познавао, а долазио је некоћ прије овог рата мојој кући. Он је требао бити стријељан, али је остављен као једини ветеринарски болничар, све до коначне ликвидације јасеновачког логора, кад је и он био ликвидиран.

Др Иво Дрежанчић, као јаблан високи Дубровчанин, обављао је ветеринарску дужност, живећи заједно с благом у стаји. С њим је радио одличан друг, студент ветерине Већ тада смо говорили о устанкуу Јасеновцу и припремали се.

»Економији« су припадали још кожара, постоларска радионица, кројачница, “Сатлерај” у Јасеновцу. Групник »економије« је био загребачки адвокат др Рафо Маестро. При самој ланчари основана је умјетна браварија коју је водио познати Загрепчанин Јуре Пандић, са још три радника.

др. Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр.29-30

 

 

Бараке

Иза језера и бајера започињало је оно што се међу зато­ ченицима називало ЛОГОР.

У вељачи 1942. године саграђено је шест дрвених барака у два реда с по три бараке у сваком. У свакој је спавало преко 200 људи. Пред баракама одвијала се смотра (одазив) постројавање свих заточеника, ту су се обављале егземпларне егзекуције (јавна стријељања) и одабир заточеника за ликвидацију. У баракама су спавали сви они који нису били размјештени по радионицама, углавном интелектуалци и сељаци, одабирани за најтеже послове.

Болница

Болница II-Б “Људоловка”

Боксови

У боксовима су лежала три до четири човека, на ширини од једног и пол метра, колико је бокс био широк. Они су немоћно плакали и молили суседе да се превише на њих не наслањају , јер их то повређује.

(др. Никола Н. „Јасеновацки логор смрти“, стр. 16)

 

Међу болесницима било је највише Срба, затим добар дио Хрвата, Муслимана, три Цигана и два Јевреја.

(др. Никола Н. „Јасеновацки логор смрти“, стр. 18)

 

У једном углу логорског простора, измеду насипа и језера, окренуто према југоистоку у правцу Млаке и Кошутарице, лежале су »болнице« Јасеновачког логора смрти. Двије бараке од дрвета, једноставне, без изолације, биле су подигнуте на том простору. Бараке су биле један метар дигнуте над земљом.

Греде пода лежале су на дебелим ступовима, окомито забијеним у земљу. Испод барака је био простор у којем су се гомилали зими снијег и лед, ујесен и у прољеће вода, а љети је ту било легло жаба и мижева.

У првој бараци, окренутој према западу, била је злогласна болница ИИ -б, »људоловка« од које је лаком преградом био одвојен стан за лијечнике и остало особље болнице. У другој се бараци, у једном преграденом дијелу, окренутом према истоку, налазила амбуланта.

(др. Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 35)

 

У амбуланту су се примали »амбулантни« болесници – затвореници на преглед и лијечење. Исто су се тако примале и усташе, који су били запослени у логору, јер им је било далеко до њихове амбуланте у селу. Том су амбулантом у селу управљали др Гроса и др Кон, “ослобођени” заточеници са женама. И неки су усташки официри – кољачи Врличак, Марчић, Фригановић, долазили на преглед у ту амбуланту, особито др. Кацу, зубару. Др. Кац је радио за усташе, јер заточеници нису имали наде спасити ни главу, а камоли још да спасавају вилице и зубе.

У амбулантı су радили др Кац, др Лајндорфер, др Ландлер, др Јурица Боцак, др Павлетић, а касније др Озрен Новосел, Пајо Гермачевић, др Пишта Полицер и други. Тамо се водио лијечнички “протоцол”. У почетку га је водио др Мирко Мирковић из Загреба, а касније љекарник из Осијека, мр. Херст.

У једном су углу стајале масти, инструменти, скалпели, пинцете, а »болничари« су се бринули за стерилизацију, особито религиозни и савјесни Буки Соломон и други. Стерилизатор се с инструментима стављао на пећ, гдје би се кухао. Испод прозора била је пилица с разним штрцаљкама за ухо, посудама за гној, лијековима итд. Неколико столица било је постављено према тој полици: на њих би пацијенти сједали да им се пружи помоћ.

У већини случајева радило се о ексцемима, анемичним чировима, озеблинама, повредама на послу, фурункулозама, периостисима, логорским дермопатијама. Ту су се правиле инцизије, наравно без наркозе, истискивали се чиреви, лијепиле масти, вадили зуби, расклимани из скорбутично набујалих гангренозних десни лако, често прстом и сл.

Код самог улаза вршила су се уписивања и “преглед” унутрашњих болести.

Шта је теби?

Прољев!

(даље се описује однос према логорашима – пацијентима који због неухрањености имају проблем са проливом, њиховом свакодневном пропадању, немоћи да им се адекватно помогне, моралним дилемама лекара, њиховом осећају безпомоћности и узалудности сваког труда као и о фингирању хуманог односа у болници од стране усташа пред посетиоцима логора са стране).

(др. Никола Н., Јасеновачки логор смрти, стр. 36-37

 

(…)

Две бараке, болница И, болница ИИ, гвоздени кревети, дрвени боксови, амбуланта, најтежи болесници, специјално лечење, Градина

Болница се састојала — како сам већ у претходном- поглављу споменуо — од двије бараке: болница И. и болница ИИ. У болници И., која је била отмјенија и имала гвоздене кревете са сламарицама, јастуцима и покривачима, а у којој су лежали кажњени усташки агенти, угледнији логораши и лакши болесници, био је јужни дио одређен за амбуланту. Јужни дио болнице ИИ., у којој није било кревета, него дрвени боксови без сламарица, без јастука и без покривача, те у којој је умирала логорска раја и најтежи болесници, био је заузет као стамбена просторија болничког особља.

Амбуланта је радила од раног јутра до касног мрака, јер се сваког дана јављало на стотине болесника, што их је ваљало прегледати, уписати у болесничке књиге, одредити им мјеста у болници или им дати који дан поштеде, лијечити их амбулантно, оперирати или цијепити. У амбуланти је врвјело као у кошници. Због помањкања простора и времена вршило је пет, шест лијечника своју дужност истодобно. Није била ријеткост, да се један пацијент, коме је зубар у једноме куту чупао зуб, иза гласа дерао, а истовремено су другоме на операционом столу, под етером, ампутирали ногу. Трећему су чистили дубоки чир на врату, а још двојица сједила су на столицама у мјерила температуру. У амбуланти је било увијек осам до десет пацијената. Лијечници су се трудили заиста својски, да помогну биједним логорашима, али средства, с којима су располагали, била су више него скромна. Болничка је апотека била веома сиромашна, а болести у логору веома раширене и разнолике. Интернационални црвени криж из Женеве слао је додуше Јасеновцу редовно читаве сандуке лијекова и специјалитета, али су ти увијек свршавали у апотеци усташке болнице, и само је изузетно који дио залутао у логорску болницу.

Обје болничке бараке могле су примити највише 120 болесника, а лежало је у њима увијек до 300.

У болницу су се примали само најтежи болесници, они, који нису више могли ходати, и они, који су имали преко 40 ступњева Целсиуса температуре. Да ти добију мјеста у болници, требало је избацити којег реконвалесцента, који се тек излијечио од какве тешке болести, и коме је било потребно још најмање 14 дана болничке његе. Реконвалесценти су добивали неколико дана поштеде и имали су право да за то вријеме леже у својој стамбеној бараци. Сваке пак недјеље једном уприличавало је заповједништво логора чишћење болнице. Свако јутро предавао је болнички писар писмени рапорт заповједништву с бројним стањем болесника, дијагнозом и током болести. Једном недјељно долазио је од заповједни­штва какав официр или подофицир и прочитао листу болесника одређених за »специјално лијечење«. Нитко од тих болесника није имао илузија о том »специјалном лијечењу«; сви су предобро знали, куда их воде. Како већина болесника није могла сама без помоћи, ходати, односили су их гробари у звонару, гдје су им, иако неспособнима да се крећу властитом енергијом, везали руке гвозденом жицом и одвозили их скелом у Градину.

(Милко Риффер, Град мртвих, стр. 57-58)

(…)

У болници II. лежала су по тројица у једноме боксу, а сваки расположиви простор на поду заузимали су болесници, тако да је лијечник или болничар у служби морао да прескаче преко испружених тјелеса. Лежали су обучени, на голим даскама. Само ријетки имали су дијелове постељине. Већина је ставила под главу какав одјевни предмет и порцију за храну. По средини уздужног зида, под прозором, стајало је лимено буре, т. зв. »кибла«, гдје су логораши обављали нужду. Само је мален број могао допријети до кибле, будући да је већина била физички преслаба, да би могла до ње допузати. Ипак, била је стално заузета, јер су готово сви болесници, поред основне своје болести, патили од ужасног прољева. Кибла, која је садржавала око 50 литара, празнила се двапут дневно. Већини болесника морали су болничари давати ноћне посуде, и то је био посао, који је апсорбирао читавог болничара за цијели дан. Ограничени број ноћних посуда био је у сталном покрету, без станке. Многи болесници нису имали времена да дочекају посуду или је пак нису ни тражили, јер су лежали резигнирани или без свијести. Те је требало прати и сушити. Неописиви талас смрада кружио је по загушљивој просторији болнице. Није било начина, да се парализира тај неподношљиви смрад људских изметина, који је био потенциран задахом неопраних тјелеса и гнојних рана многих болесника. У томе смраду ваљало је и јести и провести цијели дан, често и цијелу ноћ. Тек кад би човјек од омаглице почео да губи тло под ногама, излазио би на час ван, да удахне мало свјежег зрака.

Храна је била обична, логорска: пура и јуха од крумпира (ољуштених) и 15 дкг круха. Само ујутро око 10 сати, добивали су болесници чашу млијека. Био је то дар економије, но каткада је могао подмирити само половицу болесника, па се морало помијешати с водом, да би сваки болесник добио своју чашу. Слободан је поред болнице засадио комадић земље разним поврћем и намјеравао овим да употпуни једноличну храну болесника. То поврће свршавало је редовно у усташкој официрској менажи, а само је лишће долазило у централну логорску кухињу за болеснике. И та »витаминска храна« била је скухана само на води. без икакова зачина и без соли.

(Милко Риффер, Град мртвих, стр. 59-60)

 

Кажњени усташа логораш Марко

Дани су пролазили полако, гушени смрадом од кибле и ноћних посуда, што су по цијели дан и ноћ зве­ чале у коштуњавим рукама болесника. Зрак болнице био је константно усталасан јечањем болесника и пригушеним кашљем умирућих. У жагору болесничке собе вршио је своју дужност енергично, вјешто и понешто сурово логораш Мирко, кажњени усташа, онај исти, кога смо упознали на почетку књиге, на челу чистачке колоне, што је бјесомучно витлао по логору с бичем у руци. Да, тај исти Мирко био је сада ванредно окретан болничар, који нам је свако јутро мјерио температуру, додавао ноћне посуде, водио немоћне на киблу и прао болеснике. Радио је све то додуше са супериорним гађењем и каткада с реском клетвом, али вјешто и на задовољство свих. Жидовима је сочно псовао мајку жидовску, али им није одбио никакву жељу те их служио једнако ревно као и најчистију браћу по раси.

(Милко Риффер, Град мртвих, стр.107)

Свакодневица у болници

Болнице су пуне, амбуланта се пуши од испаривања мокрих дроњака логораша. Пјегавац је нешто попустио у свом харању, но појавила се нова сезонска болест: смрзавање удова. Кирурзи имају пуне руке посла. Сваки дан износе из амбуланте ампутиране ноге, руке. И гробари имају посла на претек: износе из болница и барака свакодневно на десетке мртваца и преносе их скелом у Градину у заједнички гроб, који ће већ сутра бити заборављен.

(Милко Риффер, Град мртвих, стр.107)

Тек концем месеца јануара 1942. год. пред долазак међународне комисије подигнута је амбуланта и болница. Прије тога ни амбуланта а камоли болница нису постојали. До тог времена болесници су лежали у стамбеним баракама са осталим здравим заточеницима. Нису имали никакве неге ни помоћи, те су били посве препуштени сами себи и Божијој милости. Редовита је појава била да је сваког јутра у бараци освануло по неколико мртваца. Од почетка фебруара 1942. отпочеле су радом амбуланта и болница. Мећутим, заточеници су се веома нерадо и тек у највећој нужди служили амбулантом и болницом, а то стога што су усташе сваке две до три недеље упадале предвече у амбуланту и болницу те болеснике подигли и истерали, те их затим „ликвидирали“ (убили). Убијања су се дјелом вршила пред болницом, дјелом на самом гробљу. Због те чињенице заточеници су тешком муком ишли у амбуланту и болницу, али сила Бога не моли, па тако и болест је натјерала — хоћеш нећеш — већ резигниране и апатичне болесне заточенике да траже лека под смртном опасношћу.

Из Меморандума СПЦ Војислав М. Прњатовић – СВЕДОЧАНСТВО

Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.33

Насип

 

Насип се пружао окомито на ријеку Саву, односно пружао се паралелно с источном границом Логора III Циглана. Његова изградња завршена је првих дана рујна 1942. године, о чему свједочи и чланак објављен у Хрватском народу од 9. рујна 1942. године. Из њега сазнајемо да је саграђен за само 9 тједана, да је био дуг 1.403 метра, те да је на његовом врху била уређена цеста широка 6 метара.79 Овај је насип једино што је преостало од некадашњег Логора III Циглана.

Наташа Матаушић, Јасеновац фотомонографија, стр. 56

 

 (…)

За убиство мрцварењем и физичким уништавањем треба пронаћи тешке радове.

За толику масу људи нема у Јасеновцу рада. Брзо су нашли „посао“. Сизифов посао: градња насипа у мочвари, без техничких помагала. Насип се градио без материјала, без икаквих техничких средстава, само крампом и лопатом. Наравно, примитивна средства производње и технике троше више људску енергију.

Рад на насипу имао је за циљ да физички исцрпи и најјача телеса и тиме им сломи вољу за отпор и за живот. Уједно је рад на насипу имао послужити за прикривање њихове главне акције убијања маса које су тобоже доведене у логор, а да логора никада не виде. Оне се просто из вагона, или, ако су дотјеране пјешке у колонама, превозе у Градину на ликвидацију.

Физичко уништавање људи претјераним радом не можемо назвати убиством једино путем физичког уништења, него висе комбинираним начином: физичким исцрпљењем путем губитка енергије, гладу и психицким теретом, у којем чисто физичко исцрпљење спада у главни елеменст те методе.

– Треба заштитити логор од поплаве са сјевероисточне стране, од Струга. Нећемо ваљда допустити да се заточеници подаве!

Тако је говорио Лубурић, гестаповски агент и Павелићев сарадник.

Потјерали су прве заточенике у те мочваре да граде заштитни насип. Све је то било толико примитивно и сваком очито да се тај насип на такав начин прави само за то да се “нађе” посла за масу, да она не сједи докона и да не почне размишлијати, да сједењем и нерадом не саћува коју резервну калорију и нешто од своје виталности.

Већ путем од барака усташе би наредиле да се на насип иде трчећим кораком а путем би ударали сваког затоћеника, који би у тај моменат пао под штап. Та је тужна поворка морала проћи испред усташке страже на два мјеста, која би их исто тако млатила тољагама. На насипу убијали би појединце и тиме јоś више страшили масу.

Насип се морао правити у мочвари, то значи да се земља морала с крајева вадити из подводног терена И бацати на линију куда треба да прође насип. Чим извадиш једну лопату землие, на том се мјесту одмах налије рупа с водом. Што дубље копас, то настаје дубља локва, а тад већ можеш земљу пронаћи тек у дубини локве.

Данас радиш у води до кољена, сутра већ до паса. Ни од куда земље не можеш узети, него баш из те воде.

И само небо као да се окомило на несретне заточенике. Киша је понекад непрестано падала данима. Сава је надолазила. Све што је земље било набачено, смекшало се и претворилоу житки глиб. Надошла подзем-

на вода поткопавала је тај насип.

Усташе су пазиле да не дају предаха затоћеницима и да сваког који полагано почне радити одмах млатне. Слабији људи, особито интелектуалци, брзо су смалаксали. Тада би усташа пошао према њему. Он би, удишући зрак отвореним устима, упео последње силе и почео копати и бацати блато на насип, да би избегао бјесу усташе И његовим ударцима, али је већ било касно.

– Што се извлачиш, саботираш посао!

Усташа би га ударио и што се обично дешава, поклизнула би се жртва и пала на земљу. Тада би га усташа млатио, падајући у све већу злочиначку страст и ватру. Нико није смио прекинути ни на час свој посао, нити погледати шта се догадја, а камоли да се за њега заузме. Сви су радили као глухоњеми слепци. Као да се уопће ништа није догодило, никакво убиство, пред њиховим очима, иако су они све видјели и чули.

На самом је насипу тако убијано дневно око 10-15 људи. Заправо су били убијени они, који су изнемогли због претјераног рада. Највише су падали старци, интелектуалци, болесни и физички њежни људи.

Око два сата поподне долазио је руцак на насип. Тај се ручак састојао од “чорбе” у којој су била 1-2 крумпира, кухана заједно са олупином у сланој води. Ручак често није уопће ни долазио. Усташка стража би се у то вријеме смјењивала. Док тај назови ручак јоś ни појели нису, већ их нова усташка стража тјерала на посао. Многи би брзо стрпали кромпире џеп, а водену би житкост попили и одмах за лопату.

Нова стража, свјежа, одморена и сита почела би вршити још веће окрутности од старе страже.

Заточеници би падали мртви од умора, глади и изнемоглости у блато на насипу, заправо по хрпама глиба, похлепно удишући зрак и зурећи у правцу Козаре, Просаре и Псуња, мислећи на осветнике партизане.

“Осветите нас, посветила вам се рука” – то је била њихова једина мисао у том часу.

Кад се смркавало ескорта робова ишла је у логор, остављајући иза себе десетак својих другова мртвих или у агонији. Киша је падала на њих, магла је сакривала видик, вода им је продрла давно кроз одијело, упила се у кожу и улазила у кости. Ноге су их вукле к земљи као два тешка ступа. Проклета јасеновачка иловача! Као смола се лијепи за ноге. Носиш је читав товар на ногама. Ноге упадају до кољена у глиб. Усташа не пропушта прилику и немилосрдно кљуца тољагом по глави.

– Проклет нек је дан кад сам дошао на овај свијет! – усудио се нетко да мрмља.

Готово би сваког дана долазила инспекција усташких официра на насип. То је увијек значило смрт неколицине другова. Долазили су на коњу и често не би ни сјахали, него су с коња пуцали у заточенике, за које би рекли да не раде с вољом. Официри би поубијали десетак људи из револвера, или би истргли лопате из руку заточеника и затукли га оштрицом лопате.

Кад би се на насипу појавио Љубо Милош или Матковић, тада би људи поникли у земљу, радили, копали И од страха нису дизали очију. Уза све то би они пронашли “забушанте“ и звјерски би их утукли.

Нарочито су старце мучили, шибали и исмијавалл. Они су обично мало наглухи, спори, слабије виде и физички су уопће слаби. Усташе би псовале најгорим ријечима, нешто тише, да они не би чули, а он би гледао на њих простодушно. Сви су се смијали, а он би се смијао, не знајући зашто, да би их удобровољио. Тада би се устаса намргодио, уперио револвер на њега И продерао се.

Стари, трчи равно на насип! Лези, устај, лези!

Старац не види смрт, а од страха му ум не ради. Мисли да це се спасити и изићи из пакла. Таква је варљива људска памет. Он лијеже у блато, устаје, сав се задихао, опет, и опет уз насип, низ насип.

– Лај, псино!

Старац избуљио очи, не разумије, а усташа уперио пушку у њега

– Лај, вау-вау!.

И старац лаје: вау-вау-вау-вау.

– Јаче, јаче, псино!

Усташа би тада замахнуо штапом и лупнуо из све снаге старца по глави. Одјекнуо би чудан звук, као кад удариш по земљаном лонцу пуном мекиња. Глава клоне и старац се испружи и преврне на леда. Доња вилица задршће, очи се укоче а пјена прокуља из уста, помијеśана крвљу. Неколико трзаја ногу, два уздаха и мученик се смири на вијеке вијекова.

Најгоре су пролазили јеврејски емигранти из Њемачке и Аустрије, који нису знали ни језика. Они су били предмет окрутне шале и мучења.

Вичи: Хајл Хитлер! усташа му показује, дижући руку на фашистички поздрав.

– Хајл Хитлер!

– Не спуштај руку, шуфт, шуфт!

Јадник се сав тресао од страха, држао је руку дуго и дуго, све док није пао од умора.

– Зар тако ти поздрављаш на пола, изругујеш се! Тада би падали ударци, ударци.

Кад би се увечер приближавали логору, усташе би наредиле да пјевају усташке и друге познате корачнице. Људи су промуклих гласова напињали сву снагу да пусте какав глас, јер ако га спази усташа да не пјева, може још ноћас заглавити.

Најстрашније је било гледати ту поворку осудених на најгору смрт, како прокисла, изнемогла хропти “Још Хрватска није пропала, док ми живимо”.

У оној магли, у мраку, под свјетлом карбидске лампе нису заиста више били налик на људе, него на неку египатску “птицу човјека”. Руке су им стајале због узаности простора као спуштена крила, ноге као у аустралског казуара, а ушиљени нос освијетљен изгледао је као орловски кљун. Грозно привиђење или језовита збиља. А сад она петорица што су данас маркирала и мрмљала на насипу, нек иступе! Прочиташе имена и људи иступише. Скидај гаће, гангстеру један.

Позвани избезумљен скида гаће.

– Лези курво! На трбух!

Леже човјек на трбух.

– Удри, распали, брко.

Неки се усташа појави из мрака и замахну жилом по тијелу. Припа одмах затим поткожнои отворено лампи видјесмо маснице, црвенило,крварење. Крв цури, żртва вришти, јауче и моли.

Немојте, браћо!

Ко ти је брат кучкин сине! Ево ти од брата!

Ударци су падали још жешће. Измијенише се и други и сви се натјечу, тко ће јаче ударати.

Љубо Милош дохвати од једног усташе каиш и поче млатити. Ухватио је каиш рукама, стиснуо зубе, увукао усне, смркнуо чело, издрељио очима кроз наочале и почео ударати свом снагом. Зртва је, срећом, већ давно у несвијести. На лицу Милоша види се дубока страст коју преживљава ударајући људе.

Тако су прошла и остала четворица.

– Нека вам је то ономена и поука, како се овдје требате владати.

Послије наступа људи би се у реду разишли на спавање. Нитко у то вријеме није знао гдје ће спавати. Камо? Док нису биле подигнуте бараке, које су се тада подизале иза језера, није се знало гдје ко спава, јер није било ни мјеста. Људи би јурнули у бараке. У почетку је једна била одређена за Србе, а једна за Јевреје. Све су се бараке брзо напуниле. Остало би преко 1.500 људи вани, а киша пада, они су прокисли, прозебли, уморни. Тада је било великодушно допуштено да спавају у циглани дати!

Таван циглане брзо се напунио. Спавало се на гредама, на уским даскама, с којих би ноћу падали у агонији на под, у смрт, с висине као у понор. Спавало се у свим положајима, сједећи, стојећи, наслоњени на зид, на греду, потрбушке с објешеним ногама или обратно. Ипак је око 600 људи остајало без крова. Они су се збили један уз другог и тако спавали- вани, на блату, на киśи, на олуји.

Сваког се јутра стално нашло неколико мртвих, а врло много оних, којима су се укочили зглобови од студени и влаге. Кад су их ујутро рано гонили на рад, они се нису могли ни дигнути.

– Види ти мрцине! Хоће у боиницу. Ех, нешећ, лијена мрцино, да се претварас овдје Ја ћу те већ излијечити. Ево медицине!

То је била типична повијест једног дана на насипу, а тако су, и још црње, пролазили и други за њим.

Тај се насип градио око два мјесеца и био је готову просинцу 1941. Техничку изградњу водио је инжењер заточеник из Сарајева Јарослав Церни. Био је диван човјек. Спасавао је људе колико је могао. Али, данас га спаси, сутра га убију. Он ми је причао много о злочинима усташа у логору. С њим је радио и инжењер Милош Катић, Црногорац, који је касније пребјегао у партизане, убивши усташке стражаре. Због слабог збијања земље, лако је вода могла размекшати и провалити насип, што се и догодило послије киша и поплава у касну јесен 1941. године и у сијечњу 1942.

Ноћ кад је вода провалила насип на неколико мјеста, била је једна од најтежих у Јасеновачком логору. Разбјешњеле усташе убијале су заточенике као да су они криви за провалу воде. Неки су, видећи своју неминовну судбину, гледали да се сакрију у лабиринту циглане. Ухваћене су мучили, мрцварили, и коначно јавно затукли.

Убиства су на насипу била само ситни курс за усташку политику уништења. Убиства пред бараком исто тако мала добит у њихову конту смртнога протокола. Помор од изнемоглости био је мала цифра у дневном извјештају „добитак“ његовом контролору Кашеу. Сврха је постигнута: људи, силом – гаулајтера Кашеа, „добровољно” срљају у смрт. Други је успјех био да се у логору “живи”, да се нетко још миче, и да се то види, како нитко не би упозорио на главни цили логора, на језива убиства.

Сва су та масовна убиства била камутлирана радом на насипу. Сваког су дана људи с прозора влакова, који су пролазили на прузи Загреб-Београд и обратно, гледали живе хиљаде људи који нешто копају, раде.

Већ у просинцу 1941, године, послије пропасти првог насипа, започео је рад на другом насипу. Просинац је у славонској Посавини врио кишовит, а поплаве су, као у прољеће облигатне сезонске појаве. Неки су мислили да се рад на насипу изводи љети у доба када није терен поплављен. Међутим, усташама није до насипа, него до уништења људи, до камуфлаже масовних убистава у Градини.

Рад је на другом насипу започео зими 1941-1942. године. Проводила се иста процедура као и на првом, јер је био исти циљ, а и управљачи и стражари остали су исти. Једино је било установљено да се смртност на овом другом насипу још више повећала.

Због бојазни од поплава у вељачи 1942. године, тјерали су људе и у ноћи да граде насип. У тим је ноћима нестајало много људи. Падали су као снопље, немоћни и убијани. Зимске су кише лиле непрестано, снијег се топио, а вода је расла и коначно прелијевала и тај насип и прелила наш логор и болницу. Опет су тисуће одлазиле да зачепе рупе, да појачају насип, још су дубље тонуле у воду, утапали су се и умирали од истрошености и слабости од куршума и батина, парализа срчаног мишића.

За неколико су дана кише престале. Вода се повукла с логорског простора и опет су заточеници били враћени у бараке. Али кише су се враћале, а Сава је нагло набујала од отопљеног снијега. Вода је продрла у појачани и осигурани насип и бујица га је срушила једне ноћи у суботу, средином ожујка 1942. године и поплавила логор. Све је било алармирано. Усташе су дотјерали и сељаке из Јасеновца на спасавање насипа. Цијелу се ноћ И дан радило. Амбуланте се премјестила на циглану, а болница је углавном била испражњена.

Одлука о масовним убиствима у ожујку 1942. пала је због тога што није било ни мјеста нити хране за већи број заточеника. Те масовне ликвидације нису се ограничиле само на људе у логору.

Хилиаде лиуди из свих крајева Босне и Херцеговине и Хрватске нестале су тада у Градини и не зауставивси се у логору.

Одмах послије другог насипа, почео се радити, концем ожујка 1942. трећи насип, много солиднији. У том су се насипу изградивали пропусти за воду, а био је технички темељитији. Тај су насип градиле нове масе Срба, Хрвата, Муслимана, Цигана, радника, домобрана, интелектуалаца, сељака. Јеврејл су били ријетко, јер су већ били побијени за вријеме изградње првог и другог насипа, док је остатак бло запослен у канцеларијама и логорским групама.

Као новост појавили су се комунисти и партизани у оковима, које су такоде тјерали на насип. Они су сваког јутра пролазили покрај наше бараке клепећући ланцима, којл су ударали о тешке жељезне прстенове на ногама. Тај се звекет ланаца чуо већ издалека. “Негваши” или ланчари су били особита мета усташког бијеса. “Синџирима” су биле оковане ноге изнад члана и медусобно повезани 20-ак цм дугим ланцем, тако да је корак био врло скраћен. Други велики ланац ишао је од средине тог ланца измеду ногу и уздизао се до појаса, око трбуха, који је био савезан и који је негваш морао држати једном руком да му се не плете измеду ногу.

Ишло је увијек око 300 до 400 негваша у поворци на насип, носећи лопате на раменима, а другом држећи лонац.

Једна је партија “лончара” дошла из Сарајева, а била је састављена од дјечака од 10-16 година, већином дјеце око 12 година. То су била сарајевска дјеца. Одмах смо чули да су они били илегални активисти и курири, партизански обавјештајци. Усташе су их прогласиле “криминалцима“, да би их тако осрамотили пред другим заточеницима и да би их ови бојкотовали. Медутим, било је обратно. Сви су их гледали с најдубљим жаљењем. Није било ријетко да заточеници пред смрт у 3Ц заплачу због те дјеце, коју су страховито мучили гладу, жеду и батинама. Дјеца су само шутјела. Нису ни плакала, ни врискала под ударцима усташа.

– Боље, брате, да што прије заклопим очи, да ме црна земља покрије, само да не гледам муке ове јадне дјечице. Мени срце пуца за њима, акамо ли не би њиховим несретним матерама, кад би их само сада видјеле!

Одреден сам био да их обидем као лијечник “3Ц”. И заиста, никад ништа ужасније нисам видио од Јеврејки у Кули и српске дјеце с Козаре И ове из Сарајева Кад би се зауставио код њих и хтио барем да их питам нешто, усташки шеф “3Ц“, брко ллија дошао би и одмах интервенирао.

– Не гледај, докторе, ту пашчад сарајевску, ако ти је глава мила!

И ништа их не питај!

Било их је око 45 и сви су изгледали као авети, лица увела, очи упале, ноге саме кости, а испод окова дебеле отеклине из којих је пиштала вода. Око окова је зјапила голема рана, декубитус, до кости. Њих су тукли и тјерали на рад на насип.

Умирали су ваки дан по двојица-тројица, а сви су коначно помрли, осим њих осам, који су једне ноћи заклани у Градини.

Неутажива мржња на усташке одроде увијек нас је изнова обузимала и ковали смо побуну. Да нам се докопати оружја, да осветимо ту невину дјечицу!

За један рафал на ове изроде, дали бисмо сто својих живота…

Неко је вријеме полазила једна група Цигана у оковима на насип. Они су звонили својим синџирима и букагијама, носили лопате, примали ударце сваког часа, а усто су морали пјевати. И сваке смо вечери нехотице били присиљени проматрати њихов пролаз испред наше амбуланте.

Недалеко од нас, преко żице била је стражарница, у којој је сваке вечери усташка стража чекала пролаз заточеника са насипа да их “усташки” наградиу за рад. Једне српањске вечери 1942. гледао сам испред амбуланте њихов долазак. Сунце је управо зажарило иза брда Костајнице и Дубице а с насипа се чула, као и обично, пјесма. Уз ту пјесму чух и звекет окова. Оков једне ноге ударао је у оков друге. Уз тај мукли метални звук чуло се и клепетање и звекет ланаца. Цудна мелодија. Позната, грозна мелодија, толико узбудљива! Срце ми је затрептало, а нека неодољива туга гушила. Тужна широка мелодија! Сунце је на западу горјело пурпурним сјајем, људи су били оковани а ланци на махове бљескали и сијевали.

Пјевали су Цигани, а ударци жељезних букагија одзвањали су као далека бронзана звона. Дошли су до стражарнице. Накратко везани ланци између ногу нису допуштали правити велике кораке, а усташе су тјерале заточенике да трче.

Негваши их нису могли стићи, иако су правили два пута више корачаја него други, а морали су сви ићи и пјевати заједно. Пред стражарницом, су падали, јер нису могли прескочитí неки јарчић.

Пјевајте скотови! Што сте стали?

др Никола Н., Јасеновачки логор смрт, стр. 66-73

 

инжењер Јарослав из Сарајева, Чех

 

Подијелили нам лопате, брадве, будаке и ручна колица те расподијелили на посао. Једни су копали, други одвозили земљу, трећи су сјекли у пољу плитке квадрате травом обрасле земље и пресађивали их на изграђене површине насипа. Послом је руководио инжењер Јарослав из Сарајева, Чех. који је израдио и нацрте. Уз њега важно је шетао надзорник, садистички водник Мирко с канџијом у руци.

Салвету, Алији, који је уосталом био геодет по струци, и мени одређено је да планирамо један комадић колског пута, што је водио преко насипа на Саву. Сафвет је носио геодетске инструменте. Јарослав нам је савјетовао, нека се не мучимо, само нека се чувамо, да нас надзорник или који од уста­ шких официра не нађе незапослене.

— Чините, као да радите, а при томе забушавајте, колико можете. Рад вам овдје и онако нитко не ће хонорирати. Ево, ја сам прије осам мјесеци дошао, овамо на свега три мјесеца »заточења«. Ни за шта. Речено ми је, да ће ме пустити кући, чим довршим нацрте за тај проклети насип. Радио сам на нацртима три пуна мјесеца, дању и ноћу. Довршио сам их, рок је исјекао, а ја сам остао. Постављен је други увјет: »Пустит ћемо те, кад се насип доврши.« Та ево, за неколико дана бит ће и насип готов, а мене ипак не ће пустити. Већ су ми повјерили пројектирање једног моста на Сави. Забушавајте, колико можете, јер опазе ли, да знате радити, готови сте. Више вас нитко не ће моћи извући из овога пакла.

(Милко Риффер, Град мртвих, стр. 33)

 

Завршетак рада на насипу

(Милко Риффер, Град мртвих, стр. 50)

Насип је завршен у сриједу. Од тога дана одлазе на насип само мање групе, за које се још нађе какав завршни посао. Остали се без посла вуку по логору. За заповједништво настао је проблем људства у логору ИИИ Ц. Неке стручњаке моћи ће запослити у својим обртним и индустријским радионицама. Неке су већ одвели на циглану, али куда ће с највећим дијелом логораша, који се састоји од сељака, нестручних радника и интелектуалаца? Долази зима, престат ће сви вањски радови, осим у шуми. Немају рачуна да бадава »хране« трутове. Рјешење је на длану: потаманити их као штакоре. Маричић је добио налог, и он га извршава на највеће задовољство заповједника Матковића. Већ нас је преполовио, али нас још увијек има доста, превише.

Мали један насип ишао је од економије покрај жеИјезничке настамбе, изван жице, уз њу до жељезничке пруге. Тај су насип саградили заточеници у јесен да сачувају логор од поплаве Саве.

Насип је стајао најмање десет хиљада живота…

Градили су га Срби и Јевреји из логора ИИ, који се налазио иза жељезничке пруге у шуми према Новској.

Дневно је радило до двије хиљаде Ијуди.

Устајалосе у пет сати изјутра, у 6 сати пила се „чиста“ кувана вода и онда се трчећим кораком преваљивао пут од три километра до насипа под ударцима и кундацима усташа. Вријеме је било ужасно. Киша, блато… И на самом насипу рад се обављао трчећим кораком. Радило се само са лопатама, с лопатама се копала земља, с њима носила до насипа, с њима се правио насип који је грађен само од земље. Трчало се и преко уских дасака пребачених преко јарака блата. Свагдје је стајао усташа и тукао. Батинање, туча и убијање било је свакодневна масовна појава. Послом је управљао један инжињер заточеник. Под њим су били »стотници« са по сто до двјеста Ијуди, педесетари и десетари. Сваки је држао у руци колац и тјерао један другог на све бржи рад под којим су падали Ијуди. А све су надзирали и тукли и убијали усташе. Како на путу за насип тако и на самом насипу, ко би застао на раду или пао, њега би претукли и утукли, у насипу затрпали или негдје другдје покопали. Љешеви су остајали на путу за логор и на насипу, свакога дана по педесет, шездесет и више. Све то радила је чувена 17 усташка сатнија јасеновачка.

лде тако усташки поручник насипом и како му се прохтије убија поједине заточенике доље подно насипа на раду. Неки заточеник падне од умора и терета у јарак блата, мора сам да се извуче, усташа га пребија лопатом и онако изубијаног и блатњавог тјера да ради. Сваког секунда заточеник стрепи за живот.

Једном је долетјело на насип пет усташких официра на челу ша Љубом Милошем, викали су: »Брже, бржеее«, и ударали немилице заточенике плетеном жицом и тољагама

Једног новембарског дана наредио је Љуба Милош неком вуковарчанину коме се поклизнула нога и није му посао ишао онако брзо од руке како је то Милош тражио и мислио да мора ићи — да десет минута лежи на леђима у води. Послије десет минута заточеници су га онесвјешћена извукли, послије чега је дотучен.

Једног старца, свега мокрог, који је падао, повукли су горе на насип и давали му по „двадесетпет“ и слали га доље и онда поново звали горе и тукли ногама док није коначно пао дотучен. Викао је само: Језус, о Језус! Био је то неки њемачки емигрант. То су поједини слућајеви, а било је и страшнијих. Ужасних! На насип ручак је стизао и није стизао: како када. Сваки је добијао највише три кувана кромпира, често трула’ и тај кромпир назван је по заточеницима „кромпир у мондури“ — без круха. Одмора је било за ручак тек толико да се поједе. Радило се онда и даље трчећим кораком све док се видјело и онда трчећим кораком назад у логор гдје се за вечеру дијелило нешто ријетког, некуваног, неосољеног и посног граха. Многи су остајали без вечере. Затим се одмах ишло на спавање

— у двије бараке за Жидове и једну за Србе. Бараке су биле одјељене жицом. Бараке су биле очајне. Спавало се свагдје: вани на голој земљи, по таванима циглане. Ко би освануо изнемогао, усташе би га дотукли тољагама као и здраве који би покушали да се сакрију да

не иду на рад. Тада се и у логору рад обављао трчећим кораком. Такав рад значио је и за здраве сигурну смрт. Сви у логору морали су тако да раде. Један дио затоћеника радио је за то вријеме у логору на изградњи барака.

Тако је тај насип рађен мјесецима, висине око 2 и по метара ширине на круни 1—1/2 метар и у дну 4 метра.

Неки убијени на раду закопани су и на јасеновачко гробље код циглане. Иначе неко званично логорско гробље не постоји.

Тих јесењих дана било је у логору и на насипу дванаест Хрвата комуниста из Загреба (Фтањо Шавор, ципелар, Никола Јурић, ципелар, Јосип Торнић, градски чиновник, — неки Хаџи и други).

За градњу барака морали су заточеници да извлаче грађу из поплављеног терена И кад су ишли по грађу и кад су се враћали са теретом пролазили су кроз ређи шпалир усташа који су тукли батинама, свачим. До појаса мокри, људи су морали у касну јесен да леже на голој земљи.

Насип није могао да задржи воду. Три недеље је задржавао, а онда се расквасио. Вода је надолазила, прелазила. Заточеници су морали да појачавају насип. Био је то још убрзанији, још страшнији посао под кундацима и батинама.

Најзад, морали су евакуирати бараке и прелазити у рупе у ланчари, циглани. Наређено је да се опет поврате у своје настамбе, јер да је опасност прошла. Спавало се ту опет два до три дана. Било је то мјесеца марта. Недјеља. Поновна опасност. Сви су заточеници морали на рад на нови насип пред баракама. Радили су цијели дан. До 10 сати ноћи. Радило је до 1500 Ијуди. Тада су дошли и јасеновачки цивили на рад требало је заштитити бившу циглану — сада клаоницу народа. У 3 сата ноћи вода је продрла преко једног и другог насипа. Прије тога по наређењу усташа напуштене су настамбе. Те ноћи било је заточеника свагдје: по циглани, канцеларији и др. Болница се доселила на »ринг« циглане.

Сутрадан извршено је ,,чишћење“ да се смањи логор. Болесници, старци, изнемогли, све је то поробљено. Три до четири стотине послано је у Стару Градишку. Логор је спао на око 300 Ијуди.

„Очишћени“ су заклани у тунелу који води за циглану и у ,,керамици“ спаљени.

Тако је поплава очистила логор. Трајала је око 14 дана. За то вријеме храна је брла нешто боља. Сљедовање је, наиме било исто по количини као прије ,,чишћења“.

Ствари и роба побијених жртава у складиштима биле су поплављене. Милијунске вриједности лежате су и пропадале под водом. Касније су све то извукли сами заточеници.

Када је вода отекла заточеници су се поновно вратилл у своје настамбе, водом очишћене.

Нове и нове поплаве заточеника пуниле су логор на путу у смрт.

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. стр.18-21

Електрична централа

Мјесто Јасеновац се још у међуратном периоду опскрбљивало електричном енергијом из погона који је изграђен у склопу индустријских постројења обитељи Бачић. У вријеме логора стара централа била је порушена те је на њеном мјесту изграђена нова.

Зграда је погођена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1 945. Године.

Наташа Матаушић, Јасеновац фотомонографија, стр. 32

Остали објекти

Мјесто Јасеновац се још у међуратном периоду опскрбљивало електричном енергијом из погона који је изграђен у склопу индустријских постројења обитељи Бачић. У вријеме логора стара централа била је порушена те је на њеном мјесту изграђена нова.

Зграда је погођена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1 945. Године.

Наташа Матаушић, Јасеновац фотомонографија, стр. 32

Према преживјелом заточенику Логора ИИИ Циглана Јовану Живковићу, електрична струја добивала се помоћу четири парна строја – локомобила. Један је већ од раније давао погон малој електрани Озрена Бачића, а по изградњи нове, веће електране, допремљена су још три из опљачканих пилана у Босни.

Јасерновац, 1945.- 1947., Фотомонографија, стр. 167

Простором логора доминирао је димњак који се налазио испред јужног прочеља зграде електричне централе. Његова висина износила је 52 м. Уништен је приликом повлачења усташких јединица из Јасеновца.

Јасерновац, 1945.- 1947., Фотомонографија, стр. 111

Столарија

С друге стране циглане налазила се велика једнокатна зграда. У приземљу се налазила столарија, а на кату је била логорска писарница и цртаоница. Ту се обављала заточеничка администрација, ту су имали своје столове групници и њихови помоћници, службено названи писарима. Ту су се израђивали и пројекти које су усташе наручивале. Знам да је овдје инж. Реис (Рајс) архитекта пројектирао одређене објекте, а ту је инж. Спиндел (Шпиндл) пројектирао димњак за електричну централу која се у непосредној близини столарије у то вријеме градила.

Чедомир Хубер, Био сам заточеник логора Јасеновац, стр. 19-20

Преко пута (пилане и електричне централе) кочила се велика и нова неокречена зграда управне писарне. У приземљу била је смјештена столарија, у којој је групниковао крупни и флегматични Никола. У првом кату израђивала је дрворезбари ја прекрасне храстове табатијере, цигарлуке и разне украсне кутије под стручним водством пијанице и познатога руског хохштаплера и
робијаша Бориса Нечипоренка. Највећи дио овога ката запремала је пространа дворана управне писарне, назване »трустом мозгова«, у којој је уредовало за писаћим столовима око 40 логораша. У поткровљу уређена је настамба за преко стотину логораша запослених у управној писарни и столарији. Тамо је врховна глава, надредар, био Брана…

Милко Рифер, Град мртвих, стр. 73-74

.

Латрина

Канализације у логору нема. Клозети — латрине су пољоке (јаме ископане позади барака). По ноћи се нужда врши у самим баракама у кибле, које се изјутра износе и празне. Обзиром на |то смрад по ноћи у баракама је веома велик, а са здравственог гледишта је то посве и јако штетно. Пољске латрине када се напуне затрпају се плитким слојем земље, кога кише сперу а нечисти по околици излију.

Из Меморандума СПЦ Војислав М. Прњатовић – СВЕДОЧАНСТВО

Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.33- ????

Latrina, svibanj-lipanj 1945.

Postavljene sasvim uz žičanu ogradu, latrine su bile zajednički WC za logoraše.

Bile su nešto više od ostalih drvenih baraka, ali uže i kraće. Pored zidova u samom drvenom podu bile su usječene rupe ogra­ đene daskama čiji je gornji rub bio oja­čan letvama. Ispod svake rupe nalazile su se posude koje su praznili sami logoraši (i time gnojili vrt). Tu su logoraši razgovarali i prenosili vijesti agencije latrina. No, ni u nuždi svi zatočenici nisu bili isti. Grupnici su, naime, unutar svake latrine, imali posebno ograđen prostor.

Nataša Mataušić, Jasenovac fotomonografija, str. 186

Na (fotofrafiji) vidi se latrina u sklopu ženskog logora.

Jasernovac, 1945.- 1947., Fotomonografija, str. 153

Danju se nužda vršila u posebno sagrađenim drvenim barakama tzv. latrinama, podignutim uz žičanu ogradu, nedaleko baraka. Pored zidova u podu su usječene rupe ograđene daskama čiji je gornji rub ojačan letvama. Ispod svake rupe bila je velika posuda koju su praznili sami zatočenici (i time gnojili ustaške vrtove). Tu su logoraši razgovarali i prenosili vijesti agencije latrina. Bolnički pisar Ozren osnivač i »urednik« vijesti agencije latrina zbog takvih je vijesti bio ubijen u tzv. Zvonari, primitivnom ustaškom zatvoru i mučilištu unutar samog logora.

Nataša Mataušić, Jasenovac fotomonografija, str. 106

  1. Latrina – opis

Iza obrtnog doma, uz žicu, što se protezala od Save prema sjeveru, stajala je impozantna drvena građevina, slična hambaru, s malim prozorima bez stakala i s centralnim, metar visokim, stubištem, koje je građevinu dijelilo na dva jednaka dijela. Bila je to znamenita latrina, uzduž koje se, s lijeve i s desne strane, nizala sjedišta s rupama, ispod kojih su postavljene velike limene kible.

Latrina je bila veoma dobro posjećen lokal, naročito za vrijeme jutarnjih sati, prije no što su logoraši odlazili na posao, i na večer, pri povratku s posla. No i preko dana posjećivali su je hrpimice logoraši, što bi ostajali na radu u logoru, t. j. u obrtnom domu, ambulanti i u Slobodanovu naselju. Latrina je imala dva namještenika, čija je du­žnost bila da održavaju red i čistoću, reguliraju promet i otpremaju pune kible u ekonomiju.

Ta dvojica namještenika boravila su u latrine cijeli dan. Obojica su pušila suho vrbovo lišće u lulama vlastite provenijencije, kuhali na improviziranoj peći od cigala ručak, kavu i samo su se navečer selili na spavanje u barake. Sa svojim lulama i neobrijanim bradama sličili sn na islužene morske vukove, što su svoje mlade dane tako ludo živjeli, te im za starost nije ostalo ni toliko materijalnih sredstava, da kupe pristojna odijela. Bili su nevjerojatno poderani i pokrpani najšarenijim krpama, što se mogu zamisliti. Ipak, oni su svojim položajem bili zadovoljni, jer nisu bili pretjerano opterećeni poslom, i jer im je brzo prolazio dan u slušanju nebrojenih razgovora brojnih mušterija, u kojima su se raspredali svi problemi, što su ikad opterećivali ljudski mozak.

Ustajanje je bilo u četiri sata, kad se nad logorom tek počeo rastjerivati mrak. Na krugu pred obrtnim domom sve je vrvjelo od crne mase logoraša, što su u dugačkim kolonama čekali na kazane kukuruznog čaja, ili su čekali na red pred latrinom, ili su stajali u grupama raspravljajući o svojim logorskim mukama.

(Milko Riffer, Grad mrtvih, str.116-117)

 

  1. Latrina – jama za nuždu

Latrina je bila najživlje posjećeno mjesto u logoru III C. Nalazila se iza kuhinje. Bila je veoma primitivna: obična rupa od 4 m duljine i po 2 m širine i dubine. Uzduž i poprijeko bile su položene daske, na kojima je po cijeli dan čučalo preko stotinu logoraša mučenih kroničnim proljevom i dizenterijom. Druga stotina čekala je strpljivo spuštenih gaća, da se isprazni koje mjesto na dasci. Bilo ih je, koji su satima čučali na dasci i nisu se mogli od nje odvojiti, jer je iz njih lijevalo bez restanka.

Kada sam došao u logor, latrina je bila do vrha napunjena crijevnim izmetom, krvlju i urinom, tako da je sredina daske ležala najmanje 20 cm ispod površine. Rojevi muha poput oblaka lebdjeli su oko jame, kupali se u žitkoj smjesi i napadali usta inertnih posjetilaca ove ustanove, što je oko sebe širila neopisiv smrad.

No taj smrad nije mogao smetati one najbjednije, koji nisu ni na što drugo mislili, nego kako će uta­žiti glad, što je orgijala’’u njihovim praznim crijevima. Ti kosturi, bivši ljudi, sjedili su oko latrine i kašikama lovili nesvarene dijelove hrane: grah, kukuruz. Neki nisu imali ni vremena da operu lovinu, nego su je izravno prinosili ustima.

(Milko Riffer, Grad mrtvih, str.37)

Društveni karakter Latrine

Na toj latrini, na tome centralnom stjecištu naroda, razvijao se društveni život. Tu su se. pretresali svi događaji logoru i izvan njega. Tu su se fabricirale i komentirale vijesti, tu su se vodile na­čelne debate i oštre polemike. Često, ah prečesto, tu su se izmišljale vijesti, koje su se poput munje širile logorom, a koje su govorile o skorom svršetku

rata, o pogibiji »poglavnika«, o promjeni političkog kursa u Hrvatskoj, o amnestiji, ukratko o svima lijepim stvarima, o kojima se svake noći sanjalo. Tamo su se svakoga jutra, svakog podneva i svake večeri sastavljali usmeni bilteni, koje je nekolicina spretnih »novinara« neumorno raznosila po logoru. Dočekivali su ih uzbuđenim, znatiželjnim ili rezigniranim stereotipnim pitanjem:

— Što javlja danas latrina.

Latrinske vijesti, za koje smo svi znali da su neistinite i da su sintetični produkti proljeva, nestrpljivosti i želje, bile su nam dragocjena duševna hrana, bez koje bi nam jedva bilo moguće živjeti.

(Milko Riffer, Grad mrtvih, str.38)

Ланчара

Граник

Направа за истовар робе из бродова на којој су заробљеници убијани и бацани у Саву.

Фото: Музеј жртава геноцида
.

Главно склладиште

Фото: Музеј жртава геноцида

Прављење цигала

{

КЦЛ Јасеновац је комплекс логора, сабиралишта и губилишта лоцираних у средњем току Саве на површини од 210 км2 и на потезу од Јасеновца до Старе Градишке.

„Против заборава и табуа“, Владимир Дедијер, стр. 328

Топола уздаха

Доња Градина

Највеће губилиште и стратиште логора Јасеновац. Налази се на левој обали Саве, насупрот Босанској Градишки. Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. На слици се види по злу чувена „Топола уздаха“ где су усташе на монструозне начине мучиле затворенике.