Април у Београду

 

Хитлер је страховао је и од тога да нову владу не искористе Британци и Грци у циљу образовања јединственог јужног фронта. Стога се Хитлер није ни обазирао на то што влада није иступила из Пакта и што је изразила вољу да буде лојална. Нападом на Југославију и Грчку, као и касније на Крит, где је била ангажована велика ваздухопловна сила са падобранским јединицама, Хитлер је морао одложити почетак операције „Барбароса“ за четири недеље, а касније за пет недеља (од 15. маја на 22. јун 1941. године), што ће се показати судбоносно за немачку кампању на Истоку.

Фото: Архив Југославије, сигнатура АЈ-RZ-I-419

Aприлски рат као "незавршени рат"

(…) Југославија је била нападнута од три државе: Немачке, Италије и Мађарске. Границе земље, дуге преко три хиљаде километара, чиниле су одбрану земље немогућом. Бугарска није учествовала активно у операцијама против Југославије и Грчке да не би дала повода Турској, док је Румунији била намењена превентивна улога према СССР-у.(1) Мађарске трупе почеле су дејствовати 10. априла 1941, после проглашења НДХ.

Хитлер је у свом говору немачком народу 6. априла 1941. око 6 часова преко радија осудио „војну клику“ у Београду, која је вечито организовала војне ударе и састојала се од британских „плаћеника“, извела противудар и срушила владу која је тежила миру с Немачком. „Тим поводом дошло је до испада, који су представљали срамоту у животу народа које Немачки Рајх – као велика сила, није био вољан да стрпљиво „подноси“. Редао је примере напада на немачког посланика, помоћника војног изасланика, многе чиновнике, заступнике немачких фирми, изложби, радњи, бироа, школа, које су демолиране и опустошене, примере прогона и злостављања немачких мањина, измишљајући и преувеличавајући нападе и вређања како би се према опробаном начину нацистичке дипломатије и политике немачки напад учинио што оправданијим. Кривица је приписана оним „креатурама“ које су још 1914, сарајевским атентатом, одвукле свет у ратну катастрофу („огромну несрећу“). По Хитлеру, организовала их је и финансирала британска обавештајна служба. Хитлерова пропаганда добрим делом доприносила је ширењу тезе да је у питању био преврат чија је инсценација била искључиво британска. Колико је Хитлерова акција била уперена против Срба најбоље се може видети из чињенице да је Хитлер југословенску владу доследно називао „српском владом“. Тиме је давао одушак провали своје србофобије, а на другој страни, у започетом рату стављао до знања осталим народима Југославије да Трећи рајх не ратује против њих, чиме је рачунао на разарање одбране злоупотребом националних противречности, и онако више него заоштрених. Сматрао је да кривица лежи искључиво на српској страни, која је призвала силу која ће је сада уништити. Био је изричит, истичући да немачки народ нема никаквог повода да се бори против Хрвата и Словенаца, али жели да се обрачуна са оном „српском издајничком кликом у Београду која мисли да може Балкан по други пут ставити на располагање британском атентату против европског мира“. Антисрпска нота избијала је и из других оцена у Хитлеровом ратном прогласу: да је реч о „београдским узурпаторима“ и „београдском завереничком кругу“, који мора бити срушен.(2) Од тада, 27. марта, па до свог краја, без обзира на нека тактичка одступања, Хитлер је задржао оштри и непомирљиви антисрпски комплекс који ће за време рата увелико опредељивати немачку политику и мере против српског народа.

У Хитлеровој дневној заповести војницима југоисточног фронта изражавало се очекивање да они неће бити мање храбри од војника оних немачких дивизија које су се у јесен 1915. „победоносно бориле на истом подручју, којим ви сада наступате“.

Из говора „вође“ и његове дневне заповести војницима Југоисточног фронта извирали су и остали немачки акти и изјаве којима се објашњавао и оправдавао рат против Краљевине Југославије. Јоахим фон Рибентроп понављао је речи свог Фирера о „клики српских ноторних завереника у Београду“, који су се удружили са Британцима, али немачка војска која маршује даће и једнима и другима („српским завереницима“) лекцију. Немачка влада је у својој Декларацији о нападу на Југославију преврат назвала колико „глупим“, толико и „злочиначким“. Попут Хитлера, успостављала је континуитет између 1914. и 1941, јер се наводно радило о „озлоглашеним завереницима чија су терористичка дела одвајкада чинила Балкан несигурним“. Немачка акција је тумачена као успостављање мира и безбедности на југу Европе путем војничких снага Трећег рајха.

Истовремено је издат Меморандум владе Трећег рајха, у коме је стајало даје „владајућа српска милитаристичка клика“ објављивањем опште мобилизације дала до знања своје нападачке намере. Југославија је изједначавана са Србијом, наводним преузимањем од „старе Србије“ улоге потпаљивача рата.(3) Одговорност за рат сваљивана је на Југославију једноставном заменом теза: жртва је постајала нападач, а нападач
жртва.

У записнику са конференције од 27. марта, на којој је Хитлер донео одлуку о уништењу Југославије као државе, забележено је да треба рачунати да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, те да ће им се загарантовати прикладан политички поредак (касније аутономија). Унутрашња политичка затегнутост у Југославији појачаће се политичким обећањима Хрватима, стајало је у Директиви за напад на Југославију. Хитлер је у писму Мусолинију, упућеном у ноћи 27/28. марта, ставио до знања Дучеу да се поред бугарске, а пре свега мађарске сарадње, мора водити рачуна и о сепаратистичким тенденцијама Хрвата, које репрезентује Анте Павелић. „Смернице за пропаганду против Југославије“ Врховне команде немачке копнене војске од 28. марта 1941. наглашавале су да се према Хрватима и Македонцима, који су били изложени притиску „великосрпске хегемоније“, има наступити као према пријатељима, које немачка војска жели сачувати да их српски шовинисти не баце на ратиште, где ће без користи гинути за енглеске интересе. И у Предлогу за координацију немачких и италијанских операција против Југославије, која је издала Врховна команда немачке оружане силе, наводило се да је за унутрашње политичко разбијање југословенске државне територије нарочито пожељно у сваком погледу изаћи у сусрет хрватским тежњама за самосталношћу и да се Хрвати имају третирати као пријатељи Осовине. Сматрало се целисходним да се хрватска територија поштеди од ваздушних напада.(4)

Издвојени, привилеговани став Немаца према Хрватима константа је њиховог понашања. Мада је Немачка настојала да мирним путем придобије Југославију на своју страну до 27. марта, њена обавештајна служба рачунала је на лоше стање националних односа у Југославији, фактички српско-хрватских односа, што се увек могло искористити за разбијање Југославије. Обрачун у рату који је предстојао имао се извршити са Србијом и Србима, а не са Хрватима, Македонцима и југословенским мањинама. Лоши српско-хрватски односи били су млински камен око врата Југославије, коју је Немачка – са осталим ревизионистичким државама – могла затећи увек када процени. Хрвати су у немачкој политици били трајна противтежа Србима на Балкану. И традиционално гледано били су им ближи.  Краљевина је, као национално нехомогена изнутра, била и те како рањива, што немачка политика није ниједног тренутка испуштала из вида. Однос Трећег рајха према Југославији до 27. марта није, према томе, био израз прихватања југословенске државе унапред и за сва времена, већ је проистицао из прагматичних економских интереса за одржавањем њене целине, планова за преуређење Југоистока у „новом поретку“ и тренутних процена ратне целисходности да се Вермахт не ангажује у рату против Југославије, налазећи се пред интервенцијом против Грчке и далекосежним планом на Истоку.

Напад је почео без објављивања рата у ноћи 5/6. априла 1941. заузимањем Сипа, на Дунаву. Око 5,10 часова немачка авијација је бомбардовала југословенске аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша, Загреба, Брежица и Љубљане. Око 6,30 италијанска авијација је са база у Италији и Албанији напала аеродроме, пристаништа и поморске базе на тлу Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Босне и Словеније. Око 6,45 часова Немци су са аеродрома у Мађарској, Румунији и Аустрији извели терористички напад на Београд, који је 3. априла био проглашен за небрањен град. Напади на Београд поновљени су још три пута 6. априла, у ноћи 6/7. априла и следећег дана, 7. априла.(5) Немачка авијација је својом активношћу спречавала мобилизацију, концентрацију и груписање Југословенске војске.

На главном и првом удару 4 ваздушне флоте Трећег рајха, којом је командовао генерал-пуковник Александар Лер, нашао се главни град Југославије. Операција је имала изразито осветнички печат. Трећи рајх и његов вођа светили су се Београду и његовим становницима за слободарско расположење исказано после преврата. У операцији „Казна“ („Страфгерицхт“) Команде ваздушне флоте усвојене у Бечу, 31. марта 1941, стајало је под б) да је задатак ваздухопловства „разарања Београда великим нападом“. Први напад извело је 234 бомбардера уз пратњу ловаца. Поред државних надлештава, војних и цивилних, објекти напада биле су и стамбене четврти, болнице, подземна склоништа по парковима. Са осветом је требало посејати панику, сломити дух грађанства, паралисати
рад државних установа, изазвати деморализацију најширих размера. Бомбардовање главног града наставила су се истог дана: око 11 часова, око 14 часова и предвече. Ваздушна одбрана показала се немоћном пред навалом немачке ваздушне силе, иако су пилоти 6. ловачког пука оборили 10 немачких авиона. Немци су злонамерно јављали о бомбардовању „тврђаве Београд“, иако се радило о небрањеном граду и нападима на цивилне и санитетске објекте, те подземна склоништа, захваљујући скици коју су добили од петоколонашких елемената.(6)

Капетан Владимир Крен, као организовани усташа, 3. априла 1941. пребегао је из Загреба у Аустрију и Немцима дао податке о летачком распореду Југословенског ратног ваздухопловства.(7)

Немачка авијација истовремено је бомбардовала и саобраћајне објекте у Македонији, Србији, Хрватској и Словенији, као и аеродроме код Скопља, Урошевца и Приштине.

Мада је непријатељ успео првог дана рата да уништи део авиона ратног ваздухопловства на тлу, ловачка и бомбардерска авијација показала је знаке патриотизма и хероизма у сукобу са далеко надмоћнијом немачком и италијанском „ваздушном армадом“. Немци и Италијани првог дана рата загосподарили су небом, оборили 38 авиона у ваздуху
и 77 уништили на земљи, док су немачки губици износили 21 а италијански два авиона. Југословенска бомбардерска авијација узвраћала је нападима на немачке аеродроме, железнички саобраћај и оклопне и моторизоване колоне у области Софије, Радомира и Ћустендила, затим на правцу Ћустендил – Крива Паланка, а у Румунији у рејону Темишвара и Арада, северно од Марибора и у подручју Скадра,(8) али се радило о неравноправним противницима и у ваздуху и на копненом фронту. Југословенска авијација бомбардовала је и градове у Албанији: Скадар, Љеш, Драч, Задар; бомбардовани су и Печуј, Грац, Темишвар, Арад.

Немачко бомбардовање покидало је везе између јединица, онемогућавало кретање јединица без ваздушне заштите, изазивало неверицу у отпор исказаној сили, проузроковало страх и панику у позадини и на фронту. Свако командовање и концентрисање снага унапред је било пресечено. Свесни да пред собом имају оклопне јединице, а у ваздуху надмоћну, господарећу авијацију Трећег рајха, војници су губили самопоуздање. Однос снага унапред је убијао смисао сваког отпора.

Трећа група армија Југословенске војске, која се налазила под командом армијског генерала Милана Недића, имала је практично најважнији задатак: да одбраном Македоније и упадом у Албанију обезбеди одступање Југословенске армије према југу, као што је било предвиђено ратним планом. На правцу Ћустендил – Крива Паланка – Куманово – Скопље дејствовала је немачка Друга оклопна група, састављена од три дивизије са 600 тенкова. Овој групи снажан отпор пружила је Моравска дивизија код Страцина, претрпевши велике губитке од технички далеко надмоћнијег непријатеља кога су издашно помагале
ваздушне снаге. Тим је био отворен пут ка Куманову и Скопљу. Било је више него јасно да је главни немачки удар на Југословенску војску, усмерен из Бугарске, имао за циљ да муњевито заузме Македонију, пресече евентуално одступање југословенске војске према Грчкој и спајање са Британцима и Грцима, а затим да се снаге групе армија опколе, униште и принуде на предају. Немци су 7. априла, другог дана рата, заузели Скопље, а главне снаге 3. армијске области су разбијене. Заузимањем Скопља и избијањем у долину Вардара Немци су сасвим прекинули везу Врховне команде са југословенским трупама у Македонији, чиме је њихово разбијање било само питање времена. Тиме је био и отворен пут ка Приштини и Косову.(9) Југословенска војска није постигла замишљене успехе ни на албанском фронту. Зетска дивизија је од 8. до 13. априла против Италијана успела да продре у дубину према Скадру тек 15-20 км, јер је задржана од италијанских оклопних јединица. Десна колона Косовске дивизије, која је из Ђаковице продирала такође према граду на Бојани, имала је у повлачењу знатне губитке од албанских снага које су је нападале из заседа.(10) Између Зетске и Косовске дивизије дејствовао је Комски одред.

Трупе 3. армијске области нису успеле да обезбеде одбрану фронта према Бугарској, то јест да затворе Струмички, Царевоселски и Криворечки правац, услед чега је наступило расуло. Пета армија, такође, није успешно задржала гранични фронт према Бугарској, на правцу Босиљграда, Трна, Пирота, Књажевца, Зајечара и Неготина. Немци, који су нападали нишавским правцем, нису успели да се зауставе или да се бар њихово
напредовање успори неколико дана, ради организације одбране на Јужној Морави и затварања пролаза долинама Велике и Западне Мораве. Немци су већ првог дана рата пробили одбрану Југословенске војске на правцу Ниш – Пирот – Софија.(11) Тиме је био отворен пут према Београду с јужне стране. Јединице 11. немачке оклопне дивизије већ 10. априла избиле су у долину Велике Мораве. Немачки тенкови су преко Лапова напредовали према Београду. Слабе снаге Југословенске војске (18 пешадијски пук са првом батеријом и 1. противтенковском четом) неуспешно су успоравале кретање Немаца преко Младеновца. Сабантски одред није успео спречити продор немачких тенкова из Јагодине ка Крагујевцу. Продором немачких снага према Београду и Тополи раздвојене су јединице 6. армије. Делови немачке 8. оклопне дивизије кретали су се на северу правцем Шабац – Ваљево и Шабац – Обреновац – Лазаревац. Прва армија се почела повлачити из Бачке после 10. априла 1941. и уласка Мађарске у рат. Брзи продор немачких оклопних и моторизованих снага преко зоне 2. армије онемогућио је њено уредно повлачење преко Саве, тако да су многе јединице заробљене у пределу Срема. Усташке побуне принудиле су 2. армију да се повуче на десну страну Саве. Приликом немачког продора у Мачву, 3. коњичка и Потиска дивизија пружиле су снажан отпор немачким снагама.(12)

На дан проглашења НДХ, 10. априла 1941, распала се Четврта армија којом је командовао генерал Петар Недељковић. Већ 8. априла 1941. дошло је до побуне 108. пешадијског пука у Бјеловару. У побуни, разарању позадине и покушају заробљавања Штаба Четврте армије узели су учешће петоколонаши: генералштабни пуковник Фрањо Николић, начелник Оперативног одељења Прве групе армија, Јулије Маканец и Иван Мрак,
резервни ваздухопловни капетани, који су од раније били повезани са немачком обавештајном службом. Побуњени пук добио је подршку 40. пешадијског и делова 42. пука. Хрвати су напуштали јединице, заробљавали и убијали српске официре и војнике.(13) Хрвати команданти бомбардерских и ловачких пукова нису извршавали наређења, предавали су се Немцима, откривали положаје ваздушних снага, изостајали са узлетања и поред наређења (мајор Фрањо Ђжал, пуковник Драгутин Рупчић, пуковник Зденко Горјуп, мајор Мато Чулиновић, потпуковник Леонид Бајдак и други).(14) Саботажом је била захваћена и речна флотила. Штаб Речне флотиле, којем су се на челу налазили капетан бојног брода Едгар Ангели и начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов, држала се саботерски за време непријатељске акције у Ђердапу у ноћи 5/6. априла 1941. године. Непријатељ је у Загребу дочекан као ослободилац. Приликом доласка немачких трупа бугарофили су у Скопљу и Велесу истицали бугарске заставе, клицали Хитлеру, Мусолинију и краљу Борису. Петоколонаши су у унутрашњости Србије разносили лажне вести, саопштавали о спуштању немачких падобранаца, упадали у команде места и на немачком издавали лажна наређења, утицали паникерским вестима да јединице Југословенске војске напусте поједине градове (Крагујевац и Краљево), пошто су претходно палили војне магазине и авионе на аеродрому.(15)

Словеначки политичари у влади показали су непосредно уочи рата да је „кошуља била ближа од гуња“. Фран Куловец и Михо Крек су 5. априла 1941, преко Посланства Словачке у Београду, нудили Трећем рајху издвајање Словеније из састава Краљевине Југославије под условом да се гарантује интегритет издвојене Словеније.(16) Народни савет или Национално веће Словеније, образовано 6. априла од словеначких политичких првака, отказало је послушност Врховној команди и влади већ 10. априла, чим је проглашена НДХ. Од Југословенске војске захтевано је да напусти словеначку територију. Десетог априла 1941. Хрватска и Словенија испале су из рата који је у општем расулу формално настављала да води Краљевина Југославија.

Југословенска војска и снаге одбране имале су од првог дана рата против себе фолксдојчере, који су били припремљени за дејство као „пета колона“. По ранијем Хитлеровом наређењу фолксдојчери се нису смели одазивати на позив за мобилизацију. Инж. Франц Нојхаузен, преко којег је ишла привредна шпијунажа уочи рата, био је руководилац целокупне немачке обавештајне мреже у Југославији. Директиве су добијане радиопутем преко организације „Јупитер“ са центром у Бечу. Радио-станице
фолксдојчера налазиле су се у Новом Саду и Вршцу. Задатак фолксдојчера је био да деморалишу позадину и снаге одбране у складу са Хитлеровом стратегијом остваривања моралног слома непријатеља пре него што и дође до самог рата. Организована пре рата међу фолксдојчерима, пета колона требало је да делује изнутра и изазове хаос и пометњу. У складу са Хитлеровим идејама Немци у Југославији имали су да буду „извиднице које шпијунирају“, припремајући расуло пре пристизања немачких војних снага. Немачка пропаганда је од 27. марта припремала фолксдојчере за акцију, истовремено оправдавајући напад на Југославију, вестима и коментарима о планском прогањању фолксдојчера, њиховом телесном злостављању и бацању у концентрационе логоре, а на другој страни наоружавању „српских бандита“ против фолксдојчера.(17)

Албански сепаратисти су на Косову и Метохији учествовали у пљачкању војних магазина, повезивању и садејствовању са италијанским и немачким јединицама, преузимали власт, нападали саобраћајнице у позадини Косовске дивизије, која се налазила на албанском фронту у борби против италијанских трупа. Италијански обавештајци који су се пребацили на Косово и Метохију, маскирани су као калуђери појединих католичких редова, као и албанске избеглице које су се враћале на Косово.(18)

Већ 10. априла, када је у Загребу проглашена НДХ, 11. немачка оклопна дивизија наступала је од Јагодине у правцу северозапада. На крају тога дана Влада и Врховна команда могле су констатовати „да су 1. и 3. група армија престале да постоје, да су се Трупе Приморске армијске области растуриле без борбе, да је 5. армија разбијена, да се
Ратна морнарица распада и да су само 1, 2. и 6. армија донекле способне за борбу, као и то да су веза и командовање са преосталим снагама скоро сасвим паралисане“.(19)
Отпор је даван јужно од Београда, али ограничених размера и могућности. Немци су у борбама са Книћким одредом, код села Драгобраћа, изгубили седам тенкова. Руднички (Горњомилановачки) одред код села Баре уништио је пет немачких тенкова. Једанаеста
немачка оклопна дивизија морала је код села Марковца да сломи отпор јединица Дунавске Дивизије. На правцу Велика Плана – Смедеревска Паланка – Младеновац дивизија је морала да савлађује отпор Унске дивизије и 2. коњичке бригаде, али је ипак ноћу 12. априла стигла до подножја Авале. Немцима је пружен отпор и на домаку Аранђеловца.(20)

Јединице 41. немачког корпуса надирале су кроз Банат без отпора и предвече 12. априла 1941. заузеле Панчево. Због надирања Немаца преко Баната и Срема, наређено је рушење мостова на Дунаву и Сави код Београда, које је извршено у ноћи 11/12. априла 1941. године.Извиђачка група капетана Клингенберга из немачке СС дивизије „Дас Реицхс“ са 9 војника ушла је у Београд, који је поседнут тек сутрадан, 13. априла 1941. године. Био је то трећи улазак Немаца у овом веку у главни град Србије, односно Југославије. Немци ће у освојеном Београду организовати дефиле пред зградом Народне скупштине.

Срби су били и жртве фолксдојчера који су у Банату (Алибунар, Петровград и Панчево) од 12. до 23. априла стрељали близу 90 људи.

Примери отпора на мостобрану код Кленка (Шабца) 12. априла 1941, борбе Шабачког одреда и 3. коњичког пука, новообразованог Мачванског одреда, Противавионског дивизиона код Зворничког моста нису могли утицати на општи пораз и расуло. Јединице 2. Југословенске армије нису успеле одржати фронт на десној страни Саве, као што је то захтевала Врховна команда.

Мађарски регент Миклош Хорти је ноћу 10/11. априла 1941. издао Прокламацију за рат против Југославије. Протумачио је 27. март као насилно свргавање са положаја законитог поглавара Југославије. Као и Хитлер, тако је и Хорти сматрао да су ову насилну промену припремиле исте силе које су и 1914. нанеле Европи „толико суза, крви и патње“. По њему пучисти су намерно изазвали сукоб с великим народима Немачке и Италије, с којима Мађарску обавезује пријатељство и обавезе из Тројног пакта. Мађарску акцију Хорти је објашњавао применом заштитних мера због бомбардовања мађарске територије и покушаја продора југословенских снага, занемарујући чињеницу да су са тла његове земље полетали авиони Трећег рајха на Београд и да је Мађарска служила као одскочна даска за напад на Југославију. Поздравио је одлуку „вођа хрватског народа“ да прокламују независност и самосталност, државу Хрватску, чиме је, по регенту, Југославија престала да постоји јер се распала на саставне делове. Из тога је закључено да је постала дужност да се у своје руке узму територије које су насилно отргнуте од Мађарске 1918. године. Хорти је то сматрао својом „светом националном дужношћу“, а улазак у рат оправдавао заштитом Мађара који живе у јужном подручју од „анархије пустошења“. У Прогласу од 11. априла Хорти је поздрављао хрватски народ, који је 10. априла прогласио независност, а са којим је Мађарска живела у пријатељским односима 1.000 година.(21)

Хортију није сметало да развргне Уговор о вечном пријатељству са Југославијом, закључен децембра 1940. Приликом консултовања британске и америчке владе о евентуалним последицама уласка Мађарске у рат против Југославије, мађарски председник Пал Телеки је добио одговор да би читав англосаксонски свет кршење Уговора сматрао „злочиначким нападом“. У нервном растројству, притиснут неумољивим чињеницама стварности, а разапет између свечаних прокламација и вероломне акције своје земље, Телеки је извршио самоубиство 3. априла 1941. године.

Његов морални чин није, свакако, спречио мађарске властодршце да уз помоћ Немачке остваре своје ревизионистичке захтеве, али је Телекијево опроштајно писмо Хортију остало као пример части и поштовања уговорних обавеза. Дата реч је погажена због кукавичлука, а срамота нанета поштењу народа, писао је Телеки. Јасно је стављао до знања да је Мађарска стала на „страну ниткова“ и да ће Мађари постати „лешинари“, „најпрљавија нација“.(22) Узалудно је и патетично сам себе окривљивао што то није спречио, као да је и могао.

У току рата и првих дана окупације Бачке и Барање мађарски окупатори побили су преко 3.500 Срба.

Откидање Македоније од осталог дела Југославије, па самим тим и спречавање да се снаге Југословенске војске споје у Грчкој са Грцима и Британцима, давало је главни белег ратним операцијама на тлу Југославије. Немци, очигледно, нису хтели дозволити да се понови ситуација из првог светског рата са Солунским фронтом. Показало се, такође, да
романтичарско и лакомислено схватање о слабости Италијана није било оправдано, због слабе техничке опремљености Југословенске војске и отпора Италијана, ослоњених на своје механизоване јединице под Скадром. Немци су главним снагама 12. армије фелдмаршала фон Листа одвојили војишну просторију Македоније од Србије. Листове снаге су истовремено са два корпуса прешле и у остваривање плана „Марита“, напавши са бугарске територије Грчку у правцу Тракије и Македоније.

Циљ 2. армије генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса био је да раздвоји Хрватску и Словенију од Србије, фронт северно од Саве и Дунава од оног јужно од ових река, од чега су у време немачког политичког и дипломатског притиска на Краљевину Југославију да приђе на страну Осовине страховали кнез Павле и други званичници намесничког
режима. Бомбардовањем Београда, супротно правилима међународног ратног права, које су Немци и у дотадашњем рату кршили без много премишљања (Варшава, Ротердам и градови у Енглеској), Немци су доприносили општем растројству одбране нападнуте стране. Три немачке маневарске формације биле су од првог дана усмерене према главном граду Југославије, рачунајући на изненађење и силовитост првог удара, и то: прва, најснажнија оклопна група, која је надирала ка северу од правца Софија – Ниш – Београд; 41. оклопни корпус са моторизованим пуком „Грос Дојчланд“ са простора североисточног Баната (Темишвар – Вршац) и 46. оклопни корпус који се кретао из Међумурја преко Барча, -кроз Славонију и Срем ка Београду.(23)

Рат је на Северном и Северозападном фронту завршен за четири дана. Отпор национално хетерогене војске земље која је била национално разривена изнутра, састављена од незадовољних народа (Хрвата, Македонаца, албанске, немачке и мађарске мањине), није могао бити успешан. Болести друштва нису могле да не захвате и армију, тим пре што
су се од 1939. у њу сливали и грађани – војни обвезници, уносећи у војску све фрустрације и акутне националне и социјалне проблеме карактеристичне за друштво. Застарела и слабо вођена Југословенска армија нашла се у рату са најмодернијом, најпродорнијом и најбруталнијом армијом на свету. Ударац Вермахта једноставно није било могуће издржати. Рат је тек открио свом снагом дубину једне кризе, највиши степен дефетизма и националне разједињености, петоколонашке издаје. Врховна команда, са генералом Симовићем на челу, није била на висини збивања. Генерали нису били спремни да се боре, а многи од њих нису ни подносили Симовића. Удар снага 12. армије из правца Бугарске био је неодбрањив, о чему сведочи и чињеница да је Скопље пало пре Загреба, јер се радило о јединицама изванредно наоружаним и спремним за извођење најсложенијих операција, које су, на једној страни, имале сигурно бугарско упориште са којег су нападале, а на фронту у Албанији Италијане с којима је требало да се сретну. Као и у дотадашњем ратовању на Западу, Немци су и на југословенском ратишту од првог дана демонстрирали изванредно садејство копнених и механизовано-оклопних снага са авијацијом. Мада је и на јужном фронту било примера издаје пете колоне нарочито из редова усташа, у пешадијским јединицама, али и у ваздухопловству, који нису хтели да извршавају задатке, ипак је увелико преовлађивао српски официрски и борачки кадар.

Од првог дана Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. Директиве и заповести упућиване су јединицама које више нису ни постојале. Тражена је одбрана линија које су већ биле пробијене. У општем растројству друштва и војске нестварно су изгледале и комбинације Врховне команде да се непријатељ заустави на воденим и планинским препрекама – Сави, Уни и Велебиту – а касније организује
отпор на масивима Комова, Дурмитора, Прења, на рекама Бојани и Неретви.
Влада се повлачила од првог дана рата. Није постојала веза између владе и Врховне команде. Слободан Јовановић, Марко Даковић и Богољуб Илић оптуживали су Хрвате за издају.(24) Мачек је напустио југословенску владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали хрватски министри: Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес; владу је напустио и представник ЈМО Џафер Куленовић. Напуштање владе, у ствари бекство министара, био је посебан пример априлског расула. Позивом својим присташама да изразе лојалност новој власти (усташкој) 10. априла, Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати „својих другова“.(25) Краљ је са владом 14. и 15. априла са никшићког аеродрома напустио земљу, одлетевши за Грчку.

Симовић је без сагласности владе, мада у њено име, 14. априла овластио армијског генерала Данила Калафатовића да закључи примирје, иако се у датој ситуацији радило заправо о капитулацији. Претходно је Симовић, с позивом на Указ краља Петра ИИ, обавестио команданта позадине Врховне команде Данила Калафатовића, да је постављен за начелника штаба Врховне команде. Том приликом Калафатовићу је предао и писмено овлашћење, стављајући му до знања да га је краљевска влада на седници на Палама 13. априла 1941, с обзиром „на стање наше војске, после првих неуспеха и нарочито с обзиром на деликатну ситуацију наше војске због догађаја у Хрватској и Далмацији“, овластила да одмах затражи примирје од непријатеља како би се добило у времену и олакшала ситуација војске.(26)

Симовић је имао у виду ситуацију Француске 1940, али се у Југославији радило о сасвим друкчијим приликама. Немци су захтевали безусловну капитулацију која је искључивала свако примирје. Капитулација (Одредбе о примирју) је потписана 17. априла 1941. у Београду, у згради бившег Чехословачког посланства. Капитулацију су потписали генерал-пуковник Максимилијан фон Вајкс, с немачке стране, а с југословенске Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић.(27)

У краткотрајном рату заробљено је око 375.000 југословенских војника и официра, који су највећим делом одведени у заробљеништво, углавном Срба, Црногораца и Словенаца.(28)

Априлски рат је био катастрофалан војни пораз, али је за последицу имао разбијање државе од стране победника. За Немачку и њене савезнике у питању је била војна егзекуција далеко надмоћнијег противника над једном вештачком творевином коју су створили победници над Централним силама 1918. године. У ликвидацији те државе долазила је до изражаја Хитлерова србофобија због догађаја који су се одиграли у Београду у ноћи 26/27. марта. Рат неравноправних војних страна утицао је и на његову краткотрајност. Али далеко више од те чињенице, на брзи и хаотични слом Краљевине Југославије утицали су фактори унутрашњег растројства државе, који су били карактеристични за све време њеног трајања, избијајући вулкански у свом антијугословенском облику нарочито у условима рата. У сукобу Осовине и Краљевине тријумфовала је војно надмоћнија сила, модерна војна доктрина, војно далеко боље организовано друштво. Немачка је од 1934. пребацила своју привреду на колосек рата. Радило се о надмоћи индустријске силе над друштвом аграрног карактера. Био је то и сукоб хомогене војске са национално хетерогеном армијом Југославије. Хитлер је очекивао далеко јачи отпор Југословенске војске, али војска Краљевине није била српска војска из првог светског рата. Дефетизам политичког врха и војног руководства био је посебан узрок брзог пораза. Било је генерала који су се приликом одласка на фронт поздрављали са: „Довиђења у заробљеништву“.

Немачка и њени савезници били су далеко технички надмоћнији у односу на Југословенску војску, која није располагала модерним наоружањем, пре свега авијацијом која би се могла мерити са Луфтвахе, тешком артиљеријом, оклопно-механизованим јединицама, па ни модерном војном доктрином. Немачка војска је већ у дотадашњим кампањама на истоку и западу стекла значајно искуство и самопоуздање.Осовина је била супериорнија и по броју људства, јер се на њеној страни налазило 870.000 војника насупрот око 600.000 војника Краљевине Југославије, при том неупоредиво слабије наоружаних и опремљених. У нападу на Југославију узеле су учешће 52 немачке, италијанске и мађарске дивизије, потпомогнуте из ваздуха са 2.236 борбених авиона. Однос снага у Ваздуху био је 5 : 1 у корист авијације Осовине. Рат је за Трећи рајх био, због непредвиђеног преврата, изненадан и неочекиван, али та предност за Југословенску војску није имала много значаја због кашњења Штаба Врховне команде и југословенске владе да предузму благовремено одбрамбене и мобилизационе мере, инфатилно уверени да је рат могуће избећи или бар одложити.

И поред расположења српског народа да се са Југословенима боре, све се срушило као кула од карата. Немачка супериорност није се испољавала само у оклопним јединицама и ваздухопловству, већ и у командном кадру, начину командовања, извођењу борбених, оперативних задатака. Рат је био завршен оног дана када је сломљен македонски фронт и када југословенске трупе – и поред упада на албанско тло – нису успеле да освоје Албанију, потисну Италијане, баце их у море и заробе велики ратни материјал као што се олако очекивало, јер се наводно радило о слабом противнику. И пре рата се није очекивало да би Југословенска војска могла да задржи фронт северно од Саве и Дунава. Немци су, осим тога, у априлском рату не само наметнули муњевити рат, већ и „уништавајући рат“, нападајући насељена места, с циљем деморализације народа и војске, не обазирући се на жртве међу цивилним становништвом.
Демонстрирао се брзометни и тотални рат. При том су политички, пропагандно, психолошки и оперативно коришћене међунационалне супротности у Југославији.

На основу обимних истраживања априлског рата, Велимир Терзић је, упркос општем слому и разорном деловању пете колоне, те дефетизму команданата, издвојио знатан број јединица Шумадијске, Брегалничке, Моравске, Топличке, Дринске, Тимочке, Дунавске, Церске, Унске, Дравске, 2. и 3. коњичке дивизије које су пружиле снажан отпор непријатељу.(29)

Пилоти су показивали невиђени хероизам. Авијатичари 51. ловачке групе 6. ловачког пука са земунског аеродрома тукли су се са неупоредиво надмоћнијим немачким снагама, бранећи небо Београда. И над другим градовима Југославије било је примера појединачног и групног хероизма. Наредник пилот-ловац Ђорђе Цветковић оборио је два
италијанска авиона над Подгорицом, а оставши без бензина и муниције ударио у италијански авион. Над Печујем је погинуо 7. априла 1941. мајор Добросав Тешић с друговима, а у рејону Сегедина мајор Лазар Доновић, командант групе и други.(30)

Априлски рат је имао још једну димензију која није увек била примећивана: извесну недовршеност,(31) бар са српске и црногорске стране гледано. У питању су грађани земаља који су имали државе пре 1918, славну војну традицију и самопрегор народа у сличним историјским ситуацијама, који су тешко схватали да се држава губи без стварне битке. Овај чинилац је више него важно да буде уочљив у ситуацији која је настала након војног пораза. Недовршен је и са становишта официрског кадра, који се није показао у краткотрајном рату, ишчекујући тренутак свог искупљења настављањем отпора. За комунисте је рат тек почињао. Рат се могао сматрати недовршеним и са становишта отпора окупационим режимима и терору заведеним над Србима, посебно у НДХ, на Косову и Метохији, у окупационој зони под Мађарима и Бугарима.

ФУСНОТЕ

5) Против немачких бомбардерских формација праћених ловцима, који су нападале главни град Југославије, истакао се Шести ловачки пук који је изгубио 13 авиона – Исто, 304;
6) Бомбардовани су следечи објекти: жељезничка станица, електрична станица, зграда Поште, телеграфа и телефона, зграда Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба и Војне академије, Двор на Дедињу, Гардијска касарна у Топчидеру, Команда жандармерије, Земунски аеродром, Учитељски дом, Дорћол, Каленића пијаца, школске зграде, болнице, стамбене зграде, склоништа ПАЗ-а по парковима. Ако је постојала намера, онда су Немци бомбардовањем Народне библиотеке извршили и културни геноцид – Према извештају Техничке дирекције општине града порушено је 714, а теже оштећено и 1.888 зграда. Погинуло је 2.271 лице; према немачким изворима око 4000 грађана. – Београд у рату и револуцији 1941-1945, 1, Београд, 1984, 94-95. – Има података да број погинулих износи 20.000. Један од примера како је у нас мало урађено на утврђивању прецизне квантификације жртава.
7) Немци су из Главног генералштаба и Министарства војске и морнарице добили од својих људи скицу мобилизацијских места, услед чега је било и много људских жртава.
8 ) В. Терзић, н.д., 2, 293.
9) Исто, 310.
10) На фронту Косовске дивизије дошло је до побуне Албанаца у позадини у рејону Суве Реке. Знаци нереда и панике јавили су се и у позадини Вардарске дивизије. Изазивали су их бегунци из Скопља у простору Тетова и Гостивара, што је негативно утицало на јединице и командовање – Исто, 326-7.
11) Немачка је на јужној граници према Југославији – Југоисточном фронту имала најјаче снаге – 12. армију, јачу и спремнију од 2. армије на северозападу која је кренула у напад пре концентрације свих предвиђених снага; југ је био и главни правац немачког удара.
12) Пук се побунио у ноћи 7/8. априла и 8. априла 1941. године, под утицајем усташа. Побуњеници су клицали Хрватској, певаласе „Вила Велебита“ – В. Терзић, н.д., 2, 333.
13) “ Мрак је преузео команду над свим побуњеницима.“ 14) В. Терзић, н.д., 2, 508-9.
15) Исто, 512.
16) Ф. Чулиновић, Окупаторска подјела Југославије, Београд, 1970, 137-8 17) Хитлер је у Прогласу немачком народу говорио о испадима који представљају срамоту за Трећи рајх коју он не жели да подноси.
18) Организовану противјугословенску активност носио је од преласка у Тирану 1939. Косовски комитет, ослоњен на италијанску обавештајну службу.
19) Рат је 10. априла 1941. у суштини био завршен, јер су остаци разбијене Југословенске војске само – како вели В. Терзић – животарили до 17. априла 1941, када је коначно (сем у Албанији) ликвидиран сваки отпор – В. Терзић, н.д., 2, 385.
20) Према Београду су продирале: 8. оклопна дивизија са севера из Срема и Земуна; 11. оклопна дивизија са југа од Младеновца преко Раље и од Авале и главнине 41. корпуса са истока, из Панчева – Исто, 418.
21) Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије (у даљем тексту: Зборник НОР-а), том X В , књ. 1 (редактори Годо Агнеш, Антун Милетић), О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941-1945, Београд – Будимпешта, 1986, 33-35.
22) Исто, 22 – Хорти је истог дана написао писмо Хитлеру да су предузете војне мере, али моли да због „осећања гриже савести која нас испуњава“, чију дубину најбоље илуструје самоубиство председника владе, „немачко војно руководство тако одреди задатке својих трупа да они буду у сагласности са нашом савешћу“ – Исто, 23-24.
25) У записнику који је водио С. Косановић стоји да је Ј. Шутеј известио да је Мачек остао у Купинцу „да дели судбину свог народа“ – Б. Кризман, Југословенске владе у избјеглиштву, 1941-1943, Загреб, 1981, 10.
26) По свему изгледа да Влада на Палама није уопште расправљала о капитулацији, а камо ли о томе донела одлуку. Из Симовићевог извештаја поднесеног Влади није се могло видети да се ради о капитулацији. Симовић је реферисао да је положај неповољан, али није безнадежан, јер постоји трећа одбрамбена линија. Очигледно је да се радило о једностраном и нереалном извештају – Б. Кризман, н.д., 10—11.
27) Главни стан Фирера обавестио је 17. априла 1941. Врховну команду Вермахта да је командант Југословенске војске – генерал Д. Калафатовић – прихватио 15. априла услове капитулације и наредио јединицама да не пружају отпор – ВИИ, Априлски рат, 1987, 781 – Косовска дивизија је на тлу Албаније обуставила операције тек 22. априла 1941. године.
28) Према немачким изворима заробљено је око 398.000 људи, од којих су Италијани заробили само око 30.000. На слободу су пуштени Македонци (као Бугари), Хрвати и припадници мањина. Према каснијем немачком извору у немачком заробљеништву је 21. јуна 1941. било 181.258 заробљеника – Јозо Томасевицх, Четници у другом свјетском рату, Загреб, 1979, 78. – Ј. Хоптнер износи податак да је у немачко заробљеништво пало 254.000 југословенских војника и официра, не убрајајући оне из Србије – н.д., 276. – СИ. Керкез наводи Хитлерову изјаву из априла 1941. (а такве податке даје и Главни Хитлеров стан, 28. маја 1941) даје укупан број заробљеника износио 337. 864 војника и подофицира и 6.298 официра, искључујући фолксдојчере, Мађаре и друге који су одмах пуштени. Све заробљенике Хитлер означава као Србе – „Обнова“, бр. 12. 1941; С. Керкез, Друштво Србије у рату и револуцији 1941-1945, рукопис докторске дисертације, Београд, 1989, 602.
– Немци су у априлском рату имали 558. избачених из строја, од тога 151 мртвих. – В. Терзић, н.д., 2, 498.
29) Исто, 530-541.
30) Исто, 535-540.
31) М. Ђилас у делу „Револуционарни рат“ (Београд, 1990) користи појам „недовршени рат“.

Бранко Петрановић: СРБИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ, стр. 97-110.