Сведочанства жртава

На слици: жртве са Козаре
Фото: Архив Југославије

Изјава свештеника Ђорђа Радића

По убиству епископа Платона, завео је Стожерник за бившу Врбаску бановину    “Повјереништво за Православну цркву епархије Бањалучке” и за повереника именовао је пароха бањалучког проту Душана Мачкића. Ово је покушао Стожерник наметнути епископу Платону, који је као Србијанац морао напустити територију Хрватске државе, али се он (Платон) томе успротивио и у једном заиста мужевном одговору, концизном и сажетом, ставио до знања Стожернику да он као архијереј Православне цркве неће и не може (то) усвојити. Одбио је да потпише декрет о именовању повереника, који му је Стожерник послао, и одговорио: „Као духовни стражар бдићу на духовној стражи моје пастве и напустићу своју дужност само онда када ме на то присили јача сила, против које сам немоћан”. И такав га је став стао живота. После тога Стожерник је пензионисао и двојицу Е.Ц.С. (= Епархијског црквеног суда), црквеног тужиоца и секретара Е.Ц.С., који такође нису хтели да дадну сагласност за постављање повереника. По томе је издата наредба да се православна вера има назвати „грко-источна“, а верници „грко-источњаци“, а око 3. маја 1941. изашла је забрана да се не смију одржавати црквени зборови „грко-источне“ цркве. Уочи Видовдана велика већина свештеника је похапшена и држани су као таоци који би били поубијани да се десио какав било покрет Срба противу заведеног стања, а чега су се Хрвати нарочито бојали, те су биле заведене нарочите мере безбедности, а пронешен је глас да ће многи Срби око Видовдана бити поубијани. Услед таквих гласова, сви мушкарци у мојој околини, тј. од Бања Луке према Прњавору, нису те ноћи спавали код куће, па су се налазили у шумама и пољима сакривени. Проносили су се гласови да ће српске цркве бити затворене и запечаћене, али се у то није могло поверовати јер је у то време изашла наредба Поглавника, која је обећавала сношљивије стање, те је изгледало да неизвесност измиче и да ће настати некакав правни поредак, који је од стране Срба и прижељкиван.

У овим тешким временима по Православну цркву и Српски народ у Хрватској држави народ се окупљао око цркве. Цркве су увек биле пуне, а народ се усрдно Богу молио, јер му је црква остала као једина нада и уточиште где ће чути праву и истинску реч бодрења и једино место за слободан састанак. Народ је после богослужења и проповеди напуштао цркву озбиљна лица и уплаканих очију, предосећајући ваљда да је близу растанак од цркве и својих свештеника, који је уистину брзо и дошао.

У зору на Петров дан 12. VII 1941, будући да сам ноћио у селу, стиже глас да су по ме дошли жандари, а нисам се стигао ни обући, већ су пред кућом били жандари, и чим сам из куће изишао, прогласише ме ухапшеним. Дошавши кући затекао сам и тамо око десет жандара и усташких повереника, који ми саопштише да имам на расположењу 30 минута да спремим најпотребније ствари. То сам и учинио, а у кући су остали жандари и усташе и некаква комисија за попис и процену ствари и иметка. Док су жену, дете и мене под претњом жандара спровели аутобусом у Бања Луку, одатле у Цапраг — исељенички логор свештенички. У логору сам провео 23 дана. Из логора Цапраг пребачен сам 4. VIII 1941. исељеничким транспортом у Аранђеловац. Из Аранђеловца, по распореду Њ. П. Митрополита Јосифа, распорећен сам у Епархију Тимочку. Сада се налазим, према решењу Пр. Епископа Тимочког бр. 1710 од 12. VIII 1941, као помоћник Арх. намесника Крајинског у Салашу.

У Салашу, 9. IX 1941.

Ђорђе В. Радић,  бивши  парох Друговички, намесништво Прњаворско, Епархија Бањалучка

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд,  стр. 105-106

Изјава Станислава Божића

Покољи, који су почели крајем априла 1941. године, нису престајали за све време идућих месеци; свој врхунац они су достигли почетком августа 1941. године. У току маја, јуна и прве половине јула 1941. године ови покољи били су појединачни; они су вршени како у самој Бања Луци тако и у околним селима, на денунцијације појединих домаћих Хрвата. Ова убиства дешавала су се свакодневно.

Масовни пожољ над српским становништвом у Бања Луци и околини извршен је у току прве недеље августа 1941. године (од првог до осмог аовтуста). 1. августа 1941. године извршено је велико хапшење Срба у Бања Луци; неколико дана пре тога масе сељака биле су похапшене по селима среза бањалучког и дотеране у Бања Луку. Овом приликом хапшења су извршена у селима: Драгочај, Рамићи, Клаитњице, Пискавица, Хамкова, Чакори, Карановац, Павловац, Мотике, Челинац, Слатина, Лакташи и Заложани. По селима и у Бања Луци хватани су само мушкарци од 16—60 година; овом приликом често се дешавало да су и болесни присилно дотеривани са села у Бања Луку.

Покољи Срба у масама почели су 1. августа 1941. године. Ови покољи вршени су делом у самим селима, тако да из њих сељаци уопште нису дотеривани у Бања Луку, а већим делом спровођени су у самој Бања Луци. Познато ми је да су убијања сељака без њиховог дотеривања у град вршена у Драшчају и Рамићима, где су сељаци затварани у куће, па онда убијани пушчаним и митраљеским плотунима, испаљиваним кроз врата и прозоре. У овим селима убијања су вршена и хладним тупим оружјем: крамповима и лопатима. Знам да су сви убијени, које су усташе нашли на пољским радовима, трпани у заједничке гробнице од по 50 људи. Касније су усташке власти породицама убијених дозволиле да се њихови чланови, сахрањени у колективним гробницама, поново сахране по црквеном обреду и појединачно.

У самој Бања Луци, где је извршен највећи део покоља, убијања су вршена на обалама Врбаса. Жртве су везиване два и два, бацане у масама у Врбас, а онда су на њих испаљивани митраљески плотуни са обала реке. Било је и клања ножевима; ово клање вршено је ноћу, када су затвореници извођени у дворшпте затвора Окружног суда, клани ножевима, па су њихови лешеви онда стављани на камионе, одвожени на реку и бацани у Врбас. Извршиоци покоља били су младићи, окоро сви по народносш Хрвати; муслимана међу њима било је мало. Ови младићи били су највећим делом из саме Бања Луке или из околних села. Овај покољ трајао је до 8. августа (1941). Сада се сећам да су извршиоци покоља били, измећу осталих: Михаило (Емил) Томљановић, бравар; жозо Павловић, који је, мислим, погинуо у борби против партизана; Драго Пезић, ћак учитељске школе; Иван Пезић, жељезнички пензионер, који је сам у селу Ивањска у срезу бањалучком, заклао 100 Срба, отац Драгов, Шиме Шалић, земљорадник из Драгочаја, среза бањалучког; Ј1овро Шалић, брат Шимин, земљорадиик из Драгочаја. Нај крволочнији од свих усташа-убица био је Марко Марић, земљорадник из Драгочаја. Овај Марић је позивао сељаке Србе у општину ради неке обавести, па их је онда уз помоћ других усташа везивао и одводио ка већ ископаним гробницама, које су биле унапред припремљене. После предходних мучења, која су трајала више часова, и састојала се из вађења очију, сече уста и носева, овај Марић је клао своје жртве, па их онда бацао у раке и затрпавао, чак и кад нису били потпуно усмрћени. Знам да је из ових рака, иако затрпаних, после тога дуго времена лоптила крв. Сем горе наведених убица сада се сећам још и: Јуре Томића, земљорадника из Ивањске; Ивана Рапо, радника у државној радионици у Бања Луци, родом из Ивањске, срез бањалучки, и Сулејмана Османчевића, бившег ученика гимназије, који је сада логорник усташке младежи у Бања Луци.

У току ових покоља српског становништва, похашпени су и извесни Хрвати из Бања Луке, под сумњом да су комунисти. Њихов број износио је измећу 200 и 300. Знам да се међу њима налазио и Милан Радман, студент филозофије из Бања Луке, који је касније је успео побећи из затвора. Хрвати затвореници нису убијани у затвору. Касније су или послати у казнене заводе, или из интервенције пуштени кућама.

Број убијених Срба у току покоља прве половине августа (1941) из Бања Луке и околине цени се на више хиљада; њихов тачан број, међутим, сада није познат. Хрватско становништво Бања Луке за време покоља држало се врло непријатељски према Србима; било је много потказивања Срба који су се у оним данима сакривали испред усташких погрома. Било је много и уцењивања; уцењивачи су у исто време били усташе. Од њих знам: Дана Шикића, ложача у државној ложионици у Бања Луци, који је сада милионар, обогативше се од уцењивања Срба; Мирка Вота, без занимања; Јозу Стојчевића ученика гимназије, који је сада у добровољачким одредима за борбу против партизана; Ива Стојчевића, ученика гимназије, који је сада у усташким формацијама, такође у борби против партизана. Узгред имам напоменути да ови уцењивачи нису, и поред наплаћеног новца, никога од Срба спасли смрти.

(…)

Божић Станислав с. р.

Архив Св. Синода за 1941—44. „Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица,“ Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.106-110

Изјава Милана Радеке

ИЗЈАВА проте-професора МИЛАНА РАДЕКЕ о ликвидирању, прекрштавању и одвоћењу у логоре Срба у Карловцу, 1941.

Карловац, 1941. године:

Број Срба у граду и срезу Карловац

У Карловачком срезу има Срба готово једино у граду Карловцу. У вањским опћинама био је само по неки државни службеник жандарм и жељезничар. Једино у Дугој Реси, где је велика фабрика, било је око 200 српских душа. Како је према наводима карловачког пароха, проте Михајла Медаковића, 1939. године било у Карловцу 2.177, може се рачунати да је у читавом срезу било највише 2.500 Срба. Од тога је био велики број пролазног елемента, нарочито војних лица официра и подофицира с породицама и жељезничара, па се број сталног српског становништва у Карловцу може рачунати измећу 1.200 и 1.500 душа (…)

Усташке мере према ухапшеним Србима

22. априла (1941) иза повратка у затвор, судија Громес саслушао је још несаслушане проте Михајла Медаковића и Милана Радеку. Милану Радеки је код хапшења 16. априла било речено, да је узет за таоца због онога што се догаћа у Босни и на југу, јер је наводно надбискуп Шарић заклан и скопски бискуп Чикада убијен. Сада 22. априла, није било више о томе ни говора, него је саслушање вршено о томе, је ли ухапшеник четник. На то су, изгледа, све усташке власти полагале највећу пажњу. Професору Милану Радеки казао је код саслушања судија Громес: „Изволите у записник ставити у своју одбрану, све што год желите, јер ја желим исто тако као и ви да се све ово добро сврши”. Записник је имао свега пола стране, јер није било никакве оптужбе па ни одбране.

24. априла (1941) сазнали смо, преко поверљивих усташких омладинаца, да ће нас разместити према тежини оптужбе. Једни су одведени у окружни суд, други у срески суд, а једни у полицију. Неки су пуштени, као прота Михајло Медаковић и обућар Димитрије Димић.

Проф. Милан Радека је пребачен у окружни суд, а одатле 26. априла (1941) посебним вагоном у Загреб, заједно са Марком Сабљићем, Миланом Козомарићем, те др. Николом Бадовинцем и инг. Ивом Голдштајном (Јеврејином). Благодарећи срећној случајности, касном доласку у Загреб суботом увече, наведени су смештени у ћелију полиц. затвора у Патрињској улици, соба број 15 на II. спрату, а да нису прије прошли кроз усташке руке. Остали из Карловца били су или пуштени кући, или отпремљени у логоре — Керестинац код Загреба или „Даница” код Копривнице.

У соби 15/II (5×8 м) било је каткада до 50 особа, али било је једнаких соба, редовно са 12 особа, у којима је било и по 80 до 100 лица.

27. априла (1941) су допремљени Карловчани фотографирани и дактилоскопирани.

После шест недеља, 6. јуна (1941) су отпремљени у логор „Даницу“ код Копривнице сви осим Марка Сабљића, који је већ раније због чира на желуцу отпремљен у болницу, али у јулу из болнице у Лику (= Јадовно).

У логору „Даници“ било је свега преко 30 Карловчана од 3.200 људи. Од 30. јуна (1941) даље отпремани су заточеници у пет транспората у Лику: 30. јуна, 4. јула, 9. јула, 14. јула, 18. јула. Отпремљено је свега до 2.500 људи. Спасило их се свега неколико из последњег транспорта, на пр. трговац Васиљевић из Тузле, који се сада налази у Београду.

Милан Радека је 13. јула одведен из логора са још неким свештеницима и отпремљен у Цапраг 15. јула, где је нашао своју породицу: жену и троје деце. Из Цапрага су 1. августа пребачени по списку транспортом у Београд. Сва имовина остала им је у НДХ.

Први усташки злочин у Карловцу

Уочи Ђурђевдана, 5. маја 1941, одведен је у вече из своје куће воћа самосталних демократа и познати бранитељ и заштитник Хрвата (!), адвокат Др Милан Вујичић, родом из Град… (вероватно Греда) код Петриње. Његов изнакажени леш наћен је пар дана касније у шуми крај села речице код Карловца. С њиме је убијен и активни капетан, Карловчанин Јањанин Гојко. Јањанин је наводно убијен из освете, зато што је у војсци строго поступао. Отац Јањанина Гојка — Михајло, пензионисани професор, живи у Карловцу, а брат Војин служи као официр у Србији.

Смрт Вујичићева још није објашњена. Да ли је убијен зато да се Србима покаже шта их чека од Хрвата, који овако узвраћају свом највећем пријатељу, или је убијен као адвокат, да би један од најугледнијих карловачких усташа ријешио питање својих меничких дугова! Да је Вујичић нешто о том слутио, види се по томе што је казао својој жени: „Видећеш, мене ће само једнога дана нестати“. Његова супруга потакла је ову ствар преко свога ујака Боре Блашковића, некад председника Хрватског клуба у Београду, сада гене- рала хрватске војске.

Сличан случај с погибијом самосталних демократа јесте био и са адвокатом из Госпића др. Богданом Брујићем.

2/3. јуна 1941. били су у загребачкој полицији као ухапшеници карловачки ћаци — усташе Александар Стјепанов Шантић, Гомбач (Иванов) Остарчевић, ћак учитељске школе, Августиновић и Кроупа. Сви наведени и наводни учесници и убице др. Милана Вујичића одмах су из ћелија изведени и интернирани и полиц. згради, упола слободни, а уакоро и пуштени, награћени намештењима, стипенди- јама, матурама и положајима у усташким редовима. То се могло видети и прочитати у „Хрватским новинама“ (усташки лист).

Прогони Срба

Какво је стање Срба у Карловцу било у јуну 1941. довољно сведочи порука оца Милана Радеке свом сину у логор „Даницу“: Он мисли, а и пријатељи поручују, да је још увек боље да сједи у логору, него ли да се налази на слободи у Карловцу. — А дотле је било убијено свега 5 Срба у Корловцу. — У исто време таборник Мане Виловић изјавио да су карловачке усташе прекорели из Загреба, да су преблаги у поредби са осталим хрватским градовима.

Карловац је, изгледа, усташкој емиграцији био пружио мало чланова: Ивић из среза и неки Кларић (не професор) из града.

Око 20. јула, некако у највећем јеку транспортовања Срба у Лику, похапшено је неколико десетина, наводно око 50 до 60, Срба, неки похватани и на повратку с купања, и сви онако како су ухапшени одмах у вече отпремљени у Госпић. Један од пратилаца, један од браће Балашан, причао је после са ужасом, да су му у Госпићу рекли, кад се занимао за судбину свих својих суграђана, зналаца, па и другова, да ће сви у Велебит „гнојити букве!” Они су сви, као и остали доведени, стварно и одведени према Велебиту, привезани жицом уз колац. Одведени Драган Чортак, дипломирани правник, има брата Вељка у Србији, пореског чиновника; одведени Предраг Пејић има мајку у Карловцу а 3 брата у Србији; одведени Миленко Михић, ученик VII. р. гимназије, има мајку у Београду; они би о овој ствари више знали, јер су готово сви тада још били у Карловцу.

Ћортак Веља живи у Србији као порески чиновник; Др Бошко Пејић адвокат је у Београду, а и Софија Михић, роћ. Лолић, живи у Београду.

Ликвидација Српства у Карловцу

Услед страха, који је завладао на гласове о ужасним поступцима према Србима, настао је у Карловцу, као и по осталим крајевима у НДХ, покрет за „покрет”, како веле сељаци, тј. за прелаз у римо-католичку веру. Око 300 душа је прешло. Карловачки (Дубровачки) римо-католички жупник Мирко Веслај, обавио је тај прелаз са доста обзирности, док су они које су примали фрањевци — унутрашњост града — имали да издрже доста муке око припремања и прелажења. Ово наводим према причању удове Станка Ловрића, која је сада у Самошу у Банату.

Мећутим, тим прелазом нису се карловачки Срби спасили од страдања. Сад су их почели гонити било за одмазду, када неки усташа погине у борбама на Кордуну, било као набеђене комунисте. Тако је око 20. новембра 1941, поводом убиства два усташе од стране четника у самом граду, одведено, веле, од 120 до 283 Срба — Карловчана у Јасеновац, и нико се од њих није вратио. Том приликом су одведени трговци браћа Милутин и Станко Ловрић, њихова два трговачка помоћника, адвокатски слицитатор Данило Милеуснић и други. Зет споменутог Милутина Ловрића, Синиша Илић, налази се сада у Београду, а удовица Станка Ловрића живи са четворо деце у Самошу у Банату.

Тако је крајем 1941. српство у Карловцу сасвим ликвидирано. Колико се чује, у Карловцу је остављено на миру нешто стараца, а остали су прешли у римо-католичку веру.

Међу онима који су прешли на католичку веру наводим: др Гају Петровића, председника црквене опћине, и породицу пок. катихете Васе Бањанина, чији син Богдан живи у Београду, а избегао је из Загреба.

Пострадали и преостали Срби

Од 2.500 Срба карловачког среза затекло се 6. априла (1941) у Карловцу мање од 2.000. Од тога је побијено у 1941. години најмање 250 до 300 Срба, било у групама, било појединачно. У Србију је избегло неколико стотина. Нешто се разбежало по српским селима у НДХ. У Карловцу свакако има још која стотина Срба, нешто можда још и православних, а већина оних који су прешли на римо-католичку веру, мушких одраслих готово да и нема, него сви старци, жене и деца.

У години 1942. неки од њих су гоњени као набеђени левичари, али како нема Срба, сад се гоне и Хрвати.

Милан Радека, с.р.

Извор: Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.101-104

Изјава Емила Вранешевића

Мој старац, Емил Вранешевић, прогнаник из Брезовца, општина Гудовац, срез Бјеловар — прича своје доживљаје:

Дне 8. априла (1941) побунио се је 108. пук и враћао се од Грћевца у Бјеловар. Адам Кизма из Брезовца хвалио се да је убио једног србијанског официра. Хрвати су одмах у Брезовцу поставили страже и код православне цркве митраљезе. Митраљежџије бијаху: Фрањо Сигл, Мартин Магоци, Драгутин Ковач, Јаков Лински, Иво Хорват и остале усташе из Брезовца. Чекали су Србе војнике, а уједно пазили да не би који Србин куда ишао у село. После су забранили Србима свако кретање. У гостиони Јосипа Сигла био је договор мећу усташама како да се побију сви Срби и како ће то да буде, нека остану само жене и деца. У све Хрвате тада као да је ушао неки бес: били су сви једнаки.

Уочи дана када су поубијани Срби у Гудовцу (28—29. IV) био сам у општини Гудовац и видео да главну реч води Мартин Цикуша, Павлешић и Покопец. Био је тада састанак усташа. Тада је донешена пресуда да се Срби у општини Гудовац пострељају. Тада је један усташа донео писмо Бури Лихнекеру у Брезовац, а овај је био воћа усташа на овој страни општине; он је имао тајне састанке са резервном нашом војском; он је требао да организује стрељање Срба на овој страни општине. У Гудовцу је стрељано око 200 Срба и то по ногама, а после су рањене људе боли и живе затрпавали у земљу. Србин Младен Павловић из Гудовца преклињао је, рањен, неког усташу: „Брате Јошко, немој ме жива затрпавати!“ Гојка Мијачића, 16-годишњега гимназијалца, ту су распорили, извадили му срце и донели оцу, који је свезан, чекао да буде стрељан. Друге су боли бајонетима, а многе су живе бацали у раке и поливали кречом. Овако је, по усташком програму, требало да буде са свима Србима у бјеловарској околини. То је спречила немачка команда у Бјеловару.

Имао сам, прича даље Емил Вранешевић, државног коња за расплод; њега су одвели усташе и предали га Фрањи Хенићу. Многе ствари су једноставно од Срба одузимане. Доће жена из комшилука и једноставно узме оно што хоће. Тако је дошла Мицика Хенић из Брезовца и једноставно из наше куће узела најлепши ћилим. Црквено имање Хрвати су одмах оградили и у ливаду натерали стоку. Нашу цркву сваки час су претресали; јурили су селом и вршили преметачину, тукући Србе и претећи им на сваком кораку. У тучи (Срба) највише се истицао Стево Црнек, Стево Малек, Антун Косалек, сви из Брезовца, а Симец Фрањо и Мато Капан говорили су како Србе-цигане све треба поклати да ни један не остане на кугли земаљској. На речи јунаци, на делу кукавице, усташе једне ноћи, видећи да у нашој цркви гори свећа, нису смели да уђу у цркву већ су звали Јованку Јанчаревић, Српкињу, да прва уће у цркву и види шта то гори. Тако је и било. Усташа Бранко Иванковић из

Брезовца терао је и убијао Србе по селима где га не познају, а раније је изјављивао да је комуниста. А и као усташа говорио је да је комуниста у души.

Морао сам плочу са натписом са наше цркве да носим у срез. Плоча је била посвећена палим борцима на Косову и ослободиоцима из Светског рата. Из мог села Буру Царевића, његовог оца Станка и сина Бранка отерали су у затвор, имовину сву опљачкали. Бранку су у логору пребили три ребра, а после из болнице одвели и убили са још пар болесних Срба. Мартин Цикуша изазвао је Душана Дешића из Гудовца и убио га пред кућом, а после је ушао у кућу и наредио матери и жени Душановој да га оперу до зоре и уклоне трагове крви и претходно да га најсиромашније обуку у дроњке, па да га укопају да не види нико.

Свакодневно су одводили у логоре, у затворе, на стрељање, на убијање. Од неког јада разболео сам се и отишао сам у болницу. То ме је спасило те нисам отишао у логор, већ сам остао до месеца августа и 15. августа (1941) истерали су нас из куће: Едуард Хенић из Брезовца, тројица муслимана и седам усташа, који су се сакри- вали да остану непознати, а свакако су то домаћи, из Брезовца. Стево Микулић је отео од мене 156 динара. У логору су нам одузели брашно, маст, златнину, паре итд.

У нашем срезу сваки Србин, чак и дете на колицима, морали су да носе траку на руци са натпиеом: Србин.

Стално сам сумњао да ће са мном, због великог имања, нешто да се догоди. Како нисам имао неку љагу на себи, то су Хрвати тражили начина како да ме протерају, да се докопају мог имања. Једног дана изнели су у новинама слику мог зета Димитрија Јоке, свештеника, како јаши на коњу као четник и води 40 четника на Хрвате. То су довели у везу са мном и то је био узрок да и у мене посумњају, а моје имање би повод. Велики је број из среза Бјеловар отерано у Србију. Не могу да знам колико. Остало ми је имање, које би по ондашњој цени могло да вреди преко три милиона динара.

Протерани су у Србију најбогатији сељаци. На моје имање дошли су усташе Далматинци. По другим кућама — Босанци и Загорци. Дознао сам да ми је све по кући развучено.

Изјаву дао Емил Вранешевић, избеглица, Димитрију М. Јоки, пароху Докмирском, Епархија Шабачка. — 18. августа 1941. у Шапцу.

(Архив Св. Синода, 1941—44)

Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.100-101

Изјава свештеника Илије Јовановића

Дубока, бр. службено 24. VII 1941. год.

Архијерејском намеснику у Кучеву

У вези Вашег акта… част ми је доставити следеће податке:

1)   Илија Н. Јовановић, свештеник, Епархија пакрачка, парохија Старо-градишка, побегао (из НДХ) 15. јуна 1941. године.

2)  Одмах после потпуне капитулације наше војске и доласка Њемачке војске, опште стање по православно свештенство било је бар у намесништву Новоградишком доста сношљиво, али након њиховог одласка, почетком јуна месеца (1941), почело се са прогоњењем и малтретирањем нашег свештенства од стране усташа, на чијем је челу за Стару Градишку познати још из раније зликовац — жупник Фердо Маретић.

Тако је за (доле) потписаног свештеника био одређен кућни затвор и само уз дозволу усташа могао сам обављати најнужније потребе у својој парохији, тако исто и парохији Босанско Градишкој, која је мученичком смрћу, уочи Ђурћев-дана (6. мај), пароха и архијерејоког намјесника Душана Суботића остала упражњена.

То је и дало повода усташама из Старе Градишке да у споразуму са усташама из Босанске Градишке и мене на исти начин уклоне, како би то средиште са својом великом околином остало без свештеника (= српских православних).

Одмах је затим следовало моје отпуштање са дужности духовника при назначеном заводу у Старој Градишци, коју сам дужност од мојег постављења за пароха стално вршио. Усташе из Стару Градишке са усташама из Босанске Градишке имали су заједнички састанак 12. јуна на вече у главном усташком стану, који се налази код жупника, и на том састанку донели су пресуду да се одведем на обалу Саве и убијем, као што је недалеко од Старе Градишке убијен и свештеник Славко Зјалић са 11 угледних граћана његове парохије, а потом сви бачени у воду Саву.

Пошто је 13. јуна 1941. године био државни празник, прослава рођендана Анте Павелића, то је убиство одрећено за 14. јуни на вече, када је и поменути свештеник убијен. Те ноћи нису ме затекли у кући, јер сам по неком необјашњивом нагону прешао у Босанску Градишку и тамо ноћио, а исте вечери када су сазнали да сам негде у Бос. Градишки заноћио, одредили су да ме следеће вечери одведу.

Али 15. јуна после подне обавештен сам, од једног доброга Муслимана из Босанске Градишке, о њиховој пакленој намјери и истога часа побегао сам, оставивши жену и децу код куће.

Револтирани што сам успео побећи, на наређење жупника моја супруга морала је у најкраћем времену напустити стан, јер је, по његовим речима, исти постао власништво „Слободне, независне, католичке државе Хрватске“.

На друго постављено питање „Велечасног колеге”: где сам добио пропусницу за путовање, јер се нисам јавио код њега у усташком стану за њу, као ни у Новој Градишци, супруга је одговорила да сам још раније добио пропусницу од Њемачких власти и да сам отишао у Боку Которску, јер сам тамо рођен. Стога молим да се моје име држи у тајности.

Парох дубочки Илија Јовановић, с.р.

(Архив Св. Синода, 1941—44)

Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 92-93

Изјава свештеника Андреја Јаковљева

Архијерејском намесништву Велико Градиште

У смислу акта СВЕТОГ СИНОДА бр. 560/41 год., наређења Архијерејске власти бр. 900/41, и акта Архијерејског намесништва бр. 830/41, част ми је учтиво поднети следећи извештај:

Јасеновачки парох Радовановић отишао је на три недеље пре почетка гоњења свештеника, тако да је парохија Јасеновачка била без свештеника и ја сам тамо преузео дужност. Хрватима је било криво што нема пароха и што долази парох Уштички да обавља парохијоке послове. Другог дана дошли су усташе и рекли ми да ја не смем то радити, али ја сам ипак и даље обављао дужност док ме нису ухапсили.

Моји парохијани долазили су и тражили од мене упуства. У селу (Уштице) је настао велики страх, јер су усташе улазећи у куће (Срба), врећали их и одузимали од сељака кукуруз и друге намирнице. Већину су похватали и доводили у општину, где су били затворени по неколико дана, а потом су неке поубијали. Страх је био све већи и већи, неки парохијани су предавали молбе општини, да буду примљени у римокатоличку веру, те да их не терају са својих огњишта, пошто се било чуло, да ће оне који не буду примили римокатоличку веру прогонити из села.

Људи су бегали из кућа и спавали у пољу у шуми. Село (Уштице) је потпуно опустело. Међутим, сваке недеље и празника била је служба Божја и звук звона љутио је Хрвате.

8. јула 1941. године у 1 сат после поноћи дошли су у парохијски дом: 2 жандарма, 2 усташе, 1 таборник и 1 чиновник од Окружног уреда из среза Новска, и рекли ми, да сам, по наредби окружног начелника, са женом ухапшен. Сви су ушли у кућу и постали потпуни господари свега. Узели су све што је било у кући и пренели колима која су са њима дошла. Одузели су ми и уложну књижицу Поштанске штедионице Црквене општине на своту 3.700 дин. Ја сам се томе противио, али су почели да вичу на мене и даље су рекли да ћу добити већу казну. Када су изнели све из куће, усташе су са чиновником запечатили стан, а нама су рекли да се више не смемо враћати не само у свој стан него ни у парохију.

Када су нас превозили преко Саве за Јасеновац, један од усташа пришао ми је и рекао да је добро време за купање, а жена ме је држала за руку. Затим смо дошли у Јасеновац и смештени смо у кућу ратарске омладине, где смо били 3 дана, под строгим надзором жандарма са пушкама. Ујутру дошли су: чиновник из Новске од Окружног уреда, таборник, 2 усташе и 2 жандарма и рекли да се свучемо и почели да нас претресају. Узели су све што смо имали код себе. После тога су нам казали да одлазимо вечерњим возом у логор Цапраг. Тамо смо били неколико дана. Дошао је хрватски официр и рекао нам да нас избацује из логора. Моји протести нису ништа помагали и нас су избацили из логора. Ми смо тада пошли пешице до Сиска, а од Сиска возом до Загреба. Док смо путовали из Сиска, један усташа нарочито ме је пљунуо, назвавши ме влашким попом, и да све попове треба поубијати. У Загребу сам помоћу добрих људи добио пропусницу за Београд. На путу за Београд, док су нам контролисали пасоше, један од усташа хтео је да ме избаци из воза, али велики плач и молбе моје жене задржале су га од тога, те ме је само гурнуо и ја сам пао и разбио нос. Тако се завршило моје путовање. Али Бог је милостив и продужио ми је живот. „Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небесноје“.

7. августа 1941. године    Учтив

Велико Градиште (код Голубца) Протојереј Андреј Јаковљев, с.р.

парох Уштички Пакрачке епархије, а сада помоћник старешине цркве у Великом Градишту.

ИСКАЗ православног свештеника из села УШТИЦЕ код ЈАСЕНОВЦА, Андреја Јаковљева, протераног од усташа 8. јула 41. преко логора Цапрага у Србију, дат писмено 7. августа 41. (оригинал у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода… 1941—44).

Извор: Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990.  стр.80-81


Изјава свештеника Лазара Радовановића

Његовом Преосвештенству Господину Венијамину епиокопу браничевском — Пожаревац

Зовем се Лазар Ј. Радовановић, презвитер, рукоположен у чин презвитера дана 10/23 маја 1936. г. Пре мог доласка овамо био сам сталним парохом у Јасеновцу, архијерејоком намјесништву Ново-градишком, Епархији пакрачкој. За сталног пароха јасеновачког постав- љен сам декретом Његовог Преосвештенства Господина Саве као администратора Епархије пакрачке дана 12. марта 1941. г. Е. Бр. 179 из 1941. г. На овом положају остао сам све до 1/14 јуна т. г. (1941) када сам, услед неподношљивих прилика које су снашле тамошњи народ наш и св. Цркву, морао напустити своје место службовања и доћи овамо да би спасао себе и своје најближе од страхота које су нам тамо биле припремане. Те страхоте биле су припремане ме- ни, само и искључиво еамо због тога што сам православни свештеник и Србин, а мојој породици што је Српска православна свештеничка породица.

По успостављању Независне Државе Хрватске изгледало је да ће наш тамошњи народ, и ако свесно запостављен, ипак имати неких права па бар и у исповедању своје вере и вршењу својих верских дужности. То мећутим није остало дуго. Већ након неколико дана имао сам прилику да се лично уверим. Наводим следећи случај. Другог дана Усекрса о. г. (14. априла 1941), у жељи да одржим што коректније односе са политичком влашћу, с једне стране, а да се уверим како се на православље и православце гледа, с друге стране, обратио сам се месном „Усташком табору” с молбом да ми се дозволи традиционално провоћење литије кроз место (Јасеновац) до месног гробља, где би према постојећем тамо обичају имали да се изврше мали помени са преливањем гробова умрлих мојих парохијана, а већ према жељама њихове родбине. Таборник, мећутим, тамошњи, у неудомици шта да учини, обратио се „Усташком стожеру” у Новској за савет по овом питању. Не могавши да сачекам одго- вор, морао сам да отпочнем св. литургију, оставивши у дужност црквеном тутору да прими одговор те да ме благовремено обавијести. И одговор је стигао, али не по тутору писмено, како сам ја то замишљао, него на један уистину бласфемичан начин. За време евхаристијског канона ушао је у цркву пуну народа месни таборник, са шљемом на глави и припасаним револвером, и упутио се право к мени у олтар. Нисам уопће тога часа могао са њиме да разговарам, него сам му дао знак да сачека док не прођу ови најсветији моменти свете литургије. Тек после „И сподоби нас Владико…” за време читања „Оченаша…” саопштио ми је да литију не смем и не могу водити из виших разлога, о чему сам по завршеној молитви обавестио моје парохијане, који су једва прибрани од узбуђења, примили ово са великим жаљењем. Став (усташа) према светој Цркви овог момента био ми је очито јасан.

Одмах иза овог случаја следило је низ других најстрожијих законских одредаба, према којима је, например, најстрожије забрањена свака даља употреба ћирилице, те да се матичне књиге као и целокупна црквена администрација има водити само латиницом. Касније, да сви православци имају поднети молбе за прелаз у католичанство, и друге сличне.

Дана 12/25 априла тек. год. (1941) увече око 22 часа ушли су три усташе у моје двориште, стали под кухињски прозор и нагло ме позвали да отворим. Отворио сам прозор и из мрака видео сам у себе уперене две пушчане цеви. Упитан, ко се овог момента налази код мене, одговорио сам: нико. У кухињи се, мећутим, налазила моја мајка и супруга, док су деца већ била поспала. Позвали су поново да отворим врата да би се уверили у истинитост мога одговора. Када сам отворио, они су прегледали сва оделења, те стварно не нашавши никога страног, сем нас укућане, упитали су: какав се сада међу нама водио разговор. Одговорио сам: о сасма безначајним стварима, што су они одобрили, јер су вероватно све под прозором дуже времена слушали. Тада су ми саопштили да се од тог дана у мојој кући не смеју водити никакви важни разговори, као рецимо о пропалој Југославији, нашто сам одговорио да то ни раније није чињено па да неће ни у будуће. Но овим се ипак хтело једно. Пре тога у моју кућу долазиле су месне девојчице, свршене ученице основне школе, које сам ја у два гласа обучавао у црквеном појању. Намера је, дакле, била прозирна, као што сам то доцније и сазнао, да ме се те вечери заједно са девојчицама баци у затвор, девојчице би доцније биле пуштене, а ја као „опасан” био отправљен у неки конц-логор.

Два дана после овог случаја, трагајући по месту за оружјем, ушли су у мој стан пет усташа са два њемачка војника позивајући ме да предам оружје у колико га имам. Том приликом сам изјавио да оружје никада у својој кући нисам имао, да га сад немам, те да га не желим ни имати, јер сам ја свештеник чије је оружје крст часни и блага реч. После кратког претреса уверили су се у истинитост мојих речи, а онда ми наредили да одмах скинем и предам у општину слике, историјске: „Продор на Добром Пољу” и „Повлачење кроз Албанију”, које су висиле у мојој трпезарији. Усто су усташе захтевали да и моју славску икону, св. Четвородневног Лазара, такоће предам, што њемачки војници нису дозволили, рекавши да је то икона и као таква да мора да остане у кући. Историјске слике одмах сам предао, а онда се прешло у канцеларију парохијске управе. Прво је запечаћена моја лична библиотека, која се налазила у једном ормару, а онда и парохијска библиотека, чија је вредност данас најскромније речено бар 50.000 динара. Печаћењу ових библиотека противили су се и њемачки војници, говорећи са тумачем да је то непотребно, јер да сам ја свештеник те да је потребно да имам при руци библиотеку ради састава проповеди, те своје властите наобразбе. Упитан од њих, њемачких војника, да ли имам против овога печаћења што, одговорио сам да немам, и ормани су запечаћени. Но када су усташе хтели да запечате и орман са парохијском архивом и матицама, њемачки војници су се овом одлучно успротивили, тако да је тај орман остао отпечаћен и тиме био омогућен даљи рад парохијске управе. Прозрео сам и овог пута жељу усташа, да ми се и на овај начин онемогући даљи рад.

Неколико дана иза овога умро је у Загребу наш бивши, угледни мештанин, трговац, велики добротвор „Привредника”, а највећи добротвор самог места Јасеновца. Та његова доброта огледала се је сваке године о празнику Врбице, кад је он слао по 10.000 динара да се из тог новца заодену сирота деца. И том приликом одевана су не само православна него равномерно и католичка деца. Сем тога, мало ко од мештана да није имао велике помоћи од овог човека а нарочито Црквена општина и црква Јасеновачка, при којој је он подигао већим делом о свом трошку „Српски дом“, у коме су биле концентрисане све културне и хумане установе нашег места. Тај добротвор звао се Лазар Бачић, а био је дугогодишњи претседник наше црквене општине. Његов синовац Озрен Бачић, индустријалац и садашњи претседник Црквене општине, у споразуму са мном дао је, у знак жалости, извјесити на цркву црну заставу. Застава је извешена већ доцкан увече, јер тог дана звонар није био код куће. Исте ноћи, тачно у 12 и 15 часова, одјекнули су ударци по мојим прозорима, а онда се чуло неколико повика: „Попе, устај попе“. Устао сам, отворио прозор и видео четири усташе, који су ме одмах упитали: ко је извесио црну заставу на цркви и због чега? Ја сам им тада образложио ствар, но када су саслушали, одговорили су да је ма за кога другог нека виси, али пошто је за Лазу Бачића, то нека одмах идем на торањ да је скинем. Ја сам ово одбијо, бојећи се састанка са њима, него сам одговорио да ће застава рано изјутра бити скинута. Не могавши другчије ријешити ово питање, упутио сам их старом звонару, за кога сам био мање-више сигуран да му се неће ништа хрћаво десити, па нека он скине заставу. |То су и учинили, звонар је ноћу одмах скинуо заставу, а према њиховом захтеву морао је одмах да однесе Српску заставу са огњилима (црквену), у општину, где је, како сам касније чуо, спаљена. Сад ми је већ сасма јасно било да ме се жели ухватити у клопку било на који начин. То ми је чак било индиректно и јављено, те преко дана нисам никуда излазио, а ноћу сам се крио на скровитим местима како не бих ни крив ни дужан бесциљно изгубио главу.

То је тако трајало око 20 дана, када сам дознао да ми је први сапарох и друг, почивши јереј Зјалић Славко, ухапшен, наводно као антидржавни човек, те да ће бити у најскоријем времену макнут. Не могавши више да издржим овакву тортуру себе и својих, решио сам да коначно испитам шта се мисли са мном и мојом породицом.

У ту сврху нашао сам човека који је наоко добро стајао са таборником, те ме је овај благовремено обавијестио да се чим пре склоним, јер да ми прети неодложна опасност.

Тих дана дошла је к мени моја сестра, која иначе стално живи у Београду, а чија су деца била дошла к мени још после бомбардовања Београда. Отишао сам са њоме у усташки табор да јој потврдим долазак и повратак, а уједно, пошто имаде троје мале деце, молио сам да ми даду „пропусницу” да би ју испратио до Земуна, да бих тамо свршио нешто свога посла, те да бих се трећег дана вратио. Ту ми рекоше да они немају потребне формуларе, него да ће дозволити моме брату нека оде у стожер у Новску те нека тамо потражи потребну пропусницу. Брат је отишао, али се вратио без резултата. Исте вечери сам дознао да ћу сутрадан бити ухапшен. Не хотећи то да доживим невин, спремио сам се исте вечери са сестром, њезином децом, мојом децом и супругом и кренуо у правцу Београда, препуштајући се у руке Божије. И Господу нека је слава, ја сам са породицом, иако окрњеном, ипак срећно стигао жељеном циљу.

Трећег дана стигао је и мој брат, богослов IV године, такоће срећно умакавши. Још са врата ми саопштио да сам следећег јутра био тражен. Те, наиме, ноћу када сам ја отпутовао, убијен је мој сапарох и друг Зјалић Славко, натоварен са још петорицом људи, доведен у Јасеновац и бачен у Саву. Тој судбини ни ја не бих умакао да нисам отпутовао на време. Напомињем, да је баш тих дана стигло строго наређење да сви православци имају одмах поднети молбе за прелаз, односно пријем, у римокатоличку вјеру, уз опомену да ће они који ово одбију искусити најтеже казне. Престала је, дакле, свака потреба за свештенством нашим тамо, те сам у споразуму са члановима црквено-општинског савјета и одбора морао ово учинити, јер понављам изгубио бих главу. Без икаква циља, а чисто због садизма насилника.

Одмах по успостави Независне Државе Хрватске позвано је све становништво да имаде предати властима оружје како војно тако и цивилно, што је без одлагања чињено. У гомилама доношено је оружје и муниција, војна спрема и остало и предавано усташком табору. Када је већ било сакупљено све, почело се је наређивати људима да доносе и оружје које они уопште нису имали. Из тог разлога био је похашен велики број људи из места (Јаееновца) и околине, тако да је било случајева када су и по 70 људи били затворени у затвор, чија је површина износила евега 22 метра кв., и то по неколико дана без хране и воде, изнуђивајући од њих, кад већ немају тражено оружје, извесне суме новца, које су се кретале измећу 500 и 30.000 (хиљада) динара. Људи су у почетку плаћали, а кад је нестало новца почела су да стижу и уцењивачка писма са претњама да ће сваки бити убијен ко се не одазове налогу изложеном у оваквом уцењивачком писму. Не могавши новчано одговорити, отпочела су заиста убиства. Другог дана Духова (2. јуна 1941) убијен је секретар наше црквене општине, иначе угледан граћанин и бивши дуго- годишњи опћиноки бележник — мој крштени кум Келић Лазар, са 70-двогодишњим Грујић Буром, такоће виђенијим мештанином, и још тројицом угледнијих људи. Те ноћи убијени су бачени у Саву, а након два дана испловили на површину реке у близини самог Јасеновца. Ово су видели људи који су пролазили у своја поља на рад, обавестили њихове породице, али ове их нису смеле сахранити, па чак ни одати макаква знака жалости, него им је речено да имају о свему ћутати, носити хаљине светле боје, па чак у већини случајева црвене боје. Касније сам сазнао да је у овој групи требао бити смакнут и претседник Црквене опћине и још неки виђенији људи, који су благовремено напустили све своје имање и без ичега побегли овамо у Србију.

Великом заузимљивошћу и живом акцијом почившег јереја Зјалића била је саграћена у Новској нова православна црква, која још није била освећеиа. Да би се и на тај начин испољила мржња према светом православљу било је наређено да се црква потпуно разруши, а материјал разнесе појединцима Хрватима за њихове потребе. На овом мучном и богомрском паслу морали су радити сви православни становници места Новске, па чак и они православци који би се тог дана случајно тамо нашли, па било одакле они били.

Уз то сам имао прилике видети страшне призоре на реци Сави, којом су у масама пловили убијени људи, жене, па и деца повезани једно за друго. Видео сам три свештеника већ у стадију распадања, и то двојицу са црвеним и једног са плавим појасом, везане жицом један за другога, док је најмлаћем био забоден кроз појас у трбух штап са хрватоком заставицом на којој је писало: „Вођа пута”. — Мислило се је вођа пута за Београд. — Сличних случајева било је безброј. Први леш који је пропливао покрај нашег места (Јасеновца) био је такоће, како изгледа, леш неког од браће свештеника наших, који је ниже села ухваћен и на брегу Саве сахрањен. Већ у распадању, имао је с једне стране лепу плаву браду, али потпуно наг да не могу у свему устврдити да је био свештеник. Сутрадан, међутим, изашло је најстрожије нарећење да ће сваки онај ко ухвати пловећи леш, у намери да га сахрани, бити најстрожије кажњен. Из тог разлога били су понова бачени у реку они лешеви који су у току јутра били привучени (обали) ради сахране.

Суседна места преко Саве у Босни такоће су тешко страдала, њихови свештеници као таоци отпраћени су у казнени завод у Старој Градишци или „Црну кућу” у Бања Луци, са многим виђенијим људима. Архијерејски замјеник из Пакраца, Станојевић Јован, са још двојицом свештеника, Ландупом и Рајичевићем, спроведен је у логор у Копривницу, одакле се није вратио.

Изнео сам у бледој слици све оно што је предходило мом одласку (14. јуна 1941.) уверен да ће Ваше Преосвештенство, обзиром на изнешено чињеничко стање, схватити и правилно разумети повод мом доласку овамо, а подједно предочити себи ону страшну слику и стање у коме се наша света Црква и народ с ону страну Саве и Дрине налази.

Цјелујући свету десницу Вашег Преосвештенства, најпонизнији

У Поповцу 8/21. јула 1941. г.                                            јереј Лазар Ј. Радовановић с.р.

(код Пожаревца)                                          в.д. привр. пароха поповачког.

(Архив Св. Синода за 1941—45)

Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990.  стр.75-79

ИСКАЗ православног свештеника из ЈАСЕНОВЦА, Лазара Радовановића, пошто је 14. јуна 1941. избегао из НДХ у Србију, дат писмено 21. јула 41. (оверена копија у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода за прикупљање података о страдању Српског народа, 1941—45). 

ЗАПИСНИК од 1. јула 1942. састављен у Комесаријату за избеглице у Београду

Страдање Срба у селима Јасеновац и Уштица
ЗАПИСНИК од 1. јула 1942. састављен у Комесаријату за избеглице у Београду по исказу две групе избеглих Срба из тих места (1. и 2. јула 1942).

14 Срба земљорадника из Јасеновца: Радуловић Глишо и Михајло, Дрљача Петар, Тривунчић Симо, Батар Константин и Никола, Седларић Петар, Мачкић Стево и Симо, Шестановић Васо, Видаковић Никола, Корица Марко, Рокић Јово и Нукалац Никола; и са њима још 9 Срба земљорадника из Уштице: Растовац Никола и Тешо, Рашинац Петар, Димитрић Коста, Вучинић Стево, Божичић Симо, Радуловић Јово, Унучанин Миле и Томашевић Буро — дали су следећи заједнички исказ:
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.83-88

„Одмах након успоставе Независне државе Хрватске појавили су се у Јасеновцу усташе. У усташке редове ступили су већина домаћих Хрвата под водством Видаковић Николе, земљорадник из Уштица, крај Јасеновца. Овај Видаковић обнаша част усташког таборника, а уједно и општинског начелника у Јасеновцу. Усташе су почеле одмах прогонити Србе.
Два до три дана након успоставе Независне државе Хрватске (април 1941) усташе су затвориле Келића Лазара, општинског бележника у пензији у Јасеновцу. Њега су неко време држали у затвору и тамо злостављали, а затим су га пустили кући. Поново су га затворили, злостављали и пусгили кући. На 1. јуна 1941. године увече усташе су по трећи пут затворили наведенога Келића Лазара. Ту исту вечер затворили су још: Драчу Милана, званичника шумске управе; Нукалац Буру, лугара; Грујичић Буру, трговца, те Рашинац Јову, лугара. Прва четворица су из Јасеновца, а потоњи је из Уштице крај Јасеновца. Усташе су исте ноћи наведену петорицу Срба извели из затвора и довели на обалу реке Саве крај Јасеновца, где су их убили и њихове лешеве бацили у воду. Букалаца Буро је био само теже рањен у ногу, па се је пливањем спасао из воде и дошао кући, те испричао шта се је догодило њему и његовим друговима. Он се је после тога крио пред усташама у Босни, где се је лечио, а после је прешао у Јасеновац. На 8. маја 1942. године усташе су га пронашли у штали једнога Хрвата, где је био сакривен и тамо га убили.
Сутрадан, тј. на 2. јуна 1941. године породице убијених Срба, не знајући за то (да су побијени), донели су им у општину храну, а општински начелник наведени Видаковић Никола, казао је тим породицама да су Немци наведене Србе преузели и отпремили у Немачку.

Ова убиства извршили су: Видаковић Никола, општински начелник; Ракарић Карло, општински стражар; Драгић Иван, општински стражар; Драгић Мијо, сељак и заменик општинеког начелника; Ракарић Матија, земљорадник; Цветковић Иван, земљорадник — сви из Јасеновца, те Шимчић Петар, те Југовић Стјепан, земљорадници из Уштице. Иако су убице читавој општини биле добро познате, нико никакове истраге о томе није водио.
Још у месецу мају 1941. године усташе су затворили око 100 Срба сељака из општине Јасеновачке под изликом да имају сакривено оружје. Држали су их неколико дана у затвору, а затим их пустили кући, након што им је сваки од њих морао положити становиту своту новца. Сваки је морао платити усташама двије хиљаде динара, већ према својем имовном положају. И ми смо били тада затворени и морали смо се из затвора искупити. После тога сви ми Срби из Јасеновачке општине морали смо ићи 14 дана на присилан рад. Поправљали смо пут крај обале реке Саве. Хрвати нису морали поправљати тај пут. Пошто смо поправљали наведени пут, морали смо ићи сви радити полске послове Хрватима, а то су морале чинити и наше породице. Сав овај посао морали смо обављати забадава и о нашем трошку. Чак смо се морали и сами хранити, те семе им давати.
У месецу августу 1941. године срео је усташа Брнић Јово, звани „Чачун“, на путу у Јасеновцу Јакшића Илију, жељезничара из Уштице, којега је одвео у усташки логор и ту га је усташа Брнић са осталим усташама страшно злостављао. Усташе су овоме Јакшићу са клијештима кидали комаде меса са тела. Јакшић је тако 4 дана био злостављан у усташком стану, и од злостављања задобио је велике ране по читавом телу. Након ужасног мучења од 4 дана, усташе су Јакшића из усташког стана избацили на улицу у блато. Јакшић је остао лежати у блату, јер од задобијених повреда није могао ићи. Случајно је туда пролазио Растовац Богдан, земљорадник из Уштице, и он је Јакшића однесао кући. После тога је Јакшић 8 месеци одлежао у кревету.
У месецу септембру 1941. године усташе су ухватиле Божичића Гојка, свирача из Јасеновца, којега су одвели у поље звано „Брочке Јесенине“, наредили му да сам ископа јаму, а затим га убили и закопали у ту јаму.
У месецу октобру 1941. године провалиле су усташе по ноћи у стан Познановића Мојсија, железничара из Уштице, који је баш ту исту ноћ дошао из службе. Усташе су Познановић Мојсију и његовог сина Марка одвели у усташки стан, где су их страховито тукли, а након тога Мојсију су исту ноћ убили и закопали у башти парохијског стана, где се налази усташки стан, а његовог сина Марка одвели су у логор, у Крапје, где је био три месеца, а након тога је пуштен кући. Он је поновно на 8. маја 1942. године ухапшен са ос- талима и одведен у логор.
У месецу јануару 1942. године провалили су усташе по ноћи у чић Васе, земљорадника из Јасеновца, и одвели њега и његову жену Драгињу. Њега су одмах исте ноћи убили у логору Јасеновац, а његову жену су отерали у логор у Стару Градишку и о њезиној судбини се више ништа не зна. После тога усташе су сву његову имовину опљачкали и превезли у усташки стан, а у његову кућу уселили су једног страног усташу са породицом и тај усташа и данас његово имање ужива.
У месецу јануару 1942. године провалили су усташе по ноћи у кућу Дедовић Кристине из Јасеновца, старице од 70 година, која је сама становала у својој кући. Усташе су ову старицу заклали и њезин леш бацили у Саву, а њезину имовину опљачкали. У месецу августу 1941. године па даље, силили су нас усташе, уз потпору општинских власти, да пређемо на римокатоличку веру, па да нам се после тога неће ништа догодити. Сви Срби из Јасеновачке општине, да би спасили своје животе, прешли су на римокатоличку веру, па тако и ми. На римокатолички Божић (крајем 1941) морали смо се чисто обући и ићи у римокатоличку цркву, а православни Божић нисмо смели славити. Усташе и домаћи римокатолици су нас надзирали, да ли славимо прописно римокатоличке свеце, те да ли можда не славимо православне свеце. То је исто било и о Ускрсу (1942).
Прошле године у јесен (1941) усташе су порушиле српоко-православне цркве у Јасеновацу, Уштици, Хрватској Дубици, Рајићу, Пакленици, Градини, Окучанима, Богићевцу, Смртићима, Новој Градишки и Новској.
Усташе су ужасно пљачкали Србе у Јасеновачкој општини. Отимали су новац, робу, жито, брашно, маст, сир и све остало. У овом пљачкању Срба нарочито се истакао усташа Шимчић Петар, земљорадник из Уштице. Он је залазио у српске куће и отимао Србима готов новац. Ако који није имао новаца да му даде, онда је морао навести имена оних Срба који су продали благо, или што друго, па имају новаца. Шимчић је онда одлазио оним Србима и отимао од њих новац. Осим тога Срби су морали њему забадава орати, копати, жети, косити и све пољоке послове му обављати и то све о својој храни.
У ноћи од 5. на 6. маја 1942. године усташе су из обести пуцали у месту Јасеновцу. Са пуцањем наставили су и у ноћи од 6. на 7. маја, те 7. на 8. маја 1942. године. На 7. маја 1942. год. у вече усташе су блокирали Јасеновац и Уштице, тако да нитко није могао изаћи ван. За ово пуцање окривили су Србе, што је међутим била лаж, јер од Срба није нитко пуцао, а нити имао оружја.
На 8. маја 1942. год. напали су усташе на кућу Боројевића Јове, окривљујући га да је он пуцао из своје куће. Боројевић је то порицао, бранећи се да он није пуцао, јер да нема нити оружја у кући. Усташе су тада убили на кућном прагу Јованова сина Гавру, а Јована су одвели у логор у Јасеновац и тамо га убили пред нашим очима, након што су га пре тога свакојако мучили. После тога исти дан довели су у логор и читаву Јованову породицу, и то: снаху Мару, те њезиних троје деце и њихову комшиницу Видаковић Анђу. Јованова жена била је тада одсутна од своје куће код своје удате ћерке и тако се спасила. После убиства Јованова, усташе су у логору Јасеновачком одвојили снају Јованову, снају Мару и њених троје деце, и то: Велинку, Наду и Стевана, те њихову комшиницу Видаковић Анђу, те их све поклали, а њихове лешеве су бацили у пећ од циглане и тамо спалили.
Исти дан, тј. 8. маја 1942. год. настало је хапшење свих Српских породица у Јасеиовцу, а затим у Уштици. Тада смо ухапшени и ми и наше породппе. Нису нам дозволили да било што са собом понесемо, говорећи нам да ћемо ићи само на преслушавање, а после тога да ћемо се одмах вратити својим кућама. Све српске породице из ових двају села отпремили су усташе у логор у Јасеновац. Сутрадан, тј. на 9. маја 1942. године одвојили су од нас жене и децу и отпремили их у логор у Стару Градишку, а ми остали мушкарци остали смо у логору у Јасеновцу. У логору су нам усташе одузели сав новац и друге ствари, што су код нас нашли, па и храну коју смо са собом понели. Ако је нетко имао још које одело код себе и рубље, и то су му одузели. Видели смо како су усташе новац, који су код нас нашли и одузели, те сатове и ножеве, похлепно трпали у своје џепове.
Након што су усташе све Српске породице из Јасеновца и Уштице отпремили у логоре, зашли су по српаким домовима и пљачкали све што су тамо нашли. После тога су све наше куће запечатили.
У логору у Јасеновцу остали смо до 17. маја 1942. год. када смо отпремљееи у Земун. За време нашег боравка у логору у Јасеновцу било је и случајева убијања. Усташе су нарочито убијали мушкарце старе и за рад неспособне, као и оне који су имали какове телесне мане. Тако су усташе убили у то време Рајчевића Саву, земљорадника из Јасеновца, старог преко 70 година; Ристића Николу, земљорадника из Јасеновца, који је такоћер био стар преко 70 година. Иза нас је остало у Јасеновцу још око 20 старих и за рад неспособних људи, за које ми не знамо шта је са њима било, али верујемо да су и они убијени, јер нису били способни за рад, а усташе тврде да у усташкој Хрватској не смије живети нико ко није способан за рад. Док смо боравили у логору у Јасеновцу усташе су нас тукли. Мећу осталим усташама тукао нас је један муслиман из Босне, обучен у усташку униформу, који је имао највише 15 година, а када нас је тукао називао нас је „курвино копиле“.
Наше породице, тј. наше жене и деца отпремљени су још на 9. маја 1942. год. у логор у Стару Градишку и ми о њиховој судбини ништа не знамо. Села Јасеновац и Уштице тако су по усташама потпуно очишћени од Срба. Наша имовина је потпуно упропашћена, за наше породице ништа не знамо.
У Земуну смо били смештени у бараке на сајмишту и данас смо из Земуна преведени у Београд.
Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Видаковић Никола, земљорадник из Уштице, општински начелник у Јасеновцу и усташки таборник; Драгић Мијо, земљорадник; Ракарић Матија, земљорадник, и његов брат Карло, општински стражар; Пајор Иван, берберин; Цветковић Иван, земљорадник; Катушић Мијо, земљорадник; Крнић Јозо и његов брат Мијо, земљорадник; Мачковић Балтазар, земљорадник; Дамјановић Антун, земљорадник, Ракарић Буро, опанчар; Драгић Антон, општински писар; Драгић Иван, општински стражар; Драгић Буро, земљорадник; Катушић Петар, земљорад- ник; Катушић Флоријан, земљорадник; Шимић Буро, земљорадник; Мачковић Матија, лугар; Јањушић Милан, лугар; Југовић Буро, лугар; Ребровић Мирко, ковач; Шеповић Мијо, земљорадник; Драгић Стипо, обућар; Пиктија Мато, обућар; Драгић Мајо, кројач; Јању- пшћ Милан, железничар; Катушић Мирко, земљорадник; Шеповић Буро, земљорадник; Пиктија Никола, ременар, те његов син Никола; Шимић Фрањо, земљорадник; Катушић Петар, звани „Мали“; Катушић Стипо, земљорадник; Драгић Стипо, обућар; Драгић Емерик, земљорадник; Драгић Марко, земљорадник; Матијашевић Петар, земљорадник; Фокт Стјепан, бивши општински писар; Фокт Мијо, жељезничар; Билас Илија, жељезничар; Фокт Драган, полицијски стражар у Загребу; Билас Фабијан, те његов син Петар, земљорад- ници; Цвитковић Стјепан, земљорадник; Ребровић Петар, ковач; Драгић Мартин, земљорадник; Шеповић Никола, земљорадник — сви из Јасеновца. Затим: Шимчић Петар, Чевизовић Винко, Југовић Стје- пан, Југовић Мартин, Југовић Мијо, Југовић Петар, Арчабић Стје- пан, Шимчић Никола, те његов син Томо, Шантић Мујо, Видаковић Мате, Шантић Павао, Турчић Андрија, Турчић Стјепан, Шимчић Карло, Ловрић Адам, Шимчић Стјепан — сви земљорадници из Уш- тице, те Јурић Мијо, жељезничар из Уштице.
Показали су се као пријатељи Срба и спасавали нас, колико су год могли: Шеповић Антон, општински бележник из Јасеновца; Ланг Никола, земљорадник из Јасеновца; Матијашевић Мијо, те Катушић Станко, звани „Милош“, оба из Јасеновца земљорадници; Мачковић Буро млаћи, такоћер земљорадник из Јасеновца, те Југовић Мато, Шимчић Винко, Шимчић Лука, земљорадници из Уштице.
Друго нам није познато, а на исказано и прочитано нам можемо се и заклети.
(У наставку следе 23 потписа)

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд,