Последњи месец

 

Април 1945. године био је последњи месец постојања логора. Овај кратак период обележило је ужурбано прикривање трагова злочина. Откопаване су масовне гробнице и спаљивани земни остаци раније убијених заточеника. На овај начин жртве као да су убијане по други пут. 21. априла 1945. извршена је ликвидација свих преосталих жена у Логору III Циглана. Наредног 22. априла око 600 од укупно 1073 преостала логораша покушали су пробој из овог логора. До слободе успело је да се пробије њих 106. Сви остали су убијени. Истог дана извршен је пробој и у логору Кожара. Од 167 заточеника овог логора  пробој је преживјело само њих 11. Следећег 23. априла логор је миниран и запаљен. Готово у исто време усташе су напустиле логор Стара Градишка, након чега су у њега ушле јединице Народноослободилачке војске. Први батаљон 4. српске ударне бригаде без борбе ушао је 2. маја у потпуно пуст Логор III и место Јасеновац.

На слици: капија Логора III Циглана након његовог ослобођења.

Снимљено почетком маја 1945.

Фото: Архив Југославије, инв. бр. 10364

Ослобођење логора

Логор Јасеновац је ослобођен тек у завршним борбама за ослобођење Југославије: јединице 25. ударне бродске бригаде 28. дивизије 2. југословенске армије заузеле су 23. априла 1945. концентрациони логор Стара Градишка, а јединице 4. српске бригаде 21. дивизије 1. југословенске армије 2. маја 1945. концентрациони логор Јасеновац. Тако је логор Јасеновац ослобођен онда када и сви други велики логори у Европи у склопу завршних борби за ослобођење Југославије. Злочини и грозоте које су усташе починиле подстакли су борце на нове подвиге, будили жељу да што пре ослободе преостали део земље и казне ухваћене злочинце.

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига III, стр. 694

На слици: ограда од бодљикаве жице логора Циглана после његовог ослобођења
Фото: Музеј жртава геноцида, инв. бр. 130

Ликвидација Логора III

Посљедња група жена ликвидирана је 21. травња 1945. Истога дана сви преостали мушки заточеници (на вечерњој прозивки било је још само 1073 живих заточеника) премјештени су у зидану двокатницу у источном дијелу логора. Око 10 сати ујутро 22. травња 1945. године око 600 посљедњих заточеника одлучило се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживјело 106. Сви остали убијени су на путу од логорске зграде до источних логорских врата, на ливадама према Кошутарици, или су се потпуно изнемогли утопили у хладној ријеци Сави. Око 470 болесних, старих и немоћних зато­ ченика није суђеловало у пробоју. Њихова судбина потпуно је непозната. Вјеројатно су били убијени и спаљени заједно с логорским објектима.

Устога дана, само неколико сати касније, пробој су извршили и последњи заточеници Кожаре. Од 167 заточеника пробој је преживјело само њих 11. Према бројчаним показатељима о броју посљедњих заточеника Логора ИИИ Циглана, наведеним у сјећањима логораша, након убојства посљедњих жена у логом, преостало је 1.240 мушких заточеника. Како је пробој преживјело само 117 логораша, долазимо до застра­ шујуће бројке од 1.223 мушкараца који су изгубили живот у посљедњем дану постојања логора.

У самом мјесту Јасеновац преостало је још неколико заточеника на раду у усташкој болници и механичкој радионици Брзи склоп. Повлачећи се према Загребу, пред доласком јединица Југославенске армије, усташке су постројбе остављајући лешеве и рушевине напустиле Концентрациони логор и само мјесто Јасеновац. Са собом су повели и дио посљедњих заточеника логора.

Фотомонографија, Наташа Матаушић, стр.114-115

Ноћ пред пробој

СУТРА ЋЕ СЕ СВЕ ЗНАТИ

Заточеници су уморни од свега што су видјели, од свега што су доживјели, од свега што их очекује. Изгледа као да нитко више не вјерује да би се могли спасити. Ипак, и у тим тренуцима, било је заточеника који су још вјеровали у то да нећемо сви бити побијени. Те ноћи се то није видјело, али се видјело сутрадан.

Чудновато је колико може бити јака та нада у неко чудо, чудо које се не може очекивати, иако све што се види указује јасно само на један једини излаз, неизбјежност ликвидације свих преосталих заточеника. Опет је завладао мир. Свуда царује тишина прољетне ноћи. Само се негдје с истока почиње јављати вјетар који хуји око осамљених зграда које су се испријечиле на његову путу. Понеки заточеник спава, понеки лежи и буљи у таму, понеки пуши, ако има што. Сваки проводи вријеме како сам зна и умије, и чека. Чека сутрашњи дан и нешто што ће се догодити, а нитко не зна што је то. Свима је јасно: ово је посљедња ноћ у логору. Сутра логора више неће бити. А заточеника? То ће се знати сутра. Јер, док је жив, човјек се нечему нада, нешто очекује. Не мора то бити чудо, али мора бити нешто неочекивано. Хоће ли сада, у овим увјетима, логорској организацији успјети учинити оно што до сада никако није могла? Хоће ли се моћи организирати напад на стражу?

 

Чедомир Хубер, Био сам заточеник логора Јасеновац, стр. 73

Пробој на челу са Антом Бакотићем
– Мислим, другови, да више нема ни једне будале, која би сумњала у постојање одлуке за нашу врло скору масовну ликвидацију и то минирањем зграде и затим паљење оних који још остану рањени и живи. Према томе, другови, за извођење продора остало нам је врло мало времена.

По договореном плану, прво требало је ликвидирати стражу испред врата. Ликвидацију страже ће извршити другови Миле Ристић и Раде Кесић. Едо Сојер че пресјећи све водове електричне струје, угасити свјетлост да се извана не би видјело наше кретање унутар зграде. Остали дио плана је: јурис кроз врата и заокрет на лијево у правцу бункера на нашем продору према Кошутарици по цести и насипу низ Саву.

Нитко није у стању предвидјети што ће се на том продору догодити, да ли ће наши другови затвореници, толико исцрпљени и ослабљени, бити у стању да се ухвате у коштац са усташама.

– Друже Анто, ти си наш командант продора. Ми ћемо дисциплинирано, као комунисти, све наредбе извршити. Ти одреди и час продора.

У припремии извршењу плана учествовали су: Фрањо Богдан, електричар из Сиска, Чедо Хубер из Земуна, Миливој Адамовић “Сељо” из Сријема, Миле Ристић из Нове Тополе.

У 11 сати у ноћи чуле су се читаве серије експлозија, да се сва зграда тресла. Испод крова примјетили су големи пожар који је захватио скоро читави западни дио логора.

– Усташе дижу логор у зрак и пале све иза себе – отворено је сада говорио Анте Бакотић, идући кроз собе. И ми смо, другови, минирани, и нас ће за који час запалити, да живи изгоримо као што су и наше другарице синоћ.

– Нема другог излаза, него да направимо продор. Да први јурнемо на њих, прије него нас они дигну у зрак. Нетко ће се од нас сигурно спасити и то је доста, јер ће остати живи свједоци ових злочина. Ми комунисти идемо први. Ми ћемо, по свој прилици, бити први и покошени. Дужност преживјелих је да партизанима јаве само голу истину.

Анте Бакотић, вођа устанка и организатор продорног јуриша био је лијеп, висок младић, с ватреним црним очима. Веома покретан и интелигентан. Својом појавом улијевао је повјерење и поуздање у овим безизлазним приликама. Улијевао је затвореницима вјеру у саме себе, у своје властите снаге. Улијевао је тим немоћним људима одважност и онда када су неки затвореници песимистички гледали на идеју јуришања, на побуну, на бункере, бајонете, митраљезе. Бакотић је подизао дух код тих скрханих људи.

Многи су ми преживјели затвореницл и свједоци пробоја причали и описивали те величанствено-ужасне моменте. Манифестација колективне људске психе избила је на видјело. У тим судбоносним тренуцима наједном се расхукао и отворио неки непознати гејзир енергије и код онлх сасвим немоћних и слабих људи. Из психотичне снаге куљала је енергија на јуриш куда било, на шта било.

Испитивањем није се могло дознати зашто је устанак био одреден за 7 сати ујутро, 22. IV 1945. godine. Зашто јуриш није бло извршен по мраку. Та тајна остала је покопана са организаторима јуначког устанка.

Касно у ноћи од 21. на 22. ИВ извршена је, коначно, најнужнија организација устанка и продорног јуриша одређеног за седам сати ујутро 22. травња.

Преживјелом учеснику тога јуриша Марку Флајшакеру из Дарувара био је повјерен термин устанка од његова друга Дмитрија Ромањена.

Организатор травањске побуне, Анте Бакотић, пред зору је обилазио до крајности исцрпљену војску.

Опазивши да попушта екстаза и елан борбености, он их је почео поновно бодрити

– Или жив горјети као средњевјековна вјештица, или погинути у јуришу као прави борац, који је себи извојевао смрт какву он жели. Будите, другови, спремни на знак, тада навалимо. Тко остане, нек остане, а ми идемо само напријед. Не бојте се, другови, комунисти вас воде, они, који никада не издају свога друга викао је Сељо.

12 затвореника те ноћи помрло је од пренапетог узбудења, јер ослабљено срце није могло издржати такав напор.

Јуриш је започео тачно у 7,30 сати 22. IV 1945. (фуснота: Свједоци тога јуриша, њих 47 још су на животу, међу којима су неки давали податке за ову обраду: Хајро Крајина, Миле Ристиц, Јаво Стјепановић, Иво Ледић, Марко Флајшакер и други.)

– Хура, другови, напријед! За мном! – викнуо је Анте Бакотић, што је био и уговорени знак за напад и јуриш. Тада су групе комуниста навалиле према одређеном плану. У том су моменту били разбијени и изваљени прозори из зграде. Прво “оружје” биле су одваљене даске од лежаја. Одређени за ликвидацију стража већ су искочили кроз прозоре и одмах скакали на усташе. Друга група, с крамповима и лопатама, избијају врата. Двојицу стражара убијају и узимају од њих пушке и већ пуцају према другој двојици који су бјежали према заповједништву, пуцајући на логораше.

Миле Ристић је с Радом Кесићем убио стражаре. Побјегли стражари пуцају у збирну гомилу и већ пред вратима убијају неколико њих. Тако је продорни јуриш почео под неповољним околностима, јер су смијењени стражари, одмах прије времена, алармирали усташке јединице о побуни. Први је потрчао сам командант побуне Анте Бакотић, а одмах за њим Ристић М., Кесић Р., Цедо Хубер и скојевац Игнац Крцел, држећи у десној руци црвену заставицу, и други. Циљ је био дочепати се митраљеза, који туче по побуњеним затвореницима. У насталој гужви око митраљеза, Миле Ристић убија усташког митраљесца ножем, тако му отима бреду. Дјечак, мали Рајко, нашао се код Ристића и почео му додавати оквире и шаржере за бреду. Тада Ристић туче рафалом бункер, одакле му одговарају усташе бацањем бомби. Када је Ристић ућуткао бункер на десној страни цесте, окренуо се према кули вребачници, одакле су их почели тући, наносећи велике губитке логорашима, који су се пробијали према источном зиду логора. С те куле вребачнице и из самог гаја пред логором, отворена је са свих страна паклена ватра на затворенике. Прва се јуришна авангарда комуниста свјесно жртвовала за спасење остале масе затвореника. Унапријед су знали да ни један од њих неће остати у животу. Легендарна личност Анте Бакотић знао је да лду у сигурну смрт. Управо да није било тога жртвовања, никада се не би нл покренула та маса у такав нечувен напад голоруких на митраљезе.

Измеду зиданих зграда устасе нису могле узети све заточенике на нишан, али чим су изишли на брисани простор и потрчали према зиду, почели су да их туку унакрсно.

Тако је изгинула авангардна јуришна група, а с њом и организатор и инспиратор устанка Анте Бакотић. Управо, када су усташе биле забавље не убијањем те прве групе јуришних комуниста, пристигла је и остала маса затвореника.

Према раније израђеном плану, маса се логораша, која је излетјела на брисани простор, морала раздвојити на двије групе, а свака предвођена комунистима. Њихов је задатак био да се разбије гомилање логораśа, да се разриједе њихови редови и на тај се начин смањи број усташких погодака и усташама отежа прогон логораша преко те чистине.

Када су се двије групе логораша одвојиле једна од друге, прву су групу предводили загребачки комунисти, међу којима се налазио Владо Мишљеновић Тропар из Подравске Слатине. Та је група бјежала према Вахтарници, лијево од Саве према Стругу, а друга јуришала према десном углу насипа и Саве.

Усташе су тада отвориле урнебесну паљбу из бункера са зида и отрага, с десна из Градине по објема групама. Размак у дијагонали који је требала претрчати прва група, био је сувише велики. Тај је размак у катети за другу групу био много краћи, иако је она стајала под жеśћом ватром усташа. Тако нитко жив није досегао зид од прве групе. У тој групи је погину и Владо Мишљеновић Тропар.

Другој групи требало је око 500 метара да се дочепа зида. Тај је размак смрти и живота огроман. Под унакрсном ватром митраљеза, минобацача, бомби, та група се разређује. И рањени пузу према Сави, да се баце у ријеку и не допадну рањени у руке гестапоусташких садиста. Неки се даве, а неки су препливали Саву. Покољ заточеника је ужасан, али свакако мањи од оног који су им спремале усташе.

У тој пакленој ватри успјела се пред врата зида пробити група логораша, меду којима и Милан Ристић, Јово Стјепановић, Хајро Крајина, Миливој Адамовић Сељо, Едо Сојер, Раде Кесић, Фрањо Богдановић, Салко Бајрић, Чедо Хубер, Саво Делибашић, Милутин Стојаковић, Иво Дедић, Марко Флајшакер, те група партизана Мирка Бокшића из Дервенте и други.

Послије ужасног покоља затвореника на кошутаричком пољу, оно сретника који су се у заносу и очају пробили, чекала је јоś једна засједа, тзв, усташка вањска обрана са око 50 наоружаних усташа! Била је постављена против евентуалног напада партизана. Међу логорашима је било и заробљених партизана. Они су пришли партизанској тактици и почели поклицима:

– Навали, опколи, живе хватај!

– Изненађене усташе су тада почеле да бјеже од голоруких логораша. Они су бјежали у правцу зида, немајући времена ни да употребе своје оружје. Тада су логораши искористили ту ситуацију и голоруки појурили према шуми.

– Ма је И’ могуће, браћо, другови, да смо ми у нашој, партизанској шуми! У нашој шуми »слободи«! – почели су тада плакати као мала дјеца.

Група, која се иза њих пробијала, не знајући да постоји јоś и нека “вањска усташка обрана”, била је страшно изненађена. У тој се групи налазио и Марко Флајшакер. Они су били изненадени, када је иза грма пред њих искочио млади усташа, наперивши пушку на њих. Пушка је само шкљоцнула и није опалила, била је закочена Био је то страх или збуњеност. Тај моменат за логораше је био пресудан. Иза зида логора пробијала се посљедња група логораша, а пуцњава и галама су се све више стишавали и јењавали.

Усташке и њемачке јединице, стациониране у Јасеновцу и околини, чим су чуле пуцњаву у логору, сјатиле су се са свих страна да побију све логораше који су голоруки јуришали на усташке бајонете и цијеви.

Страшно јасеновачко поље било је прекривено лешевима изгинулих логораша. На јужној страни и нешто до половине зида према Вахтарници лежале су групе логораша у големим локвама крви. Пред крајњим јужним бункером, близу обале Саве, лежале су читаве пирамиде лешева испретураних, изнакажених, растргамих, углавном од ручних бомби.

Када је покољ логораша-заврсен, усташе су тада истјерале скривене, из зидане зграде, цинкере, шпијуне и агенте који им више нису требали. Тада је побијено око 2.850 људи. Према прицању логораша, ослобођених код Марибора, које су усташе са собом као болничаре повеле из логора те су лешеве по наређењу Пићилија и Милоша, полили нафтон и запалили. Устасе су биле деморализиране том побуном логораша а унезвијерене прилазом партизана. Зликовци су очекивали нападе партизана са свих страна. Сада више нису били сигурни ни за пут према сјеверозападу, да им га партизани не пресјеку и да се тада не нађу у смртној клопци.

Усташе су нестрпљиво очекивале команду да већ једном крену из Јасеновца према Западу.

Група Миле Ристића тешко се кретала према фронту кроз велику славонско-посавску шуму. На једном пропланку срели су пастире, који су им показали пут до првог села. У тој су шуми нашли једног у оковима који се пробио кроз готово немогућу ситуацију. То је исполинска снага, која преврће свијет. То је комуниста, који је с оковима прошао куда се не пролази ни са оружјем.

“Дозволи, друже, да те пољубим и да ти стиснем твоју јуначку руку”, рекао му је Миле Ристић.

Другови су му камењем, између карика с тешком муком разбили ланац.

У шуми су срели и Милутина Стојаковића, тешког берибериша јасеновачког.

– Па, друже, кад тебе видим, као и овога који је у оковима побјегао из оне паклене гужве, тада, богами, вјерујем и у немогуће.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор, стр. 408-412

Напокон у шуми

Напокон сам се нашао у шуми. Пошао сам у њу, само што даље од логора. Тек ту, у релативној сигурности, погледао сам своја прса. Одијело, па чак и кошуља били су подерани, метак их је заквачио. Али прса су остала неозлијеђена. Имао сам, дакле, много среће. Наставио сам ићи све дубље у шуму. Ту сам срео и Јову Живковића. Договорили смо се да се разиђемо, да сваки крене на другу страну како би барем један сигурно преживио. л тако сам остао сäм у шуми. Пуцњава је постајала све слабија, пуцање се све рјеђе чуло. На крају је завладао мир, а ја сам био слободан, сам, у шуми и нисам био повријеђен. Тада ми је то било довољно. Тада нисам ни помишљао на то да смо данас, ми заточеници, ликвидирали логор, да смо усташама помрсили рачуне. То ми је на памет пало тек неколико дана касније, када сам већ био у јединици. Тада сам само осјетио велико олакшање што више нисам заточеник, што сам слободан и неозлијеђен. Све остало је била будућност. А она је морала бити свијетла послије свега што сам проживио. Идући тако кроз шуму, неколико сам пута избијао на Саву, али нисам имао смјелости да запливам. Увијек сам се од Саве враћао натраг у шуму. Али, када сам једном доспио на руб шуме, у правцу према логору, учинило ми се да усташе опкољавају шуму. Хитро сам пошао дубље у шуму, али поред Саве. л када сам дошао на мјесто гдје ми се учинило да ме нитко за вријеме пливања неће видјети, скинуо сам са себе све осим гаћа и бацио се у Саву. Било је страшно хладно. Пухао је вјетар, а падала је и киша. Снијег је престао. А Сава ми се чинила толико топлом, толико је пријатно било у њој да сам брзо запливао. Нисам понио одијело, само да бих што прије препливао. Напокон, стигао сам на другу обалу. Требало је изаћи из воде. Нисам дотле ни примијетио да сам испливао баш покрај једног раније убијеног заточеника, који је руку везаних жицом лежао на обали, тамо гдје га је Сава избацила. Од њега се ширио страшан задах трулежи и ја сам што сам брже могао побјегао на обалу и у шуму. Сада сам био сигуран да сам се спасио и да ме више неће моћи ухватити и убити.

Чедомир Хубер, Био сам логораш Јасеновца, str.77-79

Ликвидација жена

КОЛОНА ПОЛАЗИ НА СВОЈ ПОСЉЕДЊИ ПУТ

Напокон, пред сам залазак сунца, кренула је велика колона заточеника на свој посљедњи пут. Вијугала је колона, споро је одмицала. Усташе које су пратиле колону викале су, псовале, пожуривале, ту и тамо ударале, али се имао утисак као да се и њима не жури нарочито, као да

им је све свеједно. Усташки агенти међу заточеницима, уочили су прилику за себе. Они су преузели дужност гонича, надајући се да ће тако у посљедњи час скренути на себе пажњу усташких крвника и тако сачувати свој биједни живот. л више него усташе, они су викали, они су псовали, они

су тукли и пожуривали. Као да и они не иду тим путем. Вјеровали су у чудо, а чудо за њих никако није могло доћи. Негдје на пола пута преко ливаде, од насипа с цестом покрај Саве, према нашем одредишту срели смо колону жена — заточеница. Та је колона одлазила из свог логора према Сави.

Ситуација је била јасна: данас жене, сутра мушкарци, л логора више неће бити. То је крај.

л жене су биле свјесне камо их воде. Али су биле храбре. Њихова колона није била тако трома као наша. Оне су ишле бодро. Пјевале су, иако су многе имале сузе у очима. Угледао сам и Богека, која ми је спасила живот, како корача, мирно, одмјерено, са сузама у очима, као и толике друге у тој колони од стотињак жена. Када су колоне дошле једна насупрот другој, жене су подигле песнице у поздрав нама, својим друговима. Одговорили смо такођер подигнутим стиснутим песницама.

Једног тренутка колоне су се зауставиле, као да ће једна полетјети другој у загрљај. Али, то је трајало само тренутак. Тренутак један усташе нису могле нити викати, нити било што учинити да прекину тај свечани, узвишени тренутак опроштаја између мушкараца и жена који се нису готово ни познавали, али који су били уједињени истом судбином, опроштаја пред неминовну смрт која их је очекивала. Сјећам се да је и мене стегло у грлу гледајући овај призор. Било ми је тешко да гледам Богека како одлази у смрт, а ја — коме је она спасила живот својом одважношћу — не могу подузети ништа. Хватао ме је немоћан бијес, најгори од свих који постоје, али нисам могао ништа. А вријеме за неке гестове, ма како они херојски изгледали, свакако није било.

Прошла је колона жена покрај нас, а ми смо наставили наш пут према суморној, сада још суморнијој, згради од цигала која није била још ни набачена. Било је јасно да ћемо ту провести ноћ. Било је јасно да ће жене данас ликвидирати. Сутра ће нас. А да би били сигурни да ништа нећемо подузети, затворили су нас у ову зградурину. Створили су још један зид између заточеника и слободе, поред свих оних који су до тада постојали.

Када смо ушли у зграду, већ се спуштала ноћ. Посљедња ноћ у логору. Размјестили смо се како смо могли. С тавана, кроз размакнуте цријепове, неки су заточеници видјели како жене одводе на скелу па преко Саве у Градину. Значи, и оне ће бити спаљене. л од њих неће остати никаква трага.

Ноћ је. Свјетла нема. Не види се тко је покрај тебе. Не смијеш говорити гласније да не би усташки агент, доушник, чуо што мислиш и можда позвао стражара да упозори на тебе. Не знаш тко је покрај тебе, па га не можеш са сигурношћу ушуткати за сва времена, јер не знаш нема ли свог субрата у близини који ће му притећи у помоћ. Ноћ је тамна, без мјесечине, без звијезда. Никаква свјетла нема. Ако се нешто може учинити, то се може учинити само ујутро. А сигурно је да до јутра нећемо бити ликвидирани. Још прије него што смо се како тако смјестили, док мрак још није посве завладао, дошле су усташе и затражиле да изађу сви групници.

Рачунали су да су групници наши руководиоци и да ће њиховим издвајањем од осталих обезглавити заточенике. Они нису могли нити слутити да заточеничка организација у већини случајева о групницима није уопће овисила, да групници нису били најчешће нити у организацији, а поготову нису били неки значајнији руководиоци у организацији.

Када су групници одведени, онда је усташки заставник Лисац, који је водио персоналне послове у заповједништву, затражио да му логорска писарница да бројно стање заточеника. Сјећам се као сада: Мића Анић из Осијека био је логорски писар и он је прикупио и предао бројно стање.

Било је тада, овдје у згради точно 1073 заточеника. Остаци остатака огромног броја заточеника који су доведени у Јасеновац и који сада леже по Сави, у масовним гробницама Градине, или у ближој или даљој околици логора у Јасеновцу, или у насипу поред Струга који је армиран костима заточеника.

Већ је одавно пала ноћ. Тишина свуда. л поред свега напрезања не чује се грмљавина топова. Значи, наши још нису дошли довољно близу логора. Да ли су већ ослободили Стару Градишку и оних десетак заточеника и исто толико заточеница? Или су и они већ побијени? Јер, знали смо, у Старој Градишки је остало само неколико заточеника да одржавају водовод и електричну централу. Све остало је исељено, што у Лепоглаву, што у Јасеновац. А од свих тих заточеника остало је ових 1073, овдје у овој згради у овој посљедњој логорској ноћи. Да, остало је још нешто у логору ИВ у кожари у самом мјесту Јасеновац, али не знамо ни што је с њима. Јесу ли и они данас, ноћас побијени, или су и они остављени за сутра?

Одједном је тишину ноћи прекинуло грување минобацача. Свјетлећи меци митраљеза парају облачно, црно небо без звијезда. Радознало извирујемо кроз прозоре да видимо што је. Као искра наде и велике среће помишљамо да нису можда наши успјели изненада се привући логору и напасти га. Али, први поглед кроз прозор распршио је све илузије. Видимо, у логору горе бараке у којима смо још поподне били, одакле су нас иселили. Усташе минама из минобацача туку бараке. Од њихових експлозија распршава се ватра на све стране и освјетљава ноћ која постаје јасна. Суха јеловина гори, што кажу, као барут. У пламену барака нестају и они који су још малочас тамо висјели као нијеми пркос усташкој жељи за убијањем, као свједоци њихове воље да радије сами себе униште него да дозволе усташама да то учине. Сада постаје јасно и зашто их нису скидали с греда, зашто им је било свеједно како ће бараке изгледати. Знали су да ће ноћас бараке прогутати пламен и с њим да ће нестати и сви трагови. Али, као што су се надали да ће спаљивањем раније побијених лешева уништити трагове својих злочина, тако су се наивно надали да ће испаљивањем мина и пуцањем у зрак успјети некога заварати да нису они запалили логор, него да су то учинили бомбардери. Зато им је и одговарало да буде и неколико спаљених лешева у баракама, да би слика изгледала вјеродостојније. Али, чудно је да се нису запитали: а тко ће посвједочити да је то било тако? Зар ће изјава њихових људи бити довољна да се то докаже? Јер, ми, заточеници, који смо и против своје воље свједоци ове лакрдије од зрачног напада, нећемо преживјети. Ми нећемо моћи свједочити. А у близини никог другог нема, никога који би могао посвједочити да су бомбардери запалили логор.

Колико су дуго бараке гориле, не знам. Вријеме нисам могао мјерити. Али, пламен се угасио још у току ноћи. Логора више није било. Од њега је остао логорски зид, жичана ограда и ове двије зграде: ова у којој смо ми и друга пуста и празна у којој су до вечерас биле жене.

Све остало су рушевине. Сигурно да су и ове двије зграде миниране, или ће то барем бити послије наше погибије.

Чедомир Хубер, Био сам заточених логора Јасеновац, стр. 70-73

 

Пробој логораша из логора Циглана

Остали логораши су осетили да им прети сигурна смрт, те су одлучили да провале из зграде у којој су били затворени и голоруки поведу борбу на живот или смрт. Под водством Анте Бакотића, и десетак одважнијих логораша: др Петар Крстић, Цедомир Хубер, Драгутин Скргатић, Павао Кулаш, Јово Зивковић и још неколико, њих око 600 је из зида врата истргло понеки предмет наоружали се кројачким маказама, ножевима и чекићима те су на писак прстију Милутина Мирића у 10 часова и 15 минута, 22. априла 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде уз поклич „Другови, напред;. Њих око 470 није учествовало у побуни, јер су већ били клонули духом, а многи су од њих били болесни, стари и немоћни да се голоруки ухвате укоштац с наоружаним усташама. Они које храброст није оставила, иако физички слаби и изнурени, у жељи за слободом и животом, прикупили су и последњи атом снаге и напали усташке страже и њих неколико шакама задавили и одузели им оружје.

Остали логораши су са железним предметима, циглама и летвама насрнули на остале усташе у трку према источним логорским вратима, 150 метара удаљеним у правцу Кошутарице. Међутим, тај пут су усташе држале под унакрсном ватром митраљеза, те су тако покосили велики број заточеника. Ипак, били су изненађени, јер нису очекивали напад голоруких и измучених логораша па су у паници заборавили да затворе логорска врата. Логораш Миле Ристић ударио је (ножем усташког митраљесца, одузео му оружје, а затим отворио ватру по усташама. Тако је штитио одступање својих другова, а Едо Шајер се пење на бандеру и сече телефонске жице — прекида везу. То што су они учинили хтели су и други, и то не само докопати се оружја и олакшати друговима пробој већ и остати живи. Кроз врата је у тој борби протрчало стотињак логораша, а остало у животу свега око 80, док их је на том путу и око логора, као и у реци Сави, нашло смрт око 520. Оних око 470 који су остали у логорском кругу усташе су побиле.

Антун Милетић „Концентрациони логор Јасеновац“, књига I, стр. 34.

Припреме за пробој

Предвечер 21. травња најприје су отјерали на губилиште посљедњу групу жена. Преживјели логораши из пробоја у својим сјећањима износе потресну слику одласка жена. Колона смрти је пролазила покрај њих. Али иако су знале камо их воде, храбро су поздрављале стиснутим песницама.

Посљедња група заточеника покушала се пробити, увјерена да је боље погинути од метка него пустити да те закољу ножем или дотуку маљем.

Навечер 21. травња 1945. године преостало их је точно 1073. Налазили су се збијени у згради постоларске радионице у којој је, осим огромне хале за рад, била и једна мања просторија. У ноћи на 22. травња неколико се логораша објесило.

У малој просторији договарало се десетак логораша о пробоју. Можемо их назвати штабом јуриша. У групи су били Анте Бакотић, Цедомил Хубер, Драгутин Скргатић, Павао Кулаш, др. Крстић, Јово Зивковић и још неки. Предложена су два плана за бијег. Неки су предлагали да треба, под неким изговором, позвати стражара који стоји на углу зграде да дође у просторију и тада га убити. Након тога један од њих ће обући његову униформу и изаћи ван те убити другог стражара. За то вријеме треба провалити из зграде и бјежати према излазу из логора. Други приједлог састојао се у томе да не треба уопће покушавати увући стражара у зграду, јер то може а не мора успјети, него на сваки од три излаза из зграде поставити десетину најодлучнијих људи који ће наоружани постоларским ножевима, чекићима и летвама истодобно провалити на сва врата, дотући стражаре и бјежати према излазу из логора.

Тај је план прихваћен. Још је договорено тко ће бити руководилац десетина и која ће десетина напасти на која врата. Јуриш ће услиједити на повик Анте Бакотића: »Напријед другови«.

Мирко Першен, Усташки логори, стр. 217-218.

Извештај Југословенске армије о ослобађању Јасеновца

Јасеновац је ослобођен 2. свибња 1945. године. Јединице 45. дивизије Југославенске армије улазе у логор. Ево, извјештаја о непосредним догађајима.

„Борбе вођене у овом периоду представљају продужетак операција вођених на сектору Грачанице, на планини Озрену и при форсирању Босне и ослобођењу Добоја.

У свим тим ранијим борбама које су биле тешке и крваве, непријатељу су нанети велики губици. Само форсирање Босне извршено је са свим јединицама врло брзо и настављено је гоњење разбијеног и деморалисаног непријатеља. Наше јединице гониле су непријатеља у стопу и нису му дозволиле да се среди, прикупи и организује јачи отпор. Непријатељ је додуше остављао јаче заштитнице како би имао времена да што више одмакне и изгуби додир са нашим јединицама. То му није полазило за руком. Под снажним налетом наших јединица те су се банде након борбе безглаво повлачиле. Највећи отпор непријатељ је пружио у Босанској Градишки, а потом у Босанској и Хрватској Дубици, гдје су се водиле тешке борбе неколико дана. Саму ријеку Врбас непријатељ није могао искористити као природну препреку због непрестаног гоњења од стране наших јединица…

У другом делу, тј. у времену од 25. априла до 2. маја водиле су се тешке и крваве борбе за Бос. и Хрв. Дубицу и извршено форсирање р. Уне. Пре него што је извршено форсирање Уне водиле су се тешке борбе у Бос. Дубици. Непријатељ је у овом месту имао преко 50 бетонских и зиданих бункера, а користио је за обрану и зграде. Поред тога имао је и препреке од жица са минским пољима. На тај начин непријатељ није бранио само леву већ и десну обалу Уне. Према томе одбрана на сектору Бос. и Хрв. Дубице може се као посредна одбрана. На положајима око Бос. и Хрв. Дубице непријатељ је сконцентрисао око 4000-5000 војника са већим бројем артилериских оруђа, минобацача, митраљеза и другог аутоматског оружја. Поред тога имао је два до три тенка, нешто моторизације и један блиндирани воз који је дејствовао јаком ватром са пруге од моста преко Саве код Јасеновца па све до с. Зировљак. Непријатељ је могао доћи до изражаја својом јаком артилериском и минобацачком ватром и због тога што су његови положаји на левој обали реке код Хрв. Дубице били доминирајући у односу на положаје наших јединица. Томе треба додати и прилично откривен терен код Бос. Дубице. Иако је непријатељ упорно бранио Бос. Дубицу утврдивши је многобројним бункерима, главна његова одбрана била је на левој обали, где се налазила и главнина његове снаге …

29. априла непријатељ је покушао на сектору 23. бригаде са већим снагама и са 2 тенка да се приближи обали у циљу напада на положаје ове бригаде. Јаком артилериском, минобацачком и митраљеском ватром непријатељски напад је одбијен и том приликом нанети су му осетни губици у људству. У току ноћи на сектору ове бригаде јединице су се спустиле до саме обале и тукле непријатељске положаје.

На сектору 24. бригаде 29. априла у 23 часа непријатељ је отворио ватру на положаје 3. батаљона и одмах потом покушао да форсира р. Уну на том делу. Међутим, дочекан је јаком ватром тако да се морао повући. Том приликом потопљен је један гумени чамац са непријатељским војницима и један тешко оштећен. У току ноћи између 30. априла и 1. маја 1. чета 3. батаљона 24. бригаде прешла је р. Саву источно од Јасеновца. Затим је отпочела да чисти терен од малих усташких групица и тако ушла у Јасеновац који је непријатељ напустио пошто га је запалио. Борци су успели на многим местима да локализују ватру и да заплене доста материјала. Ова чета је по успостављању везе са јединицама И Армије прешла р. Саву између Јасеновца и Дренобока ноћу 1 /2. маја и ушла у састав своје јединице.

Због осетних губитака у свим изнетим борбама и притиска јединица И Армије десно од нас и јединица 28. дивизије лево од нас, непријатељ је морао напустити Хрв. Дубицу и повлачити се даље …“

Мирко Першен, Усташки логори, стр. 220-221.

Јуриш голоруких и ликвидација јасеновачког логора
Због све већег притиска партизана, било је одлучено да се логор чим прије ликвидира. Ту задаћу може да изврши само стари опробани кољаћ – ликвидатор, јер су, према подацима Гестапоа, претпоставке о побуни у логору постале веома вјероватним. Гестаповска установа У. О “Усташка обрана”, под директном њемачком командом, поставља за извршиоца тога подухвата злогласног кољача Хинка Доминика Пићилија, инжињера. Он треба да спроведе ликвидацију не само живих логораша, свједока, него и да уништи земне остатке побијених жртава у Градини, логору и Уштицама, као и разарање свих зграда логора и самог села.

Усташе су скупиле затворенике по баракама и тада их одвеле иза ланчаре, ту до гола свлачили везали. Ноћи би их тако голе и свезане гонили под јаком стражом до Граника на обали Саве. Ту су их већ чекали кољачи

усташе и криминалци заточеници, којима су обећали поклонити живот, ако добро сврше свој посао.

У ноћи би клали све заточенике на том балкону смртие, тукли маљевима и гвозденим шипкама, сјекли брадвама и сјекирама. На темељу исказа логораша спасених послије побуне, те исказа самих ухваћених усташа, убијање се вршило на сљедећи начин један би од усташа ударио жртву чекићем, гвозденом шипком итд. по глави, док је други држао за то вријеме жртву, која би послије почела да се њише и тетура, тада би прискочио брзо трећи и великим ножем би жртви распорио трбух. Четврти усташа, помоћу криминалца затвореника, бацао би жртву у набујалу Саву,. По судско-медицинском критерију ту се радило о комбинацији трију врста уморства: уморство тупо-тврдим хладним предметом, уморство хладним оштрим оружјем и уморство утапањем. На тај се наћин убијање вршило и настављало да врши сваке вечери, без обзира на пол и доб. Управо је у то доба био висок водостај Саве, те су усташе мислиле да ће лешеве однијети сама ријека. Међутим, један дио тјелеса је остао на дну ријеке. Када се вода повукла, могле су се видјети гомиле тјелеса распорених трбуха.

Ситуација на војном фронту по усташе се нагло погоршава, те је Гестапо оштро ургирао, да пожуре са тоталном Иликвидацијом логора. Потребно је по сваку цијену првенствено одстранити заклане лешеве и сагорјели пепео спаљених у Градини. У ту сврху ријешено је да се искористе још живи логораши, а послије свршеног посла да се и они, разумије се, ликвидирају.

Одмах су, већ 5. IV 1945., Маричић и Приморац затражили од групника логораше »за вањски рад«.

Тако су тога дана групници морали одредити 160 логораша за вањски раде, знајући да они иду у Градину. Наређено им је било да их пошаљу пред заповједништво, гдје су до мрака чекали “на свој спровод”.

Чим се смрачило, опколила их је повећа група усташа и одмах одвела на Граник.

Спискови смрти прављени су у канцеларији. Пићили је тај посао повјерио свом колеги и познанлку Инг. Саламону, који је у тај списак за ликвидацију уносио кога је он хтио и вадио кога је хтио. Пићили му је то „великодушно« дозволио, јер је знао, да ће и ти спасени доћи данас-сутра сигур но на ред и свршити на Гранику. Те је спискове, направљене у канцеларији, добијао познати кољач и терориста Алага Дулкус, који би тада наредио да се барака опколи са наоружаним усташама и тада би он читао списак и све прочитане под јаком стражом одводио пред заповједништво, одакле су их у сутон, свезаних руку, одводили на Граник. Због тога је у логору настала тешка ситуација која је мучила логораше. Ријетки су могли задржати присуство духа и извиесну мрвицу хладнокрвности.

Највише је Гестапо узнемиравало постојање гигантских некропола гробница убијених логораша. <стронг>Сваки осамнаести становник Југославије убијен је у јасеновачком логору</стронг>. Тај акт геноцида мора се сакрити и

уништити управо јасеновачке некрополе које су језиво свједоћанство јер у њима лежи готово милијун убијених Срба, Хрвата, Јевреја, Муслимана, Цигана, Словенаца и других народа.

Тоталну ликвидацију људи преузимају: Милош, Пудић, Михаљевић, Приморац, Судар, Лисац, којима долази брзо у помоћ кољачки цар фра Сатана Филиповић.

Ликвидација заточеника извршена је врло брзо, без садистичког церемонијала. Док су убојице мирне савјести за та убиства одлазиле послије свршена посла да пију ракију у трпезарију, већ је влаком пристигла нафта из Брода, а дереглијама из Сиска. Њоме пале лешеве у масовним гробницама.

Пићили образује групу од 500 затвореника, који су са собом понијели 500 лопата и мотика. Ти су затвореници неколико дана откопавали масовне гробнице у Градини и у Уштицама. Нова нафта је тада стигла 5. IV

1956. године из Загреба, Цистерне су биле доведене до саме циглане И логора. Тим истим затвореницима, који су откопавали гробнице, усташе су наредиле, да послије отварања тих масовних гробница полију лешеве нафтом.

Друга је група ноћу, под свјетљикама, ископавала големе некрополе у Градини, особито у Шибовим и Чалинкама. Ти су затвореници били присиљени да раде један од најнепријатнијих послова који се може замислити.

Били су потресени језивим шоком, када су отворили раке, одстранивши горње слојеве земље. Пред њиховим очима су се показали потпуно сачувани лешеви са готово свјежим ранама, са црвеном крвљу под вратом или на глави. Из глине су вириле главе са отвореним укоченим очима, нага тјелеса, која су лежала наузнак, на ледима, с рукама свезаним жицом. Сива, строга лица, умаљана бјелкастом глином, изгледала су под фењерима ноћу као неки подземни сабласхи свијет. Усташе су знале да убијени у овој сивој иловачи представљају тешку оптужбу против њих и њихових њемачких савезника.

Када су лешеви били откопани, усташе су наредиле затвореницима да излију неколико буради нафте на лешеве. Дугим су штапом усташе запалиле намочену крпу и тада потпалили ломачу. Најприје је букнуо црно-димовити пламен, а затим модро-љубичасти, послије чега је пао црни, тешки загушљиви дим.

Одмах су те исте затворенике одвели на мјесто других гигантских могила и приморали их, исто тако, да брзо откопавају убијене и да на њих лију нафту. Палили су и оне велике гробнице на Лиману, гдје су били убијани масовно само комунисти и њихови симпатизери, скојевци и антифашисти. Тај се Лиман с великим гробницама комуниста налази на десној обали Саве И њезиног избоченог бока, управо окренут према првим кућама села Кошутарице.

Небо је било тада покривено сивим облацима, свуда се осјечала топлина и тешка стагнација зрака. Ни од куда није било ни дашка вјетра, због чега је тешки дим препун чађи и органских састојина падао ниско по земљи, по Градини, по Сави, по логору и самом селу Јасеновцу, па допирао чак до Новске. Многи се сељаци из Јасеновца и данас сјећају те ужасне море, која им је притискала и тијело и душу. Они су били присиљени да удишу тај дим паљевине растворених тјелеса. Тада су сељаци бјежали из села што даље, од тога пакла. Сељаци су кадили собе разним мирисавим биљкама, тамјаном и ракијом, да колико-толико ублаже неугодан мирис.

Тјеран југовином, тај густи и чадави дим изазивао је кунвулзије, гушио је све људе у логоруи околини, и физички и морално, па чак и оне који су усљед глади и авитаминозе изгубили чуло мириса у приличној мјери.

Гестапо, преко усташа, пали Градину, јер се боји утврдивања тачног броја лешева. Боје се да се не би открили сачувани лешеви дјеце, жена, сељака и уопће свих жртава, јер би се тада лако и јасно могао открити њи-

хов идентитет. број и сам начин мучења и убијања.

Паљењем гиганиских градинских гробова поцело је 7. IV 1945. године и трајало је све до 23. 4. 1945., до самог бјежања усташа из Јасеновца. Разумије се да су усташе групе затвореника, које су присилили да

откривају и пале гробнице, одмах убацивали у ту паклену ватру и спаљивали.

Рано ујутро 8. 4. 1945. усташки часници Судар и Пудић су упали канцеларију усташког заповједништва, гдје су радили неки затвореници и од њих затражили списак свих затвореника у логору. Када су га ставили пред

њих, они су тада почели дијелити затворенике у неке „групе«. На једном Судар стави тај списак под пазух и окренувши се према затвореницима писарима, добаци им:

– Требамо изабрати неке затворенике за рад на деликатном мјесту. Чим их одаберемо, одмах ћемо вам вратити тај списак. Логораши писари су дуго, нијемо шутећи буљили у затворена врата, кроз која су изишла

два важна ликвидатора логора.

Исти дан послије подне обистиниле су се Судареве рииечи: било је изабрано 40 добрих заточеника, а меду њима и писар Старн, који су били одмах свезани превезени у Градину, тамо убијени, одмах бачени у ватру већ потпаљених јама и изгорјели.

Поново је било изабрано 9. 4. 1945. године 40 старих затвореника који су много знали, опет »за деликатан посао„, као испомоћ за спаљивање лешева, који су истом таквом судбином завршли као и пређашњи.

10. IV 1945. доведена је овећа група комуниста и патриота у Јасеновачки логор. То су били већином Хрвати И Муслимани оба пола. Жене су затворили у заповједништво гдје су неке младе биле силоване, док су мушкарце затворили у новозидану зграду одређену за месницу. Послије два дана сви су били превезени у Градину, ликвидирани и спаљени од Милоша, Судара и Пудића.

16. IV 1945. године Љубо Милоś, инг. Пићили, Ивица Марковић, Пудић Јере Маричић, из кољачког штаба, почели су нешто извиђати на терену у самом логору. Брзо се дознало да они траже “турско гробље„, у којем су

лежале преклане породице неког босанског партизанског села и то само дјеца, жене и старци. Ликвидација те групе Муслимана била је извршена јос 1942. године, једне бурне ноћи. Њихову ликвидацију те мрачне ноћи могло је чути и видјети неколико логораша који се још налазеу животу у логору. Тако је још било неколико свједока те погибије. Они су видјели гдје је та ликвидација извршена, чули су крикове и плач жена и дјеце, чули гужву, вику и пуцњаву.

Неколико издвојених логораша преживјелих још од 1942. сигурно су знали гдје је то турско гробље.

– Говорите, јер иначе, ако будете шутјели, ишчупат ћу вам ту вашу комунистичку језичину! – викао је на њих Пудић, проматрајући их закрвављеним очима. Затвореници су добро знали да то није само празна

пријетња, него лако остварљива могућност. Добро су знали шта их чека, ако покажу мјесто тог “турског гробља”, Знали су да ће их већ због тога самог ликвидирати.

– Господине команданте, чини ми се, да бих ја могао знати гдје би то гробље могло бити само отприлике, а могло би бити и да се варам, јер ја сам то већ давно избацио из главе и сасвим сам на њега заборавио и да ви то нисте споменули, никад се ја њега не бих сјетио. Управо тад када сте ви за њега упитали, почео сам мислити и колико сам ја чуо од неких који су већ давно помрли, оно се налази негдје тамо и он је тада показивао према жици.

– Напријед, да нам одмах покажете »турско гробље«! Знамо ми да би ви сутра показали партизанима и да би се тачно „сјетили” а нама оклијевате да то кажете, мрцине једне! – тада их је Милош почео ударати.

Преживиели од 1942. стари логораш дуго је нешто промишљао, ходао около, нешто очима мјерио од зида до бајера, од вањског глинокопа до керамике.

-Мислим да бл могло бити овдје, али нисам сигуран –  логорас показа једно мјесто својом ногом. Брзо догнаше групу престрашених логораша са трнокопима, лопатама, мотикама, који почеше откопати земљу и бацати је у страну.

– И њему дај лопату, нек и он копал Само ако нас превари, ал неће, мудра је то глава, која добро памти, гдје ми кога убијемо, како убијамо, чим убијамо, а све зато, да би он остао на животу и једног дана својим “ослободиоцима” партизанима могао показати “усташке злочине”, њихове цорпора делицти.

Послије пола сата откопавања мотика једног логораша ударила је у главу младе жене која је још имала сачувану црвену косу на глав.

(Уопће, лешеви у Јасеновцу дуго се сачувају и не иструле због компактности глине, која не пропуста зрак-кисик). Њезине дуге црвене плетенице, дебеле као рука, још су биле сплетене.

Ево их, господине команданте, ево их! – повика један од копача логораша.

– Хм, онај је био, дакле опасан човјек, када је послије толико времена са таквом прецизношћу нашао турско гробље Он нас је дакле просто говорећи шпијунирао 16. IV 1942. Милош је наредио једној групи затвореника да се испумпа рибњак Сабласно језеро, покрај којегу то вријеме нитко није смио близу пролазити. Лешеви и костури дављених у језеру били су скупљени и покривени асуром. Њих ће они сутра већ побацати на ломаћу код шљивика, коју че тек сутра потпалити, када се скупе и други лешеви у логору.

За брзо паљење лешева, према подукама Гестапоа, усташе су довукле жељезничке шине. Усташе су то називали роштиљем, Све те логораше, одређене за спаљивање послије завршена посла, исто су тако убијали са изреком:

– На роштиљ с њим!

На тај су начин били спаљени лешеви турског гробља -”на роштиљу”-

Од 1. до 17. IV 1942. стизали су големи транспорти затвореника из логора Лепоглаве и Старе Градишке, који уопће нису били ни пуштени у Јасеновачки логор, него су одмах били превезени скелом у Градину и ту ноћу поклани. Из Сарајева стиже транспорт, већином Муслимана и Хрвата, око 900-1.000 људи, које такође одмах превозе у Градину и тамо ликвидирају.

Долазе групице по 200-300 људи из разних мјеста НДХ који су чекали пред скелом, док на њих доде ред.

Посљедњи долазе на ред затвореници из самог логора, који су остављани на животу једино да сврше неке послове, које усташе нису хтјеле вршити: откопавање и паљење лешева, истовар нафте, закопавање пепела итд.

Приликом бомбардирања логора од стране Англо-Американаца којом је приликом стварно погинуло само 25 логораша, усташе су рашириле вијест да је том приликом настрадало на хиљаде затвореника, а у ствари су их они поклали. Усташе су тада искористиле ту ситуацију за покољ и 600 дјеце.

Тако су, 18. IV 1945. године, саопћили да Међународни црвени криж« тражи да се дјеца и болесници склоне од бомбардовања Англо-Американаца.

Усташе су тиме вјешто обманули логораше, јер су у ту сврху довукли вагоне до саме циглане и »Керамике и потрпали у њих сву дјецу и болеснике. Одвезли су их само педесетак метара даље, превезли у глухе градинске Чалинке i tamo, gdje se može vikati da te nitko nikada neće čuti, i tu ih likvidirali.

Пићили је оставио само јоś оне, који могу радити. 17. IV он позива оне који би хтјели још нешто радити за бољу храну. Измрцварени непрекидним лажним подвалама, заточеници су се нећкали. Тада је он, као командант одредио 400 затвореника да копају 4 м широк а 22,5 м дубок јарак у самом логору. Тај су јарак, »тунел« тада покрили и оставили само отворен на два краја. Послије тога су лешеве побијених логораша у самом логору слагали у тај јарак и палили нафтом. Из тога импровизираног крематорија комбинатора Пићилија неиздржив смрад нафте и горућих лешева гушио је смртоносно људе.

17. IV 1945. Љубо Милош, у пратњи Судара и Приморца, изабраи су другу групу затвореника, снабдјеле су их лопатама, трнокопима и мотикама и довели их до шљива код “Сабласног језера”. Они су наредили да затвореници копају плитко на том мјесту већ истабану иловаћу, а други затим да полако мотикама и лопатама одгрну земљу. Милош је добро знао како дубоко леже ту жртве његовог властитог злочина и гдје се оне налазе. Земља у логору била је обилно натопљена мученичком крвљу безброј жртава на брзину и плитко закопаних. Ликвидатори Јасеновачког логора наредили су да се сви лешеви са Сабласног језера рибњака« као и они из логора пренесу на једну хрпу у »шљивик«и ставе на “роштиљ”.

20. IV 1945. Пићили је оковао преко 100 затво реника и послао их у логор Стару Градишку под јаком пратњом. С њима је послао и 10 м2 нафте. Ти затвореници се никада више нису вратили И другу групу од 100 затвореника Пићили исто окива и шаље с нафтом исто у Градишку, гдје и њих убијају И одмах ту спаљују. Једну такву групу од око 100 затвореника окива и шаље на испомоћ у Градину, које гута дим и ватра.

Милош ликвидатор логора у прањи Судара, Матковића и Пудића и других… старјешина барака издаје наредбу:

– да се логор сели у Суњу! Најприје ће бити евакуирани слаби, немоћни, болесни. С њима морају ићи по један кухар, један брицо, један шустер, један хигијеничари од сваког обрта по један.

Те ноћи је на брзу руку било скупљено преко 500 затвореника слабије категорије. У ту групу је био уврштен и наш друг Миливој Фиршт који је, уз Фукса, све до своје мученичке смрти снабдјевао логор обавјештењима и новинама и тако подизао дух логорашима. Наравно да је сватко као и он знао куда та група одлази: у Градину, у крематориј »роштиља! лако су и саме усташе добро знале да је логорашима сасвим јасно куда их они воде, ипак су се просто, сада из кољачке »учтивости, служили тим већ отрцаним триковима. Постали су, ето, »угладени«, па им баш директно не кажу да их воде на клање.

Логораши су врло цијенили и вољели Миливоја Фиршта и његова смрт је оставила велику празнину. Његов брат Вељко Фиршт био је убијен већ прије годину дана у прољеће 1944. године.

Тако је и та група била превезена у Градину, тамо радила дан-два на спаљивању лешева, затим ликвидирана и спаљена као и све раније групе.

У Градини су се те априлске ноћи из помрчине чуле продорне пјесме. То су биле пјесме једне групе логораша који су дан прије били пребачени у Градину. Никада до тада нитко није чуо пјесму осуђеника с ножем под грлом. Ту пјесму су пресјекли оштри рафали митраљеза. Тог истог дана, 21. IV 1945. године, чудо: ручак рано, око 11 сати. Смрдљива чорба с два зрна граха и једном ољупином кромпира. У 12 сати је загудила сирена прекид рада“!

Одмах је послије њега дошао “допуковник” Пићили и одржао овај говор у сврху стишавања узбудења логораша;

– Опазио сам да сте потиштени и као невесели. На некима сам чак примијетио и страх на лицу. То никако не могу да разумијем. Просто се чудим, да се без разлога узрујавате. Никоме се ништа неће догодити. Још који дан, па ћете и ви кући. Не вјерујте гласинама будите радосни и весели. Ви чете засигурно скоро својој кући, ви ћете брже кући него што мислите. Примирите се још мало и све ће бити добро. Биће мало гужве, а послије ће бити добро.

– Изгледа, то је готово. Сигурно да је то посљедњи наступ. Гестапо је наредио да се све живо у логору мора ликвидирати.

– А гдје ће нас ликвидирати? Пријекооо! – показује прстом на Градину Марко Босанац.  – – – Па гдје ће него управо тамо!

– Сирена је загудила свеопћи наступ без изнимке! На наступу се тога дана, 21. IV 1945., сабрале све групе, сав логор. Сав усташки “здруг” с аутоматима стао је према логорашима. Стоје усташе спремне да на сваки миг окину по њима. На сваких 30 м. постављен је тешки митраљез окренут према логорашима.

Љубо Милош, Пићили, Матковић, тра Сатана – Филиповић, Пудић »Парализа« и остали из заповједништва смркнуто гледају живе мртваце, да би им тим дали до знања да неће бити шале ако они покушају нешто чега су се те усташе, изгледа, прибојавале. Али никоме не пада на ум да скаче на отворене цијеви. Усташе из кољачког штаба сада гледају те живе мртваце, као опасне свједоке својих злочина, којих се они што прије желе ријешити. У томе су већ постали нестрпљиви. Од свих тих свједока њихових злочина, не смије остати нико.

На том наступу није било затвореничке болнице ни болничког персонала. Исто су тако оставили и жене затворенице, закључане у баракама, али не за дуго.

Пред скупљеним затвореницима одвојено су се састали ликвидатори логора Пићили, Милош и други и нешто потајно »вијећали.

Послије тајног расправљања, без икакве објаве, Милош је само махнуо руком и одмах су повикали:

– Напријед…! и рукама су показивали правац према Сави.

– Тамо! – викнуо је некл од ројника.

Јесам ли ти рекао, воде нас пријеко, у Градину? – шапће Видоје.

– Већ туку Градишку! – одговорл му Салко Бајрић, првоборац с Козаре из “омладинске чете”. Салко је у једнол акцији код Босанке Градишке био тешко рањен. Поред њега пао је убијен његов брат, Мурат, такође првоборац “омладинске чете”, а Салку су тада превезли у логор у Стару Градишку, а затим пребацили у Јасеновачки логор.

Наједном са “зачеља” опазише како колона креће лијево по цести за Кошутарицу у правцу зиданих зграда. Под пратњом до зуба наоружаних усташа, зотвореници су били утјерани у те зграде. Међу извјесним бројем логораша све више се учвршћивало мишљење, да их усраше желе у тим зградама залворити. Свако бјежање је неногуће. Послиј тога дигнути све те зграде скупа са њима у зрак и запалити. Дизање зграда у зрак било је, како се дознало, фиксирано за 22. IV 1945. усред дана.

Те вечери, уочи 22. IV 1945. било је закљућено, да је томе геслапоусташком подухвату само једна котракција могућа, а то је јуриш па и са голим рукама на пушчане цијеви, на њихове бункере и да другог излаза нома. Та одлука голоруких, до смрти исцрпљених јасеноваћких скелета била јо једини излаз. Она није била страх од смрти, него тежња да извојују часну смрт у јуришу. Али, они су тим хтјели показати, да и у овом безнадном јуришу у посљедњим часовима свога живота остају привржени идејама слободе, братства свих народа, чувања људског досто јанства у борби против фаизма

Око 9 сати новечер, 21. ИВ 1945, откљућава зграду и улази у ходник зет Лубурића, поручник Мајић, опкољен чопором наоружанíх усташа. Одмах из ходника почео је викати:

– Наређујем да сви групници одмах са мном пођу у заповједнишиво, да предају рапорт о бројном стању својих група, како су то и досад чинили! Сви групници нека одмах сиђу доље до врата зграде, гдје их ја чекам.

Чим је то извикао одмах је изишао напоље, док су усташе биле већ окренуле пушке према затвореницима.

Сада се тек појавила она самртна дилема, која се сваког дана у Јасеновачком логору јавијала: “кољачки трик, или није?” “Бити или не бити!?” “Вјеровати или не вјеровати?”

Сви су групници изишли низ степенице у недоумици, у мислима на своје. Осјећали су да се примичу понору.

У ту је групу био позван и замјеник групника Шварца, радник механичар Раде Сеферовић из Зенице. Поћео се колебати, па затим погледавати око себе своје другове, који су само слијегалл раменима, шутећи као заливени.

Анте Бакотић, студент кемије, групник кемичара, комунист, родом из Сиња, главни иницијатор и оргенизатор јуриса из зидане “настамбе”замислио је да се тај јурис изведе рано у јутро. Саопћио је својим најближим сарадницима, ако га устасе ночас позову, да се мора извести планирани јуриш из зидане зграде по сваку цијену. Усташе нису вјеровале да би нетко други, осим старих логораша могао уопће организирати побуну и јуриш. Одлучили су да приле ночи побиљу све групнике, а с њима и организаторе побуне.

Комуниста Анте Бакотић, организатор устанка, није сумњао у ту устаску подвалу. Био је увјерен да групници иду под нож у Градину или на Граник.

Групници те ноћи одведени на ликвидацију могли су одмах уочити да меду њима нема Анте Бакотића.

Јесте ли сви ту групници присутни?

– Јесмо! одговорили су на питање Приморца, опасног кољача.

– Ако се установи да један мањка, сви ћете најприје у “звонару”, и кроз Бонцине и Пудине маказе да прођете!

– Сви смо! – одговорили су групници.

Групници су добро знали, да Анте Бакотић спрема одсудни јуриш за сутра, те су га управо стога и брижно скривали, да га не би тко прије времена открио. Та тајна била је за њих светиња. У њиховим душама тај се подвиг њихова друга, уз грмљавину партизанских топова, сматрао као једна од многих освета Гестапоу и усташама које им се неминовно још спремају.

Они су и то знали, да Анте Бакотић није бивао ћесто усташама на очима, те су га могли лакше пропустити. Лик тога комунисте, те централне фигуре отпора у Јасеновачком логору, која је несвакидашња по својој одлучности, јунаштву, вјери у побједу, по својој тихој скромности и другарству, по својој несебичности и доброти.

– Да не мањка који од вас групника?

– Нитко од групника не мањка, сви смо ту присутни! – опет су групхици одговорили усташама, али сада при пуној свијести и сазнању да ће их за који минут све на Гранику побити маљем и распорити трбухе, стровалити у мутну Саву.

Напријед! командовао је Пудић и колона је групника пошла према излазу у правцу Граника и брзо нестала у вјечној помрчини.

Те ноћи сипила је ситна кишица. Из даљине су се чули топовски пуцњи.

Послије одвођења групника дознало се да су до зуба оборужане усташе опколиле зграду, у којој су биле смјештене жене затворенице. Јављено је да усташе изводе жене, групу по групу, и да их постројавају пред зградом. Наскоро се формирао конвој żена, који су на блиском растојању пратиле усташе са напереним пушкама. У том конвоју могло је бити око 800 до 900 затвореница. Тада су обавјештајци јавили да конвој управо пролази покрај њихаве зграде. Тада су навалили затвореници да виде тај конвој смрти, у којем се налазе супруге, сестре, мајке, другарице.

– Збогом другови!

– Знамо куда идемо!

Тада су запјевале:

“Хајде, мајко, дому своме,

не долази гробу моме,

свуда, мајко, реци роду,

да ми мремо за слободу!”

– Шутите, мајку вам комунистичку! Дерао се заставник Зринушић, али су жене наставиле даље са пјесмом. Усташе су их почеле кундачити, али су оне и даље пјевале. Када је усташа једну ударио, стала је да псује. То храбре жене ништа не збуњује, оне И даље пјевају, идући према баракама:

“Далеко си завичају,

ми смо прогнани…”

Кроз вриску, псовку, мукло одјекивање кундака по плећима кроз звекет синџира, ромињање кишице, продирали су посљедњи акорди збора, оних које ће наскоро раскомадане дигнути у зрак или полити и спалити:

“Кроз прогонство и трпљење

кроз логора и тамница мрак,

крвљу нашом остављамо траг.”

Пјесма, плач, неких од њих грч, туга, испунили су атмосферу. Тај зов храбрих жена, комунисткиња, партизанских илегалки узбудио је затворенике, подстакао јуриш.

Мушкарци затвореници у зиданој згради могли су добро видјети да су жене потјерали у бивше мушке бараке. То пребацивање те вечери женазатвореница из њихових женских барака у зидану зграду, па послије непуна три сата поново пребацивање у мушке бараке, могло би бити триковски маневар усташа да ликвидирају толику масу затвореница без побуне. Неки су тај маневар усташа сматрали покушајем усташа да заварају мушкарце логораше, на које су сумњале да спремају побуну и јуриш.

Брзо су усташе почеле пуцати по тим баракама, као и по болничким баракама у којима су били закључани болесници, болесничко особље и љечници. У исти су трен бацачем пламена запалили све бараке у којима су биле жене затворенице, болесници и медицинско особље са лијечницима. Том су приликом изгорјели живи лијечници др Кордић и др Томица Бардек, поз- нати антифашиста из Хлебина код Копривнице, чија су три сина у партизанима, а кћерка Беата, гимназијалка, била убијена од Гестапоа, као скојевка, те лијечник комунист др Лујо Дајић, а по некима и др Вучко Бабовић из Тузле. Живи су тада изгорјели. Усташе су претпостављале очајнички отпор логораша.

Погибија жена, болесника и лијечника почела је јаком експлозијом, митраљирањем, праском ручних бомби и мина. Кроз прасак бомби и клокотање чули су се јасно крици и јаук живих бакљи јасеновачких логораша.

Још су горјеле ломаче и тињала жеравица испод поугљених костију жртава, кад су усташе послије 10 сати навече убациле меду логораше радника Антуна Далпонта, који је остао као пожарник у погону. Сав узбуден, он дуго није могао себи доћи, нити да проговори ни једну једину ријеч.

– Немам даха, намам ријечи, да вам опишем сав онај ужас, који сам видио! Вечерас сам видио како су живе палили наше затворенице у првој бараци, а мало послије тога како су минирали и запалили другу бараку са женама. Одмах послије тога запалили су болницу бацачем пламена и тада су исто тако пуцали из свих оружја по болесницима, болничарима и докторима. Из бараке су се чули јаук, лелек, плач и ужасни крикови.

– Друже Анте, заиста би требалл да Их осветимо, прије свануча макар и голоруки, јер касније нећемо моћи свезаних руку, ургира Владо МИшљеновић “Тропар”.

Друже, ти добро знаш тко ће нас сигурно осветити – добаци му Анте Бакотић, командант побуне.

Комунисти, на челу са Антом Бакотићем, одлуче продор из зграде.

– Мислим, другови, да више нема ни једне будале, која би сумњала у постојање одлуке за нашу врло скору масовну ликвидацију и то минирањем зграде и затим паљење оних који још остану рањени и живи. Према томе, другови, за извођење продора остало нам је врло мало времена.

По договореном плану, прво требало је ликвидирати стражу испред врата. Ликвидацију страже ће извршити другови Миле Ристић и Раде Кесић. Едо Сојер че пресјећи све водове електричне струје, угасити свјетлост да се извана не би видјело наше кретање унутар зграде. Остали дио плана је: јурис кроз врата и заокрет на лијево у правцу бункера на нашем продору према Кошутарици по цести и насипу низ Саву.

Нитко није у стању предвидјети што ће се на том продору догодити, да ли ће наши другови затвореници, толико исцрпљени и ослабљени, бити у стању да се ухвате у коштац са усташама.

– Друже Анто, ти си наш командант продора. Ми ћемо дисциплинирано, као комунисти, све наредбе извршити. Ти одреди и час продора.

У припремии извршењу плана учествовали су: Фрањо Богдан, електричар из Сиска, Чедо Хубер из Земуна, Миливој Адамовић “Сељо” из Сријема, Миле Ристић из Нове Тополе.

У 11 сати у ноћи чуле су се читаве серије експлозија, да се сва зграда тресла. Испод крова примјетили су големи пожар који је захватио скоро читави западни дио логора.

– Усташе дижу логор у зрак и пале све иза себе – отворено је сада говорио Анте Бакотић, идући кроз собе. И ми смо, другови, минирани, и нас ће за који час запалити, да живи изгоримо као што су и наше другарице синоћ.

– Нема другог излаза, него да направимо продор. Да први јурнемо на њих, прије него нас они дигну у зрак. Нетко ће се од нас сигурно спасити и то је доста, јер ће остати живи свједоци ових злочина. Ми комунисти идемо први. Ми ћемо, по свој прилици, бити први и покошени. Дужност преживјелих је да партизанима јаве само голу истину.

Анте Бакотић, вођа устанка и организатор продорног јуриша био је лијеп, висок младић, с ватреним црним очима. Веома покретан и интелигентан. Својом појавом улијевао је повјерење и поуздање у овим безизлазним приликама. Улијевао је затвореницима вјеру у саме себе, у своје властите снаге. Улијевао је тим немоћним људима одважност и онда када су неки затвореници песимистички гледали на идеју јуришања, на побуну, на бункере, бајонете, митраљезе. Бакотић је подизао дух код тих скрханих људи.

Многи су ми преживјели затвореницл и свједоци пробоја причали и описивали те величанствено-ужасне моменте. Манифестација колективне људске психе избила је на видјело. У тим судбоносним тренуцима наједном се расхукао и отворио неки непознати гејзир енергије и код онлх сасвим немоћних и слабих људи. Из психотичне снаге куљала је енергија на јуриш куда било, на шта било.

Испитивањем нље се могло дознати зашто је устанак био одреден за 7 сати ујутро, 22. IV 1945. године. Зашто јуриш није бло извршен по мраку. Та тајна остала је покопана са организаторима јуначког устанка.

Касно у ноћи од 21. на 22. ИВ извршена је, коначно, најнужнија организација устанка и продорног јуриша одређеног за седам сати ујутро 22. травња.

Преживјелом учеснику тога јуриша Марку Флајшакеру из Дарувара био је повјерен термин устанка од његова друга Дмитрија Ромањена.

Организатор травањске побуне, Анте Бакотић, пред зору је обилазио до крајности исцрпљену војску.

Опазивши да попушта екстаза и елан борбености, он их је почео поновно бодрити

– Или жив горјети као средњевјековна вјештица, или погинути у јуришу као прави борац, који је себи извојевао смрт какву он жели. Будите, другови, спремни на знак, тада навалимо. Тко остане, нек остане, а ми идемо само напријед. Не бојте се, другови, комунисти вас воде, они, који никада не издају свога друга викао је Сељо.

12 затвореника те ноћи помрло је од пренапетог узбудења, јер ослабљено срце није могло издржати такав напор.

Јуриш је започео тачно у 7,30 сати 22. IV 1945. (фуснота: Свједоци тога јуриша, њих 47 још су на животу, међу којима су неки давали податке за ову обраду: Хајро Крајина, Миле Ристиц, Јаво Стјепановић, Иво Ледић, Марко Флајшакер и други.)

– Хура, другови, напријед! За мном! – викнуо је Анте Бакотић, што је био и уговорени знак за напад и јуриш. Тада су групе комуниста навалиле према одређеном плану. У том су моменту били разбијени и изваљени прозори из зграде. Прво “оружје” биле су одваљене даске од лежаја. Одређени за ликвидацију стража већ су искочили кроз прозоре и одмах скакали на усташе. Друга група, с крамповима и лопатама, избијају врата. Двојицу стражара убијају и узимају од њих пушке и већ пуцају према другој двојици који су бјежали према заповједништву, пуцајући на логораше.

Миле Ристић је с Радом Кесићем убио стражаре. Побјегли стражари пуцају у збирну гомилу и већ пред вратима убијају неколико њих. Тако је продорни јуриш почео под неповољним околностима, јер су смијењени стражари, одмах прије времена, алармирали усташке јединице о побуни. Први је потрчао сам командант побуне Анте Бакотић, а одмах за њим Ристић М., Кесић Р., Цедо Хубер и скојевац Игнац Крцел, држећи у десној руци црвену заставицу, и други. Циљ је био дочепати се митраљеза, који туче по побуњеним затвореницима. У насталој гужви око митраљеза, Миле Ристић убија усташког митраљесца ножем, тако му отима бреду. Дјечак, мали Рајко, нашао се код Ристића и почео му додавати оквире и шаржере за бреду. Тада Ристић туче рафалом бункер, одакле му одговарају усташе бацањем бомби. Када је Ристић ућуткао бункер на десној страни цесте, окренуо се према кули вребачници, одакле су их почели тући, наносећи велике губитке логорашима, који су се пробијали према источном зиду логора. С те куле вребачнице и из самог гаја пред логором, отворена је са свих страна паклена ватра на затворенике. Прва се јуришна авангарда комуниста свјесно жртвовала за спасење остале масе затвореника. Унапријед су знали да ни један од њих неће остати у животу. Легендарна личност Анте Бакотић знао је да лду у сигурну смрт. Управо да није било тога жртвовања, никада се не би нл покренула та маса у такав нечувен напад голоруких на митраљезе.

Измеду зиданих зграда устасе нису могле узети све заточенике на нишан, али чим су изишли на брисани простор и потрчали према зиду, почели су да их туку унакрсно.

Тако је изгинула авангардна јуришна група, а с њом и организатор и инспиратор устанка Анте Бакотић. Управо, када су усташе биле забавље не убијањем те прве групе јуришних комуниста, пристигла је и остала маса затвореника.

Према раније израђеном плану, маса се логораша, која је излетјела на брисани простор, морала раздвојити на двије групе, а свака предвођена комунистима. Њихов је задатак био да се разбије гомилање логораśа, да се разриједе њихови редови и на тај се начин смањи број усташких погодака и усташама отежа прогон логораша преко те чистине.

Када су се двије групе логораша одвојиле једна од друге, прву су групу предводили загребачки комунисти, меду којима се налазио и Владо Мишљеновић Тропар из Подравске Слатине. Та је група бјежала према Вахтарници, лијево од Саве према Стругу, а друга јуришала према десном углу насипа и Саве.

Усташе су тада отвориле урнебесну паљбу из бункера са зида и отрага, с десна из Градине по објема групама. Размак у дијагонали који је требала претрчати прва група, био је сувише велики. Тај је размак у катети за другу групу био много краћи, иако је она стајала под жеśћом ватром усташа. Тако нитко жив није досегао зид од прве групе. У тој групи је погину и Владо Мишљеновић Тропар.

Другој групи требало је око 500 метара да се дочепа зида. Тај је размак смрти и живота огроман. Под унакрсном ватром митраљеза, минобацача, бомби, та група се разређује. И рањени пузу према Сави, да се баце у ријеку и не допадну рањени у руке гестапоусташких садиста. Неки се даве, а неки су препливали Саву. Покољ заточеника је ужасан, али свакако мањи од оног који су им спремале усташе.

У тој пакленој ватри успјела се пред врата зида пробити група логораша, меду којима и Милан Ристић, Јово Стјепановић, Хајро Крајина, Миливој Адамовић Сељо, Едо Сојер, Раде Кесић, Фрањо Богдановић, Салко Бајрић, Чедо Хубер, Саво Делибашић, Милутин Стојаковић, Иво Дедић, Марко Флајшакер, те група партизана Мирка Бокшића из Дервенте и други.

Послије ужасног покоља затвореника на кошутаричком пољу, оно сретника који су се у заносу и очају пробили, чекала је јоś једна засједа, тзв, усташка вањска обрана са око 50 наоружаних усташа! Била је постављена против евентуалног напада партизана. Међу логорашима је било и заробљених партизана. Они су пришли партизанској тактици и почели поклицима:

– Навали, опколи, живе хватај!

– Изненађене усташе су тада почеле да бјеже од голоруких логораша. Они су бјежали у правцу зида, немајући времена ни да употребе своје оружје. Тада су логораши искористили ту ситуацију и голоруки појурили према шуми.

– Ма је И’ могуће, браћо, другови, да смо ми у нашој, партизанској шуми! У нашој шуми »слободи«! – почели су тада плакати као мала дјеца.

Група, која се иза њих пробијала, не знајући да постоји јоś и нека “вањска усташка обрана”, била је страшно изненађена. У тој се групи налазио и Марко Флајшакер. Они су били изненадени, када је иза грма пред њих искочио млади усташа, наперивши пушку на њих. Пушка је само шкљоцнула и није опалила, била је закочена Био је то страх или збуњеност. Тај моменат за логораше је био пресудан. Иза зида логора пробијала се посљедња група логораша, а пуцњава и галама су се све више стишавали и јењавали.

Усташке и њемачке иединице, стациониранеу Јасеновцу и околини, чим су чуле пуцњаву у логору, сјатиле су се са свих страна да побију све логораше који су голоруки јуришали на усташке бајонете и цијеви.

Страшно јасеновачко поље било је прекривено лешевима изгинулих логораша. На јужној страни и нешто до половине зида према Вахтарници лежале су групе логораша у големим локвама крви. Пред крајњим јужним бункером, близу обале Саве, лежале су читаве пирамиде лешева испретураних, изнакажених, растргамих, углавном од ручних бомби.

Када је покољ логораша-заврсен, усташе су тада истјерале скривене, из зидане зграде, цинкере, шпијуне и агенте који им више нису требали. Тада је побијено око 2.850 људи. Према прицању логораша, ослобођених код Марибора, које су усташе са собом као болничаре повеле из логора те су лешеве по наређењу Пићилија и Милоша, полили нафтон и запалили. Устасе су биле деморализиране том побуном логораша а унезвијерене прилазом партизана. Зликовци су очекивали нападе партизана са свих страна. Сада више нису били сигурни ни за пут према сјеверозападу, да им га партизани не пресјеку и да се тада не нађу у смртној клопци.

Усташе су нестрпљиво очекивале команду да већ једном крену из Јасеновца према Западу.

Група Миле Ристића тешко се кретала према фронту кроз велику славонско-посавску шуму. На једном пропланку срели су пастире, који су им показали пут до првог села. У тој су шуми нашли једног у оковима који се пробио кроз готово немогућу ситуацију. То је исполинска снага, која преврће свијет. То је комуниста, који је с оковима прошао куда се не пролази ни са оружјем.

“Дозволи, друже, да те пољубим и да ти стиснем твоју јуначку руку”, рекао му је Миле Ристић.

Другови су му камењем, између карика с тешком муком разбили ланац.

У шуми су срели и Милутина Стојаковића, тешког берибериша јасеновачког.

– Па, друже, кад тебе видим, као и овога који је у оковима побјегао из оне паклене гужве, тада, богами, вјерујем и у немогуће.

Љубо Милош и Пићили минирају све зграде логора, пале бараке, које су још преостале, руше димњак циглане, а доњи дио нису могли разрушити, руше »циклон«, ланчару, заповједништво, звонару и све зграде около. Они руше и пале логор, а затим пале и зграде у селу, магазине, табор«, »шумарију« и подрум, гдје су мучилл и убијали затворенике (“логор ИВ”). Они потпаљују чак и село Јасеновац на више мјеста, али сељаци то, рискирајући живот, потајно гасе.

Послије другог продорног јуриша затвореника из Козаре, 23.IV 1945., усташе напуштају у нереду Јасеновац, водећи са собом медицинско особље. Све до Марибора, гдје су их ослободили партизани.

Из Јасеновца посљедња излази “логорска сат”, састављена од окорјелих кољача мучитеља. Из бјесног очаја ти крвници на свом повлачењу све су убијали на шта су се само намјерили. Знали су да их мрзи хрватски народ. Повлачили су се уз насип крај Саве, према Сиску.

Пети дан, улази у Јасеновац 31. српска дивизија, која прихваћа измучене, болесне и рањене па их пребацује у болницу.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр.399-413

 

Пробој из Кожаре

У самом мјесту Јасеновцу, било је дне 23. IV. 1945. на раду у „Кожари” још 147 заточеника.

Сви су они видјели да у логору бр. III. горе пожари и тутње експлозије. Видјели су, да међу усташама влада паника и да ови полазе од куће до куће, стављајући под њих мине. Побојали су се и они, да би усташке немани могле минирати и бацити у зрак и „Кожару” с радничким зградама, па су одлучили и они да покушају, да се спасе из логора бр. IV.

Раздијелили су се у петнаест ударних десетина и договорили, шта која десетина има да ради. Лијечници-заточеници су подијелили отров у фијолама, јер је сваки заточеник хтио радиије да се отрује, него да жив падне у усташке канџе.

Прва је удама десетина имала да разбије врата од настамбе, друга да нападне стражаре, трећа да пререже бодљикаве жице, четврта да разбије врата која воде у творничко двориште, пета да потуче и разоружа усташе, који су се тамо налазили, шеста и седма да понесе одјећу и храну, осма да врши болничарску службу, а остале да се оборужају, како која стигне и да поведу борбу на живот и смрт.

План је био добро смишљен, заточеници су се храбро борили и продрли из логора, но тада су их чекале највеће потешкоће. Требало је протрчати кроз јасеновачке улице, доћи на пољане, прохити обруч од бодљикавих жица, прећи преко насипа, цеста и жељезничке пруге, који су били начичкани бункерима и стројницама.

Заточеници Лапчевић Стојан и Бергер Егон, који су нам дали опис и податке за овај херојски подвиг, тврде, да се из „Кожаре” спасило само 10 заточеника и прикључило за неколико дана одредима Народно-ослободилачке војске…

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига II, str 1116-1117

Сведочење о пробоју из Кожаре - Егон Бергер

Кад су логораши осјетили да се примиче крај, најсвјеснији, најактивнији и најхрабрији договорили су се о отпору. Формирали су четири не десетине, спремне на удар и пробој. Усташе их још нису дирали, јер требали израдити одређене количине обуће и кожне опреме.

Истога дана, тј. 22. травња 1945. године, кад су се пробијали логораши у Циглани, јуришали су и заточеници Логора IV. Из Циглане прије подне, а из Кожаре навечер.

Један од судионика и организатора Егон Бергер, који је у јасеновачким мучилиштима провео пуна 44 мјесеца, овако је изнио сјећања на тај јуриш:

„У ноћи 21. априла 1945. дежурали смо на крову магазина и пратили покрете усташа. У логору смо се договорили за коначну побуну.

        *    I

* Појединци то чине и у најновије вријеме, макар су чињенице постале евидентне. Тако се, напримјер, у емисији београдске телевизије »Порота« (13. студенога 1989) телефонски јавио из Лондона др. Србољуб Зивановић. Премда је прије 25 година потписао као члан споменуте комисије Извјештај у којему нигдје није наведен било какав сумарни податак, то га сада није сметало да изјави како су онда, тобоже, утврдили 700.000 жртава у јасенова- чким гробницама.

 

Била је субота. Те ноћи смо видјели како горе велике ватре на Циглани. Биле су то запаљене бараке наших другова. Пред само јутро, уз јаку детонацију, срушио се и димњак Циглане. Схватили смо да је отпочела коначна ликвидација логора.

У јутро 22. априла, у недјељу, сазвали смо тајни састанак и утврдили коначан план.

У логору Кожара било је нас стотину шездесет и седам. Одлучено је да формирамо четири десетине. Саставили смо листу четрдесеторице другова на које можемо рачунати за извршење задатка.

Наш логор имао је двије настамбе. Прва се налазила ближе главном излазу и цести. Та предња настамба имала је два излаза: један тик до главне капије и чуван од усташе на стражи и други који је водио према стражњем дијелу логора. Друга настамба имала је такођер два излаза: један према магазинима, а други према кругу логора. Све је то било окружено бодљикавом жицом и чувано од усташке страже.

Расподијелили смо задатке по десетинама:

прва десетина треба да ножевима нападне стражу на предњем дијелу логора и покуша отети оружје;

друга десетина добила је задатак да из друге настамбе и магазина нападне стражу у стражњем дијелу логора и одузме јој оружје;

трећа десетина морала је за то вријеме – чим добије сигнал – да реже жицу и начини слободне пролазе за бијег из круга логора;

четврта десетина имала је задатак да о побуни и могућностима бијега обавијести и све остале заточенике који до посљедњег часа нису смјели бити упућени у акцију да не би дошло до њеног пријевременог откривања. Јер, међу заточеницима било је и таквих који су били против сваке акције и који су у својој наивности још увијек вјеровали да би се и без тога могли спасити и остати поштеђени.

У нашој радионици имали смо још много наруџби за израду чизама. Усташе су форсирали да радимо ту ноћ и да завршимо цијели посао до другог дана ујутро. Према томе смо закључили да би наш логор имао бити ликвидиран током 23. априла па смо одлучили да нападнемо у недјељу навечер у 9 сати и 30 минута.

У недјељу ујутро осјетила се грозничава активност међу заточеницима. Почело се ковати оружје. Браћа Мостер из Загреба израдила су у кемијском лабораторију отров. Бочице у којима смо држали сахарин напуњене су цијанкалијем и неком отровном киселином. Те смо бочице расподијелили међу заточеницима који су били упућени у акцију. Лансирали смо вијест да се Народноослободилачка војска приближава Јасеновцу и ако би усташе дошли да ликвидирају логор, нека сваки радије попије отров него да се даде мучити.

Доподне смо још дугим оштрим челичним ножевима званим ’шермесери’, скидали месину с коже. Послије подне смо десетак тих ножева претворили у убојито оружје. Одсјекли смо непотребни дио и дали им облик мача или дугачког бодежа. У магазинима смо имали још сакривене три сјекире и пет крампова. То је било наше оружје за навалу.

Дошло је послијеподне. Логором смо стално ширили вијест да су партизани близу Јасеновца и да треба нешто подузети. Тако смо и остале заточенике почели припремати за акцију, а да им ипак нисмо открили план.

У логор је стигао телефонски налог да све наручене чизме морамо завршити до осам навечер. Било нам је одмах сумњиво што се усташама тако жури, па смо и ми почетак побуне помакли од 9 и пол на 8 сати на вечер.

У 5 сати послије подне позвали смо једног од заповједника Кожаре, усташког заставника Мату Живановића, који се сваке недјеље у то доба бријао, да се дође обријати у заточеничку бријачницу која се налазила у логорској амбуланти. Тај је усташа био међу нама посебно омражен. Он је одабирао заточенике за ликвидацију. Био је нарочито подмукао и кад би с којим од заточеника пријазно разговарао, знали смо да му је истовремено скројио судбину.

Кад је звијер Мато стигао у бријачницу, дочекао га је бријач Давид Атијас. Иза застора амбуланте налазила су се још два друга: Никола Сантрач из Крупе и Стево Богдановић из Сарајева. Претварали су се да су болесни, да их је прегледавао наш обљубљени лијечник, старац од 76 година – др Неуман из Пакраца.

Бријач Атијас је сапунао Мату. Стално су се шалили. Усташа је по обичају говорио брици нека га добро обрије јер да иде цури, а Давид му одговори да ће бити обријан као још никада и – једним потезом бритве пресјече му гркљан. Мато није ни бекнуо. Одузеше му револвер и набоје, замоташе га у деку и баце у бунар који је био иза зграде.

Одушевљење међу нама четрдесеторицом било је неописиво. Ликвидирали смо једну од звијери која је мислила да ће неколико сати касније пролити нашу заједничку крв. Снага нам је порасла, иако смо били свјесни да готово и не постоји могућност спаса из логора. Јер, пред нама су биле бодљикаве жице, ријека Сава, Уна и Струг и бункери на сваких педесет метара. Ипак, ако се спаси макар само један једини, он ће моћи да прича не само о нашим патњама него и о нашем дјелу.

Кад је усташа Мато бачен у бунар, позвали смо његовог ордонанца и рођака, исто Живановића и кољача, нека доносе шмајсер да му израдимо обећану навлаку. Ордонанц се брзо одазвао. Цим је отворио врата радионице шчепале су га снажне руке Сантрача и Богдановића. И тај је задатак обављен брзо и нечујно. То нам је дало још више храбрости и одлучности за посљедњи обрачун са звијерима које су нас четири године чувале, мучиле и клале, али не за обрачун какав су они себи замишљали, већ какав смо ми сами изабрали.

Сада смо већ посједовали и револвер и шмајсер и били способнији за извршење нашег плана. Другови из предње настамбе имали су задатак да изврше напад на главну капију и омогуће бијег на предњи дио логора. Ми у стражњој настамби морали смо шермесерима, сјекирама и пијуцима навалити на усташке стражаре и у исто вријеме запалити све магазине како би међу усташама настала што већа паника.

У осам сати навечер извршена је смјена усташке страже. Усташки стражар Живко, којега смо нарочито мрзили, јер нас је увијек гањао, пролазио је поред магазина сирове коже гдје је био сакривен друг Миро Ауфербер из Осијека. Кад му се Живко приближио на дохват, Миро га жељезним батом обори на земљу. Тиме је почео опћи напад. Ја сам био сакривен у магазину до баште одакле сам примијетио другог стражара како трчи кроз башту да нападне Миру. Изненадим усташу шермесером по затиљку, тако да се стропоштао на земљу без гласа. И остали заточеници и усташе већ су били водили огорчену борбу.

Док сам покушавао да својој жртви одузмем пушку, неки је усташа с друге стране баште отворио на мене ватру и ја се дадем у бијег. Кожара и сви магазини били су у пламену. Трчим према пресјеченој жици. Ту се сретнем с другом Тибором Леблом. Он је отрчао према Сави, а ја према жељезничком насипу. Већ раније смо се договорили да се у бијегу што више раштркамо како не бисмо постали лака мета усташама који су пуцали по нама из бункера са свих страна.

Другови су падали као снопље. Митраљеска ватра је немилосрдно косила.

Стигао сам до жељезничког насипа који је био удаљен око пет стотина метара од логора. При трчању стално сам се спотицао и посртао. Имао сам осјећај да сам погођен. Опипам се и трчим даље, претрчим жељезнички насип, провучем се испод лоше постављене бодљикаве жице иза насипа и трчим према Крапју. Многи су другови на том путу падали тешко рањени па су попили отров да се што мање муче и да не падну живи усташких шака.

Трчим већ преко два километра и почео сам губити дах кад стигох до првих великих бункера у Крапју. Ту сам достигао још два друга. Крај самог бункера поред којег смо хтјели претрчати била је велика бара. Скочио сам наглавце и заронио. Осјетио сам да ми се глава заплиће у неко жбуње. Полако изроним и видим да се налазим у густом шикарју баре. Свега десетак метара изнад мене стршао је бункер и стално бљувао митраљеску ватру по бари и шикарју. Онако врућем и исцрпљеном од трчања у први час ми је годило лежати у води, али мало касније ме ухватила таква дрхтавица да сам се бојао да цвокотањем зуби не упозорим усташе у бункеру на себе.

Гледам из баре према негдашњем логору и великим ступовима ватре. То гори Кожара коју смо упалили да изазовемо код усташа панику и уништимо им што више материјала. Већ се спустила ноћ, али сам по јакој мјесечини разабирао усташе како по грмљу и шикарју траже разбјежале заточенике.

Постепено ми се враћала снага са свијешћу да више нисам у логору и да постоји могућност спаса. Сачекао сам у бари док мјесечина није постала слабија. Тада сам опрезно кренуо даље, ронећи и пужући више од једног сата по блатњавом терену док нисам стигао до рубова шуме села Крапја.

Ту сам се још једном морао провлачити кроз бодљикаву жицу. Пужући испод жице, заштитио сам леђа загрнутим капутом, капут је запео о жицу и остао на њој висјети. Како су усташе рефлекторима обасјавали околину, примијетили су капут и изрешетали га митраљеским мецима док сам ја већ даље одмакао непримијећен. Тај случај ми је поново спасио живот.

Залазио сам све дубље у шуму, стигао до ријеке Струг, препливао    је и опет се удаљио у шуму. Почело се раздањивати. Попео сам се на једно дрво и на његовим гранама доживио први дан сунца у слободи након 44 мјесеца патњи и ужаса.

Колико сам могао разабрати, налазио сам се сјевероисточно од логора. Цијели дан сам провео сакривен на дрвету, бојећи се да ме усташке потјере не би нашле. Тек кад се спустио први сумрак, сишао сам с дрвета и кренуо шумом насумце према истоку надајући се да ћу се некако докопати Псуња и ослобођеног територија. Лутајући, стигао сам опет до воде, препливао је и повлачећи се уз шикарје стигао до главне цесте. Брзо сам је прешао и удаљио се на другу страну да не бих набасао на усташе. Ускоро наиђем на неку споредну цесту и чујем разговор. На своје запрепаштење примијетим на јакој мјесечини камионе и препознам гласове и смијех усташа. Из камиона су Избацивали лешеве, посљедње жртве јасеновачког логора.

Сада сам тек схватио гдје се налазим. Ишао сам по шуми и два пута препливао воду, а умјесто на Псуњ, вратио сам се натраг у сам Јасеновац. То ме је готово избезумило.

Лежао сам сакривен око пола сата и гледао усташе како истоварују лешеве и прислушкивао њихов разговор. Говорили су највише о паљењу Јасеновца и о том како ће натјерати цјелокупно становништво да се повлачи с њима. Тако сам, с олакшањем, дознао да се спрема скори бијег усташа из Јасеновца.« Бергер је наставио лутати. Пробијао се кроз шикару. Наишао на Стојана Лапчевића. Кренули су заједно. Заобилазили бункере. Исцрпљени и слаби. Гладни.

„Тринаести дан без хране. Живимо само од лишћа и по које жабе. Те сам ноћи донио одлуку. Чобанин који је свако јутро долазио у шуму са свињама, јучер није имао на глави усташку него обичну спортску капу. Можда су усташе напустили Јасеновац? Саопћим Стојану да ћу малога ујутро наговорити па куд пукло да пукло. Стојан је остао сакривен кад сам приступио дјечаку. Мој га је изглед преплашио па је хтио побјећи, али сам му довикнуо да сам учитељ из Новске и да бих хтио у Јасеновац, а не знам пута. То малога охрабри, и мислећи да сам заиста учитељ, врати се. Рекао сам да су ме у Новској партизани напали и да се сада хоћу јавити усташкој стражи у Јасеновцу. Мали ме чудно погледа и каже да у Јасеновцу више нема усташа. И још дода:

Не бојте се, господине учитељу, партизани неће никоме ништа, то су усташе само лагали.
Срце ми је почело лудо ударати. Зар је коначно истина да послије четрдесет и четири мјесеца биједе, мука, понижавања и глади нисам више роб, заточеник Јасеновца, већ слободан човјек, човјек који ће слободно ходати по граду, смјети читати, писати, разговарати с људима?

Зовнем Стојана и признам дјечаку да смо ми одбјегли логораши. Обрадовао се и он и одмах нам понудио сву храну што ју је имао у својој торбици: комад сланине, сира и кукурузног круха. Рекао нам је да је видио логораше, како су бјежали и да је одмах при излазу из логора, на првих сто метара, попадало највише наших другова.

Кренули смо у село. На путу сретнемо једног партизана. Први партизан у мом животу! Кад је чуо да смо одбјегли логораши, хтио нас је понијети на леђима да се не мучимо ходајући. Загрљени, кренули смо равно комесару XXИ српске дивизије која је ушла у Јасеновац …“

На спомен-плочи на Кожари данас пише да је ту био Логор ИВ »Кожара«! да је 22. ИВ. 1945. извршен пробој – устанак 167 логораша од којих је седам остало живих.

Мирко Першен, Усташки логори, стр. 228-232

Порушена Ланчара

 

Усташе су минирале и срушиле све објекте у логору Јасеновац непосредно пре ослобођења.

Фото: Музеј жртава геноцида, инв. бр.

Рушење логора

На слици: порушени објекти логора Јасеновац сликани 19. јуна 1945.

Фото: Музеј жртава геноцида