др Отон Гавранчић


Отон Гавранчић доведен је у логор почетком новембра (1941.) из Загреба и послан у једну бараку међу Јевреје. Он је био осуђен да заврши живот у најтежим патњама, а казна му је била што је морао ићи свако вече у „усташки затвор“, који ее састојао из оплетене жице под ведрим небом у логорском кругу. Жица је била оплетена са свих страна у округ, а исто тако испреплетена и одозго у висини по прилици од 60—80 центиметара, тако да човек у жицу стављен није могао усправно стајати него је морао или клечати или чучати. Гавранчићу је наређено да имаде ићи у жицу свако вече са сумраком, а из жице излазити ујутро о сванућу. У време кад је Гавранчић издржавао овај „усташки затвор” терен је био под водом у висини од 20 до 30 центиметара и он је морао читаву ноћ провести у чучећем положају у жици. Тако је издржао 5 дана узастопце, а шести дан ујутро некако је успео да се извуче из жице, где га је нашао без свести један кувар заточеник, који га је, пошто је још била ноћ, одвео у кухињу и ту га повратио к свести, грејањем ногу у топлој води. Из кухиње је у зору одведен у бараку, али је истога дана сав исцрпљен и измучен у бараци умро.

 

Из Меморандума СПЦ, Ђурковић Симо – СВЕДОЧАНСТВО, Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 32-33

На слици: др Отон Гавранчић

Фото: Музеј жртава геноцида

 

Ко је био др Гавранчић

Др Гавранчић је био истакнути просветни радник, спортиста – соколски вежбач и староста, активан како у локалној тако и у националној соколској организацији – Соколском савезу Краљевине Југославије.

Више од др Гавранчићу прочитајте на спољашњој вези – Слободна Херцеговина

Долазак у логор

Било је то 27. или 28. октобра, послије три мјесеца проведених по загребачким затворима.

Нас тридесетак допратиле су усташе у Јасеновац и прво су нас затворили у православну цркву у Јасеновцу, гдје се већ налазило око двјесто људи, страшно испребијаних.

У мојој групи налазио се др Ото Гавранчић, претсједник Жупе Сокола у Загребу, Фрањо Хаџи и Фрањо Савор, Хрвати, постоларски компањони из Загреба, Никола Јуричић, такођер Хрват и постолар из Загреба, Мориц Грунвалд, ногометаш, Јевреј из Загреба и други чијих се имена не сјећам. Међу њима и три југословенска официра пуштена из Хитлеровог заробљеништва.

Усташки натпоручник Парац, који нас је довео, предао нас је логорском усташком натпоручнику Матковићу. Матковић је одмах ту у цркви почео са нарочитим уживањем тући Гавранчића који се истицао својом дугом бијелом брадом. Усташе су се залијетали и ударали нарочито бивше официре. Један од њих обратио се Матковићу: „Молим вас, кажите усташама да ми нисмо никакви четници, него да смо као официри управо пуштени из заробљеништва!“ Матковић је на то опсовао и почео и сам тући.

Сарајлије су одвели у јасеновачки усташки табор. Сат и по послије одвели су и нас у табор гдје смо у дворишту нашли Сарајлије крваве, испребијане. Видјели смо и брдо ствари: ципеле, торбе, све што су најбоље имали и са собом понијели да им се нађе у логору. Све су им то усташе одузели и сваком редовно одузимају све прије ступања у логор.

Усташа је било много у дворишту. Почели су одмах и нас тући и визитирати. Усташки часници подјаривали су своје чаркаре на тучу. Ту на лицу мјеста пред нашим очима убили су двоје из наше групе, браћу Прегер, јер су били сакрили нешто новца у чарапе.

Матковић нас је уписивао у књигу. Свако је добио батине. Др Гавранчића су одвели у канцеларију. Кад се вратио био је без браде, сав крвав, а дуги црни капут био му је сав бијел од сиједих власи као од снијега. Изашао је ћутећи.

Онда су нас два по два, скупа са Сарајлијама, отјерали трчећим кораком у логор, јурили су нас кундацима и викали: “Брже, брже, нагари, нагари…“

Наш логор налазио се у шуми (Логор II) према Новској, више села Брочића. Биле су ту двије бараке: за Јевреје и једна за Србе. Други дан извршен је упис у логорске књиге.

Гавранчића су одмах метнули у жицу, заправо у кавез од бодљикаве жице висине мање од 75 цм, тако да је непрестано морао чучати.

Други дан по доласку у логор морао сам са свима осталима на страшни насип… У логору сам био свега два дана, а онда сам пуштен кући. За оног чичу коме су крвнички истргли сиједу браду чуо сам да је послије три дана подлегао у мукама ударцима џелата.

 

Део исказа побјеглог заточеника Габријела Винтера, приватног чиновника из Загреба, који је у јасеновачком логору обављао посао кочијаша.

Група аутора (1942),  Јасеновачки логор. Искази заточеника који су побјегли из логора цитирано из Издање пропагандног отсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије, стр. 22-23

Смрт др Гавранчића

У новембрау месецу умро је након четврте ноћи проведене у жици и др Отон Гавранчић, соколски староста из Загреба, Хрват, старији човек. Сав укочен у леденој води новембарској, он се некако извукао и пао без свести поред жице. Његово јечање чуо је један заточеник, пренео га у бараку, опрао и залио топлим чајем. Према осуди он је издржавао казну само у гаћама и кошуљи. Умро је исто поподне. Последње су му, кажу, биле речи: „Истрајте, децо, све ће добро бити“.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 2