АВГУСТ 1941. - ЈУЛ 1942.

На слици: објекат Циглане по којој је Логор III добио име.

Фото: Музеј жртава геноцида

Август - септембар 19941.

Транспорт којим са(м) ја ишао у Јасеновац 21. августа (1941.), праћен је по усташама. Ту смо предани усташкој управи логора и били смо први заточеници у jасеновачком логору (II). Било нас је око 900, све самих Срба. У то време налазиле су се у логору три нове бараке, у које смо смештени. Но истога дана дошао је за нама из Јастребарског и један транспорт Јевреја са Сланог, који су Јевреји дошли као већ организовани логор, па су у Јасеновцу по наређењу усташа преузели унутрашњу организацију логора на челу са својим логорником.

По уласку у логор извршена је над пама потпуна преметачина и одузет нам сав новац и накит, као прстење итд., под претњом да ће сваки онај бити стрељан, ако се код њега нађе новца или ако било шта прикрије.

Првих 4—5 дана провели смо у баракама и за то време нисмо уопште добивали хране, тако да су људи од глади падали у несвест. Усташки функционери у логору рекли су нам да храна још није стигла и да се чека на неко одобрење кредита за издржавање jасеновачког логора. Од Јевреја интернираца били смо потпуно одељени.
Трећег дана по доласку у логор успело је четворици Срба заточеника да побешу из логора и срећом то бекство није изазвало никакве теже последице за нас остале, но усташки „дужносници“ рекли су нам да ће у будуће стрељати нас по 10, 20, па и 100 ако се понови још који случај бекства.

Петога дана појавио се међу нама први пут Поглавников повереник за све логоре у Хрватокој — званична титула — Лубурић Вјекослав, по рођењу Херцеговац, раније чиновник Окружног уреда у Мостару, и одржао нам је говор рекавши нам да ћемо као интернирци провести у Јасеновцу на радовима на подизању насипа неколико недеља, а после тога да ћемо бити пуштени кућама. После тога је наредио да се одвоје сељаци на једну страну од грађана, и одприлике две трећине нас били су сељаци, који су се одвојили, њих око 600. Одмах су ове људе формирали у две партије и одвели их из логора у непознатом правцу, те за њих касније нисмо могли ништа сазнати где су и шта је са њима. Ипак смо чули са разних страна да су ови људи одвежени у Славонску Пожегу, и тамо сви убијени. Пошто је доиста 26. августа 1941. године у Славонској Пожеги извршено ликвидирање неколико стотина Срба интернираца сељака, није искључено да су то били они наши другови интернирци из Јасеновачког логора, јер се временски поклапа одлазак сељака интернираца из Јасеновачког логора са извршеним убијањима у логору у Славонској Пожеги.

По одласку ових сељака упућени смо ми грађани на рад на Лоњском насипу крај Струга — рукавца Саве. Почели су нам тада давати нешто бољу храну, а ми, надајући се да ћемо према обећању повјереника Лубурића, бити по свршеном послу пуштени својим кућама, радили смо с вољом и залагањем. За време ових радова на Лоњском насипу посетио нас је једнога дана и Еуген Кватерник, шеф усташког редарства, син војоковође Славка Кватерника, па нам је и он обећао да ћемо по свршеном раду на насипу бити пуштени кућама.

За време ових радова били смо и филмовани, и како смо чули, биоскопској публици саопштено је преко платна да су то Срби, који су побегли од четничко-комунистичког насиља, а којима су хрватске власти дале уточиште и хлеба те сада марљиво раде на обнови Хрватске.

 

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.45-47

СЕПТЕМБАР 1941.

У месецу септембру (1941) издвојили су нас занатлије, који смо распоређени на рад у Бачићеву циглану и ланчару, пилану и циглану, и ту је заметак и основ логору Јасеновац ИИИ, у који смо и ми касније смештени, након ликвидације логора Јасеновац ИИ (= Брочице).

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо
Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.47

 

Бекство двојице Срба

Концем септембра успело је двојици Срба побећи из логора, и то Мраковић Бранку, столару из Травника, и Поповић Љуби, столару из Тузле, који су са једним усташом отишли у једну оближњу шуму да сасеку неколико дрвета из којих би се направили маљеви за радове на насипу. Последица тога бегства била је у томе да су пописани све они који су се у тај мах затекли унутар логора, тј. онога дела логора ограђеног жицом, и списак ових пописаних људи послан је усташком табору у село Јасеновац, па је табор у списку подцртао имена 26 интернираних Срба, који су одмах стављени у усташки затвор где су држани 4 дана, а после тога су их све повезали ланцима и одвели их без ствари у правцу једне оближње шуме. Кратко време иза тога чули су се пуцњи из пушака, а то је значило да су ови људи побијени. У овој партији побијених налазили су се др Перо Тодоровић, лекар из Тузле; Јово Сабљић, трговац из Суње; Берић, син трговца Саве Берића из Славоноког Брода; Беланчић, полицијски пристав из Високог; браћа Пикуле из Сарајева; Марковић Бошко, бивши народни посланик из Власенице. Других се сада поименично не могу сетити, а радио сам у то време на насипу. То је уосталом била срећа за мене као и за остале који се нисмо приликом пописивања налазили унутар логора, јер би и многе од нас захватило ово прво „ликвидирање” у Јасеновачком логору.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо, Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 47-48

 

 

Рад на подизању логора Јасеновац

Логор Јасеновац ИИИ био је смештен на Бачићевој циглани недалеко жељезничке пруге Суња—Новска. Овде смо на подизању логора радили под неиздрживим околностима ради сталних киша, тако да је проценат умирања био све већи, а и поступак према нама од стране усташа све се већма погоршавао. Људи су на раду тучени и убијани, а једном приликом и сам повереник Лубурић опалио је из револвера према једној групи која је радила и једнога Србина интернирца ранио. С нама су на овом послу радили и Јевреји, али је према Србима примењиван далеко гори поступак и Србе су и више тукли и више гонили на рад него Јевреје. Било је за време рада доста случајева да су усташе изнемогле људе и потпуно исцрпљене убијали на лицу места.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо
Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.48

новембар - децембар 1941.

Услед дугих октобарских киша продире вода у логор број 2 почетком новембра (1941. године). Новембра 4. или 5. шаље се око 150 старијих ‘Срба и више Јевреја у Крапје. Касније је тај цео логор у Крапју, са више хиљада Јевреја и Срба, потпуно ликвидиран, на Бадње вече (1941). Видели смо одела наших другова, прича сведок. Од преосталих 420 Срба један део су послали, као и Јевреје, у логор број 3, на Циглану, а други део вратили да демонтирају бараке из којих смо кренули. Око 20. новембра завршено је демонтирање барака и пренос материјала. Ископана је огромна рупа за „кречану“. Онда смо 6 дана били без посла, али и без икакве хране. 28. новембра послано је на Циглану свега 25 јачих Срба, а остали су ликвидирани у оној тзв. кречани!

Приликом пребацивања и оних у Крапје и оних на Циглану, велики број је изгинуо путем. Ваљало је трчати кроз хладну кишу и снег. Ко падне, тога или баце на кола или дотуку. По доласку код Циглане, бацали су изнемогле на једну хрпу, а ко није имао довољно снаге да се сам исправи, тога су ту претукли. Остале су убацили у некакву шупу без крова. Ујутру је на нама освануо снег дебео 10 см. И још једну ноћ провели смо тако. Усташе су нас обилазиле у мраку и тукле немилосрдно. Трећи дан пребацују нас у један мрачан ходник Циглане, прозван „тунел“, који није имао другог отвора сем врата. Унутра убацише још 142 Карловчанина. Тако је било тесно да смо морали седети једно другом у крилу. У тешкој запари свако јутро налазимо по 2—3 мртва. Уводе нам још 11 заробљеника из Немачке и 23 сељака из Босне. Осам од ових последњих, запрепашћени оним што виде, покушало је да побегне прве ноћи. Сутрадан су нас постројили у „наступ“, опколили митраљезима и стали изводити појединце из реда и клати пред нама, напросто као овце.

Децембра 8. (1941), око 2 часа по подне, упао је у бараку заставник Матковић с једним поручником и 12 усташа и заклали су у бараци 60 Срба, а 35 везали жицом, одвукли на гробље и побили маљевима.

10. децембра (1941) убијено је и поклано у бараци 86 Срба.
15. децембра стиже око 80 младих људи из Сарајева. Не доводе их у бараке, већ их воде право на гробље и побију маљевима.
20. децембра, око 4 часа по подне, засвира сирена за „наступ“ пред канцеларијом. Бранко Бујић, берберин из Загреба, имао је сукоб са неким усташом. Зато је Љубо Милош убио њега одмах, а сада и 21 српског сељака и 5 Јевреја.

 

Из Меморандума СПЦ, Изгони, затварања, депортације, логори
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 28-29

Три најгора месеца

 

Најгори месеци за заточенике били су новембар, децембар и јануар. У овим месецима људи су убијани без разлике, па и на самом раду из чиста мира. Тада и транспорти који су стизали за логор нису више читави улазили унутар логора, него су већ на улазу у логор усташе убијали или клали ножевима добар проценат пристиглих. Тако је партија заточеника из Славонске Пожеге од 60 људи сва побијена у дворишту Бачићеве циглане, пред самом канцеларијом логора. Наравно, да се није могло сазнати који су људи били у овој партији. У то време стигла је из Карловца једна велика партија од 160—180 људи, који су убрзо сви осим двојице „ликвидирани“, и то остали су на животу Вујо Воркапић, обућар и Огризовић Ђуро, трговачки помоћник. Знам да су из Карловачке групе убијени Мудринићи, отац и син. Како су људи стално гоњени на рад, а исхрана је била више него бедна, број изнемоглих и болесних све је већма растао, тако да је поред усташког убијања сваки дан и умирало по 10—15 људи.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо
Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.50а

Католички Божић 1941.

Крвави Бадњи дан

24. децембра (1941. на 1942.), крвави католички Бадњи дан! Тога дана ликвидиран је до последњег човека логор Крапје и логор број 2, у који су после поплаве опет неке повратили због претрпаности на Циглани. Тога дана извршена је и прва масовна ликвидација свих болесника. Било их је у бараци 120, док су други, здрави, били напољу на радовима. Извукли су их силом, једног по једног, и клали на излазу, а остатак на гробљу.

Тога истог дана извршен је четврти масовни покољ, и то у самој варошици (Јасеновац), у дворишту усташког „табора“. Очевидац Војислав Прњатовић, секретар Трговачке коморе из Сарајева, овако описује догаћај:

Тек приспели у Јасеновац, прича Војислав Прњатовић, секретар Трговачке коморе из Сарајева, налазили смо се у дворишту постројени у три групе: 62 Србина једног конвоја из Сарајева, 19 Срба једног (другог конвоја) из Загреба, и 140 Јевреја. Излази из команде, припит, Љубо Милош са више усташа; за њим се носи ракија, те настављају пити. И пред нама, Милош се наједном издвоји из групе усташа, извади нож и упути се према групи деветнаесторице (Срба) из Загреба. У том часу, онако изморени и ошамућени од свега онога што смо преживљавали, као и од удараца, нисмо сасвим били свесни онога што ће наступити … Милош онда отпочне да псује и виче и, на наш ужас, стаде да коље људе редом. Заринуо би нож у врат са стране и нагло подигао, тако да би у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице, груди и руке човека-звери. Жртве су стајале укочене, престрављене, као замрле, и у главном потпуно резигнирано и апатично, без гласа, дочекивале ударац ножа и рушиле се окрвављене на земљу. Тек понеки би давао гласа од себе или би инстинктивно испружио руке према убојици, да тренутак затим буде преклан. Немогуће је изрећи шта смо ми тада осећали. Сви изрази као: престрављен, ужаснут, замро, страхови, пакао, могли би само јадно и издалека да ка- жу ономе који ту није био шта ее збивало у нашој души. Колико је трајало то клање не знам. Као кроз маглу видео сам како је Милош довршио свој посао с том групом загребчана и крвава лица, руку и прсију упутио се према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао тако ужасан крај. Идући према нама очигледно му је запало око на једном нашем босанском сељаку у гуњу, са црвеним шалом око главе. То је био неки тежак из Пала код Сарајева, чијег се имена не сећам. Несретник је био други по реду. Убојица му је нагло приступио и етао да му забада бодеж у груди где је стигао. Кад је јадна жртва пала на земљу, убојица се сагао и пре- клао је на исти начин као и оне раније. Хтео је да настави |свој посао, али се у то појави на вратима зграде ордонанс и позове га у собу на телефон. Неко га је звао из Загреба. Милош је на то ставио бодеж у корице и отишао. При томе је издао нарећење усташама да нас преостале отерају у логор“.

 

Из Меморандума СПЦ, Изгони, затварања, депортације, логори
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 29

 

 

25. децембра (1941). Прича Владимир Лончар, инжењер, шумски референт у Пакрацу

 

 

„Стигли смо из Пакраца у Јасеновац око 10 сати пре подне. Постројише нас пред канцеларијом у два реда. Поручник Љубо Милош, полупијан, виче срдито: „Што баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској“. Поворку опкољавају усташе, почиње претрес и одузимање ствари. Милош пита: „Који је од вас правник“? Јави се судија Владо Илић и изађе пред строј. Милош: „Колико си Хрвата осудио на смрт?“

Судија: „Ниједног, ја сам био старешина среског суда а срески судови по закону нису овлаштени да осућују на смрт“ — „Јеси, јеси, ти си неколико стотина осудио на смрт. Шта би ти рекао кад бих ја тебе сад осудио на смрт?“ — „То је ваша ствар“, одговара мирно судија. Поручник га шаље натраг у строј. Претрес траје, поручник с друшвима пију кувану ракију коју за њима носи један Јеврејин. Након извесног времена присећа се Милош: „Где је тај правник?“ Судија се опет јави и по наређењу излази пред строј, скида горњи и доњи капут, и пође пред Милошем до једне наслаге цигле. Овај узима од једног усташе карабин и држећи га под пазухом пали на судију три метка. Судија пада, поручник враћа пушку, претрес се наставља. Након 5 минута судија зајеча. Поручник приђе, дотуче га с неколико метака из револвера, па онда извади нож и, како је судија лежао потрбушке, распори му леђа. — Затим нареди да се јаве који су из Лике. Јави се неколико људи (сведок набраја имена); поручник с неколико усташа закоље и њих крај наслаге цигле. — Онда пред поручника ступи заставник Матковић, прилично пијан, и моли га за дозволу да и он закоље једног Србина за Божић. Поручник му дозвољава. Матковић гледа по строју, па запита једног за име и занимање. „Дивљак Јоцо, закупник курсалона у Липику“. Матковић скаче од весеља. „А, сад ћу се ја теби осветити зато што ми један пут ниси хтео да нађеш столицу“. Одмах га одводи за хрпу цигле, и зачу се страшно запомагање. Извадили су му срце, Матковић излази сав крвав бришући руке о хлаче, и предлаже да се закоље још десет Срба, а остали да се пусте у бараку. „Не десет него дванаест“! одговара Милош. Тако и буде. Несрећнике су били, боли ножевима и најзад поклали на истом месту. Још један од нас гледалаца погибе зато што се, по мишљењу усташа, мрштио гледајући. Онда поручник изјави да смо ми други помиловани, и отпусти нас.

У пакрачком конвоју, по исказу разних сведока, било је 74 човека, а убијена су том приликом 27 до 32.

Усташе долазе на ручак. Али убрзо излази Милош са „Татеком“ и наређује да се построји 20 Срба, да и он добије једнога. Татек бира, изводи га из строја, али пушка окине пре времена и рани другу двојицу. Нато Милош убије и њих и изведеног. — Исти дан по подне заклао је још 5 до 6 Срба и Јевреја који су управо стигли. Узалуд су неки преклињали Милоша гласно јаучући да их поштеди.

 

Из Меморандума СПЦ, Изгони, затварања, депортације, логори
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 30

 

 

На католички Бадњак 1941.године (…) на више мјеста у логору убијен је већи број људи. Из транспорта мушкараца из Пакраца одмах по доласку у логор убијено је неколико зато­ченика, из Слободцмове групе већи број заточеника, а према исказу Љубе Милоша тај је дан убијено око 500 заточеника.

 

Наташа Матаушић, Јасеновац фотомонографија, стр. 109

 

Дана 25. децембра (1941) на сам католички Божић стигла је партија од 72 Србина из Пакраца. Њих је тада одмах убијено 27, а убијање је вршио углавном или клао ножем сам заповедник логора поручник Љубомир Милош, сестрић Вјекослава Лубурића, повереника свих логора у Хрватској.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо

Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића, Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.50

"Свете" оргије - Божић 1941.

Пред сам католички Божић 1941. године усташе су опколиле Пакрац и проваљујући првенствено у куће Срба и Јевреја скупљали их на једно сабирно мјесто.

Јевреје су купили с породицама, а од неких Срба хватали су само главе породица. Мали се број благовремено био склониоу оближње шуме.

Тако се и Владо Иллић познати судија из Пакраца, нашао у транспорту за Јасеновац. Сви су шутјели и нијемо, забринуто буљили у промрзло дрвеће, тек мало снијегом попрашена поља, у мале сеоске кућице, из којих се мотао плавичасти дим, и прозори се у сутону жућкасто свјетлуцали.

– Мама, так би’ радо да сам тамо! …И дијете је показивало ручицом на те прозоре. Мајке би пренувши се из отупјелог фатализма, на око равнодушног стања, притисле дијете уз груди, неодрживи притисак суза, да отеку и тиме да се олакша притисак злокобне слутње. Дијете, погледавши мајку, стало би плакати, вичући:

– Мамице, мамице.

Тресавши се у грозници, мајка би стала тјешити узбуђено дијете, чију је невину душу почео притискивати самртни инстинкт.

– Ми ћемо, драго дијете, у друго село, боље, с још љепшим прозорима. А можда и на море.

– На море? јао, мама, тамо ћу се сваки дан купати, сваки дан!

– Да, моје дијете, да! – мајка изговори тискајући усне.

Од пакрачких Срба с Владом су били у транспорту: инг. Никола Зиарић, Јово Мишћевић, учитељ из Пакраца, Вујин Бујић, с великим брковима, постарији угледни грађанин, занатлија Адамовић, Раде Мићевић, млади ућитељ из Каменског, Љубомир Вукобратовић, Божо Мишћевић (отац Раде и Јове), 60 година стар учитељ из Пакраца, Коста Тодоровић, фијакериста – старац од преко 60 година. Милан Торбица, Јоцо Дивљак, Мирко Крлић, инваид првог свјетског рата, седамдесетогодишњак Вучковић, потпуно слијеп, и други градани Пакраца.

У влаку према Јасеновцу Мирко Келић је вадио бомбоне, које је, био купио за своју дјецу, али су га на путу пресрели и одвели на сабирно мјесто за овај транспорт. Те бомбоне намијењене његовој дјеци и породици, сада је он дијелио јеврејској дјеци.

– Ево, дјецо, ево мало бомбона.

Дјеца су узимала, гледајући чудно његове сузе, приблизивши се, Владо му рече:

– Сад је мени све пукло пред очима, али касно, мој Мирко, касно!

Ујутро, на сам католички Божић, стигли су на јасеновачку станицу, гдје су их, кундачећи и називајући их, најпогрднијим именима, збили у простор између цесте и станице. – Жене и дјеца на једну страну, одрасли мушкарци на другу!

Сад је настала сцена раздвајања одраслих мушкараца и њихове дјеце. Куцнуо је најпродорнији, најстрашнији ударац џелатског гласа:

– Бога вам, шта мислите, овдје слинавити, брже у ред! Почет ћемо ас убијати као зечеве, ако само наставите саботирати наредбу!

Усташе су поћеле тући људе кундацима и обасипати их страшним псовкама и пријетњама. Тада су осјетили сви наједном блиски млаз смрти и сви се погледаше, а сузе им се следише на лицу.

Збогом, видјет ћемо се, и то ће проћи и то! – опраштали су се мушкарци од жена и дјеце, који су се ту избезумљено укочили од пријетње.

Жене су по свом инстинкту осјећале, да то нису само “онако олаке” избачене ријечи.

Лице им се наједном промијени у сивоблиједу скамењену маску. Тако су укочене стајале, гледајуци како усташе сврставају њихове очеве, мужеве, браћу, синове у ред, при чему су сваког “крштавали” кундаком, наравно, не пазећи куда их ударају.

Када су дјеца видјела у првом реду Мирка инвалида, који им је у вагону давао бомбоне, била су избезумљена спазивши како га један усташа удара у раме и како посрће, док га није ухватио стари Коста Тодоровић и придржао да не падне.

– Мама! вриснула су дјеца, – зар и њега…?

Жене су само буљиле, саме својим очима не вјерујући, не могавши одговорити ништа ужаснутој дјеци.

Усташе су жене с дјецом оставиле на станици, рекавши им да иду у женски и дјећији логор, а мушки у мушки логор. Тако су сви били ужаснути тим дочеком, али нису још сасвим схватили своју збиљу. Мушкарце су потјерали према одвојеном колосијеку, који води према “Циглани”, тј. Логору и почели су их немилосрдно кундачити и псовати.

Судбина жена и дјеце била је позната сваком старијем логорашу.

Брзо се дознало када су у магазин, вец другог дана, стигле крваве женске хаљине, ципеле, капути, дјечија одијела, крваве играчке, меде и лутке, и фотографије. Било је, наиме јасно да су већ истог дана ликвидирани у Градини. Шта се тамо одиграло, при том масовном убиству мајки и дјеце, памет стане нормалном човиеку.

Тога дана, на Католички Божић, група од 50 мускараца из Пакраца довели су, око 9 сати ујутро, пред заповједниśтво логора. Када су их овако крваве поредали, неки старији логораши, који су радили у канцеларијама, крадомице су климали главом. На њновом лицу се видио нијеми предзнак страшне судбине.

Из заповједништва је изашао командант логора, рођак Лубурица, Љубо Милош, с неким затвореницима, којима су насилно наметнули логорске дужности.

Ти су људи са болесним надама вјеровали да ће се моћи још и спасити сервилношћу. Али била је то њихова лоша „калкулација”, јер усташе их никада неће живе пустити, знајући да би им се они осветили, што су их упријали и заувијек дискредитирали као људе. Осим тога, да би се оправдали, све би рекли што су ту видјели у логору. Ипак треба тражити нешто стихијско, зоолошко у природи човјека, које биолози, једноставно називају нагон за одржањем. Неки нису били у стању да издрже притисак физичког терора у фашистичком логору и лако су били одгурнути на странпутицу срамоте и моралне смрти. Тај је фактор био урођени нагон за заштиту своје породице, за спас своје дјеце. жене мајке. Усташе су у ту сврху, знајући или не знајуци голему моч фамилијарних осјећаја људи, доводили њинове фамилије у Јасеновац и давали им куће у селу, гдје су живјели не у логорским увјетима, него увјетно “слободно”, давши прилику таквим логорашима да и они с њима живе.

Тако су од њих направили своје роботе, који ће све направити што им они нареде.

– Ћебе! – дрекну Милош – брзо донесите неко, логорашко, ћебе!

-Све своје ствари бацајте на ово ћебе. Ништа не смијете код себе задржати, а поготово куну! Часну вам усташку ријеч дајем, у кога послије тога нађемо коју куну или ма шта сакривено, одмах ћу га преклати! Јесте ли разумјели?

– Јесмо, – тресли су се људи у грозници.

Брзо је на ћебе побацано: кетице и пасте за зубе, чешљеви, огледалца, сапуни, цигарете, куне итд.

– Све сте бацили? – упита Мллош.

– Све! – одговорише пренеражени људи.

– Ех, добро! Погледај оног чифутина! – усташе потрчаше према инжењеру Адлеру и почеше га претраживати.

Почеше га шамарати бјесомучно.

– Ево, сакрио је куне.

Касније се дознало да су усташе те куне подметнуле инжењеру.

– Станите! – дрекну Милош. пришавшл инж. Адлеру и, ухвативши га за главу, зари му нож у грло и вјешто му пререза врат. Крв шикну и несретни инжењер паде као камени ступ, издахну.

– Курво једна! Хтио си нас преварити! Милош отра нож од одијело преклатог инжењера.

Одлазећи од своје жртве, постакну се о протезу инвалида Мирка, који је управо ту стајао.

– Погледај ту протезу, да није овај кљакави штогод тамо сакрио!

Усташе прискочише и почеше га трзати за протезу.

Мирко поблиједи.

– Станите, док је скинем.

Али усташе му тргају каише од протезе и просто је згулише. Војин Бујић, који је ту покрај њега стајао, прихвати га да не падне, јер је сада стајао на једној нози.

Усташе ваде из шупље протезе неке старе новине којим је Мирко напунио празнину протезе.

– Ево, ова наказа има и неке старе југословенске новине!

– Шта?!-рикну Милош и јурну разјарен према Мирку инвалиду.

– Псето једно, ти се усуђујеш у логор уносити неке српске…!

– Нису српске, него хрватске, шапну му усташа.

– Ма какве биле, оне су непријатељске нама.

– Сигурно си се пијан с „јерезе” враћао, курво, па те народ измлатио, а доктори спасили.

– Једном ногом, као рода на гнијезду, и једном руком само можеш пишати… – Милош га исмијава.

– Ја сам то у рату изгубио и нисам у стању да се бавим политиком.

– Политиком се не бавиш а у протези носиш непријатељске новине!

– Ја нисам.

– Шути! дрекну на њега Милош и почне стискати усне.

– Ма шта се ја с тобом имам церемонирати, псето једно!

Љубо Милош зграби Мирка за јаку од капута, истргавши га из руку Војина Лујића.

– Убојицо! Крикну жртва. Већ је крв попрскала његове сусједе који су стајали у близини њега.

Мирко се с пререзаним вратом, с издрељеним очима гушио, и остао на земљи лежећи.

Крвнику Милошу упао је у очи Владо Илић.

Шта си ти по занимању?

– Правник, судија.

– Ти си дакле Хрвате судио на смрт.

– Ја никог никада нисам осудио на смрт, па ни једног Хрвата.

– Ја сам служио у котарском суду којл уопће нема надлежности да иког суди на смрт, то је компетенција виших судова.

– Ста ти то мени причаш и ја сам правник.

Гледао га је изазовно Милош.

А шта би било да те ја сада закољем?

– То је у вашој власти.

– Добро, још цемо се ми видјети окренувши се од Владе, спази Јоцу Дивљака, закупника у Липику.

– А шта си ти?

– Ја сам из Липика и имам брата усташког допуковника. Јоца је тиме мислио ублажити оштрицу према себи, али је Милош просто помахнитао.

– Мајку ти твоју, ти имаш брата допуковника, па си овамо дошао, мислиш да ћу те стога поштедјети! Управо тебе треба заклати, и скочи као пантер на Јоцу, који се под њим сруши. Само се чу очајан крик и промукло хроптање.

Из уста и ноздрва му је полако шиктала крв.

– Има брата усташког допуковника, а он овамо дошао у Јасеновац и траżи да га поштедимо! викао је Милош.

– А сада, ко је од вас ове године прешао на католичку вјеру, а тко није? Они који су прешли на ову страну, а они који нису – на ону страну.

Нема ту више никакве шале, ово је страшна стварност. Они који су се прекрстили прешли на католичку вјеру да би се спасили прогона и смрти, некако су с више поуздања прелазили од оних који су осталиу својој дједовској вјери.

– Дакле, ово су “потурице”.

Људи који су вјеровали да ће боље проћи, сада се следише и покајаше горко што су се као такви јавили.

– Усташе, смекшајте им ребра!

Усташе јурнуше бијесно на потурице, у славу Божића и светог Оца.

– Слушајте ви! опет дрекну Милош, они су из Козаре поручили печенице, па ћемо да их измеду вас изаберемо..: На лицу се Владе појави отворено презирање и огавност.

Гледа Милош крвљу и ракијом подливеним очима, испод својих наочараи спазивси старог Косту Тодоровића с његовим брковима, нагло скочи према њему и поче му чупати бркове. Костин син стоји покрај њега и у њему бурља мржња и мука. То је стари отац опазио и једним мигом смркнут га упозори „да не испада”.

– Ти, стари, види како усташа коље! – и у тај моменат му забоде нож у врат. Крв попрска остале осуђенике.

– Болничари, замотајте га, поклањам му живот. Стари је Коста стајао само с једним брком, док му се крв цједила из врата и испод носа.

За час се створише болничари који превезаше Косту, блиједог и мирног.

–А сада ћемо да бирамо печенице! Ти, ти, ти, ти… Љубо Милош је изабрао петнаесторицу, а меду њима и старог Косту, замотаног, којему је малочас »поклонло« живот.

Кад су сврстали “печенице“ у ред, Љубо Милош дохвати неку летву и стаде их из све снаге ударати.

– Гдје је онај судија? Виадо је знао да се то на њега односи, јер нема никог другог судије у тој групи, и иступи напријед.

Стани тамо испред дрва рече Милош, а Владо стаде, окренувши се лицем према њему.

Дај ми пушку! –

Један му усташа дода пушку, Остали су мученици завидјели Влади што че умријети ипак људксије од њих. Љубо нанишани и одједном се разлијеже разорни пуцањ. Владо затетура, окрену се и паде на леда.

– Ове остале… и печенице потјерајте тамо! – нареди Милош и осуђеници пођоше према циглани, покрај мртвог Владе.

Смијте се, мајку вам вашу, смијте се! дере се Милош.

Господине поручниче, овај се не смије!

– Дај га овамо.

Један је грађанин био добро обучен, с новим, на његову несрећу, чизмама и открише га разбојници. Милош га обори, закорачи и забоде му нож. Милош је уживао у својој „судијскоја” садистичкој страсти, попрскан крвљу. Кад га је заклао, приђе му усташки кољач Матијевић и нешто шапну у ухо. Тада се Милош усправи и дрекну:

Зовите ми Слободана!

Логораши одјурише по Слободана који се, дотрчавши, ту брзо створи.

– Слободане, ја животе одузимам, али их и поклањам. Води ове у логор.

Слободан брзо покупи остатак Срба и десетак Јевреја и поведе их у логор.

Одређени за „печеницу” били су, у славу Божића, свечано поклани, тога дана, пред самим заповједништвом, уз крваве баханалије пијане гомиле усташа који су на тај начин, у част свог бога, приносили муке и крв закланих људи. Био је то ужасни дан 25. просинца 1941. године.

 

 

Др Николе Николић, Јасеновачки логор смрти,  стр.127-132

Јануар 1942.

Сведочење Симе Ђурковића

 

Црни дани за Србе заточенике били су 1., 2. и 3. јануар 1942. године. 1. јануара одведено је из бараке на тзв. „рупе” 66 Срба, где су их све побили маљевима и у „рупе” затрпали, а сутрадан 2. јануара поклали су усташе и убили у једној бараки, где су се налазили болесни и изнемогли, око 40 до 50 људи, док су их 136 одвели на „рупе” и ту их све побили маљевима. Тада је страдала и поменута група Срба из Сарајева, која је стигла у логор 24. децембра 1941. године, а у којој је био и Прњатовић Војо, Ерић Војо и Ружић Ђорће, сви из Сарајева, док се других по имену више не сећам.

Трећег јануара 1942. дошао је међу нас заточенике повереник Лубурић и лично издвојио на страну све осим занатлија и то идући од једног до другог и питајући сваког појединог шта је по занимању. Сви они који нису били или нису изјавили да су занатлије, стрпани су у камионе и одведени у логор Јасеновац II и ту сви побијени.

Значајно је споменути да су усташе у месецу јануару (1942.) преко смрзнуте Саве прелазили у Босну и оданде из опљачканих српских села доносили доста плена, нарочито много стоке, хране и разноврсних животних намирница и ову храну смештали у две велике просторије, које су биле дупке пуне сухога меса, сланине, масти итд. Заточеници изгладнели све су то видели и некоји од њих нису могли издржати и у погодном моменту искористили су прилику кад није било у близини усташа на стражи, те понеки комад сухога меса украли из просторије где је месо било остављено. Међутим, усташе су за ову краћу сазнале и све ове несретнике убили на лицу места. У овом убијању учествовао је и сам заповедник логора Љубо Милош, који је убијао из револвера или клао ножем несретне и гладне заточенике, а уз њега секундирали су му у овоме клању и друге усташе.

У месецу јануару по највећој зими, морали смо склапати нове бараке. Температура је била до минус 26 испод нуле и преко целога дана остајало се на раду напољу, па и за време ручка. При подизању ових барака, а нарочито при постављању плота, страдало је такође доста заточеника, које су усташе већ изнемогле и промрзнуте убијали на лицу места при самом раду.

У јануару стигла је једна партија Срба сељака из околине Сарајева, њих око 50, и они су одмах директно одведени на „рупе” и сви побијени маљевима. Судећи по њиховој ношњи и црвеним чалмама око главе, били су то сељаци негде од Пала.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо
Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.50-51

 

 

Сведочење Олге Прпић

После православног Божића (почетком 1942.) навалили су усташе на српска села, која се налазе преко Саве, и то на Градину, Чукљинац, Драксенић, Демеровац и Мећећа. У овим селима усташе су одреда убијали кога су год у селу нашли, куће су пљачкали, а након тога палили. У овим селима усташе су од младих девојака захтевали да дигну сукње, а потом их бајонетима боли мећу ноге. Ја сам видела тада лично, како су усташе, враћајући се из ових села у Јасеновац, возили собом упљачкане ствари, као сланину, месо, маст, брашно, јастуке, платно, те друге ствари. Боље ствари су добили усташки официри, а лошије су подијелили међу собом прости усташе.

 

(Архив Св. Синода за 1941—45)
сведочење Прпић Олге
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.82-83

 

Случај Петра Зрнића

 

У месецу јануару (1942) пошао је из Београда са уредним пасошем за Сплит преко Загреба Петар Зрнић, професор из Београда. У Сплиту му је живела жена Јелена, позната као уредница једног женског часописа у Београду. У Загребу је био међутим скинут с воза по усташком редарству и ухапшен, те спроведен у Јасеновачки логор.
По доласку у логор пријавио се одмах управнику логора Љуби Милошу, рекавши му да је Србин који је живео у Београду, те да са путном исправом путује жени у Сплит, и да не види разлога зашто се њега ухапсило и довело у логор. Милош му је одговорио и рекао му да сачини једну молбу у којој ће све то навести и на основу тога да затражи у молби да га се пусти на слободу. Усташе су га тада довели у бараку у којој сам се ја налазио. Ту је пред нама заточеницима испричао свој случај и уједно саставио на две или три стране моедена у нашој бараци, однео је Милошу своју молбу и убрзо после тога видели смо да је отпраћен из Милошеве канцеларије у усташку стражару. Сутрадан нам је саопштено, тј. мени који сам водио списак заточеника у својој бараки, да га бришем из списка живих.

 

Из Меморандума СПЦ, Ђурковић Симо- СВЕДОЧАНСТВО
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.56

ПОСЕТА МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ

Приликом посете Међународне комисије у фебруару 1942. године на брзину су грађени објекти за пристојнији смештај логораша и предузимане мере за представљање што боље слике о животу у логору. Сличних посета је било више у наредном периоду. Током једне од њих, у новембру 1942. године, направљена и је и ова фотографија.

 

Фото: Музеј жртава геноцида