Највеће стратиште КЦЛ Јасеновац

 

Доња Градина

 

 

Главно стратиште највећег јасеновачког логора Циглана налазило се на десној обали ријеке Саве покрај села Доња Градина. Простор окружен ријеком Уном на западу и Савом на сјеверу и истоку показао се идеалним за ликвидације с обзиром да се с таквог мјеста нису чули крици жртава, убијаних на најокрутније начине.

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија стр.220

На слици: Лева обала Саве
Фото: Музеј жртава геноцида

Локација

Село Доња Градина налази се у сјеверозападном дијелу Републике Српске, на 45° и 16′ географске ширине и 16° и 55′ географске дужине. Административно припада општини Козарска Дубица (раније Босанска Дубица), и од ње је удаљено 16 км, према истоку. Само село има облик полуострва: окружено је ријекама Уном и Савом, те просарским селима Драксенић и Међеђа. Ниска планина Просара удаљена је од села 10 км, а планина Козара је удаљена 26 км. Доња Градина лежи на десној, алувијалној обали ријеке Саве, насупрот Јасеновцу (Република Хрватска). Површина села износи 942 ha.

 

Доња Градина

Прву масовну ликвидацију заточеника у Доњој Градини извршио је у сијечњу 1942. године Станко Васиљ, натпоручник 1. бојне Усташког обрамбеног здруга у Јасеновцу. С обзиром да због јаке зиме није било могуће копати гробнице, усташе су прву групу заточеника пребацили у Доњу Градину и побили. Од тада па до посљедњег дана постојања логора III, масовне ликвидације заточеника вршене су у Доњој Градини. Јединице Југославенске армије ушле су на подручје Доње Градине почетком свибња 1 945. године. Преживјели мјештани који су се вратили из логора и избјеглиштва обновили су живот у селу. Највећи број домова обновљен је циглом која се чамцима превозила с друге обале Саве гдје су мјештани тог и околних насеља, уз дозволу власти, рашчишћавали рушевине логора III.

Данас је Доња Градина уређена као посебни меморијални комплекс. На девет гробних поља налази се 105 масовних гробница укупне површине од 10.130 м2. Накнадно су пронађене још 22 гробнице чија површина није утврђена.

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија стр.220

Доња Градина пре рата

„На ушћу Уне у Саву налази се село Градина. У њему је прије рата живјело око 148 домаћинстава са по пет, шест и више чланова. Богата дубичка равница била је позната по добрим приносима жита и вриједним угледним домаћинима. Неки домаћини су имали и стотину и више грла крупне стоке, коња, волова и крава. Имали су неколико десетина хектара земље која им је служила за испашу стоке. Многи чак нису ни знали колико имају стоке која се слободно кретала по равницама и луговима села Градине.
Домаћинства су живјела у слози и углавном се бавила земљорадњом. Само повремено из села су одлазиле групе мушкараца у сусједни Јасеновац, гдје су радили на циглани. Живјели су од свога труда. Ни помишљали нису на рат који би могао од њиховог села направити пустош, да њихово село постане највећа гробница људи, жена и дјеце…”

Тања Тулековић, Село Доња Градина, Топола — ЈУ СП Доња Градина, год. I, св. 1 (2015) стр.13-20
Цитат из „Градина – највећа гробница жртава Другог свјетског рата у Југославији“ Милорад Вигњевић из едиције Козара, књига IV:
Едиција Козара у Народноослободилачком рату, Записи и сјећања, књига
IV, Београд 1978, стр. 464–470
.

Градина постаје део логора

Већ крајем јесени 1941. године долазило је и до сукоба са усташама који су из Јасеновца прелазили у Градину. Усташе још нису имали смјелости да пређу и да се дуже задрже у селу. Трајало је тако све до средине јануара 1942. године. Тада су усташе са јачим снагама прешле на десну обалу ријеке Саве и Уне и извршили страшан покољ народа у православној цркви у Драксенићу. Градина, као најистуреније поткозарско село према непријатељу, доживјело је тешке дане. Народ је морао да напусти село. Становништво, које је преживјело овај покољ, покупивши оно што је најнужније од одјеће и хране, кренуло је од својих кућа. Оставили су своја богата имања, добар број стоке, жито и друго и настанили се у поткозарским селима изнад цесте Босанска Дубица – Орахова – Босанска Градишка.
Овдје почиње трагедија села. У њему се настањују усташе и стварају своје упориште. Куће и све остале зграде су уништене. Усташе су то користиле за прављење бункера. Село Градина је тако постало саставни дио усташког логора Јасеновац. Направљени су бункери за одбрану из правца Козаре. Али, оно што је најстрашније – Градина ће постати мјесто гдје су усташе свакодневно, од почетка 1942. Године, отпочеле да врше најзвјерскија ликвидирања логораша из логора
Јасеновац. У рату цијела Градина ће постати једна велика гробница. Десетине и десетине хектара некада плодне земље, равнице, претворено је у гробнице заточеника логора Јасеновца.

 

Тања Тулековић, Село Доња Градина, Топола — ЈУ СП Доња Градина, год. I, св. 1 (2015) стр.13-20
Цитат из „Градина – највећа гробница жртава Другог свјетског рата у Југославији“ Милорад Вигњевић из едиције Козара, књига IV:
Едиција Козара у Народноослободилачком рату, Записи и сјећања, књига
ИВ, Београд 1978, стр. 464–470.

ИВ, Београд 1978, стр. 464–470.

Локација погодна за скривање злочина

Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене врбовим шибљем а са три стране је Градина потпуно неприступачна, од стране Јасеновца (сјеверно) дијелила ју је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране Кошутарице опет Сава, која ту прави нагли заокрет од сјевера југоистоку. Градина је изгледала као прави полуоток. Са стране Драксенића и Међеђе заштитили су се од партизана појасом ровова, вучијих јама, читавим низом бункера и карсула. Из логора се могло лако прећи у Градину скелом. У овој пустињи могли су несметано убијати хладним оружјем, а да нитко и не помисли шта се тамо догада, па шта више, кад би жртва и јаукала колико год би могла, нитко не би ништа могао чути. У томе је лежала тајна те страшне Градине. Убијало се хладним оружјем да се не би чули пуцњи. Ријетко би на насипу убијали појединце из револвера. Кад би чули пуцање из митраљеза, знали смо да се ради о побуни комуниста, које су касније морали превозити оковане и убијати их у оковима.

 

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 419

 

* * *

Село је било неприступачно због ровова који су били повезани бодљикавом жицом и неколико бункера према поткозарским селима. На тај начин су усташе могли „у миру“ да раде свој „посао“. Градина постаје ликвидационим центром концентрационог логора Јасеновац. Удаљена, изолована… идеално мјесто за вршење стравичних масовних ликвидација. Резултат: 105 масовних гробница огромних димензија (дужине 15–50 м, ширине 3–4 м, дубине око 2,5 м).

Тања Тулековић, Село Доња Градина, Топола — ЈУ СП Доња Градина, год. I, св. 1 (2015) стр.13-20

Економија логора

Градина је остала пуста 14. Јануара 1942. године, након стравичног покоља у цркви у селу Драксенић. Усташе су уништиле све стамбене и друге зграде у селу. Плодна поља обрађивали су логораши. У Доњој Градини је, за потребе усташке економије, радило неколико стотина логораша на обрађивању отете земље покланих српских сељака. Свако јутро би логораши скелом били превожени на рад у Градину, уз пратњу усташа, а навече би се враћали у логор. Брали су кукурузе, пресовали сијено. Такође су из Градине одвожене огромне количине одјеће ликвидираних . Потом је та одјећа транспортована у творницу текстила у Вараждин на прераду.

(…)

„Одређен сам на економију. Већ други дан био сам у Градини, на неком привременом послу. Батина сам примао немало сваки дан. С тих радова у Градини група се враћала у логор у правилу увијек преполовљена. Они који су недостајали били су у току дана убијани, јер уз рад, убијање заточеника сматрало се ‘нормалним’.“

Тања Тулековић, Село Доња Градина, Топола — ЈУ СП Доња Градина, год. I, св. 1 (2015) стр.13-20, IV, Београд 1978, стр. 464–470.

Гробна поља

Прве називе гробних поља одредио је др. Никола Николић на темељу казивања мјештана Доње Градине. Према његовом писању на простору овог стратишта у прољеће 1947. године пронађено је 115 сачуваних (неископаних) гробница на локалитетима названима: Цалинке, Шибови, Лимани и Бјељевине.

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија стр.226

 

Данас се уређени комплекс у Доњој Градини састоји од 9 гробних поља, а она су међусобно повезана уређеним асфалтним и лешнатим стазама. Данашњи називи гробних поља су сљедећи: Баре, Бријестови, Храстови, Јасен, Кошуте, Орловаче, Тишина, Тополе и Врбе.

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија стр.228

Чалинка

Големи комплекс земљишта под именом “Чалинка”, у правцу Кошутарице, на десној обали Саве, био је изабран као идеално мјесто за “нијема” масовна убојства.

Када сам после ослобођења (20. IV 1947.) – обишао Градину са сином Сергијем, који је снимио логор, Градину и Уштице, нашао сам четири големе ливаде са гигантским некрополама, “гробнице народа”, које су у попречним редовима биле ископане.

….

У првој “Чалинки”, тој “гробници народа”, набројио сам 14 гигантских рака од 60 – 80 м у дужини, а 6 у ширини и 4 м у дубини. На другој “Чалинки”, налазили су се големи комплекси, “братске гробнице” Срба и Хрвата и клаоноца људи “Крвава крушка”.

 

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 420

Лиман

Велика њива звана “лиман”, граничила се са “Чалинком”, а са истока Савом. Та њива имала је око 200 гигантских рака.

Од “Цалинке”, према истоку, управо, на заокрету Саве, одакле се у дијагонали, преко Саве, види црква у Кошутарици налази се најдубље мјесто у Сави, звано Лиман. Обала је Саве врло стрма, обрасла дрвећем и грмљем, испреплетним купинама и коровом. Занимљиво је да

су ту нашли и дивљу винову лозу. То су мјесто изабрали за бацање живих људи у ријеку. Већином су ту бацали комунисте, које би по десетак њих везали за шину око 5-7 м дугу (од żељезничке пруге) и гурнули их тако у дубину Саве (Обала комуниста). Они нису, наравно, никада испливали из Саве, то је био нови оригинални, усташко-бестијални начин утапања живих људи. Налази великих комада шина, привезаним котурима с оковима, непобитан су доказ неописивих усташких злочина.

Големи гроб дјеце, што су их усташе побиле на Лиману, нашавши им кости на обали, омладина је покопала у заједничку гробницу.

Тамошњи сељаци показаше нам и крушку под којом су усташе вршиле свој кољачки занат.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 420

Шиб

… више парцела под исти именом. Прва парцела Шиба имала је 14 гигантских рака, а друга 20. Свуда се виде типичне печатворине 70*80*6 м, а поред њих голо мјесто клања …

 

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 420

Кућа сабласти

Дио села Доња Градина пружао се дуж десне обале ријеке Саве. Једна од посљедњих кућа била је власништво Пере Вукића (тзв. „кућа сабласти“) чија је окућница кориштена као мјесто на којему су заточеници чекали ликвидацију.

 

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија стр. 223

Кућа Пере Вукића

Када би приспјела омања група у току дана (око 200 до 400 људи мушкараца, żена и дјеце) или када би се морало због помањкања кољача или ископавања рака одгодити клање за један дан, тада би жртве затварали у кући Пере Вукића, чије је двориште, са 5-6 шљива, било оградено бодљикавом жицом и чувано од усташких стража. Често су заточеници видјели у том грозном дворишту скупине мале дјеце, жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати. Сама кућа има једну собицу 4 x 5 м, огњиште, без пода, набијено земљом и »смочницу«, исто са земљаним подом. Та је »смочница гледала према Сави, тј. према логору. Из те су сабласне куће у почетку одводили људе ноћу под тополу«, усред поља« и ту клали и закопавали, проширујући касније то „гробље2 све дубље и дубље.

Несретни власник ове куће био је одведен, са женоми троје дјеце у Земун, гдје су му жену и дјецу убили, док је он касније био доведзен “возом ужаса” у Јасеновац и превезен у Градину, управо на мјесто одакле је био прије отјеран. У “Чалинки” је заклан.

 

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 419-420

Сведочанство преживелог логораша Цадик Данона

Крај фебруара 1942.

Тог јутра све је било под снегом а облаци густи и тамни. Стајали смо постројени пред бараком и чекали да нас распореде на рад. Један од усташа обратио се групнику бараке и рекао да му треба десетак људи за рад на пресовању сена у неком сусед- ном селу. Групник нам је то поновио и упитао:

Ко се добровољно јавља за тај посао?

Моја идеја о бекству није ме напуштала, надао сам се да ће ми се у овом послу указати прилика за то. Јавио сам се међу првима и стао у строј, који је касније под стражом двојице усташа кренуо ка логорској капији.

Логор је био на самој обали Саве, која је тог фебруара била замрзнута и уз леву и уз десну обалу. Једино је средином реке, у ширини од десетак метара, вода слободно текла. Погледао сам са обале и видео два-три чамца у води и групе усташа у њима. Сишли смо стрмом обалом, затим слеђеним делом Саве до саме воде и припремали се да уђемо у један од чамаца којим је требало да пређемо на другу страну. Приметио сам да са друге стране реке један усташа баца нешто у воду, и то три пута заредом. Чуле су се потмуле експлозије и вода је као гејзир шикнула у ваздух. Тргао сам се јер нисам знао шта се дешава, али, кад су усташе почеле да мрежама скупљају рибу која је детонацијом избачена на површину, схватио сам. Прешли смо преко незалеђеног дела Саве и успели се на супротну обалу. Ту је око ватре стајала група доконих усташа. Грејали су се и пекли уловљену рибу натакнуту на штапове. На њиховим главама запазио сам лепе кожне капе са шилтом и крзном обореним на уши. Све су биле нове, браон боје, и одмах су ме подсетиле на капе које је у затвору у Креки добило двадесетак Јевреја затвореника, који су петнаестак дана пре нас потерани у логор. Капе су ти млади људи добили на поклон од неколицине Јевреја који до тада још нису били ухапшени. Било ми је јасно да су сви ту побијени, јер по доласку у логор ниједног

Градина је била највеће стратиште јасеновачког логора, на десној обали Саве, на простору од 29 хектара. Снимак је начињен у лето 1942.

од њих нисмо затекли. Били су чланови или ционистичке организације Хашомер Хацаир или скојевци. То сазнање дубоко ме је гануло и упозорило да се налазим на месту ликвидације. Пришао ми је један

од усташа са кожном капом, док сам ја стајао укочен, слеђен од страха. На два корака од мене, спустио је поглед ка мојим ципелама. Имао сам одличне скијашке ципеле које су му се допале, па је одсечно затражио да му их дам. Нашао сам се у чуду – шта ћу бос по овом снегу. Ипак, рекао сам да ћу му их дати, али га молим да ми да неке друге. На то ми је рекао да обиђем сеоске куће, које су биле око нас, и да сам себи нађем ципеле. Гледао сам на све стране и видео да у селу нема ни живе душе. Једино су пси луталице безуспешно тражили храну.

Ушао сам у прву сеоску кућу и тргао се затекавши стравичан призор. Просторије су биле пуне одеће и обуће, и то мушке, женске и дечије, сеоске и градске. Схватио сам да је то одећа жртава усташког масовног убијања. Потражио сам неке ципеле за мене, али ми није успело. Кренуо сам у другу зграду и затекао исти призор. У трећој згради, на врху гомиле одеће, видео сам капут и плетени вунени шал које је носио професор математике Салом. Био је ухапшен у Тузли, као и остали Јевреји, и заједно смо дошли у Јасеновац. Два-три дана по доласку у логор, срео сам га оронулог и видно остарелог, мада није имао више од педесет година. Пришао сам му и упитао га како је, а он ми је, веома депримиран, рекао:

Ово је ужас! Страшније од овога не може се ни замислити. Да смо знали шта нас чека, боље би било да смо се у затвору у Тузли сви потровали. Из овог пакла спаса и излаза нема.

Гледао сам га потресен, не налазећи ниједне рећи утехе.

Кренуо сам даље од куће до куће и дошао до краја села не нашавши никога од сељана, док су све куће биле пуне одеће убијених људи. Остала је још само једна кућа коју нисам обишао, и, најзад, у њој сам нашао ципеле које су одговарале мојој нози. Излазећи из зграде погледао сам према југу и угледао обрисе Козаре. Када сам спустио поглед, спазио сам дугачку црну јаму. Без размишљања сам пришао ближе. Из јаме се по оној хладноћи извијала пара – у њој су лежале гомиле лешева прекланих људи, набацаних један преко другог. Ужаснут призором, за тренутак сам остао непомичан. Схватио сам у каквој се опасности и сам налазим. Освртао сам се на све стране у страху да ме није при- метио неки усташа. Срећом, нисам видео никога, осим у даљини неколико усташких бункера укопаних у земљу. Пожурио сам да се што пре удаљим од тог стравичног места.

Дошао сам близу усташа који су се грејали око ватре, сео на праг оближње куће, изуо своје ципеле и обуо оне које сам нашао, и брзо пришао усташи. Пружио сам му моје ципеле. Узео их је и рекао:

‘Ајде на посао!

Пришао сам групи логораша која је пресовала сено у четвртасте бале. Радили смо брзо, уз стална пожуривање оне двојице усташа који су нас пратили.

Предвече смо се опет чамцем пребацили преко незалеђеног дела Саве и вратили у логор. У бараци сам затекао оца како стоји поред пећи-бубњаре и греје руке, разговарајући нешто са групни- ком Барароном. Забринут мојим изгледом, упитао је где сам био. Укратко сам испричао шта сам све доживео, а Барарон је објаснио да сам био у селу Градини и признао да није веровао да ћу се вратити, јер је то главно и најмасовније стратиште. Многи транспорти људи упућених у Јасеновац нису ни улазили у логор, него су скелом пребацивани преко Саве у Градину и ту ликвидирани. Ујесен 1941, причао је Барарон, усташе су пронеле вест да они који су слабији могу ићи на лакше радове, преко Саве у село Градину. На питање шта ће тамо радити, одговарали су да иду на брање шљива. Многи су у то поверовали и добровољно се јавили. Нико од њих се никад више није појавио у логору.

 

Цадик И. Данон Брацо „Сасечено стабло Данонових“, Досије, Београд, 2007. стр. 94-97

Топола уздаха

„Топола уздаха“ – на десној обали реке Уне, на чије су гране усташе током читавог рата вешали јасеновачке логораше.

 

Фото: Музеј жртава геноцида, инв. бр.  162

Топола уздаха

Стабло тополе (тзв. „топола ужаса“ или „топола уздаха“) налазило се у мјесту Доња Градина на ушћу ријеке Уне у Саву. Усташе су је користили за вјешање заточеника. О томе свједоче жељезни клинови забијени у дебло и гране тополе.

Након што се 70-их година прошлог стољећа топола урушила извршена је конзервација и постављање на носаче (у водоравном положају).

 

Јасеновац 1945.-1947. Фотомонографија Ђорђе Миховиловић, издање ЈУСП Јасеновац, стр.224

Фото: Музеј жртава геноцида

Транспорт и убијање жртава

Скела логора Јасеновац

 

Јасеновачки логор био је везан са Градином прко ријеке Саве помоћу скеле. Скела се састојала из два велика челична чамца са једним подиумом који је био везан за главно челично уже које је било затегнуто преко ријеке Саве и учвршћено на обалама у бетонским стубовима.

 

В. Дедијер, А. Милетић, Против заборава и табуа, стр. 127

На слици: Граник – направа за претовар терета са бродова и баржи која се налазила поред Јасеновца.

Фото: Музеј жртава геноцида

Логор и Градину веже дереглија на жици којом је управљала група Циганина Мите, скитнице и криминалца. Та дереглија може да превози по 6 кола или по 70—80 Ијуди. Жртве су превозили у Градину и шлепом.

Део исказа Душана Чулума, који је побјегао из логора у дане велике офанзиве на Козару.

 

 

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. стр. 35

Логори јасеновачке групе

Логор I Крапје

Подигнут у августу 1941. у залеђу села Крапје, 12 км од Јасеновца

Логор II Брочице

Подигнут у августу 1941. на лединама Брочке Јасенине на око 2 км од места Јасеновац у смеру Новске.

 Логор III Циглана

Формиран у јесен 1941 у бившој циглани недалеко од места Јасеновац. Централни и највећи логор у систему КЦЛ Јасеновац (125ха)

Логор IV Кожра

Подигнут у првој половини 1942. у центру мјеста Јасеновац, у објектима предратне кожарске занатске радионице

Логор V

Стара Градишка

Стара Градишка је на левој обали Саве, низводно од Јасеновца, на­супрот Босанској Градишки. То је стара аустроугарска казнионица касније претворена у логор.

Околна места

Ваша адреса иде овде

Your content goes here. Edit or remove this text inline or in the module Content settings. You can also style every aspect of this content in the module Design settings and even apply custom CSS to this text in the module Advanced settings.