Усташе и Немци крај личних ствари одузетих од логораша у логору Брочице или Крапје 1941. године.

 

Фото: Музеј жртава геноцида

Логор Брочице

Логор I (Брочице) основан је између 19. и 21. коловоза (августа) 1941. године. Био је подигнут на лединама Брочке Јасенине, у предјелу Брочки Сокак, уз ријеку Велики Струг и шуму Крндија, на око 2 км од самог мјеста Јасеновац у смјеру Новске. Први заточеници допремљени су 21. коловоза (августа) 1941. године из расформираних логора у Госпићу и на отоку Пагу (Слана и Метајна). Убрзо затим из Загреба и других мјеста НДХ стижу групе заточеника које упућују локална Редарствена равнатељства и органи Усташке надзорне службе.

Били су то искључиво мушкарци, у прво вријеме само Жидови и Срби, а нешто касније допремљене су и прве групе Хрвата, углавном комуниста и антифашиста. Били су смјештени у три дрвене бараке (у којима су заточеници били распоређени према националној, односно вјерској припадности) окружене бодљикавом жицом са стражарницом и настамбом за уста­ше. Масовна убојства вршена су у оближњој шуми Крндија.

Логор је напуштен због плављења терена у студеном (новембара) 1941. године, а преживјели логораши отпремљени су у новоосновани Логор III Циглана. Бараке су убрзо након тога порушене, а жица која је окруживала логор уклоњена.

Локалитет бившег усташког логора данас се налази на терену Парка природе Лоњско поље и до њега је готово немогуће доћи. Не постоје никакве видљиве ознаке које би га на било који начин обиљежавале. Терен је зарастао у високу шикару и раслиње, а неасфалтирани пут према њему данас пресијеца и канал Лоња – Струг саграђен 1983. године. Масовне гробнице налазе се на подручју које ни након 10 година од завршетка Домовинског рата (1995.) још није пиротехнички прегледано, а према казивању мјештана и шумара који се брину о одржавању шуме на том локалитету има их пет.

Његов службени назив на низу докумената, печата и штамбиља био је: Усташка обрана, Заповједничтво сабирних логора Стара Градишка.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Фотомонографија, Спомен – подручје Јасеновац, Наташа Матаушић, Загреб 2008. стр. 5-10

Заповедник логора

Први су логор основали код Брочица и Крапја, Логор II, 15 км уз Саву од Јасеновца. Тешко га је било чувати. Зато су у њему побили већину заточеника, а остатак су пребацили у циглану у Јасеновцу, коју су управо спремили за логор. Заповједник логора -Брочице- био је усташа Иван Рака.

Како су пристизали нови кандидати смрти, смјестили су их у Логор II, у двије бараке, једну јеврејску, другу српску, крај шуме поврх села Брочице у правцу Новске 1-2 км од Јасеновца. И ту су већину побили, а остатак логора пребацили дијелому Крапју, а дијелом у нови Логор II у циглану, гдје су их смјестили по цигларским шупама и на поље.

Јасеновачки логор смрти, др. Никола Николић, стр. 21

Сведочанства преживелих логораша

Логор се налазио у шуми недалеко од села Брочица, које је неколико километара удаљено од Јасеновца у смјеру Новске. Неки тај логор називају Шума, Брочке Јесенице, Крндија или Версајев. На том мјесту данас расте шума и шикара. Догађаји у логору Брочице били су готово идентични онима у Крапју. О њима ће нам, такођер, нешто више испричати преживјели логораши. У Брочице су први стигли транспорти из Госпића и Слане.

Драго Чолаковић, Саво Чолаковић, Јоца Чолаковић, Дико Томић и Пано Петровић, сви из Бијељине, 13. травња (априла) 1942. године у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду дали су заједничку изјаву о своме боравку у Логору II. Између осталог су рекли:

»На 19. августа 1941. отпремљен је из Госпића један транспорт Срба од око 950 људи, а међу њима и нас петорица у логор Јасеновац. Пут од Госпића до Јастребарског био је ужасан за све нас. У сваком вагону било нас је 80 до 100 људи, тако да смо се у правом смислу ријечи гушили. 13 људи на том путу умрло је од угушења. Међу њима тада је умро и Благојевић Дока, власник аутобусног подузећа из Зворника.
У Јастребарском усташе су нам одмах одузели сав новац који се је у нас нашао, као и све друге скупоцене ствари, као сатове, прстење и налив пера. Казали су нам, да ће нам за то набавити хране јер да ћемо ту остати неколико дана. У Јастребарском смо остали у вагонима 30 сати и за то време добили смо сваки само једном по једну кашику пасуља.

Док смо се задржавали у вагонима у Јастребарском дошла је до наших вагона једна усташка сатнија састављена од Личана и ови су усташе ишли од вагона до вагона и хтели нас све побити. Спасили су нас тада од смрти усташе из Јастребарског, те талијанска војска, која се је тамо налазила. На 20. августа у вече кренули смо из Јастребарског у Јасеновац. (Итд, …)

У овом логору од 21. августа 1941. па све до половине септембра 1941. ми Срби нисмо уопште добивали никакве хране од управе логора, а нити смо могли што добити извана. Јевреји, који су у истом логору били смештени добијали су живежне намирнице од својих богоштовних општина, па су од тога нешто мало откидали и нама давали…

У првој половици месеца новембра 1941. год. наступиле су кише и хладно време. Сава је надолазила и претила је опасност од поплаве, а насип који смо ми заточеници тада радили, да би заштитили Циглану Озрена Бачића, још није био довршен. Тада је једнога дана дошао на насип Лубурић Вјекосалв (Макс) усташки сатник и заповедник свих логора у Хрватској, када је видио да насип још није готов, разљутио се, извадио револвер и пуцао на групу заточеника, која је у том моменту застала у намери да га поздрави. Том приликом рањен је од Лубурића у стомак Боснић Богољуб, свршени ђак гимназије из Бијељине, који је ову рану преболео, али је после од усташа убијен. Рањен је био још један Јеврејин који је подлегао ранама. Тада је Лубурић наредио усташама, да сваког заточеника кога опазе да стане, одмах убију.

Пошто је око половице месеца новембра 1941. год. надолазила вода на поље, на којем су смештене бараке, у којима смо се налазили, дошло је наређење, да се овај логор испразни. Здрави заточеници морали су прећи у тзв. радни логор у Бачићевој циглани у Јасеновцу, а неспособни за рад и болесни у логор Крапје.

Мучење и убијање заточеника трајало је дуго и понављало се из дана у дан, и то све дотле, док Сава није поплавила логор бр. 2. Од силне воде логор’ је стршио из мора као оток. Ни к логору, а ни из логора није се могло. Усташама није преостало ништа друго, него да нас некамо пребаце, или да сви ми, нас око двије тисуће у поплављеном логору, умремо од глади. Ово посљедње било је тим сигурније, што за посљедња три дана нисмо уопће примили никакву храну, а нити је постојала могућност, да ће нам храна било одакле стићи.

Ипак је пресељење логора услиједило. То је за многе заточенике био црни петак: 14. студенога (новембра) 1941. бура је бјеснила, а вјетар шибао. Падао је снијег, а вода се око логора почела смрзавати.
Селидба је најављена за 10 сати. Требало је да се пребацимо на циглану. Међутим, кренути нисмо могли прије, док нисмо, покопали мртве, који су преко ноћи издахнули…

Мртве смо оставили у шуми, у којој је до тога времена нашло смрт двије тисуће људи, Срба, Хрвата и Жидова, а онда тек кренусмо набујалом Савом у правцу новог мучилишта, циглане …«

У студеноме (новембру) 1941. године напуштен је Логор II. Ликвидиран је слично као Логор I у Крапју.  Алберт Маестро овако је то описао:

»На 10. новембра је било око логора већ толико поплављено, да смо морали воду газити до кољена. Усташе су у високим чизмама и добрим кабаницама уживали гледајући наше патње. Једне ноћи загрми глас логорника ‘Позор!’ Објавио је, да се јаве у канцеларију сви они који желе да раде у Циглани јер ће добивати око 30 дкг круха и топлу храну. Ми, који смо се пријавили, пошли смо идућег јутра, наравно исто тако тучени, према Циглани. На уласку у логор Циглану чекао нас је поручник Љубо Милош, главни помоћник Лубурића са својом гардом и дебелим тољагама. Не вјерујем да је иједан од нас прошао поред њих, а да није добио по глави или по ребрима. Смјестили су нас све у Циглану. Неке у горњем спрату, гдје нам је било барем топло и суво. Били смо заборавили на све муке када смо у подне заиста добили обећани крух и чорбу од граха. Надали смо се, да ће наше стање ипак бити нешто боље, али су и ове, као и све друге наде, брзо пропале. Два дана касније, 14. новембра дошли су Лубурић, Љубо Милош и његова гарда са гвозденим штангама и маљевима, па су нас почели тући гдје су кога стигли по цијелој Циглани. За пар часака је лежало око 120 мртвих. Лубурић је онда упитао колико има мртвих и када је Љубо одговорио, да има 120 рекао је, да је доста ‘за данас’. Било је и по томе јасно, да то није био ‘радни’ логор, него логор за масовно убијање…

Послије извјесног времена порушене су и оне бараке. Скинута је жица и заметени су трагови тог логора (Јасеновац II), али ми који смо преживјели, знамо тачно мјесто тог логора и пронашли би гроб наведених мученика. Тако је Лубурић, бивши чиновник из Мостара, ликвидирао и тај логор…«

Заповједник логора Брочице био је усташки поручник Иван Рако. Водник Миховил Прпић био је заповједник страже. Логор је осигуравала 14. и 17. усташка сатнија.

 

 

Јасеновачки логор смрти, др. Никола Николић, стр. 132 – 140.

Логори јасеновачке групе

Логор I Крапје

Подигнут у августу 1941. у залеђу села Крапје, 12 км од Јасеновца

Логор II Брочице

Подигнут у августу 1941. на лединама Брочке Јасенине на око 2 км од места Јасеновац у смеру Новске

Логор III Циглана

Формиран у јесен 1941 у бившој циглани недалеко од места Јасеновац. Централни и највећи логор у систему КЦЛ Јасеновац (125ха)

Логор  IV Кожара

Подигнут у првој половини 1942. у центру мјеста Јасеновац, у објектима предратне кожарске занатске радионице

Река Сава

Логори на обали реке Саве

Логор Јасеновац је подигнут уз реку Саву,

на месту где река прави окуку

{

КЦЛ Јасеновац је комплекс логора, сабиралишта и губилишта лоцираних у средњем току Саве на површини од 210 км2 и на потезу од Јасеновца до Старе Градишке.

 

„Против заборава и табуа“, Владимир Дедијер, стр. 328

Логор V

Стара Градиска

Стара Градишка је на левој обали Саве, низводно од Јасеновца, на­супрот Босанској Градишки. То је стара аустроугарска казнионица касније претворена у логор.

Млака и друга околна места

Топола уздаха

Доња Градина

Највеће губилиште и стратиште логора Јасеновац. Налази се на левој обали Саве, насупрот Босанској Градишки. Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. На слици се виде по злу чувене „Топола уздаха“ и кућа предратног сељака Пере Вукића где су усташе на монструозне начине мучиле затворенике.