Народни херој

Др Мило Бошковић

У току четворогодишње народноослободилачке борбе и револуције у логор смрти Јасеновац доспели су и многи борци НОВЈ, илегални радници, комунисти, скојевци, припадници народноосилободилачких одбора, помагачи и симпатизери народноослободилачког покрета. На тај начин су до јасеновачких логораша доспевале и вести о борбама партизанских одреда, бригада, дивизија и корпуса, о слободним територијална — Титовој држави и њеним органима власти. То је многе логораше храбрило и давало им наде да истрају, да се организују и преброде недаће које су их снашле и да се домогну слободе. И храброст појединаца уливала је нову снагу и морал престрашеним логорашима. Тако се о херојском држању Митра Трифуновића-Уче причало по логору и после његовог масакрирања. Он је у очи рекао Љуби Милошу да је комуниста, да ће Хитлер изгубити рат, да Москва никад неће пасти, да су усташе обичне слуге Хитлера, итд. Исто тако јуначко држање су имали
многи други комунисти који су радили на припремању отпора, побуне и пробоја из логора Јасеновац са доктором Милом Бошковићем на челу. Међутим, усташама је пошло за руком да открију рад ове организоване групе, па су њих двадесетак подвргли страховитом мучењу, али мучени нису ништа и никог одали. Усташе су их на крају 21. 9. 1944. обесиле у кругу логора
Јасеновац, изузев др Бошковића. Њега је лично убио командант логора Динко Шакић са неколико револверских метака, обраћајући му се при том следечим рецима: „Е, докторе, тебе ћу као Масног непријатеља особно стрељати“. Тако је завршио храбро и смело свој живот Црногорац др Миле Бошковић, не дајући усташама нимало могућности да сазнају нешто о његовом животу у Београду и о штампарији ЦК КПЈ у Београду. Остао је до крајности веран себи и својој партији, веран борби за слободу народа и народности. И примери храбрости уморених хероја — Наде Димић, Иве Сабљака, Милана Спаља, Јакше Дуганџића и оних непроглашених хероја као што су Анте Бакотић, Миле Ристић и низ других знаних по имену и низ безимених
каква је била већина логораша8 и пратиће поколења, што све људско биће. Било је покушаја пробоја групе заточеника крајем 1942. и почетком 1943. и то један из логора Стара Градишка, и други из куће Пере Вукића у Градини стратишту логора Јасеновац. У оба случаја логораши су затворени да умру од глади и жеђи, али се они тиме нису мирили већ су голоруки извршили јуриш на усташе. Овај у логору Јасеновац познат је као „јуриш костурова храброг капетана Радивоја Муњина“ али су оба завршена убијањем свих логораша.

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига I, стр. 36