Фра Мирослав Филиповић Мајсторовић

У мају 1942. године, када су спровели повећу групу Хрвата у Јасеновачки логор један усташа вршио је распоред затвореника. Тада му је Лубурић истргао тај списак из руку и гласно рекао:

Ја ћу их расподијелити, Мајсторовићу – тада смо дознали да је то, у ствари, фра Филиповић – с надимком фра Сатана.

Брзо сам од наших другова затвореника чуо фантастичне приче о њему, у које не би повјеровао ни један енглески, амерички, француски бискуп. Те су страхоте извршене од њихова колеге свећеника. У ствари, ми смо мало сазнали о злочинима фра Сатане. Они су далеко фантастичнији и за њих нема ријечи, ни пера, којима би се могли описати.

Фра Сатана одлази сваке ноћи у Градину, у Чалинке, Сибове, Лимане, Бјељевине, код Тополе и сам коље, он предњачи, а с њим кољу Бонцо и Шипка, његови помоћници. Он коље заробљене партизане. српску, хрватску, јеврејску, муслиманску дјецу, жене, мајке, труднице, којима распори трбух, па их прикоље. Он, фратар, наређује женама да се подају пијаним усташама ту, на земљи презасићеној крвљу стотина тисућа жртава, измучених, измрцварених. Он им то наређује тик пред њихово клање!

Жене одбијају, у ужасу плачу. Он заповиједа да их повале на земљу и да им размакну ноге. Тада пуца из револвера у вагине и пушта их да ту сатима умиру без икакве помоћи. Он ставља дјецу на пањ и брадвом им одсијеца главе! Ушицама сјекире удара у затиок, а оштрицом пресијеца груди и ребра жртвама и тада их тако неубијене, баца у гроб још живе.

Дрвеним маљем убија Сарајлије комунисте и онесвјешћује их и такове, полуживе, затрпава у велику јаму. Прави бакље од загребачких комуниста, привезавши их за пласт сијена и поливши их бензином. Ту живу ломачу гледало је стотине заточеника с друге стране Саве и њен грозни одраз у води. Он је спалио тих шест комуниста стога, јер су му рекли како нису мислили да постоје ђавли и пакао, али да сад вјерују, јер су видјели на своје властите очи овдје, у Јасеновачком логору и све паклене муке, какве, штавише, ни стари религиозни терористи нису могли измаштати и описати, ни у свом појму пакла предочити.

Фра Сатана је дозволио да затвореници који су радили на истовару на обали Саве могу гледати с ове стране ломачу. Они су гледали како су логорашима привезали руке за стожину пласта. Када су га потпалили, нагло је плануо бензин и пламен сијевну као експлозија. У тај час се проломио у један глас вапај који се овамо, преко Саве, могао чути!

Затвореници су, утучени, шаптали међу собом.

– Не заборавимо ово, браћо, другови, никада, никада!

Фра Сатана брзо свршава с масама српских и хрватских сељака које долазе одасвуда. Њих су Нијемци предали усташама да их они ликвидирају. Нијемци су их само »заробили«, а, ето, усташе их убијају. Нијемци тј. Гестапо је наредио да их усташе убијају, а ипак их, ето, Нијемци »не убијају«. Тако су ширили вијест други гестаповци, да би изазвали што силнију реакцију код српских маса против хрватских, само нек се кољу међусобно.

Фра Сатана је сам лично много убијао. Нитко тако брзо не коље као он. Он је научио све захвате и већ их аутоматски, механички врши.

Након крвавих покоља, ујутро је у Градини све мирно. Све је мртво, мртво.

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево,  стр. 373-376