Акција Диане Будисављевић

Акција Диане Будисављевић

На потицај Диане Будисављевић, супруге угледног загребачког кирурга, у српњу 1942. године започиње акција спашавања дјеце из логора. Диана Будисављевић (рођена Обеxер) родила се у Иннсбруцку (Аустрија) 1891. године, гдје се и школовала. Ту је упознала будућег супруга др. Јулија Будисављевића, православног Србина, који је радио као асистент на кируршкој клиници. Вјенчали су се 1917. Године. Када је 1919. године др. Будисављевић именован професором кирургије на новооснованом Медицинском факултету у Загребу, напуштају Иннсбруцк и селе у Загреб. Већ од листопада 1941. године, заједно с већим бројем сурадника, настоје помоћи православним женама и дјеци заточеним у усташким логорима, као и особама које су у великим транспортима пребациване на присилни рад у Њемачку, акцијом, која је међу упућенима била позната под именом Акција Диане Будисављевић. Након што је сазнала за велики број дјеце која се налазе у логорима Јасеновац и Стара Градишка, по цијену властитог живота подузела је акцију њиховог спашавања. На њезин потицај у акцију се укључио и др. Камило Бреслер из Одјела за скрб Министарства удружбе (Министарства социјалне скрби), као и Хрватски црвени криж, међу чијим је члановима било више сурадника Народно-ослободилачког покрета.139 Како су дјеца из логора могла бити отпремљена само легалним путем, Диана Будисављевић успјела је преко сатника њемачке војске Алберта вон Котзиана добити дозволу за преузимање дјеце. Одјевена у одору сестре болничарке Црвеног крижа, два пута је одлазила у логор Стара Градишка, три пута у Јабланац и једном у Млаку, како би преузела дјецу и пребацила их у Загреб. У Загребу су дјеца најприје била смјештена у болнице и сличне установе, гдје им је пружена, у изузетно тешким ратним увјетима, сва доступна њега. Из Загреба су затим дјеца била одвођена у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Сиску и Горњој Ријеци, од којих је оно у Сиску био прави дјечји логор, застрашујући. Успркос скрби једне непознате жене, многа су дјеца, а нарочито она млађа, умрла од болести и исцрпљености, односно посљедица боравка у логорима. Тек у коловозу 1942. године добивена је дозвола да се дјеца могу удомити у обитељима. Удомљавање се обављало преко Каритаса Загребачке надбискупије.

Помоћу транспортних листа и других извора (болничких картотека) Диана Будисављевић и њени сурадници израдили су посебну картотеку с основним подацима за око 12.000 дјеце која су у то вријеме прошла кроз Загреб. Успоставила је и коресподенцију с родитељима на присилном раду у Њема­ чкој. Акција Диане Будисављевић сакупљала је до краја рата, новчане прилоге, те прилоге у храни и лијековима, која су повремено, преко Црвеног крижа слана дјеци у логорима.

Одмах по ослобођењу, свибња 1945. године, а на захтјев Министарства социјалне политике односно Одјељења за­штите народа (OЗНА), морала је предати картотеку дјеце, све своје биљежнице које су садржавале различите податке о дјеци, као и пет албума фотографија дјеце. Након тога престала је с радом и повукла се из »јавног« живота. Њезину активност на спашавању дјеце и помоћ заточеницима усташких логора многи повијесни документи неоправдано и злонамјерно прешућују. Довољно је прелистати уџбенике, лексиконе и енциклопедије, у којима се њено име готово нигдје не спомиње. Умрла је у своме родном Иннсбруцку 1978. Године.

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр. 111-113

Прилог проучавању акције Диане Будисављевић

Можемо примијетити да је у посљедњих неколико година тематика везана за хуманитарну акцију спашавања дјеце из логора у НДХ прилично актуализована. Диана Будисављевић, као један од главних организатора поменуте акције, постала је њен симбол. Данас већ бројни градови у Босни и Херцеговини, али и у Србији имају улице са њеним именом. У Загребу Српско народно вијеће додјељује награду за хуманост под називом Диана Будисављевић. Повремено се у штампи може прочитати о Диани Будисављевић и хуманитарној акцији спашавања дјеце, а постоји и неколико телевизијских емисија у којима се, између осталог, помиње. Неколико књига такође се бави овом темом, што је свакако утицало на то да се шира јавност упозна са овим, назовимо, новим открићем везаним за историју Другог свјетског рата на подручју Југославије. Актуализовање ове теме започело је истраживањем Драгоје Лукића, односно његовом књигом Били су само деца, штампаном 2000. године. Међутим, прави продор направила је сама Диана Будисављевић, односно њен дневник који је објављен 2003. године у Загребу. Прошло је неколико година док се сама стручна јавност заинтересовала и озбиљније проучила Дневник Диане Будисављевић (у даљем тексту Дневник) а потом су се и новинари заинтересовали за причу о спашавању 12.000 дјеце из логора НДХ.

Гавро Буразор (2017), Топола — ЈУ СП Доња Градина год. III, бр. 3 (2017), Стр 48 – 58