У групи сарајевских комуниста доведених у Јасеновац налазио се и познати академски сликар Даниел Озмо. Њега ми је представио друг др Озрен Новосел, као нашег истомишљеника. Том ми је приликом Озрен рекао, да је страшно бити комуниста у фашистичким канџама, али је најстрашније бити комуниста и још к томе и Јевреј! Стога комунисти Јевреји нису дугог вијека у овом логору.

Увечер смо се на брзу руку састајали, брзо све од важности претресли и растали се. Он нам је преносио новости и сваки је пут саопћавао оптимистичке вијести, а сузбијао лажи и лажне гласове. Његове су искрене очи сијевале радошћу, када би нас могао обрадовати успјесима Црвене армије, партизана и савезника.

Не отварају „други фронт”. Отежу до посљедњег Руса и Швабе. Партизани су се поново јавили у Просари и спремају се на Јасеновац. Само нека они ослободе Јасеновац, па макар ми и погинули скупа у рушевинама и с овим разбојницима. Макар нас усташе прије тога све поклали, само нека партизани уђу у њега као побјединци рекао нам је Озмо. Он је дизао дух отпора, протеста, вјере у побједу.

У ноћи од 26. на 27. српња (јула) 1942. године је стријељан др Јурица Боцак. Стријељао га је Сатана Филиповић Мајсторовић«. Два дана раније, тј. 24. српња 1942. одведен је друг Озмо. Те нам страшне догадаје доноси др Ивица Павлетић сваке вечери.

01. српња 1942. године долази Лубурић Ткалчићу, замјенику ухапшеног шефа керaмичке радионице Озме, у којој су такођер радили академски сликар Краус из Осијека, те академски кипар Брил и други, бавећи се умјетним резбаријама кутија, те га запита:

„Чини се да је тај сликар Озмо врло добро сликао и цртао код вас овдје у радионици. Па је ли то све он створио!? А шта ви сада мислите, да ли би га требало и даље овдје оставити, да ради? Сада ми реците, је ли вам он потребан за тај рад?

Видите и сами, господине сатниче, да ми пролазимо што се тиче рада изврсно и сами без њега. Према томе, што се тиче посла, он нам за сада није потребан!

Добро, добро! Тада ви преузмите групу, ви сте од сада групник.

Ткалчић ће као групник добивати нешто бољу храну и имати, како мисли, више шанси да остане на животу. Животињски егоизам, страх, глупост, надвладали су човјека у њему. Неки су били запањени тим страшним Ткалчићевим одговором, а неки су то сматрали природним, јер би и они то учинили. Људи и животиње се мијешају на овом свијету и само у оваквим ужасним условима се то може непатворено, рељефно видјети чути и осјетити на својим властитим лeђима.

Сутрадан је био сазван неодложни наступ на мјесту између “бајера” и кухиње, мјесту примјерних егзекуција. Као обично, стајали смо окренути према фронту, гдје ће се извршити уморство наших другова. Проведу шесторицу другова и међу њима нашег драгог друга Озму. Руке су им свима биле свезане жицом отрага на ледима. Учинило ми се да је полазио покрај нас нарочито полагано. Наше су очи биле влажне. Упео сам се из петних жила, стиснуо вилице, напео мишице лица да гласно не заплачем. Пролазећи полагано покрај мене, осјетио сам да ми се присиљено смијеши. Успио је да тихо шапне:

Јавите нашима..

Он није могао докрајчити, али смо сви погодили шта је хтио рећи: “да умире као комуниста, јуначки”! Стајао је као стуб недалеко од нас смијешећи се нама, али у том сам смјешку опазио концентрирану бол неописиве меланколије за својим младим зивотом, док је Жиле Фригановић репетирао карабин и уперио му га у главу. Разлегао се пуцањ. Наш друг Озмо се најприје тргну увис, затетура и паде напријед на груди. Чули смо посљедње хропце ту пред нама, видјели смо посљедње трзаје и локву полако изливене крви, која је куљала већ из мртвих уста, носа и големе ране на затиљку. Недалеко је од нас стајала и “керамика“, група с Ткалчићем на челу, који је мирно гледао Озмино мртво тијело и фашистички оправдавао:

Судбина човјека у овом логору. Ја му барем нисам ништа крив.

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, Београд, стр. 297-298