ЈУЛ 1942 - МАРТ 1943.

На слици: Народ Козаре у сабирном логору код Јабланца на обали реке Саве јула 1942.

Фото: Музеј жртава геноцида  инв. бр. 290

Црква у логору

На Нову Годину 1943. одржана је у логору Јасеновац прва католичка служба божја. Одржана је у новој столарији у згради управне писарне, гдје су одржаване казалишне представе. За то је очишћена столарија и импровизиран олтар, на којему је слу­жио мису католички душобрижник усташке војнице у Јасеновцу, усташки сатник, »велечасни« Звонко Брекало.

Миса је била необично свечана. У столарију нагурало се много вјерника, који су дочекали ту новост као знак новог режима у Јасеновцу, као знак, да се о логорашима почело водити озбиљног рачуна изван логора, и као сигурни знак да јасеновачку земљу не ће више пошкропити ни једна проливена кап недужне крви.

Логораши су дошли у великом броју и испунили простор столарије до посљедњег центиметра. Кад је требало клекнути, настало је такво комешање и таква стиска, те је пријетила опасност, да ће попуцати зидови столарије и покрити нас грешнике циглом.

Страга на уском простору, стиснуо се логорски оркестар, који је за вријеме мисе свирао композиције Vilhara, Händela и Beethovena. Мису је у правом свећеничком орнату служио »велечасни« Брекало с очима боје небеског плавила, а министрирао је скру­шеног лица и одмјерених покрета Јозо. Како је угодно било чути звук звонца у Јозиним рукама, којима је објављивао подизање светих отајстава! Како је ганутљиво било погледати тамну масу логораша пригнутих глава, што се бусају у прса, а над њима у
астралној пози Брекала у чистој, бијелој, чипкастој хаљи с пребаченим, златом извезеним плаштем, украшеним златним иницијалима INRI под знаком крижа, како уздигнутих плавих очију бијелом, меканом руком благосливља своје кршћанско стадо.

Многе су логораше гушиле сузе слушајући мекани Звонков баритон, како у глатким, формално дотјераним реченицама тумачи и проповиједа Кристове ријечи: »Љуби ближњега свога као самога себе«.

Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев.

И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима — који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових наинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника — о љубави према бли­жњему и о томе, како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је преклано и премлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага тукао до изнемоглости једног логораша зато, што га није довољно девотно поздравио.

Ту је нама поп Брекало, као заступник божји, у читавом низу проповиједи тумачио најпотресније догађаје и реминисценције из светог писма, савјетовао нам, да опростимо нашим крвницима, који су нам заклали мајке, жене, дјецу, да их љубимо као саме себе, да волимо домовину и поглавника, који представља власт, а свака власт је од бога, па и усташка. Да се молимо за поглавниково здравље и дуг живот, јер је он наш отац, који пати због наше биједе и не спава ноћу бринући се о добробити нашој. Тражио је, да окајемо своје »злочине« према домовини и да се вратимо у људско друштво, које ће нас прихватити, и у којему треба да радимо за добробит заједничке нам домовине, што ју води уз помоћ божје провидности највећи син хрватског народа наш »дични поглавник«.

Увјеравао нас је неколико пута, говорећи уздигнутих руку с олтара, како ће се у најскорије вријеме широм отворити врата јасеновачког логора, која ће пропустити све Хрвате, а пред Србима и Жидовима ће се опет благо затворити и остати затворена све дотле, док не одјекне свијетом фанфара побједе кршћанске Европе над безбожним комунизмом и његовим капиталистичким слугама.

На Ускрс је тај злочиначки поп исповиједао логораше католичке вјере и дијелио им покоре од по двадесет оченаша, да окају гријех, што су у глади украли своме ближњему комад круха.

Поп Брекало играо је радо ногомет. Једном је наступио у некој утакмици комбинираних усташких момчади. При једном судару срушио га је неки усташки водник. Поп Брекало се подигао са земље сав црвен у лицу, стиснутих зуби, међу којима се сигурно циједила каква богумрска клетва, и насрнуо песницама на противника. Оборио га је на земљу и ударао ногама све дотле, док му није шикнула крв на уста. Однијели су га сломљене руке у усташку болницу. Сјетио сам се његове проповиједи на тему: »Тко тебе каменом, ти њега хљебом«.

Поп Брекало радо је пио. Врло радо. Причали су ми о његовим пијаним подвизима подворници Хајро и Рафо, који су усташке официре дворили за вријеме пијанки. Знао се опијати до несвијести с најокорјелијим кољачима. Једном је на таквој пијанки у заповједништву, којој је присуствовао и поп Брекало, Љубо Милош дражио Бонза, да је већ заборавио, како се сецира живо људско месо. Бонзо је отрчао у Слободаново насеље и довео у друштво једнога логораша, првога, кога је дигао из кревета. Хајра и Рафа потјерали су спавати. Ујутро су морали с пода очистити велику локву крви и однијети у логорску чистиону Бонзову блузу сву попрскану крвљу.

Јанко ми је причао, како би поп Брекало знао ноћу проваљивати у усташку болницу, улазити у собе, гдје су лежале тешко болесне логорашице из Старе Градишке, и захтијевати од њих жарке љубавне загрљаје. Брекало је био добар ногометаш. Ако би се која успротивила, присилио ју је на послушност добро циљаним ударцем ноге. Гађао је обично у прса. »Љуби ближњега свога као самога себе.«

Милко Рифер (Riffer) (1946),  Град мртвих – Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб, стр. 113-115.

 

Разочарани усташки емигрант

У студеноме (новембру) 1942. појавио се у Јасеновачком логору познати емигрант, усташа Рајић, један од »јунака« усташког покрета и »саучесник«, заједно с Поспишилом, у убојству краља Александра и француског министра Бартхоу-а у Марсељу.

Рајић је требао смијенити Матковића и постати заповједник логора. Гестаповски лисац Лубурић спремао је ту подвалу да га компромитира као бездушног џелата по оној »кад сам се ја упрљао, нека се упрља и он«, јер му је сметала Рајићева »ауреола« атентатора- краљоубојице.

Кад су му рекли кога држе у логору и додали да се ту налазе и дјеца Срба с Козаре, скочио је и затражио да их види. Одмах су га повели равно према Обртној згради и тавану. Пред Обртном је срео свога земљака, учитеља Банића из Лудбрега. Кад га је спазио, тргнуо се.

Па, Банићу, зар си ти овдје, богаму?!!

Он је, сатниче, китио гробове погинулих партизана и, што је најстрашније, плак’о над тим гробовима! – добаци му Матковић.
Ааа? – запитао је Рајић Банића, који је само слегнуо раменима и отворено гледао Рајићу у очи. За велико чудо, Рајић се није узбудио због тих »ужасних злочина« свога земљака, учитеља Банића. Затражио је Матковића да га пусти самога, да својим очима види дјецу и логор.

Усташе су га оставиле и Рајић се тада сам попео на таван с учитељем Банићем.
Шутећи су стали обилазити дјецу. Двадесетак их је лежало у несвијести од тифуса и глади: Рајић их је гледао и само шутио. Кад су сишли с тавана пред зграду, Рајић запита Банића:

А шта су ова дјеца учинила?

Шта би дјеца учинила! – одговори му увријеђено Банић.

Па зашто су онда овдје?

Зато што су се, ето, »с грешком родила«, што су по несрећи крштена као православци!

Па то не може бити! Просто не вјерујем!

Па, ето, питајте их сами и увјерите се – предложио је Банић, знајући добро да ће дјеца занијекати, јер би свако признање водило равно у злогласну звонару. Рајић позва једно од њих и поче га сам испитивати. Намјерио се на Милана Јасића, досељеника из Крајине, из села Моштанице.

Зашто си ти овдје?

Зашто, зашто? Хм, мало ли зашто! Ето, усташе су се стално залијетале у наше село и пљачкале, грабиле до чега би само дошле! Мирне су сељаке без икаква повода напросто убијали! Па, де, реците ви, по правди божјој, шта бисте ви тада урадили? Исто што смо и ми! Шта нам је друго преостало него да бјежимо у шуму и спасавамо голи живот. Поставили смо, као дивље гуске, своје стражаре пред селом и на чуки, па чим би они спазили усташе, звизнули би и тада би сви бјеж што прије у шуму. Али су нас једног дана изненадили, јер су, чини се, проњушили да имамо те наше предстраже које нас обавјештавају о њиховим покретима према селу. Тако су нас тога дана изненадили па ме мој отац и мајка зграбише за руке и поведоше трком према шуми кроз наш шљивик.

Наједном се нетко продера: »Стој, стој, пуцат ћу!« За тили час се око нас створише усташе с пушкама и бајунетама. »Куд бјежите, мајку вам?« У то стиже и усташки официр и стаде нас псовати. »Да«, вели он, »ви сте партизани и сада бјежите у шуму својима!« Ми се погледасмо у чуду, никад дотад нисмо чули ту ријеч »партизани«. Шта му је то сада?

Тада га моја мајка запита: »А, молит ћу лијепо, господине усташа, а шта су то партизани?

Први пут у животу чујемо ту ријеч, господине, тако ми крсне славе Светог Ђурђа!«

Официр нас погледа и чини се да је повјеровао нашим искреним речима, јер заиста дотад нисмо знали шта су то партизани. Тад нас официр поче мјерити од опанака до брка, подбочивши се рукама и стаде климати главом. »Свеједно је сада«, вели он, »ако нисте партизани до сада били, бит ћете од сада!« Одбрусивши нам тако, официр нареди да нас све потјерају и тако ти ми допадосмо, ево, ове големе, наше смртне несреће!

Рајић је дуго проматрао дјечака, испијена, мршава, трептећи капцима, нешто сам у себи преживљавајући. Загледа се у земљу и замисли. Сви су око њега шутјели. Наједном Рајић погледа Милана Јасића и упита га:

А сад ти мени искрено реци, је ли сада добро знаш тко су партизани – јеси ли ти сада партизан?

Мали га Милан погледа погођен тим изненадним питањем, не могавши му одговорити.

Зјенице му се широм рашириле и хладан му зној стао пробијати на лицу и по прсима. Из поноса и пркоса није се могао, попут кукавица, улагивати једноме усташи. Муком је шутио, оборивши поглед у земљу. Рајић га је гледао. Дуге, дуге минуте су пролазиле, минуте оне ситуације мучног људског доживљавања кад од одговора овиси глава.

Наједном се Рајић, као из летаргије, нагло трже и брзим корацима пође низа степенице, повукавши учитеља Банића за собом, за рукав. Банић је дрхтао од страха.
Кад су се нашли на отвореном терену пред Обртном, Рајић стави руке на леђа и поче искоса погледавати свога земљака Банића.
Дакле ти, Банићу, Хрват из Лудбрега, па и овдје настављаш са својим узорним радом! Сада он само машта о Козари, о Шолаји!

Дакле, Банићу, честитам ти, добро си их »абрихтао«, врло добро, дапаче! Па, бога ти, Банићу, то је све упорни наш непријатељ! Добро им рече онај усташки официр: »Ако до сада нисте били партизани, бит ћете од сада!« Ма они су то и прије били, само нису знали како се зову. Ниједнога дјетета овдје не би могао наћи које не сања о Козари, о освети! Ја то добро разумијем. А сада ћу ти, Банићу, отворено рећи:

Био сам на Вражјем отоку, три пута сам с њега покушавао побјећи и коначно сам побјегао једним чамцем. Један је Француз описао тај мој бијег у књизи: »Суха гиљотина«.

Тада сам мислио да на свијету нема горег пакла, али сам се ужасно преварио. Ово је овдје супер-пакао који надилази машту. Послије малог предаха Рајић је наставио резигнирано:

Убили су ми невиног брата због мене. Ох, како бих волио да су умјесто њега мене убили! Ништа не бих зажалио, јер сам и ја крив за стварање овог демонског царства. Све је попљувано, све преокренуто, све изнакажено, све преварено. Идеали су, чини се, само смртоносно свјетло за глупе мушице. Изгубио сам вјеру у све. Хтио сам те видјети, Банићу, и помоћи ти да те извучем одавде, али ја за то немам ни могућности ни снаге. У овој држави влада људождерски закон усташа.

Нисмо се ми за ово борили против старе Југославије, него за националну независност, за социјалну правду и уређену народну државу.

Тад је слегнуо раменима, уздахнуо, окренуо се и пошао према заповједништву.

Овој исповиједи присуствовао је и учитељ Стазић, који се ту случајно нашао. Сви су се веома чудили тој отворености, а особито храбрости и таквим погледима Рајића.

Рајић је заиста убрзо напустио Јасеновац, отишао у своје родно мјесто Лудбрег, како смо чули, гдје је и погинуо.

Никола Николић, Бела марамица: козарачка дјеца-јасеновачки логор, ННК Интернационал, Београд, 2017. стр. 63-66

Такмичење у клању - август 1942.

„Усташа Вендо Барбарић лежао је болестан у болници. Салко га је вјешто испипавао о клању у Градини и о усташама који су највећи кољачи. Вендо му је причао о великом покољу који је донио кољачку славу неким усташким главосјечама.

Првог коловоза (августа), састали се у часничкој трпезарији најбољи кољачи – Бонцо, Шипка, Зиле, Зринушић и Брзица и почели се свадати ко је од њих бољи мајстор у клању.

Будало, кога ти учиш! Тако раде шегрти, билмези! – завикао је изазивачки Брзица.
Тада је Зринушић зашкрипао зубима и скочио.

„Ти си шегрт ти! Лако ти је дјецу и старце клати! Хајде ти закољи кога комунисту, ако си јунак!“

„Шта се, којег бога, ти хвалиш обични – “докољивач”.“

Пала је тешка увреда на Зринушића који скочи према Брзици. И један и други ухватише се за ножеве. Мало је мањкало, да се та два “витеза” кољача не потуку и на дјелу не покажу своју вјештину, али су у тај трен скочиле остале усташе и развадиле их.

Тада је Милош изнио приједлог, да се оба мајстора клања такмиче, тко ће од њих однијети побједу у брзини клања. Добитник рекордер добива назив кољачког цара и, на посебном банкету, уз печено прасе и вино, добива и каму, златан сат, све, наравно, опљачкано од жртава. Тада је било одредено да се 29. коловоза (августа) 1942. скупи што више људи за клање, управо тада када је Гестапо наредио ликвидацију 2-3.000 логораша. Тада су Јере Маричић и Мирко Чупић изабирали одредени контигент који ће у исто вријеме служити као објект такмичења стручњака за клање.

Те је ноћи Перо Брзица, крижар, наткрилио све кољаче својом кољачком брзином и вјештином. Он је заклао сам 670 заточеника из логора.

Управо када су се Брзица, Бонцо, Шипка, Зринушић натјецали у брзини клања, другови су из болнице, шутећи, буљили у црну ноћну провалију. Тада су им живци треперили, а раздражени мозак изгарао од немоћи и јада. Прошла је јасеновачка ноћ 29. коловоза 1942. године, а кољачки машински млин тјерао је и даље свој крвави ход.“

 

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 369

Ликвидација Логора III Ц

Из приложенога се нацрта види, да је између тзв. старе жице логора и великог зида у сјеверо-источном куту била велика ледина, гдје су усташе у прољеће 1942. подигли обични логор под ведрим небом, оградили га бодљикавом жицом и овдје смјестили око 40.000 Цигана. Они су те Цигане побили у року од неколико тједана, па како се број Цигана постепено смањивао, доводили су онамо и друге заточенике, тако да је логор III-Ц постао сабиралиштем безбројних мушкараца, жена и дјеце, који су у току 1942. овдје чекали, када ће доћи на ред да крену у смрт. Концем студенога (новембра) 1942. остало је у логору III-Ц око 160 заточеника, већином интелектуалаца.

Заповједник тога логора Матковић Ивица одлучио је, да их побије на тај начин, да им ускрати сваку храну и пиће и да тако види, како дуго може човјек да живи без хране и воде. Дао је стога појачати жицу око логора и појачати стражу, те јој наложио, да устријели свакога тко буде покушао да побјегне из логора, или с друге стране да убије сваког заточеника, који би се усудио да добаци храну у логор. Поставио је пред логором велику плочу с натписом “пјегавац”, да застраши остале заточенике, а и саме усташе, да се не приближују превише бодљикавој жици. Слаби и немоћни заточеници су подлегли већ за неколико дана, али их је било четрдесетак, који су животарили и након више тједана. Они су од очаја гризли сву траву, која је била у логору, па избезумљени од глади почели су да једу и људско месо.

Свједок Кухада Никола исказао је о том догађају слиједеће: “Концем 1942. радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљеној око 4 метра од логора III-Ц. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижеље сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у логору III-Ц, куда нитко више није смио ући, гдје је постављена плоча с натписом: “пјегавац”. Видио сам како су поједини заточеници тргали са љешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добавили никакве хране. Неки су свједоци проматрали логор из даљине ноћу, па Бреyер и Риболи исказују, да су видјели, како заточеници у логору III-Ц пеку месо покојних другова и како га једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен расвјетљавао цијели логор. Кад је један заточеник пријавио Матковић Ивици, шта је видио у логору III-Ц, стао се овај смијати као луд, те му одговорио:
“Ти би као интелигентан човјек морао знати, да је цркотина отров, од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје.”
Међутим ти заточеници нису умирали, већ су покушали, да се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су их стражари опазили и поднијели пријаву Матковићу, који је одредио, да се посљедњих 35 заточеника логора III-Ц ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељачку кућу.
Усташе су у ту кућу затворили неколико заточеника, који су били затворени у ,,Звонари“, гдје су их већ дуље времена мучили глађу. Довели су у ту кућу и ових 35 заточеника из логора III-Ц, те их све свукли до гола и утјерали у ту сељачку кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несретници након неколико дана преминули од глади и зиме. Оно мјесто, гдје је некоћ стајао логор III-Ц дали су усташе преорати, да избришу сваки траг, да је овдје некоћ постојао логор, у коме је неколико стотина тисућа мушкараца, жена и дјеце чекало данима и тједнима, на сунцу и снијегу, гладно, голо и босо, час кад ће кренути у смрт, у којој су видјели свој спас, да се избаве од страхоте и очаја, у којем су се налазили. Ова је Земаљска комисија утврдила ова злочинства усташа на темељу исказа свједока: Срића Драгана, Данон Јакоба, Риболи Јосипа, Бреyер Ота и Кухада Николе, који означују Матковић Ивицу, Слишковић Ивана, Маричић Јерка и Полић Маринка као усташе, који су се истакли највећом окрутношћу при извршивању овог злочина.

Извод из Извештаја Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача од 15.новембра 1945. године о злочинима у логору Јасеновац.

Антун Милетић (1986),  Концентрациони логор Јасеновац 1941 – 1945, књига II, Народна књига и  Спомен подручје Јасеновац,  стр. 1108-1109

Злојутро Злојутрима

Студена јасеновачка магла притискала је злогласни брлог апокалиптичке немани, скраћујући видљивост на једва два-три метра. Из те су се влажне магле забадале ледене иглице у анемична прозебла тијела логораша. Тог студеног новембарског јутра 1942. тјерани су на »рад« на насип, одакле се многи више нису ни повратили.

– Како се зовеш, мајку ти партизанску? – запита Шипка једно­га.

– Јел’ ја? Стево Злојутро!

Кољач се злобно смјешка.

Почеше се на глас смијати.

– Ех, баш је »злојутро«, отац те твој закартао!
– А ти?
– Ја? Јово Злојутро!

Кољачи опет праснуше у смијех.

– Мајку ти, па и ти, дакле, злојутро! Ех, па нек си!
– А ти?
– И ја сам ти од Злојутра.

Били су то из села Злојутра, код Босанске Дубице.

– Сви »Злоиутре«?
– Сви, вала, јакако!
– А колико то вас Злојутара има што вам је данас освануло злојутро?

– Па биће нас око двадесет, двадесет – прошапташе.

Кољачи су се грохотом смијали.

За неколико минута опет се из магле појавише злокобне авети усташке и међу њима изрони из непрозирне магле сам Лубурић.

– Злојутре? – прошапта кољачки буљубаша.
– Злојутре! – нетко је из њихових редова одговорио.
– Из Босанске Дубице.
– Јесте, вала, из Дубице.
– Ах, тако! Ви сте, дакле, Злојутре. Један ме је од вас Злојута­ра, партизан, ранио у Дубици неки дан, кад смо се с њима сударили. Он је сигурно из вашег рода.

Злојутре су шутјеле, али брзо увидјеше да се не смије остати без одговора, јер би се неким увјерљивим одговором можда још могли извући од смрти. Један од њих одлучи да му одговори:

– Па, оно по правди, рећи ћемо, има и Злојутара у партизанима, има! Ама, ово смо рећи ћемо, ми овдие! Данас, господине, свак сам за себе одговара! Ето, нек’ нам је Господ свједок, вала, нико од ово нас овдје Злојутара вас до сада није никад видио.

– Нек знате, ја сам данас за вас злојутро, јер ме сада гледате први и посљедњи пут! – Лубурић их је гледао злокобно. Он ужива у мрцва­рењу својих жртава пред саму мученичку смрт.

– Па, он мора сигурно бити из вашег села.

– Не велимо да није, али није из наше групе.

– Крв и ћуд вама је иста, сви сте ви једно.

– Па зар нас двадесетак за једну раницу? – бојажљиво прошап­та један од њих, али у тај трен, као да их је отровно шило жацнуло, усташе као дивље мачке скочише на Злојутре, а затим их почеше тући, кундацима, ногама, шакама. У тој гужви обавитој густом маглом, само су се чула стењарија и пискава вика усташа: Њега сте нашли да вријеђате, да рањавате, мајку вам парти­занску! За једну свету кап његове крви, сав ћемо свијет поклати, нек знате, а камо ли не вас.

Злојутре нису могли ни јаукати, нити би изгледа они то хтјели, него су само мукло стењали. Тек када је Лубурић махнуо руком, престаше их тући. Једном Злојутру је неки усташа одгризао ухо! Држао га је у устима и режећи показивао свом шефу. Лубурић их је са смијехом проматрао.

– Злојутре, пали сте у наше шаке управо у ово своје злојутро!

Окренувши се Маричићу, нареди му гласно:

– Прикључите их онима из »Звонаре«! И све скупа преко.

Маричић брзо нестаде у магли.

Ускоро се зачу из густе магле од »истражног затвора« звекет ланаца. Злојутре се окренуше у том правцу, језа их прође кроз груди. Ви­дјели су како неке сјенке посрћу и друге их подижу. Скоро се појави пет смртно блиједо-зелених костура. Поредаше их с њима у ред. Злојутре зинуше и не вјерују својим очима како то да мртваци устају и ходају по земљи. Јасеновачка им се магла учини још језивијом, страшнијом.

– Ево вам ваше браће, хрватских издајица, њима је давно осва­нуло »злојутро«.

Лубурић се послије тих »духовитих« ријечи самодопадно смијешио.

– А сада вежите и ове Злојутре из Дубице! – нареди Лубурић.

Један од Злојутара се смркну и не могавши одолити унутрашњем притиску, добаци усташама:

– Није нам жао умријети, умиремо с браћом и комунистима.
– Шути, мајку ти партизанску! – скочише усташе на њега, али их врати Лубурић.
– Само ти реци шта имаш на души, само ти реци, – обрати се он том Злојутру.
– Ма и хоћу вала, тачно је да нам је данас свануло злојутро, а вама нека је и добројутро! Само, нек знате, осветиће нас партизани. Вама сутра долази злојутро. И за вијек ће вам бити злојутро.

Лубурић је смркнутим климањем главе и руком стишао усташе, који су дрхтали од бијеса.

– Само ти доврши! – рече Стеви.

А овај му, као и у стиху, одврати:

– Данас злојутро нама, а вама добројутро, фашистима, сјутра злојутро вама, самима, а биће добројутро нашима!

Лубурић га је смркнуто фиксирао.

– А сада ти иступи, мајку ти партизанску! Сад ћеш прије да цркнеш. Знат ћеш коме си прорекао злојутро, мајку ти партизанску, како се усуђујеш тако говорити!?

– У кашу сатрти разбојника!

Усташе су дивље навалиле на Стеву. Скакали су му цокулама по грудима и трбуху. То се све збило таквом брзином, да их нитко ни би мо­гао зауставити и спријечити, па ни сам Лубурић, који је Стеви спремао по­себно мучење због вријеђања његовог култа.

– Гоните их пријеко! Освануло вам је злојутро, рече злосутно Лубурић и ишчезе у магли.

Сужњи су се спустили до ријеке.

– Лијево, мајку ти бандитску! – просикта кољачки командант а сељаци Злојутре, са загребачким комунистима, скренуше налијево и пред собом спазише широку дрвену и мокру скелу преко које је прешло на де­сетке хиљада »отписаних«, носећи са собом тајну самртних грчева и стра­дања. У магли назријеше неколико усташких сподоба. Те су се силуете ко­љача магловито љуљале на скели, као да лебде.
– Најприје улазите ви Злојутре из Дубице, а затим ви, злојутре, из Загреба!
– Напријед, мало даље!

Злојутре спазише у магли, пред собом, групу Циганки с гомилом дјеце поред себе, које су дрмале, прозебле до кости.

– Ено, и то су ваши и њима је данас свануло злојутро.
– Па, Цигани су људи! – неко тихо прошапта из гомиле.

Кад су се сви укрцали на скелу, која превози на други свијет, у вјечну маглу, Мито, возар »паклених вода«, повуче дебеле ланце и поди­гавши »језик«, затвори скелу.

Напросто је скела сасвим ишчезла и ништа се није више могло назри­јети, само су се кроз маглу још чули нагли уздаси и загушени јецаји Циганки и Циганчади.

– Данас злојутро нама, а добројутро вама,

– Сутра злојутро вама, а добројутро нашим!

Скандирао је оковани Јово Злојутро.

Сиво, слијепо, магловито, јасеновачко злојутро.

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, стр. 155-158