Офанзива на Козару

Терор над српским православним становништвом достигао је кулминацију нападом удружених њемачких, домобранских, усташких и четничких снага на Козару и околна села која су ослободили партизани. Тијеком офензиве цијели је крај освојен, спаљен и уништен. Мноштво цивилног, православног становништва, углавном жена, дјеце и стараца нашло се у збјеговима (око 68 000). Транспортирани су у КЛ Јасеновац, односно Стару Градишку. Дио становништва преко Јасеновца упућивање у Славонију, Ђаковачки крај, Мославину и Билогору. Дио је остао у логом, гдје је већина убрзо ликвидирана, а за рад способни мушкарци и жене издвојени су и одведени на присилни рад у Њемачку. У логору је остао велики број дјеце, од дојенчади до четрнаестогодишњака.

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр. 111

На слици: мајка са децом у збегу.
Фото: Архив Југославије.

 

Злочини на Козари

На слици: Злочин над становништвом учињен код Приједора за време офанзива на Козари током јуна и јула 1942. године.

Фото: Архив Југославије, инв.бр.АЈ-РЗ-II-91a

Покољ Козарчана у септембру 1942.

Првог рујна, обично, јасеновачко, крваво јутро. Једва се дигосмо. Зијевали смо од бесанице, слабости и муке. А кости као да су нам биле изломљене, свуда боли, свуда као жива рана.

Тај је ужасни дан остао свима преживјелим као тешка бразготина за читав живот. Почело се одмах с убојствима већ рано ујутро. 

(…)

Убијају све одреда кога нађу напољу, без ријечи! – дошапта нам Миле Козарић. Уђосмо у бараку, још прије њихова доласка. Нешто се слично увијек периодички догадало у логору. Масовни покољ! Ми се тога не бојимо! Налазимо се у валовима неминовне струје. Већина није више радознала, што ће се с њима догодити. Живот је већ изгубљен. Легосмо на боксове и чекамо.

Мали Миле некуда неста. Спопаде нас бојазан за њега. Чујемо стално комешање, усташке поклике и пуцњаве по логору. Зашкрипаше врата, а Миле утрча и равно к нама. Шапће нам: Козарачка села, сва Крајина, мало и велико, дјеца у нарамку, дјевојке, старци, ни краја им се не види! Иду по насипу од Кошутарице и Млаке. Већ их скелом превозе! Познам их по одијелу. Неки нас чудновати немир обузео. Не могу нас више ни револверима приковати за боксове. Излазимо и провирујемо кроз врата. Пред нама пуче страшна слика. Од Кошутарице се ваљала маса жена, дјеце, стараца по широком насипу. Босна, читава Босна!

(…)

Почело је клање, маљевима и брадвама. У тили час ликвидирали су двије тисуће. Не чују се врисци, само покаткад дјечији плач. Вјешто их убијају. Звијери, звијери, звијери људске! Звијери, какове не познаје ни палеозоологија! Људске звијери!

Шутјели смо и само га нијемо гледали отворених уста. Хтио бих вриснути, рикнути. Нисмо далеко од помрчине лудила. У раљама смо најстрашније звијери, што је позна хисторија животињског свијета, у раљама смо фашистичке звијери!

Убијају сваког тко имало побуди сумњу, да би могао бити знатижељан. Одлучили су побити и запалити цијели логор, просто га сравнити са земљом, ако само осјете јаче комешање. То им није тешко.

Све стоји у приправности. Наоружали су, штовише, и агенте и криминалце. Ови једва чекају.

Још су нам остала само два пута: или под земљу или у небо! – заклима Брнчић главом и погледа смркнуто на небо.

Из вјетра се развила олуја. Проклета олуја! Прашина је у млазовима шибала кроз отворене прозоре.

(…)

Све је било унапријед приправљено. Нису се бадава ових дана по Јасеновцу врзали Гестаповци и СС-овци, официри, с Лубурићем, Матковићем и фра Сатаном. Гиганстску су рупу већ двије недјеље копали Цигани и неки заточеници, које су, наравно, послије извршена посла, ликвидирали. Све је то било плански спремљено према нацрту Зихерхеистдинста из Загреба. Сам је
начин толико невјеројатан, да нитко није у стању у њега ни посумњати.

Да, то је точно. Има већ неколико дана, како су сконцњнтрирали и мобилизирали све познате масовне убојице, кољаче, маљаше, брадваше, сјекираше, чекичаше, шипкаше итд. Не употребљавају ватрено орузје, да се не би чуло. То је предност у скривању масовних злочина.

Мандић погледа кроз прозор.

Мичу се, мичу се, а крај им се не види. Изгледа да се брже мичу него прије.

Пронашли разбојници неку бржу методу у Градини, – уздише Пајо. Сви шуте. Умиру, а да се њихов протест никада неће чути, јада се професор.

Зурили смо у празно, када је професор покретао ту ужасну оптужбу. Иако је била више израз немоћна очаја, она нас је неподношљиво пржила.

Мандић је тешко уздахнуо и опет се надвио над прозор. Ми смо се дигли и шутећи очекивали његов извјештај.
Ух, већ су најмање двије тисуће преко… Знам, забиљежио сам по овој црвеној марамици на оној снаши! Ено је сада међу првима на улазу у скелу! Црвена марамица!

Вјетар је постајао све јачи, све жешћи. Подиже се густи облак прашине. Прашина је застирала видик и голема се маса у њој једва видјела. Као у жутим облацима мицала су се бића и пропадала у Градину, у вјечиту маглу. Не пазимо више на строго наредење. Почели смо излазити из бараке, поподне. Из наше су бараке излазили и улазили заточеници и врата су лупала, шкрипала, јаукала. Често су их неки
намјерно полако затварали, да би само јаукали. И тада би треснули њима љутито и настало би дрмање барака, а врата као да су јецала.

Вјетар је звиждао кроз нашу бараку. Опет сам изишао, Прашина је као жута магла замрачила сву околину, Промицале су силуете, тихо, као јагњад под нож бестијалног.

Стало нам је срце. Занијемили смо. Долази Густи Лајндорфер и избезумијено шапће: Већ се види крај. Остало је око десетак тисућа. Брзо ће с њима свршити, – шапће ми Густи Лајндорфер.

Десет тисућа побити! Брзо ће с њима свршити.

Десет тисућа!

Усташе су послале свуда своје агенте и људе, да пазе како нитко не би дошао у додир с масом.

Почело се смркавати, бура нешто јача. Хоризонт је био добро очишћен. Иза планине запада сунчана жеравица, гасне и тоне у носталгичну дубину. Још је остало народа на насипу. На људима се види да су изгубили стрпљење. Понеки чучну покрај јарка, неки на цести. Неки као да плачу!

Сунце се спустило у бездан и мрак се све више навлачио. Већ смо једва назирали остатке грозне поворке у гају покрај Саве, поред логора.

Стајао сам наслоњен на бокс и зурио у мрак, маглу. Сутрадан није било никога на цести: ни људи, ни кола, ни коња. Отворила се земља и у њу је пропало све.

Масовни убојица, крижар Јуре Маричић, с медаљом мадоне о врату, гледао је сутрадан, осмог септембра 1942. из логора Градину преко Саве.

Са јасеновачке је цркве, из села, у тај мах зазвонило звоно на вечерњицу Аве Марију.

Јуре Маричић лецнуо се и почео се крижати:

Здраво Маријо, милости пуна…

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 147

Седамдесетогодишњица битке на Козари, проф. др. Александар Растовић

У време жестоких окршаја на Козари од 10. јуна до 15. јула 1942. године било је време када су закони и норме у понашању људи престале да постоје. Сви Козарчани са подручја операција били су изложени најсвирепијем уништењу. Овом усташком акцијом потпуно је опустошено 150 поткозарских села.

Народ заробљен на Козари Немци и усташе одвели су у концентрационе и сабирне логоре у Приједору, Костајници, Церовљанима крај Дубице, Новској, Пакленици, Јасеновцу, Уштици, Млаки, Јабланцу и Старој Градишки. Укупно је затворено 68.600 Козарчана, међу њима је било 23.858 деце. Оно што су деца доживела у усташким логорима представља јединствен пример људског страдања.

Све је било испланирано по замисли Хајнриха Химлера и његовог упутства од 25. маја 1942. године које гласи: Акције против особа које помажу партизанима у Југославији морају бити немилосрдне. Мушкарце из осумњичених породица, па чак и ако се ради о читавим племенима, треба без изузетка стрељати. Дјецу стрељаних бандита треба одузети њиховим мајкама и смјестити у њемачке провинције како их не би одгајали у мржњи према Нијемцима. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре. Без милости морамо остварити наш план колонизације.

Усташе су према деци са Козаре далеко превазишле своје учитеље. Постоје бројна сведочанства о масовном страдању деце у усташким логорима на територији тзв. НДХ.

Као млада девојка логораш Мара Вејновић-Смиљанић која је била у логору Стара Градишка јуна 1942. године доживела је агонију деце у логору. Њено сведочанства говоре о ужасном људском болу, јаду, патњи и немоћи, када су мајкама усташе на силу узимале децу и одводиле: Потом су децу убацивали у логорску зграду. У поједине собе сатјеривали би и по педесеторо дјеце, који су у тај простор могли стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе са неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублаживање жеђи. Међутим, послије неког времена дјеца су почела да се превијају од болова… а њихове усне биле су живе ране. Умирали су у најтежим мукама и вапајима. То је трајало данима. Иста судбина пратила је децу са Козаре која су била разбацана по осталим сабирним центрима Јасеновачог губилишта. Колико је тачно деце убијено у Јасеновцу, где је граница између живота и смрти била потпуно избрисана, вероватно се никада неће сазнати. Децу су стрељали, бебе набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима и секирама, спаљивали у кућама, на Градини и Јасеновцу кували их у котловима за прављење сапуна, завезану у џакове бацали у реку и бунаре, гушили и тровали каустичном содом, убијали глађу, жеђи и хладноћом. Јасеновачко стратиште, које се од Крапља до Старе Градишке, простире на простору од 210 квадратних километара, прогутало је више од 10.340 дечака и девојчица чија су имена до сада утврђена од тога 5.683 су била деца са Козаре. Врхунац дечјег страдања достигнут је када су одлуком Анте Павелића и Андрије Артуковића, 12. јула 1942. године основана три посебна логора „за одгој и преваспитавање“ партизанске деце.

У Горњој Реци код Крижеваца био је један од првих логора за децу под управом усташке Надзорне службе кроз који је прошло 400 деце са Козаре. Током 1942. године у овом логору двесто деце је умрло, педесет најтеже оболелих преузео је Црвени крст и разместио их по загребачким болницама и прихватилиштима. Сви они су умрли. Остала деца су пребачена у карантин дечјег логора у Јастребарском који је био под покровитељством часних сестара конгрегације Св. Винко Паулски и управом злогласне Берте Пулхерије. Кроз логор је прошло је 3.336 деце. Највећи дечји логор „Прихватилиште за дјецу избеглице“ налазио се у Сиску и био под покровитељством „женске лозе“ усташког покрета. Кроз Сисак су прошла 6.693 детета, од којих је за три месеца, умрло због тешких услова или побијено 1.600 девојчица и дечака. Већина деце била је из Козарских општина: Дубица, Приједор и Градишка. О страдањима деце у овом логору постоје бројна сведочанства. Др. Велимир Дежелић, функционер Црвеног крста Хрватске, 3. септембра 1945. године, пред комисијом за утврђивање ратних злочина говорио је о сташним мукама кроз које су пролазила деца која су била затворена у овом логору:

Најзлогласнији је дјечји логор у Сиску. Силом одвојену дјецу од родитеље усташе су затварале у просторије заражене пјегавцем. Сем тога Антун Најжер, љечник и једно вријеме управник логора, православну дјецу је ликвидирао затрованим ињекцијама… Говорио је и о силовањима која су усташе вршиле над малим девојчицама. […]

О размерама страдања за време рата Босанске крајине и Козаре најбоље говоре бројке. Од четири босанске области током рата највише су страдале Босанска Крајина где је животе изгубило 47,6% цивила и источна Босна са 35,5%. Национална структура страдалих даје прецизнију слику која показује да су од укупног броја страдалих цивила 71,9% Срби (122.401), 15,6 % Муслимани (26.497) 6,8 % Јевреји (11.562), 3,6% Хрвати (6.060). Ратна трагедија се најјаче осликавала у
страдању деце. Деца у укупном броју страдалих српских цивила су учествовала са 26,1%, а међу њима 71,9% (23.003) је потицало из Босанске Крајине.

Проф. др Александар Растовић (2012), „Седамдесетогодишњица битке на Козари“, Зборник радова, Козара споменик нашег памћења, Организациони одбор за обележавање седамдесетогодишњице битке на Козари, Београд,  стр. 48-51