Voz od 5.000 ljudi za likvidaciju 28. VII 1942. godine iz zemunskog logora u Jasenovac

Približih se jednom iz transporta, kako bih mogao pobliže saznati o vlaku od Zemuna do
Jasenovca. Pitao sam ga ipak za ime. Reče mi da mu je ime Pero Vukić.

Ispričaj, brate brzo kako ste se vozili od Zemuna dovde. Ja ću ti previti ranu.
Eto, rekoše nam u Zemunu ići ćete kući! Kada nam to rekoše, narod ožive, neki su plakali.
Elem, strpaše nas, svi smo stajali, uprti jedan u drugog, disali, kašljali, jedan drugom u lice. Šta
ću ti duljiti. Tu na štaciii čekasmo, čekasmo, sate i sate, narod već ječi, stenje, a po neki bogme i
tiho plače. Bole, brate, noge, ne može se stajati, k’o ispatilo se, izgladnjelo u logoru u Zemunu,
proklet bio. Svaki ti je sat neko od nas umro i tako ostane stajati navaljen kao stup na tebe. Teže
mi je bilo mrtvaca držati na sebi nego što živih. Onaj smrad bio je gori nego žeđ.
Nisam misiio, da ću jos vidjeti sunca. Eto, ja ti rekoh.
Čika Pero se poče ogledavati i nikako da spazi dječaka Miću Dekanoviča.[1]
Da nije možda umakao?! Hrabar ti je naš Mićo, a samo sanja o Kozari i Šolaji.
Da bogda domogao se neko.
Hvala i čika Pero, neće ostati tajna. Netko će to prenijeti.
Sta toliko čučiš oko tog čiče, to je već sumnjivo. Kidaj, Nikola, bogati! dobacı mi Pajo.
„Komisijski« pregled transporta završio se sporazumom na opće zadovoljstvo, jer su ustaše
govorile da vlak neće primiti nego natrag poslati bilo je samo glupo izmotavanje. Svi su se
zadovljno smijali, ustaše i njemački fašisti.

Kasnije smo doznali da je spor izbio o pitanju koliko procenata mrtnih a koliko živih predaju
njemački fašisti ustašama. Nacisti su tvrdili da nema više od 50 odsto mrtnih, dok su ustaše
tvrdili da ih ima 70 odsto. Konačno su se složili da je bilo 60 odsto mrtvih od ukupnog broja
Cijeli se vlak sastojao iz sedamdeset teretnih vagona.
Poslije obavljene formalnosti i kad je »komisija« završila, Matković odvali veliku letvu i jurnu
među one jadnike, koji su sjedili na travi I čekali, kamo će ih sprovesti.

Majku vam vašu, ubijali ste nas, a sad hoćete vode i hljeba, da vas još hranimo.
Najedanput Matković pogleda na mene i baci letvu. Da li je osjetio sav ponor svoga moralnog
ništavila, ili nije prosto htio da to vidimo, to ne znam. Svi su me pitali šta to bi i vjerovali su da
sam ga hipnotizirao!
Stigla je kolona kola. Tovarili su ih sve redom žive i mrtve. Izgledalo je užasno. Ispod golih
mrtvaca živi su ljudi stenjali i upinjali se da se oslobode. Bili su bacani bez reda. Mrtvi su ležali
na živima, a živi su sjedili na mrtvima. Kolona i onih umorenih, i žeđu iscrpljenih i osušenih
živih mrtvaca krenula je prema skeli na Savi, upravo na Gradinu; pod malj, bradvu i nož. I Pero
Bukvić je bio s njima, živ ili mrtav, on će proći pokraj svoje kuće u Gradini, na putu u masovnu
grobnicu.

[1] Jedan dečak od 13-14 godina pokušao se pridići i pogledom vrebao da bi se ispod vagona
prebacio na drugu stranu nasipa, u kukuruze. (str.64)
Mićo je kako se kasnije saznalo, jedini od pet tisuća žrtava umakao ispod vagona i ostao živ.
(fusnota, str.65)

(dr Nikola N., Jasenovački logor smrti, str 64-65)