Исказ избеглог свештеника ЂОРЂА В. РАДИЋА, пароха Друговичког из Епархије Бањалучке, дат православном Епископу Тимочке епархије, 9. IX 1941
Према развоју политичких прилика у Хрватској држави, а напосе у Врбаској бановини, и из писања ондашње штампе, могло се закључити да ће у односу према Православној цркви и њеном свештенству бити предузете изнимне мере. Одмах после оснутка те државе, у Бања Луци је ухапшен епископ Платон и протојереј градишки Душан Суботић, који су након неколико дана и поубијани у селу Врбањи, среза Бањалучког, и бачени у Врбас. Вода их је доцније избацила, те су нечујно и сахрањени. Епископ Платон сахрањен је у војничком гробљу у Бања Луци, са крстом без икаквог натписа, а прота Суботић у селу Врбањи. Штап епископа Платона пливао је низ Врбас око 35 км. где су га ухватили рибари и продали једном сељаку за 20 динара. Сазнавши за тај штап да се налази у једном од села моје парохије, одем да га потражим и наћем га код сељака који га је купио и утврдим да је заиста поч(ившег) Епископа, јер на њему пише: „Платону, викарном епископу Моравичком — др Воја Јањић, министар вера у пензији“. Штап сам оставио код сељака Душана Вранчића, село Милосавун, срез Прњавор, Врбаска бановина. После овога догаћаја настало је хапшење свешетника у целој епархији (Бањалучкој), али су после (неки) пуштени. Међу ухапшеним налазио се и парох Љубијски прота Живко Даниловић, кога су такоће Хрвати убили.
По убиству епископа Платона, завео је Стожерник за бившу Врбаску бановину “Повјереништво за Православну цркву епархије Бањалучке” и за повереника именовао је пароха бањалучког проту Душана Мачкића. Ово је покушао Стожерник наметнути епископу Платону, који је као Србијанац морао напустити територију Хрватске државе, али се он (Платон) томе успротивио и у једном заиста мужевном одговору, концизном и сажетом, ставио до знања Стожернику да он као архијереј Православне цркве неће и не може (то) усвојити. Одбио је да потпише декрет о именовању повереника, који му је Стожерник послао, и одговорио: „Као духовни стражар бдићу на духовној стражи моје пастве и напустићу своју дужност само онда када ме на то присили јача сила, против које сам немоћан”. И такав га је став стао живота. После тога Стожерник је пензионисао и двојицу Е.Ц.С. (= Епархијског црквеног суда), црквеног тужиоца и секретара Е.Ц.С., који такође нису хтели да дадну сагласност за постављање повереника. По томе је издата наредба да се православна вера има назвати „грко-источна“, а верници „грко-источњаци“, а око 3. маја 1941. изашла је забрана да се не смију одржавати црквени зборови „грко-источне“ цркве. Уочи Видовдана велика већина свештеника је похапшена и држани су као таоци који би били поубијани да се десио какав било покрет Срба противу заведеног стања, а чега су се Хрвати нарочито бојали, те су биле заведене нарочите мере безбедности, а пронешен је глас да ће многи Срби око Видовдана бити поубијани. Услед таквих гласова, сви мушкарци у мојој околини, тј. од Бања Луке према Прњавору, нису те ноћи спавали код куће, па су се налазили у шумама и пољима сакривени. Проносили су се гласови да ће српске цркве бити затворене и запечаћене, али се у то није могло поверовати јер је у то време изашла наредба Поглавника, која је обећавала сношљивије стање, те је изгледало да неизвесност измиче и да ће настати некакав правни поредак, који је од стране Срба и прижељкиван.
У овим тешким временима по Православну цркву и Српски народ у Хрватској држави народ се окупљао око цркве. Цркве су увек биле пуне, а народ се усрдно Богу молио, јер му је црква остала као једина нада и уточиште где ће чути праву и истинску реч бодрења и једино место за слободан састанак. Народ је после богослужења и проповеди напуштао цркву озбиљна лица и уплаканих очију, предосећајући ваљда да је близу растанак од цркве и својих свештеника, који је уистину брзо и дошао.
У зору на Петров дан 12. VII 1941, будући да сам ноћио у селу, стиже глас да су по ме дошли жандари, а нисам се стигао ни обући, већ су пред кућом били жандари, и чим сам из куће изишао, прогласише ме ухапшеним. Дошавши кући затекао сам и тамо око десет жандара и усташких повереника, који ми саопштише да имам на расположењу 30 минута да спремим најпотребније ствари. То сам и учинио, а у кући су остали жандари и усташе и некаква комисија за попис и процену ствари и иметка. Док су жену, дете и мене под претњом жандара спровели аутобусом у Бања Луку, одатле у Цапраг — исељенички логор свештенички. У логору сам провео 23 дана. Из логора Цапраг пребачен сам 4. VIII 1941. исељеничким транспортом у Аранђеловац. Из Аранђеловца, по распореду Њ. П. Митрополита Јосифа, распорећен сам у Епархију Тимочку. Сада се налазим, према решењу Пр. Епископа Тимочког бр. 1710 од 12. VIII 1941, као помоћник Арх. намесника Крајинског у Салашу.
У Салашу, 9. IX 1941.
Ђорђе В. Радић, бивши парох Друговички, намесништво Прњаворско, Епархија Бањалучка
(Архив Св. Синода, 1941—44)
Jасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.105-106