Љубо Милош

Љубо Милош свршио је фрањевачку гимназију и почео је студирати филозофију. За своје кољачке “службе” у Јасеновцу могао је имати 21-23 године. Он, Лубурић и Кордић су блиски родаци.

Љубо Милош је раније био клерикалац, крижар. Под утјецајерм свога рођака гестаповца Лубурића, сада постаје његова десна рука и опасни агент Гестапоа.

Лубурић увлаћи све своје рођаке у крвави занат, Љубу Милоша поставија себи за замјеника у Јасеновачком логору. Нитко није могао ни сањати какав ће то бити злочинац монструм, са каквин нагоном убиања.

Лубурић га именује за заповједника сабирног логора. Лубурић је директно упливисао на Милоша у изводењу његових терористицких аката, а мржња према другим религијама била је снажан спиритус мовенс у вршењу истребљивања људи.

Љубо Милош пада у грозницу епилептичког бјесника и прве заточенике коље старим мрачњачким сараценско-балканским ножем, као јањце. Он коље Србе, Хрвате, Јевреје, Муслимане, дјецу и жене, све од реда, што год се супротставја, што год му је сумњиво.

Лута по логору, коље пред заповједништвом новопридошле, сад се за час створи тамо гдје се не очекује као ужасна сабласт, сије смрт И забада нож у врат, срце, понекад упада као звијер у “3-Ц” и пара трбух живом човјеку, сад на ату јаше по насипу и с коња стријеља заточенике. Он у својој соби, у заповједништву врши “ритуално” садистичко мучење комуниста затвореника. О беспримјерним звјерствима тога гестеповског “витеза” већ се знало и изван границе “НДХ”.

Нетко је покренуо иницијативу да у Јасеновачки логор оде “неутрална комисија” и да прегледа рад те злогласне гестапоусташке установе. Ту иницијативу прихватују швапски фашисти, јер су се они већ побринули, да та неутрална комисија унапријед стекне увјерење како су то само “бољшевичке клевете”.

Пред сам долазак комисије Љубо је пустио још једном узде својим човјекоубилачким страстима. Стално се шетао намргођен по логору, ставивши руке на леђа и држећи у рукама “биковњачу”. Хватао је кога му се прохтјело и на лицу мјеста га клао или би га изударао биковњачом.

– Хеј ти, што се гегаш као снаша пред пород! Ти, ти! – довикнуо је једном, који је носио воду из језера и ужаснут стао И гледао га.
– Мене, мене?
– Да, да, тебе, стрвино, тебе! Баци ту кофу!
Клекни, свињо! На лакте, отац те твој, на лакте!

Човјек је клекнуо и упро се на лакте. Љубо Милош га зграби за косу и повуче је натраг и главу с њом. Врисак, кркљање, крв, скупан ногу, дрхтање, хропац и смртни трзаји закланог постепено се смирују.
– Ћаћа те твој, ти ћес се ту измотавати!
Милош је леш младића ударио најприје ногом, а затим га пљунуо. Свој крвави нож обрисао је о његов одрпани сиротински капут. То је била његова формула за убојства, а проналазак “криице” и за његово смиривање “савјести”.

Тога је дана заклао неколико заточеника на разним мјестима логора, а некима је осим тога распорио и трбух. Једном је најприје скакао по трбуху а затим га распорио.

Овако се треба ућити плесати.-Ово је права устаска поскочица! – довикивао је окупљеним усташама који су га пратили на том канибалском походу по логору. Тих га је дана пратио као његова сјена заставник Модрић.

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 358-364

.