Централни логор јасеновачке групе

 

Логор III Циглана

 

Централни и најважнији логор јасеновачке групе логора био је Логор III Циглана. Основан је у новембру 1941. на месту индустријског погона српске породице Бачић . Ту се пре рата налазила циглана по којој је логор добио име. Поред циглане ту су постојале и пилана, творница ланаца, млин и мала електрична централа. Сви ови објекти коришћени су за присилан рад заточеника. Већина жртава овог логора никада није ушла у њега већ су скелом одмах одвођене у Градину на погубљење. Током четворогодишњег постојања Логор III је био стално дограђиван услед чега је знатно променио свој првобитни изглед. После рата остаци Логора III Циглана су сасвим разрушени а на његовом месту данас се налази споменик „Камени цвет“.

 

Логор III Циглана

Низводно низ Саву једно 2—3 км. (од села Јасеновац*) а на ушћу ријеке Лоње у Саву подигнут је на имању и творничком простору фирме „Бачић и друг“, Јасеновац, сам сабирни заточенички логор.

Логор се налази на мочварном и подводном терену, те је опкољен насипима, који га штите од поплава. Како је логор са свих страна опкољен водом и мочварама, а са селом Јасеновац везан је једино једним јединим добро чуваним путем, то је бјекство из логора под нормалним приликама посве немогуће.

Логор Јасеновац се зове „сабирни“ стога што је од септембра мјесеца 1941. год. постао централни логор у који се упућују нови заточеници, а Јасеновац их затим даље распорећује по осталим филијалним логорима. Тако је Јасеновац од септембра мјесеца (1941) у непосредној својој близини имао 4 филијална логора и логор у Старој Градишки. Током јесени и зиме 1941. год. и 1942. год. у Хрватској су ликвидирани сви мушки заточенички логори осим Јасеновца са његовим филијалама и Старом Градишком. Концем јануара 1942. год. коначно је ликвидиран логор “Даница” у Копривници, а његови задњи заточеници Срби су пренешени у Јасеновац. Тако да данас постоји само један једини мушки заточенички логор и то Јасеновац са филијалом у Старој Градишки.

Имање и фабрички простор фирме „Бачић и друг“ у Јасеновцу изабрато је за заточенички логор, по мом мишљењу, због слиједећих разлога: а) што је на подводном и неприступачном терену, па је бегство из њега немогуће, а осим тога водом и мочварама отсечен је од осталог света, па се не може ни на који начин одржавати контакт измећу логора и спољњег свијета, и б) што се на том терену налазе творничка постројења фирме „Бачић и друг“, а што је све запљењено у корист Хрватске државе, јер је Бачић емигрирао у Србију. Наиме, намјера је усташа да од Јасеновца направе један не само сабирни, него и један радни индустријски логор, будући да су на терену подигнуте веће и добре творничке радионице за израду ланаца, ковачнице, браварије, кљештара, лимарија, тапецирерај, пушкарница, аутомеханичка радноница, столарија, коларија, електроинсталатерска радионица, циглана, парна пилана, те парна електрична централа, која пођедно даје светло и самом месту Јасеновац.

Сведочење Војислава М. Прњатовића

Група аутора (1990),  Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.34

Централни логор

Логор Циглана у Јасеновцу био је централни логор у суставу концентрацијског логора Јасеновац. Дјеловао је непрекидно до травња 1945. године. У њега су довођени мушкарци, жене и дјеца из свих крајева НДХ, прије свега Срби, Роми и Жидови, али и сви остали, посебице Хрвати и босанскохерцеговачки муслимани које је усташки режим прогонио као политичке противнике. Био је стратиште за већину оних који су у њега ушли, без обзира на националну, вјерску, расну или идеолошку припадност. У логору Јасеновац усташе су заточенике убијали клањем, вјешањем и умлаћивањем. Глад, стални принудни исцрпљујући рад, нечистоћа и болести повећавали су смртност заточеника.

 

Ђорђе Миховиловић (2016), Jaсеновац 1945 – 1947. Фотомонографија, ЈУСП Јасеновац, Јасеновац, стр. 66 

Рад у логору III

Логор III простирао се дуж лијеве обале Саве, на површини од око 1,5 км². У почетку је био ограђен двоструким редом бодљикаве жице, а од средине 1942. године и високим зидом. Зид је обухватао логор са западне, сјеверне и источне стране, док се на југу налазила ријека Сава, као природна препрека. На зидинама су се налазиле стражарске куле, с којих је било лако контролисати логор и логорску околину.

(..)

Сваки логораш који није био распоређен у неку радну групу у кратком временском периоду био је одведен у Доњу Градину и тамо убијен. Укупно бројно стање логора било је од 3000 до 4000 логораша, с тим да је по потреби тај број понекад био и далеко већи. Рад у логору дијелио се на унутрашњи и вањски. Унутрашњи рад одвијао се по разним радионицама унутар логора: у „Ланчари“, „Циглани“, „Погону“, „Пилани“. Вањски рад заточеника састојао се од изградњи насипа, зидања великог зида око логора, крчења и сјече шуме, рада на пољима „Економије“. Логораши су често убијани и при самом раду. Тако се често знало десити да групе логораша оду на вањски рад и да се не врате у логор јер су их стражари убили при повратку. Ликвидације су у почетку вршене у кругу самог логора, а од 1942. у селу Доња Градина, које је смјештено насупрот Логора III – Циглана, на десној обали ријеке Саве. Ако се због високог водостаја ријеке Саве није могло прећи у Доњу Градину, тада је за ликвидацију логораша служило и мјесто звано „Граник“. То је било повишено ријечно пристаниште на лијевој обали Саве, на којем је била уграђена дизалица помоћу које су се утоварали и истоварали ријечни бродови. Убијања на Гранику вршена су крајем 1944. и почетком 1945. У том периоду у Логор III – Циглана долазила су седмично 2–3 жељезничка транспорта из свих крајева НДХ, са по неколико стотина људи у сваком транспорту. Људи из пристиглих транспорта нису задржавани у логору него су одмах одведени у Доњу Градину или на Граник, гдје су и убијани. Почетком априла 1945. у логор је дошао и Лубурић са транспортом од око 400 људи из Сарајева. Они су затворени у посебну бараку и нису имали никакав контакт са осталим заточеницима. Након неколико дана сви су одведени у Градину и убијени.

Дејан Мотл (2015), Крај Логорра III у Топола, година I, свеска 1, ЈУ Спомен-подручје Доња Градина, Бањалука, стр. 31-37

Логори у саставу

Логора III Циглана

Логор III Ц

Средином 1942. године дио ливаде која се налазила у сјевероисточном куту Логора III Циглана ограђен је бодљикавом жицом. На отвореном простору, без икаквих животних увјета, успостављење Логор III Ц. У њега су смјештани сви они који су унапријед били осуђени на смрт. Посљедња група од 160 заточеника, већином интелектуалаца, ликвидирана је глађу у мјесецу студеном исте године. У прољеће 1943. жица је скинута, а земља засијана крумпиром и кукурузом.

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр. 110

Женски логор

Почетак организираног женског логора започиње у липњу 1943., када у логор стиже прва група од стотињак зато­ченица из Старе Градишке. Биле су то већином младе и здраве жене, Српкиње, Жидовке и Хрватице, одабране за тежак физички рад на сезонским пољским радовима. Биле су исправа смјештене у двије бараке на логорској Економији недалеко великог језера, у кругу ограђеном бодљикавом жицом. По завршетку јесењих радова, већина је жена била враћена у Стару Градишку, а оне које су остале (њих двадесетак) распоре­ђене су на рад у праоници усташког рубља.

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр .116-117

Логор IIIц после рата

Највећи број фотографија на којима се види како је изгледао КЦЛ Јасеновац
настао је после рата и ослобађања логора.

На слици: вешала у логору IIIц
Фото: Музеј жртава геноцида

Логор III ц

(…) Тако су усташе у оквиру Јасеновачког логора образовале један посебан, самосталан логор, ограђен од осталог логора жицом. Овај логор је у свему био одвојен од ширег, централног логора, па чак и амдинистративно јер се подаци о људству смештеном у IIIц нису ни водили у централној логорској писарници нити је централна кухиња за њих справљала храну. Они који довођени у овај одељак логора су већ унапред били предодређени као категорија заточеника, о којој се у опште није имало водити рачуна, осим бриге да се затвореници на што бржи и што јефтинији начин униште. У логор IIIц људство је довођено већином директно, одмах по доласку у Јасеновачки логор и ретко ко је из њега касније издвајан у општи логор него је остајао у њему за увек, тј. до смрти, на коју је самим фактом смештања у овај логор био осуђен. (…)

Масовне ликвидације затвореника у логору IIIц вршене су редовно све до 18.X.1942. год. када је група од 800 затвореника одведена у с. Градину и тамо ноћу побијена. Такође је још једна група Јевреја, у непознатом броју, била ликвидирана око 20. нов. 1942. године, па се у то доба застало са масовним стрељањима и покољима у вези са одласком злочинца Еугена Кватерника Дида и наводном променом курса, новим директивама, према којима је тобож било наређено да се више не врше ликвидације клањем и стрељанњем заточеника. Међутим заповедник логора Матијевић који је пустио ове гласине смислио је далеко свирепији начин ликвидације заточеника из логора IIIц. Он је напре наредио да се од преосталих 200 заточеника издвоји још један известан део, њих око 60, већином католика и муслимана, који су пребачени у општи логор, затим је порушена кухиња и писарна, логор још јаче опасан жицом, а на улазу постаљена табла са натписом: ,,Пјегавац”, мада тада није било пјегавца. Ово је требало да спријечи да ма какава инспекција у логору продре до овога места. И онда је овим затвореницима укинуто и оно мало бедног следовања хране, тако да су били осуђени да живи помру од глади, а да ипак нико од њих не буде заклан ни стрељан. То је био проналазак уст. заповедника логора Матковића. Сведок др. Јосип Риболи, који је као лекар једини имао приступ у IIIц и то само да би пребројао помрле затворенике, описује њихове невероватне патње, којима су били изложени овим лаганим умирањем. Испрва су се они окупљали око њега за неколико комадића хлеба које би он успео да прокјумчари, али су доцније падали у потпуну апатију и лежећи очекивали смрт која ће их избавити од мука. Али, једном приликом, када је дошао да обиђе IIIц сведок Риболи био је очевидац једне поражавајуће сцене. У једном углу логора, спазио је 7 – 8 потпуно од глади избезумљених затвореника окупљених око ватре на којој се пекло људско месо, читави удови и поједини делови тела њхових помрлих другова. Он је одмах отишао да јави логорским властима и издејствује храну како би се даље појаве антропофагије спречиле, али му је Ивица Матковић на његову интервенцију смејући се грохотом одговорио: “ (…) Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати и тако ми то већ предуго траје”.

Антун Милетић (1986),  Концентрациони логор Јасеновац 1941 – 1945, књига II, Народна књига и  Спомен подручје Јасеновац, стр 580 – 582

Зид логора

Градња зида започела је у љето 1942. године. Зид је опасавао логор са сјеверне, западне и источне стране у укупној дужини од 3360 метара. Градили су га сами заточеници од цигле коју су производили у логору. На тај се начин површина логора III утростручила. Прије тога логор је био опасан оградом од бодљикаве жице.

Ђорђе Миховиловић (2016), Jaсеновац 1945 – 1947. Фотомонографија, ЈУСП Јасеновац, Јасеновац, стр. 82

У српњу 1942. почела је (изван жичане ограде) изградња логорског зида и извидница, које су могле послужити и као бункери. Зид је био висок око 3 метра, израђен од цигли коју су производили сами логораши у Циглани. Када је био готов окруживао је логор с три стране: западне (420 м), сјеверне, уз жељезничку пругу (1.350 м) и источне (1.300 м).

На источној страни мијењао је смјер и окомито се спуштао према ријеци Сави (290 м), при чему је пресијецао цесту за Кошутарицу. Ту су се налазила Источна врата логора. Ако се зна стандардизирана величина цигле, те да је зид био широк око 56 цм, а висок око 3 м и 60 цм (с темељем) може се, уз одређена одступања због везива између цигли израчунати даје за потребе изградње зида Циглана морала произвести око 3.100.000 цигли, односно да је ископано преко 12.500 тона земље, потребне за њихову производњу.

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр. 150

Источна капија

Источна капија налазила се на југоисточном дијелу логорског зида, на цести која је из Јасеновца водила у правцу села Кошутарица. Био је то запараво бункер постављен на четири бетонска стуба, испод којег су се налазила врата изграђена од дрвених оквира и бодљикаве жице.

Кроз ову капију извршен је пробој посљедње групе заточеника 22. травња 1945. године.

Ђорђе Миховиловић, ibid. стр. 170.

Циглана

Један од објеката који су доминирали простором логора био је погон за производњу цигле. Радило се о зиданој једнокатници с два димњака. Кровиште на двије воде било је покривено цријепом. Био је то својеврсни симбол Бачићевих индустријских постројења по којему је логор добио име. Велики број заточеника био је распоређен на рад на производњи цигле. Посебно тежак и исцрпљујући био је посао на копању иловаче у оближњем бајеру, одакле се земља малим вагонима пребацивала до кружне пећи гдје је термички обрађивана. Кровиште и кат зграде у потпуности су уништени.

Ђорђе Миховиловић, ibid, стр. 98

– – –

У циглани до свибња 1942 под именом “керамика”, гдје би се имали пећи керамички предмети, уредене су биле пећи за спаљивање убијених људи, и нису се правиле цигле од тог времена. Истом тада је одлучено да се око логора направи велики зид с кулама вребачницама, да се дигну велике зграде за електричну централу, канцеларије, столарију итд. За све је то требало много цигле и цријепа. Радне снаге требало је 90-120 радника. Али, усташе су слале 500-800 и више, јер бог је дао снаге, колико хоће. Узимали су се најздравији сељаци, прави колоси. И видиш га дошао као храст здрав, снаżан, а за двије недјеље не моżе се ни препознати. Рад на циглани био је најтежи, јер се глина морала копати у води до кољена и до паса у дубокој јами. (…)

 Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр.66

(…) Почетком јануара 1942. године преузео је заповједништво логора клеро-усташа Ивица Матковић и пронашао је са инжињером Пићилијем да се уреди спаљивање људи, када се прегради у тунелу просторија за тај крематориј.

Тако је у јануару 1942. године била преуређена само једна пећ циглане за спаљивање лешева у коју је могло одједном стати око 40 људи.(..)

Али, Матковић и Пићили дошли су на мисао да се људи тамане као неки инсекти, као штакори, да се што више упрости процес масовног уништења људи на тај начин, што би се једноставно живи људи, који немају појма гдје се налазе, и који и не сањају шта ће се с њима догодити, дотјерали до самих врата крематоријске пећи, на ивицу те реалне паклене провалије, па да се у једном наглом грифу врата отворе и живи људи просто гурну, убаце и стропоштају у ражарени огањ.

Др Никола Николић,  ibid. стр.51

Стражарнице

Десно од капије Јасеновачког логора налазила се висока дрвена кула осматрачница на којој је стално била стража са рефлектором и митраљезом. Око логора било је више таквих кула осматрачница, из којих је даноноћно вребала смрт.

Брацо Цадик И. Данон  (2007): Сасечено стабло Данонових, Досије, Београд, стр. 84

Жичана ограда

Жичану ограду око логора чинила су два реда жица, размакнута око једног метра, висине од 2,5 до 3 метра. На висини од метра тај је размак био испуњен смотуљцима бодљикаве жице. Окруживала је све радионице и настамбе у логору. Недалеко заточеничких барака окомито се спуштала према ријеци Сави. Жица је ишла уз ријеку Саву у дуљини од око 1200 метара. Након изградње логорских објеката у источном дијелу логора, а изван жице, подигнут је и други ред жице којом су ограђени и ти објекти.

Наташа Матаушић (2008),  ibid. стр. 143

– – –

Јасеновачки логор смјештен је у циглани, пилани и ланчари у Јасеновцу, бивше власништво браће Бачић. Логор се стално проширивао на рачун сусједних сељачких имања.

Лежи уз Саву према Кошутарици, оплетен жицом високом 3 метра, а широком 5 метара. Једна партија заточеника цијело Ијето радила је на подебљавању те жичне ограде.

Група аутора (1942),  Јасеновачки логор. Искази заточеника који су побјегли из логора цитирано из Издање пропагандног отсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије, стр. 37

Воз ужаса

Масовна су се уморства жеду вршила намјерно код транспорта заточеника. Људи, затворени у пломбираним вагонима, остављани су више дана на жеги без воде. Такве “возове ужаса” стављали би на споредне, удаљене колосијеке, далеко од колодвора и кућа, и остављали би их ту “заборављене“. Лупа, топот, хука жељезничког промета у току вожње загушивала би јауке и вапаје мученика.

(…) Такав један огроман влак ужаса од 5.000 људи довезли су Нијемици за ликвидацију 28. VII 1942. године из земунског логора у Јасеновац.

др Никола Николић, ibid. стр 60-61

Звонара

Чим се уђе у логор с десне стране је стражара, а с лијеве звонара названа по томе што су ту раније довожена и слупана звона са православних цркава. Данас је ту затвор и мучиона са 6 ћелија за посебне случајеве.

Група аутора (1942),  Јасеновачки логор. Искази заточеника који су побјегли из логора цитирано из Издање пропагандног отсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославиј, стр. 37

– – –

Прије убистава у Градини, усташе су многе жртве, које су хтјеле још пред смрт теже казнит ставијали у “Звонару”, једну шупу на десној страни при излазу из логора. У тој су шупи стајала звона скинута с правосиавних цркава, од чега је она и добила то име. Многи заточеници пролазили су покрај “Звонаре” и слушали вапаје несретних жртава. Неколико је сретника успјело изаћи неком лудом срећом из “Звонаре” И причали су нам о тој кули ужаса.

др Никола Николић, ibid, стр. 81- 84

Истражни затвор

Мучионица, или тако-звани истражни затвор у Јасеновцу, мала је кућица са четири просторије и малим предворјем. У једној од тих собица становао је Цивидини. Као “истражни затвор” прије је служила Звонара. Касније је она постала брутална, смртоносна мучионица жеђу и глађу. Најстрашније је било за заточеника што може искрснути нови моменат да неки новодошли ухапшеник спомене твоје име. У том случају отпочиње ново испитивање у мучионици Цивидинија. Знајући шта се тамо чини и каква се средства употребљавају, пролазили су срси на саму помисао да се тамо дође. Свакоме заточенику утиснуо се у главу и живце ужас мучионице.

др Никола Николић, ibid. стр. 87

Заповедништво логора

До листопада 1941. године Логори I и II (Крапје и Брочице) дјеловали су углавном самостално. Привремено заповједништво смјештено у самом мјесту Јасеновац, водило је надзор и бригу само око прехране заточеника. Истовремено с формирањем Логора III Циглана успоставља се централна управа за логоре под именом Заповједништво сабирних логора у Јасеновцу. Након укидања логора у Крапју и Брочицама, под његовим је заповједништвом остао само Логор III Циглана. Заповједничтво је било директно подређено Уреду III Усташке обране са сједиштем у Загребу, којем је све до просинца 1942. године на челу био Вјекослав Макс Лубурић.

Наташа Матаушић (2008),  ibid, стр.100

Ланчара

Ланчара је била велика индустријска зграда од црвене цигле – највећа у логору. У њој су се израђивали разни жељезни предмети: ланци, окови, решетке, жице… Састојала се од више радионица, а запошљавала је око 130 заточеника, углавном радника металске струке. Била је то једина творница ланаца на подручју цијеле НДХ, која је опскрбљивала ланцима и решеткама све усташке затворе.

Наташа Матаушић, ibid. стр. 174

Ланчара је механичарска радионица, која је добила име по томе што се у њој израдују ланци а и негве, букагије за јасеновачке и уопће заточенике у НДХ. У ланчари се израђују и усташке каме и ножеви.

Гледао сам једном с дром Боцаком, а ту смо дошли да нам израде неке пинцете, како се те каме фабрицирају, пакују и амалгамирају, гравирају у облику »У«. Мајстор је одбио да изради пинцете, јер мора правити усташке ножеве. У ланчари је Милош дао исковати свој патент – нож за клање, а Рашид је брусио и шиљио свој нож. Ту се израђују браве за решетке за казнионице, усташке полицијске затворе. »Групник« у ланчари је био неки Блаухофн из Загреба. Број радника се стално мијењао. Некад их је било 100, а некад 250. Усташе су рјеђе убијале оне који су радили у ланчари.

др Никола Николић, ibid, стр.26

Лончара је била један од највећих погона у логору III. Грађена у раздобљу између два свјетска рата, представљала је једину творницу ланаца у Краљевини Југославији. Зграда је уништена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1945. године.

Ђорђе Михиловић, ibid. стр. 93

У ланчари групник је неки Блаухорн из Загреба. Радника има око 130. Разна одјељења. Највише се производе велики и мали усиашки ножеви. У дане „међународне комисије није се скоро ништа ту радило. Сад се посао прилично развија. Огромне количине старог жељеза довучене су у Јасеновац. Ту се налази роба из опљачканих жидовских и српских дућана, огромне залихе ексера, гомиле старих шиваћих машина из сељачких кућа, плугова, каса, аутоматских билијара, фирми са ћирилским натписима, са јеврејских трговина, море покупљеног жељеза по читавој НДХ.

У плану је изградња велике Ијеваонице и дреераја, гдје би радило око 3.000 радника.

Ту се производе жељезна врата и прозори са жељезним решеткама и ланци за Павелићеве казнионе и полиције по НДХ. Ради се ту и по посебним наруџбама. Неки усташки часник Мујица наручио је сабљу за сјечење глава. Мујица је вршио убијања и у циглани, предводио сатније против партизана. Ногама је претукао пословођу у ланчари јер му сабља није била на вријеме готова. Тај Мујица пао је код Дубице од партизанске руке.

Група аутора (1942),  Јасеновачки логор. Искази заточеника који су побјегли из логора цитирано из Издање пропагандног отсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославијe,  стр. 39-40

Утврђени логор

Концентрациони логор Јасеновац био је опасан бодљикавом жицом, насипом, обалом Саве,
бетонским бункерима, делимично зидом и високим осматрачницама са митраљеским гнездима.

Фото: Музеј жртава геноцида

Логорска жица

Жичану ограду око логора чинила су два реда жица, размакнута око једног метра, висине од 2,5 до 3 метра.

Фото: Музеј жртава геноцида

После пробоја

Јасеновачка ограда од жице после пробоја из логора 22.априла 1945.

Фото: Музеј жртава геноцида

Циглана

У циглани до свибња 1942 под именом “керамика”, гдје би се имали пећи керамички предмети, уређене су биле пећи за спаљивање убијених људи, и нису се правиле цигле од тог времена

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 66.

Фото: Архив Југославије

Гај слутње

Народ, одређен за клање, дотјеривали су пјешке или би довезли влаком у »Гај«, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу. Мали путељак (»стаза смрти«) водио је до саме воде, до скеле.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр.419

Граник

Простор логора III  био је испресијецан мрежом ускотрачних пруга које су међусобно повезивале погоне, односно различите дијелове логора. Један одвојак водио је у правцу обале ријеке Саве, или точније до ријечне дизалице која је у међуратном раздобљу кориштена за утовар и истовар ријечних бродова. То мјесто називало се граник.

У јесен 1 944. године граник је постао мјесто масовних ликвидација. Заточеници би били довођени на руб дрвеног платоа. Руке, на којима су им усташе вјешале тешке металне предмете, биле би им везане на леђима. Усташе су их затим ударали различитим врстама тупих предмета у предјелу главе и бацали у Саву.

По уласку партизанских јединица у Јасеновац постоље граника било је највећим дијелом сачувано. У потпуности је срушена дизалица коју је покретао електромотор.

Ђорђе Миховиловић, ibid, стр. 168

Пилана

У наставку на столарију пружала се пилана гдје су се у даске претварале кладе које су заточеници сјекли у околним шумама. Од финалних производа ове пилане, колико се сјећам, нарочито су биле тражене »гајбе« за воће које су се радиле од врбова дрвета.

Чедомил Хубер (1997), Био сам заточеник логора Јасеновац, Спомен подручје Јасеновац,  Јасеновац, стр. 20

Бајер

Бајер, мјесто гдје се вадила земља за израду цигли и неколико скупина логораша. Једни копају и ваде земљу, други гурају колица натоварена земљом. Коловоз је и велика је врућина. Коначно нема воде и блата.

Ђорђе Миховиловић, ibid. стр. 180

За најтежи рад у логору сматран је рад на »бајеру« тј. на ископу земље за циглану, јер се увијек радило у блату и води.

Чедомил Хубер,ibid, стр.19

(Место) гдје су најнесретнији логораши, често ђо појаса у води, копали влажну иловачу те је мијесили у цигле и црепове…

Милко Рифер (Riffer), (1946),  Град мртвих – Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб, стр.75

Економија

Економске зграде у јасеновачком логору налазиле су се измеду језера и Саве, у углу према Кошутерици. Ту је била стаја за краве, коње, свиње, перад, ситну стоку, затим клаоница, сирана, ветеринарска амбуланта. Један дио оних који су радили на „економији« спавао је по шталама.

Клаоница је била направљена над самим језером у које су бацали све отпатке, садржај цријева и желуца, крв итд. “То је да се шарани и штуке боље тове”, говорили су усташки дужносници у економији. Медутим, у њега су бацали и људска тијела. До овог језера је сабласно, големо гробље људских скелета из 1941. и 1942.

У тој се “економији” правио сир, маслац, кобасице, сушила се сланина и шунке. Опљачкани прашчићи стално су се пекли на ражњу за усташке официре, за банкете гостију медународних комисија пекле су се и кокоши, патке и гуске.

Др Никола Николић  (1975), ibid. стр.29-30

 

 

Бараке

Иза језера и бајера започињало је оно што се међу зато­ченицима називало ЛОГОР.

У вељачи 1942. године саграђено је шест дрвених барака у два реда с по три бараке у сваком. У свакој је спавало преко 200 људи. Пред баракама одвијала се смотра (одазив) постројавање свих заточеника, ту су се обављале егземпларне егзекуције (јавна стријељања) и одабир заточеника за ликвидацију. У баракама су спавали сви они који нису били размјештени по радионицама, углавном интелектуалци и сељаци, одабирани за најтеже послове.

Болница II-Б “Људоловка”

У једном углу логорског простора, измеду насипа и језера, окренуто према југоистоку у правцу Млаке и Кошутарице, лежале су »болнице« Јасеновачког логора смрти. Двије бараке од дрвета, једноставне, без изолације, биле су подигнуте на том простору. Бараке су биле један метар дигнуте над земљом.

Греде пода лежале су на дебелим ступовима, окомито забијеним у земљу. Испод барака је био простор у којем су се гомилали зими снијег и лед, ујесен и у прољеће вода, а љети је ту било легло жаба и мижева.

У првој бараци, окренутој према западу, била је злогласна болница ИИ -б, »људоловка« од које је лаком преградом био одвојен стан за лијечнике и остало особље болнице. У другој се бараци, у једном преграденом дијелу, окренутом према истоку, налазила амбуланта.

др. Никола Николић. ibid, стр. 35

(…)

Две бараке, болница I, болница II, гвоздени кревети, дрвени боксови, амбуланта, најтежи болесници, специјално лечење, Градина

Болница се састојала — како сам већ у претходном- поглављу споменуо — од двије бараке: болница I и болница II. У болници I, која је била отмјенија и имала гвоздене кревете са сламарицама, јастуцима и покривачима, а у којој су лежали кажњени усташки агенти, угледнији логораши и лакши болесници, био је јужни дио одређен за амбуланту. Јужни дио болнице II., у којој није било кревета, него дрвени боксови без сламарица, без јастука и без покривача, те у којој је умирала логорска раја и најтежи болесници, био је заузет као стамбена просторија болничког особља.

Амбуланта је радила од раног јутра до касног мрака, јер се сваког дана јављало на стотине болесника, што их је ваљало прегледати, уписати у болесничке књиге, одредити им мјеста у болници или им дати који дан поштеде, лијечити их амбулантно, оперирати или цијепити. У амбуланти је врвјело као у кошници. Због помањкања простора и времена вршило је пет, шест лијечника своју дужност истодобно. Није била ријеткост, да се један пацијент, коме је зубар у једноме куту чупао зуб, иза гласа дерао, а истовремено су другоме на операционом столу, под етером, ампутирали ногу. Трећему су чистили дубоки чир на врату, а још двојица сједила су на столицама у мјерила температуру. У амбуланти је било увијек осам до десет пацијената. Лијечници су се трудили заиста својски, да помогну биједним логорашима, али средства, с којима су располагали, била су више него скромна. Болничка је апотека била веома сиромашна, а болести у логору веома раширене и разнолике. Интернационални црвени криж из Женеве слао је додуше Јасеновцу редовно читаве сандуке лијекова и специјалитета, али су ти увијек свршавали у апотеци усташке болнице, и само је изузетно који дио залутао у логорску болницу.

Обје болничке бараке могле су примити највише 120 болесника, а лежало је у њима увијек до 300.

У болницу су се примали само најтежи болесници, они, који нису више могли ходати, и они, који су имали преко 40 ступњева Целсиуса температуре. Да ти добију мјеста у болници, требало је избацити којег реконвалесцента, који се тек излијечио од какве тешке болести, и коме је било потребно још најмање 14 дана болничке његе. Реконвалесценти су добивали неколико дана поштеде и имали су право да за то вријеме леже у својој стамбеној бараци. Сваке пак недјеље једном уприличавало је заповједништво логора чишћење болнице. Свако јутро предавао је болнички писар писмени рапорт заповједништву с бројним стањем болесника, дијагнозом и током болести. Једном недјељно долазио је од заповједни­штва какав официр или подофицир и прочитао листу болесника одређених за »специјално лијечење«. Нитко од тих болесника није имао илузија о том »специјалном лијечењу«; сви су предобро знали, куда их воде. Како већина болесника није могла сама без помоћи, ходати, односили су их гробари у звонару, гдје су им, иако неспособнима да се крећу властитом енергијом, везали руке гвозденом жицом и одвозили их скелом у Градину.

Милко Рифер (Riffer) (1946),  Град мртвих Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб, стр. 57-58

(…)

У болници II. лежала су по тројица у једноме боксу, а сваки расположиви простор на поду заузимали су болесници, тако да је лијечник или болничар у служби морао да прескаче преко испружених тјелеса. Лежали су обучени, на голим даскама. Само ријетки имали су дијелове постељине. Већина је ставила под главу какав одјевни предмет и порцију за храну. По средини уздужног зида, под прозором, стајало је лимено буре, т. зв. »кибла«, гдје су логораши обављали нужду. Само је мален број могао допријети до кибле, будући да је већина била физички преслаба, да би могла до ње допузати. Ипак, била је стално заузета, јер су готово сви болесници, поред основне своје болести, патили од ужасног прољева. Кибла, која је садржавала око 50 литара, празнила се двапут дневно. Већини болесника морали су болничари давати ноћне посуде, и то је био посао, који је апсорбирао читавог болничара за цијели дан. Ограничени број ноћних посуда био је у сталном покрету, без станке. Многи болесници нису имали времена да дочекају посуду или је пак нису ни тражили, јер су лежали резигнирани или без свијести. Те је требало прати и сушити. Неописиви талас смрада кружио је по загушљивој просторији болнице. Није било начина, да се парализира тај неподношљиви смрад људских изметина, који је био потенциран задахом неопраних тјелеса и гнојних рана многих болесника. У томе смраду ваљало је и јести и провести цијели дан, често и цијелу ноћ. Тек кад би човјек од омаглице почео да губи тло под ногама, излазио би на час ван, да удахне мало свјежег зрака.

Милко Рифер, ibid, стр. 59-60

 

Тек концем месеца јануара 1942. год. пред долазак међународне комисије подигнута је амбуланта и болница. Прије тога ни амбуланта а камоли болница нису постојали. До тог времена болесници су лежали у стамбеним баракама са осталим здравим заточеницима. Нису имали никакве неге ни помоћи, те су били посве препуштени сами себи и Божијој милости. Редовита је појава била да је сваког јутра у бараци освануло по неколико мртваца. Од почетка фебруара 1942. отпочеле су радом амбуланта и болница. Мећутим, заточеници су се веома нерадо и тек у највећој нужди служили амбулантом и болницом, а то стога што су усташе сваке две до три недеље упадале предвече у амбуланту и болницу те болеснике подигли и истерали, те их затим „ликвидирали“ (убили). Убијања су се дјелом вршила пред болницом, дјелом на самом гробљу. Због те чињенице заточеници су тешком муком ишли у амбуланту и болницу, али сила Бога не моли, па тако и болест је натјерала — хоћеш нећеш — већ резигниране и апатичне болесне заточенике да траже лека под смртном опасношћу.

Војислав М. Прњатовић – СВЕДОЧАНСТВО

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.33

Насип

Насип се пружао окомито на ријеку Саву, односно пружао се паралелно с источном границом Логора III Циглана. Његова изградња завршена је првих дана рујна 1942. године, о чему свједочи и чланак објављен у Хрватском народу од 9. рујна 1942. године. Из њега сазнајемо да је саграђен за само 9 тједана, да је био дуг 1.403 метра, те да је на његовом врху била уређена цеста широка 6 метара.79 Овај је насип једино што је преостало од некадашњег Логора III Циглана.

Наташа Матаушић, ibid, стр. 56

(…)

За убиство мрцварењем и физичким уништавањем треба пронаћи тешке радове.

За толику масу људи нема у Јасеновцу рада. Брзо су нашли „посао“. Сизифов посао: градња насипа у мочвари, без техничких помагала. Насип се градио без материјала, без икаквих техничких средстава, само крампом и лопатом. Наравно, примитивна средства производње и технике троше више људску енергију.

Рад на насипу имао је за циљ да физички исцрпи и најјача телеса и тиме им сломи вољу за отпор и за живот. Уједно је рад на насипу имао послужити за прикривање њихове главне акције убијања маса које су тобоже доведене у логор, а да логора никада не виде. Оне се просто из вагона, или, ако су дотјеране пјешке у колонама, превозе у Градину на ликвидацију.

Физичко уништавање људи претјераним радом не можемо назвати убиством једино путем физичког уништења, него висе комбинираним начином: физичким исцрпљењем путем губитка енергије, гладу и психицким теретом, у којем чисто физичко исцрпљење спада у главни елеменст те методе.

др Никола Николић, ibid, стр. 66-73

 

Подијелили нам лопате, брадве, будаке и ручна колица те расподијелили на посао. Једни су копали, други одвозили земљу, трећи су сјекли у пољу плитке квадрате травом обрасле земље и пресађивали их на изграђене површине насипа. Послом је руководио инжењер Јарослав из Сарајева, Чех. који је израдио и нацрте. Уз њега важно је шетао надзорник, садистички водник Мирко с канџијом у руци.

Салвету, Алији, који је уосталом био геодет по струци, и мени одређено је да планирамо један комадић колског пута, што је водио преко насипа на Саву. Сафвет је носио геодетске инструменте. Јарослав нам је савјетовао, нека се не мучимо, само нека се чувамо, да нас надзорник или који од уста­ шких официра не нађе незапослене.

— Чините, као да радите, а при томе забушавајте, колико можете. Рад вам овдје и онако нитко не ће хонорирати. Ево, ја сам прије осам мјесеци дошао, овамо на свега три мјесеца »заточења«. Ни за шта. Речено ми је, да ће ме пустити кући, чим довршим нацрте за тај проклети насип. Радио сам на нацртима три пуна мјесеца, дању и ноћу. Довршио сам их, рок је исјекао, а ја сам остао. Постављен је други увјет: »Пустит ћемо те, кад се насип доврши.« Та ево, за неколико дана бит ће и насип готов, а мене ипак не ће пустити. Већ су ми повјерили пројектирање једног моста на Сави. Забушавајте, колико можете, јер опазе ли, да знате радити, готови сте. Више вас нитко не ће моћи извући из овога пакла.

Милко Рифер, ibid, стр. 33

 

Насип је завршен у сриједу. Од тога дана одлазе на насип само мање групе, за које се још нађе какав завршни посао. Остали се без посла вуку по логору. За заповједништво настао је проблем људства у логору III/ Ц. Неке стручњаке моћи ће запослити у својим обртним и индустријским радионицама. Неке су већ одвели на циглану, али куда ће с највећим дијелом логораша, који се састоји од сељака, нестручних радника и интелектуалаца? Долази зима, престат ће сви вањски радови, осим у шуми. Немају рачуна да бадава »хране« трутове. Рјешење је на длану: потаманити их као штакоре. Маричић је добио налог, и он га извршава на највеће задовољство заповједника Матковића. Већ нас је преполовио, али нас још увијек има доста, превише.

Мали један насип ишао је од економије покрај жеИјезничке настамбе, изван жице, уз њу до жељезничке пруге. Тај су насип саградили заточеници у јесен да сачувају логор од поплаве Саве.

Насип је стајао најмање десет хиљада живота…

Градили су га Срби и Јевреји из логора II, који се налазио иза жељезничке пруге у шуми према Новској.

Дневно је радило до двије хиљаде љјуди.

Устајало се у пет сати изјутра, у 6 сати пила се „чиста“ кувана вода и онда се трчећим кораком преваљивао пут од три километра до насипа под ударцима и кундацима усташа. Вријеме је било ужасно. Киша, блато… И на самом насипу рад се обављао трчећим кораком. Радило се само са лопатама, с лопатама се копала земља, с њима носила до насипа, с њима се правио насип који је грађен само од земље. Трчало се и преко уских дасака пребачених преко јарака блата. Свагдје је стајао усташа и тукао. Батинање, туча и убијање било је свакодневна масовна појава. Послом је управљао један инжињер заточеник. Под њим су били »стотници« са по сто до двјеста Ијуди, педесетари и десетари. Сваки је држао у руци колац и тјерао један другог на све бржи рад под којим су падали Ијуди. А све су надзирали и тукли и убијали усташе. Како на путу за насип тако и на самом насипу, ко би застао на раду или пао, њега би претукли и утукли, у насипу затрпали или негдје другдје покопали. Љешеви су остајали на путу за логор и на насипу, свакога дана по педесет, шездесет и више. Све то радила је чувена 17 усташка сатнија јасеновачка.

Иде тако усташки поручник насипом и како му се прохтије убија поједине заточенике доље подно насипа на раду. Неки заточеник падне од умора и терета у јарак блата, мора сам да се извуче, усташа га пребија лопатом и онако изубијаног и блатњавог тјера да ради. Сваког секунда заточеник стрепи за живот.

Једном је долетјело на насип пет усташких официра на челу ша Љубом Милошем, викали су: »Брже, бржеее«, и ударали немилице заточенике плетеном жицом и тољагама

Једног новембарског дана наредио је Љуба Милош неком вуковарчанину коме се поклизнула нога и није му посао ишао онако брзо од руке како је то Милош тражио и мислио да мора ићи — да десет минута лежи на леђима у води. Послије десет минута заточеници су га онесвјешћена извукли, послије чега је дотучен.

Једног старца, свега мокрог, који је падао, повукли су горе на насип и давали му по „двадесетпет“ и слали га доље и онда поново звали горе и тукли ногама док није коначно пао дотучен. Викао је само: Језус, о Језус! Био је то неки њемачки емигрант. То су поједини слућајеви, а било је и страшнијих. Ужасних! На насип ручак је стизао и није стизао: како када. Сваки је добијао највише три кувана кромпира, често трула’ и тај кромпир назван је по заточеницима „кромпир у мондури“ — без круха. Одмора је било за ручак тек толико да се поједе. Радило се онда и даље трчећим кораком све док се видјело и онда трчећим кораком назад у логор гдје се за вечеру дијелило нешто ријетког, некуваног, неосољеног и посног граха. Многи су остајали без вечере. Затим се одмах ишло на спавање

— у двије бараке за Жидове и једну за Србе. Бараке су биле одјељене жицом. Бараке су биле очајне. Спавало се свагдје: вани на голој земљи, по таванима циглане. Ко би освануо изнемогао, усташе би га дотукли тољагама као и здраве који би покушали да се сакрију да

не иду на рад. Тада се и у логору рад обављао трчећим кораком. Такав рад значио је и за здраве сигурну смрт. Сви у логору морали су тако да раде. Један дио затоћеника радио је за то вријеме у логору на изградњи барака.

Тако је тај насип рађен мјесецима, висине око 2 и по метара ширине на круни 1—1/2 метар и у дну 4 метра.

Неки убијени на раду закопани су и на јасеновачко гробље код циглане. Иначе неко званично логорско гробље не постоји.

Тих јесењих дана било је у логору и на насипу дванаест Хрвата комуниста из Загреба (Фтањо Шавор, ципелар, Никола Јурић, ципелар, Јосип Торнић, градски чиновник, — неки Хаџи и други).

За градњу барака морали су заточеници да извлаче грађу из поплављеног терена И кад су ишли по грађу и кад су се враћали са теретом пролазили су кроз ређи шпалир усташа који су тукли батинама, свачим. До појаса мокри, људи су морали у касну јесен да леже на голој земљи.

Насип није могао да задржи воду. Три недеље је задржавао, а онда се расквасио. Вода је надолазила, прелазила. Заточеници су морали да појачавају насип. Био је то још убрзанији, још страшнији посао под кундацима и батинама.

Најзад, морали су евакуирати бараке и прелазити у рупе у ланчари, циглани. Наређено је да се опет поврате у своје настамбе, јер да је опасност прошла. Спавало се ту опет два до три дана. Било је то мјесеца марта. Недјеља. Поновна опасност. Сви су заточеници морали на рад на нови насип пред баракама. Радили су цијели дан. До 10 сати ноћи. Радило је до 1500 Ијуди. Тада су дошли и јасеновачки цивили на рад требало је заштитити бившу циглану — сада клаоницу народа. У 3 сата ноћи вода је продрла преко једног и другог насипа. Прије тога по наређењу усташа напуштене су настамбе. Те ноћи било је заточеника свагдје: по циглани, канцеларији и др. Болница се доселила на »ринг« циглане.

Сутрадан извршено је ,,чишћење“ да се смањи логор. Болесници, старци, изнемогли, све је то поробљено. Три до четири стотине послано је у Стару Градишку. Логор је спао на око 300 Ијуди.

„Очишћени“ су заклани у тунелу који води за циглану и у ,,керамици“ спаљени.

Тако је поплава очистила логор. Трајала је око 14 дана. За то вријеме храна је брла нешто боља. Сљедовање је, наиме било исто по количини као прије ,,чишћења“.

Ствари и роба побијених жртава у складиштима биле су поплављене. Милијунске вриједности лежате су и пропадале под водом. Касније су све то извукли сами заточеници.

Када је вода отекла заточеници су се поновно вратилл у своје настамбе, водом очишћене.

Нове и нове поплаве заточеника пуниле су логор на путу у смрт.

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. стр.18-21

Електрична централа

Мјесто Јасеновац се још у међуратном периоду опскрбљивало електричном енергијом из погона који је изграђен у склопу индустријских постројења обитељи Бачић. У вријеме логора стара централа била је порушена те је на њеном мјесту изграђена нова.

Зграда је погођена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1 945. Године.

Наташа Матаушић, ibid, стр. 32

Остали објекти

Мјесто Јасеновац се још у међуратном периоду опскрбљивало електричном енергијом из погона који је изграђен у склопу индустријских постројења обитељи Бачић. У вријеме логора стара централа била је порушена те је на њеном мјесту изграђена нова.

Зграда је погођена приликом партизанског бомбардирања логора 31. ожујка 1 945. Године.

Наташа Матаушић, ibid, стр. 32

Према преживјелом заточенику Логора III Циглана Јовану Живковићу, електрична струја добивала се помоћу четири парна строја – локомобила. Један је већ од раније давао погон малој електрани Озрена Бачића, а по изградњи нове, веће електране, допремљена су још три из опљачканих пилана у Босни.

Ђорђе Миховиловић, ibid. стр. 167

 

Столарија

С друге стране циглане налазила се велика једнокатна зграда. У приземљу се налазила столарија, а на кату је била логорска писарница и цртаоница. Ту се обављала заточеничка администрација, ту су имали своје столове групници и њихови помоћници, службено названи писарима. Ту су се израђивали и пројекти које су усташе наручивале. Знам да је овдје инж. Реис (Рајс) архитекта пројектирао одређене објекте, а ту је инж. Спиндел (Шпиндл) пројектирао димњак за електричну централу која се у непосредној близини столарије у то вријеме градила.

Чедомил Хубер (1997), ibid. стр. 19-20

Преко пута (пилане и електричне централе) кочила се велика и нова неокречена зграда управне писарне. У приземљу била је смјештена столарија, у којој је групниковао крупни и флегматични Никола. У првом кату израђивала је дрворезбари ја прекрасне храстове табатијере, цигарлуке и разне украсне кутије под стручним водством пијанице и познатога руског хохштаплера и робијаша Бориса Нечипоренка. Највећи дио овога ката запремала је пространа дворана управне писарне, назване »трустом мозгова«, у којој је уредовало за писаћим столовима око 40 логораша. У поткровљу уређена је настамба за преко стотину логораша запослених у управној писарни и столарији. Тамо је врховна глава, надредар, био Брана…

Милко Рифер (1946), ibid. стр. 73-74

.

Латрина

Канализације у логору нема. Клозети — латрине су пољоке (јаме ископане позади барака). По ноћи се нужда врши у самим баракама у кибле, које се изјутра износе и празне. Обзиром на |то смрад по ноћи у баракама је веома велик, а са здравственог гледишта је то посве и јако штетно. Пољске латрине када се напуне затрпају се плитким слојем земље, кога кише сперу а нечисти по околици излију.

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.33

—-

Латрина, свибањ-липањ 1945.

Постављене сасвим уз жичану ограду, латрине су биле заједнички WC за логораше.

Биле су нешто више од осталих дрвених барака, али уже и краће. Поред зидова у самом дрвеном поду биле су усјечене рупе огра­ ђене даскама чији је горњи руб био оја­чан летвама. Испод сваке рупе налазиле су се посуде које су празнили сами логораши (и тиме гнојили врт). Ту су логораши разговарали и преносили вијести агенције латрина. Но, ни у нужди сви заточеници нису били исти. Групници су, наиме, унутар сваке латрине, имали посебно ограђен простор.

Наташа Матаушић (2008),  ibid. str. 186

Латрина, свибањ-липањ 1945.

Постављене сасвим уз жичану ограду, латрине су биле заједнички WC за логораше.

Биле су нешто више од осталих дрвених барака, али уже и краће. Поред зидова у самом дрвеном поду биле су усјечене рупе огра­ ђене даскама чиЛатрина – опис

Иза обртног дома, уз жицу, што се протезала од Саве према сјеверу, стајала је импозантна дрвена грађевина, слична хамбару, с малим прозорима без стакала и с централним, метар високим, стубиштем, које је грађевину дијелило на два једнака дијела. Била је то знаменита латрина, уздуж које се, с лијеве и с десне стране, низала сједишта с рупама, испод којих су постављене велике лимене кибле.

Латрина је била веома добро посјећен локал, нарочито за вријеме јутарњих сати, прије но што су логораши одлазили на посао, и на вечер, при повратку с посла. Но и преко дана посјећивали су је хрпимице логораши, што би остајали на раду у логору, т. ј. у обртном дому, амбуланти и у Слободанову насељу. Латрина је имала два намјештеника, чија је ду­жност била да одржавају ред и чистоћу, регулирају промет и отпремају пуне кибле у економију.

Та двојица намјештеника боравила су у латрине цијели дан. Обојица су пушила сухо врбово лишће у лулама властите провенијенције, кухали на импровизираној пећи од цигала ручак, каву и само су се навечер селили на спавање у бараке. Са својим лулама и необријаним брадама сличили сн на ислужене морске вукове, што су своје младе дане тако лудо живјели, те им за старост није остало ни толико материјалних средстава, да купе пристојна одијела. Били су невјеројатно подерани и покрпани најшаренијим крпама, што се могу замислити. Ипак, они су својим положајем били задовољни, јер нису били претјерано оптерећени послом, и јер им је брзо пролазио дан у слушању небројених разговора бројних муштерија, у којима су се распредали сви проблеми, што су икад оптерећивали људски мозак.

Устајање је било у четири сата, кад се над логором тек почео растјеривати мрак. На кругу пред обртним домом све је врвјело од црне масе логораша, што су у дугачким колонама чекали на казане кукурузног чаја, или су чекали на ред пред латрином, или су стајали у групама расправљајући о својим логорским мукама.ји је горњи руб био оја­чан летвама. Испод сваке рупе налазиле су се посуде које су празнили сами логораши (и тиме гнојили врт). Ту су логораши разговарали и преносили вијести агенције латрина. Но, ни у нужди сви заточеници нису били исти. Групници су, наиме, унутар сваке латрине, имали посебно ограђен простор.

Милко Рифер (Riffer) (1946),  ibid, str.116-117

Латрина – јама за нужду

Латрина је била најживље посјећено мјесто у логору III. Налазила се иза кухиње. Била је веома примитивна: обична рупа од 4 м дуљине и по 2 м ширине и дубине. Уздуж и попријеко биле су положене даске, на којима је по цијели дан чучало преко стотину логораша мучених кроничним прољевом и дизентеријом. Друга стотина чекала је стрпљиво спуштених гаћа, да се испразни које мјесто на дасци. Било их је, који су сатима чучали на дасци и нису се могли од ње одвојити, јер је из њих лијевало без рестанка.

Када сам дошао у логор, латрина је била до врха напуњена цријевним изметом, крвљу и урином, тако да је средина даске лежала најмање 20 цм испод површине. Ројеви муха попут облака лебдјели су око јаме, купали се у житкој смјеси и нападали уста инертних посјетилаца ове установе, што је око себе ширила неописив смрад.

Но тај смрад није могао сметати оне најбједније, који нису ни на што друго мислили, него како ће ута­жити глад, што је оргијала’’у њиховим празним цријевима. Ти костури, бивши људи, сједили су око латрине и кашикама ловили несварене дијелове хране: грах, кукуруз. Неки нису имали ни времена да оперу ловину, него су је изравно приносили устима.

Милко Рифер (Riffer) (1946), ibid. стр.37

Друштвени карактер Латрине

На тој латрини, на томе централном стјецишту народа, развијао се друштвени живот. Ту су се. претресали сви догађаји логору и изван њега. Ту су се фабрицирале и коментирале вијести, ту су се водиле на­челне дебате и оштре полемике. Често, ах пречесто, ту су се измишљале вијести, које су се попут муње шириле логором, а које су говориле о скором свршетку рата, о погибији »поглавника«, о промјени политичког курса у Хрватској, о амнестији, укратко о свима лијепим стварима, о којима се сваке ноћи сањало. Тамо су се свакога јутра, сваког поднева и сваке вечери састављали усмени билтени, које је неколицина спретних »новинара« неуморно разносила по логору. Дочекивали су их узбуђеним, знатижељним или резигнираним стереотипним питањем:

— Што јавља данас латрина.

Латринске вијести, за које смо сви знали да су неистините и да су синтетични продукти прољева, нестрпљивости и жеље, биле су нам драгоцјена душевна храна, без које би нам једва било могуће живјети.

Милко Рифер, ibid. стр.38

 

Ланчара

Граник

Направа за истовар робе из бродова на којој су заробљеници убијани и бацани у Саву.

Фото: Музеј жртава геноцида
.

Главно складиште

Фото: Музеј жртава геноцида

Прављење цигала

Топола уздаха

Доња Градина

Највеће губилиште и стратиште логора Јасеновац. Налази се на левој обали Саве, насупрот Босанској Градишки. Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. На слици се види по злу чувена „Топола уздаха“ где су усташе на монструозне начине мучиле затворенике.

Фото: Музеј жртава геноцида