Силе осовине Трећи Рајх и Италија склопиле су с Јапаном Тројни пакт 27. рујна (септембра) 1940. године у Берлину. Исте године придружују им се Мађар­ска, Румуњска и Словачка, а у ожујку (марту) 1941. године и Бугарска. Осим границом према Грчкој, Југославија је окружена државама пакта, који све више појачава притисак на југославенску владу. Она коначно попу­шта и предсједник владе Драгиша Цветковић 25. ожујка (марту) 1941. године у бечком дворцу Белведере потписује акт којим Југославија приступа Тројном пакту. Али то је био потпис владе, а не и народа. Најшири слојеви становништва су узнемирени и огорчени. У многим градовима избијају демонстрације. Оне су најширих размјера у Београду. Основне су па­роле: »Боље рат него пакт«, »Боље гроб него роб«. Генерал Душан Симовић извршио је 27. ожујка (марту) 1941. године државни удар и оборио владу Цветковић-Мачек.

Новонастала ситуација разбјеснила је Хитлера. Истога дана (27. ожујка) он је сазвао у Берлину састанак водећих војних и политичких људи. Том приликом Фирер је енергично захтијевао да се подузму: »Све припреме да се разбије Југославија и војнички и као држава, и не са­чекавши изјаве лојалности нове владе, до којих може доћи. По вањскополитич­кој линији неће се постављати никаква питања нити какви ултиматуми. Напад ће започети чим се спреме трупе и материјал који су за то потребни.

Важно је да се поступи што је брже могуће. Покушат ће се да сусједне државе на повољан начин судјелују у нападу. Војну помоћ против Југосла­вије треба затражити од Италије, Мађарске, а на извјестан начин и од Бугарске. Румуњска има углавном задатак да послужи као заштита према Русији. Од нарочитог је политичког значења да се на Југославију удари немилосрдном жестином и да се војни пораз оствари муњевитом брзином. Рат против Југо­славије бит ће«, како је нагласио Хитлер, »вјеројатно веома популаран у Итали­ји, Мађарској и Бугарској, будући да тим земљама треба ставити у изглед из­вјесне територије: Италији далматинску обалу, Мађарској Банат, Бугарској Македонију.«

Будући да је Италија водила рат у Грчкој, а бојећи се да не би дошло до заједничке сурадње југославенске и грчке војне силе, Фирер је од­лучио да истовремено нападне обје земље. Агресију на Југославију раз­радила је њемачка Врховна команда. Из Румуњске и Бугарске напад је извршила 12. армија, а из Мађарске и Аустрије 2. армија. Заједно с њи­ма упадају мађарске војне снаге у Бачку, Прекомурје и Међимурје, док четрнаест дивизија талијанске 2. армије из Истре и Словенског примор­ја, заузевши Љубљану и Карловац, наступа у правцу Сплита и Јајца. Осим тога, осам дивизија талијанске 9. армије дјеловало је на југославенско- албанској граници. Укупни војни ефективи који су били укључени у напад на Југославију и Грчку бројили су 83 дивизије, и то: 34 њемачке, 44 тали­јанске и 5 мађарских дивизија. Од тога су директно Југославију напале 24 њемачке, 22 талијанске и 5 мађарских дивизија. Уз то су судјеловале јаке зракопловне снаге: 1500 њемачких и 670 талијанских авиона, двије њемачке зрачно-десантне дивизије, док су у саставу копнених снага биле оклопне моторизиране и елитне јединице. С тим снагама изведен је свеобухватан напад на Југославију 6. травња 1941. године уз страховито и безобзирно бомбардирање Београ­да.

У продирању у Југославију њемачки 46. моторизирани корпус напа­дао је из Мађарске према Вировитици, Копривници и Чаковцу, а 14. оклопна дивизија ушла је 10. травња у Загреб гдје је истог дана Славко Кватерник у име поглавника Анте Павелића прогласио преко радиостани­це Независну Државу Хрватску.

Мирко Першен, (1990),  Усташки логори,  Глобус, Загреб, стр. 7-8