Април у Београду

 

Хитлер је страховао је и од тога да нову владу не искористе Британци и Грци у циљу образовања јединственог јужног фронта. Стога се Хитлер није ни обазирао на то што влада није иступила из Пакта и што је изразила вољу да буде лојална. Нападом на Југославију и Грчку, као и касније на Крит, где је била ангажована велика ваздухопловна сила са падобранским јединицама, Хитлер је морао одложити почетак операције „Барбароса“ за четири недеље, а касније за пет недеља (од 15. маја на 22. јун 1941. године), што ће се показати судбоносно за немачку кампању на Истоку.

Фото: Архив Југославије, сигнатура АЈ-RZ-I-419

Априлски рат као "незавршени рат"

Влада се повлачила од првог дана рата. Није постојала веза између владе и Врховне команде. Слободан Јовановић, Марко Даковић и Богољуб Илић оптуживали су Хрвате за издају.(24) Мачек је напустио југословенску владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали хрватски министри: Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес; владу је напустио и представник ЈМО Џафер Куленовић. Напуштање владе, у ствари бекство министара, био је посебан пример априлског расула. Позивом својим присташама да изразе лојалност новој власти (усташкој) 10. априла, Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати „својих другова“.(25) Краљ је са владом 14. и 15. априла са никшићког аеродрома напустио земљу, одлетевши за Грчку.

Симовић је без сагласности владе, мада у њено име, 14. априла овластио армијског генерала Данила Калафатовића да закључи примирје, иако се у датој ситуацији радило заправо о капитулацији. Претходно је Симовић, с позивом на Указ краља Петра ИИ, обавестио команданта позадине Врховне команде Данила Калафатовића, да је постављен за начелника штаба Врховне команде. Том приликом Калафатовићу је предао и писмено овлашћење, стављајући му до знања да га је краљевска влада на седници на Палама 13. априла 1941, с обзиром „на стање наше војске, после првих неуспеха и нарочито с обзиром на деликатну ситуацију наше војске због догађаја у Хрватској и Далмацији“, овластила да одмах затражи примирје од непријатеља како би се добило у времену и олакшала ситуација војске.(26)

Симовић је имао у виду ситуацију Француске 1940, али се у Југославији радило о сасвим друкчијим приликама. Немци су захтевали безусловну капитулацију која је искључивала свако примирје. Капитулација (Одредбе о примирју) је потписана 17. априла 1941. у Београду, у згради бившег Чехословачког посланства. Капитулацију су потписали генерал-пуковник Максимилијан фон Вајкс, с немачке стране, а с југословенске Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић.(27)

У краткотрајном рату заробљено је око 375.000 југословенских војника и официра, који су највећим делом одведени у заробљеништво, углавном Срба, Црногораца и Словенаца.(28)

Априлски рат је био катастрофалан војни пораз, али је за последицу имао разбијање државе од стране победника. За Немачку и њене савезнике у питању је била војна егзекуција далеко надмоћнијег противника над једном вештачком творевином коју су створили победници над Централним силама 1918. године. У ликвидацији те државе долазила је до изражаја Хитлерова србофобија због догађаја који су се одиграли у Београду у ноћи 26/27. марта. Рат неравноправних војних страна утицао је и на његову краткотрајност. Али далеко више од те чињенице, на брзи и хаотични слом Краљевине Југославије утицали су фактори унутрашњег растројства државе, који су били карактеристични за све време њеног трајања, избијајући вулкански у свом антијугословенском облику нарочито у условима рата. У сукобу Осовине и Краљевине тријумфовала је војно надмоћнија сила, модерна војна доктрина, војно далеко боље организовано друштво. Немачка је од 1934. пребацила своју привреду на колосек рата. Радило се о надмоћи индустријске силе над друштвом аграрног карактера. Био је то и сукоб хомогене војске са национално хетерогеном армијом Југославије. Хитлер је очекивао далеко јачи отпор Југословенске војске, али војска Краљевине није била српска војска из првог светског рата. Дефетизам политичког врха и војног руководства био је посебан узрок брзог пораза. Било је генерала који су се приликом одласка на фронт поздрављали са: „Довиђења у заробљеништву“.

Немачка и њени савезници били су далеко технички надмоћнији у односу на Југословенску војску, која није располагала модерним наоружањем, пре свега авијацијом која би се могла мерити са Луфтвахе, тешком артиљеријом, оклопно-механизованим јединицама, па ни модерном војном доктрином. Немачка војска је већ у дотадашњим кампањама на истоку и западу стекла значајно искуство и самопоуздање.Осовина је била супериорнија и по броју људства, јер се на њеној страни налазило 870.000 војника насупрот око 600.000 војника Краљевине Југославије, при том неупоредиво слабије наоружаних и опремљених. У нападу на Југославију узеле су учешће 52 немачке, италијанске и мађарске дивизије, потпомогнуте из ваздуха са 2.236 борбених авиона. Однос снага у Ваздуху био је 5 : 1 у корист авијације Осовине. Рат је за Трећи рајх био, због непредвиђеног преврата, изненадан и неочекиван, али та предност за Југословенску војску није имала много значаја због кашњења Штаба Врховне команде и југословенске владе да предузму благовремено одбрамбене и мобилизационе мере, инфатилно уверени да је рат могуће избећи или бар одложити.

И поред расположења српског народа да се са Југословенима боре, све се срушило као кула од карата. Немачка супериорност није се испољавала само у оклопним јединицама и ваздухопловству, већ и у командном кадру, начину командовања, извођењу борбених, оперативних задатака. Рат је био завршен оног дана када је сломљен македонски фронт и када југословенске трупе – и поред упада на албанско тло – нису успеле да освоје Албанију, потисну Италијане, баце их у море и заробе велики ратни материјал као што се олако очекивало, јер се наводно радило о слабом противнику. И пре рата се није очекивало да би Југословенска војска могла да задржи фронт северно од Саве и Дунава. Немци су, осим тога, у априлском рату не само наметнули муњевити рат, већ и „уништавајући рат“, нападајући насељена места, с циљем деморализације народа и војске, не обазирући се на жртве међу цивилним становништвом.

Демонстрирао се брзометни и тотални рат. При том су политички, пропагандно, психолошки и оперативно коришћене међунационалне супротности у Југославији.

На основу обимних истраживања априлског рата, Велимир Терзић је, упркос општем слому и разорном деловању пете колоне, те дефетизму команданата, издвојио знатан број јединица Шумадијске, Брегалничке, Моравске, Топличке, Дринске, Тимочке, Дунавске, Церске, Унске, Дравске, 2. и 3. коњичке дивизије које су пружиле снажан отпор непријатељу.(29)

Пилоти су показивали невиђени хероизам. Авијатичари 51. ловачке групе 6. ловачког пука са земунског аеродрома тукли су се са неупоредиво надмоћнијим немачким снагама, бранећи небо Београда. И над другим градовима Југославије било је примера појединачног и групног хероизма. Наредник пилот-ловац Ђорђе Цветковић оборио је два италијанска авиона над Подгорицом, а оставши без бензина и муниције ударио у италијански авион. Над Печујем је погинуо 7. априла 1941. мајор Добросав Тешић с друговима, а у рејону Сегедина мајор Лазар Доновић, командант групе и други.(30)

Априлски рат је имао још једну димензију која није увек била примећивана: извесну недовршеност,(31) бар са српске и црногорске стране гледано. У питању су грађани земаља који су имали државе пре 1918, славну војну традицију и самопрегор народа у сличним историјским ситуацијама, који су тешко схватали да се држава губи без стварне битке. Овај чинилац је више него важно да буде уочљив у ситуацији која је настала након војног пораза. Недовршен је и са становишта официрског кадра, који се није показао у краткотрајном рату, ишчекујући тренутак свог искупљења настављањем отпора. За комунисте је рат тек почињао. Рат се могао сматрати недовршеним и са становишта отпора окупационим режимима и терору заведеним над Србима, посебно у НДХ, на Косову и Метохији, у окупационој зони под Мађарима и Бугарима.

ФУСНОТЕ

5) Против немачких бомбардерских формација праћених ловцима, који су нападале главни град Југославије, истакао се Шести ловачки пук који је изгубио 13 авиона – Исто, 304;
6) Бомбардовани су следечи објекти: жељезничка станица, електрична станица, зграда Поште, телеграфа и телефона, зграда Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба и Војне академије, Двор на Дедињу, Гардијска касарна у Топчидеру, Команда жандармерије, Земунски аеродром, Учитељски дом, Дорћол, Каленића пијаца, школске зграде, болнице, стамбене зграде, склоништа ПАЗ-а по парковима. Ако је постојала намера, онда су Немци бомбардовањем Народне библиотеке извршили и културни геноцид – Према извештају Техничке дирекције општине града порушено је 714, а теже оштећено и 1.888 зграда. Погинуло је 2.271 лице; према немачким изворима око 4000 грађана. – Београд у рату и револуцији 1941-1945, 1, Београд, 1984, 94-95. – Има података да број погинулих износи 20.000. Један од примера како је у нас мало урађено на утврђивању прецизне квантификације жртава.
7) Немци су из Главног генералштаба и Министарства војске и морнарице добили од својих људи скицу мобилизацијских места, услед чега је било и много људских жртава.
8 ) В. Терзић, н.д., 2, 293.
9) Исто, 310.
10) На фронту Косовске дивизије дошло је до побуне Албанаца у позадини у рејону Суве Реке. Знаци нереда и панике јавили су се и у позадини Вардарске дивизије. Изазивали су их бегунци из Скопља у простору Тетова и Гостивара, што је негативно утицало на јединице и командовање – Исто, 326-7.
11) Немачка је на јужној граници према Југославији – Југоисточном фронту имала најјаче снаге – 12. армију, јачу и спремнију од 2. армије на северозападу која је кренула у напад пре концентрације свих предвиђених снага; југ је био и главни правац немачког удара.
12) Пук се побунио у ноћи 7/8. априла и 8. априла 1941. године, под утицајем усташа. Побуњеници су клицали Хрватској, певаласе „Вила Велебита“ – В. Терзић, н.д., 2, 333.
13) “ Мрак је преузео команду над свим побуњеницима.“ 14) В. Терзић, н.д., 2, 508-9.
15) Исто, 512.
16) Ф. Чулиновић, Окупаторска подјела Југославије, Београд, 1970, 137-8 17) Хитлер је у Прогласу немачком народу говорио о испадима који представљају срамоту за Трећи рајх коју он не жели да подноси.
18) Организовану противјугословенску активност носио је од преласка у Тирану 1939. Косовски комитет, ослоњен на италијанску обавештајну службу.
19) Рат је 10. априла 1941. у суштини био завршен, јер су остаци разбијене Југословенске војске само – како вели В. Терзић – животарили до 17. априла 1941, када је коначно (сем у Албанији) ликвидиран сваки отпор – В. Терзић, н.д., 2, 385.
20) Према Београду су продирале: 8. оклопна дивизија са севера из Срема и Земуна; 11. оклопна дивизија са југа од Младеновца преко Раље и од Авале и главнине 41. корпуса са истока, из Панчева – Исто, 418.
21) Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије (у даљем тексту: Зборник НОР-а), том X В , књ. 1 (редактори Годо Агнеш, Антун Милетић), О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941-1945, Београд – Будимпешта, 1986, 33-35.
22) Исто, 22 – Хорти је истог дана написао писмо Хитлеру да су предузете војне мере, али моли да због „осећања гриже савести која нас испуњава“, чију дубину најбоље илуструје самоубиство председника владе, „немачко војно руководство тако одреди задатке својих трупа да они буду у сагласности са нашом савешћу“ – Исто, 23-24.
25) У записнику који је водио С. Косановић стоји да је Ј. Шутеј известио да је Мачек остао у Купинцу „да дели судбину свог народа“ – Б. Кризман, Југословенске владе у избјеглиштву, 1941-1943, Загреб, 1981, 10.
26) По свему изгледа да Влада на Палама није уопште расправљала о капитулацији, а камо ли о томе донела одлуку. Из Симовићевог извештаја поднесеног Влади није се могло видети да се ради о капитулацији. Симовић је реферисао да је положај неповољан, али није безнадежан, јер постоји трећа одбрамбена линија. Очигледно је да се радило о једностраном и нереалном извештају – Б. Кризман, н.д., 10—11.
27) Главни стан Фирера обавестио је 17. априла 1941. Врховну команду Вермахта да је командант Југословенске војске – генерал Д. Калафатовић – прихватио 15. априла услове капитулације и наредио јединицама да не пружају отпор – ВИИ, Априлски рат, 1987, 781 – Косовска дивизија је на тлу Албаније обуставила операције тек 22. априла 1941. године.
28) Према немачким изворима заробљено је око 398.000 људи, од којих су Италијани заробили само око 30.000. На слободу су пуштени Македонци (као Бугари), Хрвати и припадници мањина. Према каснијем немачком извору у немачком заробљеништву је 21. јуна 1941. било 181.258 заробљеника – Јозо Томасевицх, Четници у другом свјетском рату, Загреб, 1979, 78. – Ј. Хоптнер износи податак да је у немачко заробљеништво пало 254.000 југословенских војника и официра, не убрајајући оне из Србије – н.д., 276. – СИ. Керкез наводи Хитлерову изјаву из априла 1941. (а такве податке даје и Главни Хитлеров стан, 28. маја 1941) даје укупан број заробљеника износио 337. 864 војника и подофицира и 6.298 официра, искључујући фолксдојчере, Мађаре и друге који су одмах пуштени. Све заробљенике Хитлер означава као Србе – „Обнова“, бр. 12. 1941; С. Керкез, Друштво Србије у рату и револуцији 1941-1945, рукопис докторске дисертације, Београд, 1989, 602.
– Немци су у априлском рату имали 558. избачених из строја, од тога 151 мртвих. – В. Терзић, н.д., 2, 498.
29) Исто, 530-541.
30) Исто, 535-540.
31) М. Ђилас у делу „Револуционарни рат“ (Београд, 1990) користи појам „недовршени рат“.

 Србија у Другом светском рату, Бранко Петрановић.  стр. 97-110.