Мој старац, Емил Вранешевић, прогнаник из Брезовца, општина Гудовац, срез Бјеловар — прича своје доживљаје:
Дне 8. априла (1941) побунио се је 108. пук и враћао се од Грћевца у Бјеловар. Адам Кизма из Брезовца хвалио се да је убио једног србијанског официра. Хрвати су одмах у Брезовцу поставили страже и код православне цркве митраљезе. Митраљежџије бијаху: Фрањо Сигл, Мартин Магоци, Драгутин Ковач, Јаков Лински, Иво Хорват и остале усташе из Брезовца. Чекали су Србе војнике, а уједно пазили да не би који Србин куда ишао у село. После су забранили Србима свако кретање. У гостиони Јосипа Сигла био је договор мећу усташама како да се побију сви Срби и како ће то да буде, нека остану само жене и деца. У све Хрвате тада као да је ушао неки бес: били су сви једнаки.
Уочи дана када су поубијани Срби у Гудовцу (28—29. IV) био сам у општини Гудовац и видео да главну реч води Мартин Цикуша, Павлешић и Покопец. Био је тада састанак усташа. Тада је донешена пресуда да се Срби у општини Гудовац пострељају. Тада је један усташа донео писмо Бури Лихнекеру у Брезовац, а овај је био воћа усташа на овој страни општине; он је имао тајне састанке са резервном нашом војском; он је требао да организује стрељање Срба на овој страни општине. У Гудовцу је стрељано око 200 Срба и то по ногама, а после су рањене људе боли и живе затрпавали у земљу. Србин Младен Павловић из Гудовца преклињао је, рањен, неког усташу: „Брате Јошко, немој ме жива затрпавати!“ Гојка Мијачића, 16-годишњега гимназијалца, ту су распорили, извадили му срце и донели оцу, који је свезан, чекао да буде стрељан. Друге су боли бајонетима, а многе су живе бацали у раке и поливали кречом. Овако је, по усташком програму, требало да буде са свима Србима у бјеловарској околини. То је спречила немачка команда у Бјеловару.
Имао сам, прича даље Емил Вранешевић, државног коња за расплод; њега су одвели усташе и предали га Фрањи Хенићу. Многе ствари су једноставно од Срба одузимане. Доће жена из комшилука и једноставно узме оно што хоће. Тако је дошла Мицика Хенић из Брезовца и једноставно из наше куће узела најлепши ћилим. Црквено имање Хрвати су одмах оградили и у ливаду натерали стоку. Нашу цркву сваки час су претресали; јурили су селом и вршили преметачину, тукући Србе и претећи им на сваком кораку. У тучи (Срба) највише се истицао Стево Црнек, Стево Малек, Антун Косалек, сви из Брезовца, а Симец Фрањо и Мато Капан говорили су како Србе-цигане све треба поклати да ни један не остане на кугли земаљској. На речи јунаци, на делу кукавице, усташе једне ноћи, видећи да у нашој цркви гори свећа, нису смели да уђу у цркву већ су звали Јованку Јанчаревић, Српкињу, да прва уће у цркву и види шта то гори. Тако је и било. Усташа Бранко Иванковић из
Брезовца терао је и убијао Србе по селима где га не познају, а раније је изјављивао да је комуниста. А и као усташа говорио је да је комуниста у души.
Морао сам плочу са натписом са наше цркве да носим у срез. Плоча је била посвећена палим борцима на Косову и ослободиоцима из Светског рата. Из мог села Буру Царевића, његовог оца Станка и сина Бранка отерали су у затвор, имовину сву опљачкали. Бранку су у логору пребили три ребра, а после из болнице одвели и убили са још пар болесних Срба. Мартин Цикуша изазвао је Душана Дешића из Гудовца и убио га пред кућом, а после је ушао у кућу и наредио матери и жени Душановој да га оперу до зоре и уклоне трагове крви и претходно да га најсиромашније обуку у дроњке, па да га укопају да не види нико.
Свакодневно су одводили у логоре, у затворе, на стрељање, на убијање. Од неког јада разболео сам се и отишао сам у болницу. То ме је спасило те нисам отишао у логор, већ сам остао до месеца августа и 15. августа (1941) истерали су нас из куће: Едуард Хенић из Брезовца, тројица муслимана и седам усташа, који су се сакри- вали да остану непознати, а свакако су то домаћи, из Брезовца. Стево Микулић је отео од мене 156 динара. У логору су нам одузели брашно, маст, златнину, паре итд.
У нашем срезу сваки Србин, чак и дете на колицима, морали су да носе траку на руци са натпиеом: Србин.
Стално сам сумњао да ће са мном, због великог имања, нешто да се догоди. Како нисам имао неку љагу на себи, то су Хрвати тражили начина како да ме протерају, да се докопају мог имања. Једног дана изнели су у новинама слику мог зета Димитрија Јоке, свештеника, како јаши на коњу као четник и води 40 четника на Хрвате. То су довели у везу са мном и то је био узрок да и у мене посумњају, а моје имање би повод. Велики је број из среза Бјеловар отерано у Србију. Не могу да знам колико. Остало ми је имање, које би по ондашњој цени могло да вреди преко три милиона динара.
Протерани су у Србију најбогатији сељаци. На моје имање дошли су усташе Далматинци. По другим кућама — Босанци и Загорци. Дознао сам да ми је све по кући развучено.
Изјаву дао Емил Вранешевић, избеглица, Димитрију М. Јоки, пароху Докмирском, Епархија Шабачка. — 18. августа 1941. у Шапцу.
(Архив Св. Синода, 1941—44)
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.100-101