ИЗЈАВА проте-професора МИЛАНА РАДЕКЕ о ликвидирању, прекрштавању и одвоћењу у логоре Срба у Карловцу, 1941.
Карловац, 1941. године:
Број Срба у граду и срезу Карловац
У Карловачком срезу има Срба готово једино у граду Карловцу. У вањским опћинама био је само по неки државни службеник жандарм и жељезничар. Једино у Дугој Реси, где је велика фабрика, било је око 200 српских душа. Како је према наводима карловачког пароха, проте Михајла Медаковића, 1939. године било у Карловцу 2.177, може се рачунати да је у читавом срезу било највише 2.500 Срба. Од тога је био велики број пролазног елемента, нарочито војних лица официра и подофицира с породицама и жељезничара, па се број сталног српског становништва у Карловцу може рачунати измећу 1.200 и 1.500 душа (…)
Усташке мере према ухапшеним Србима
22. априла (1941) иза повратка у затвор, судија Громес саслушао је још несаслушане проте Михајла Медаковића и Милана Радеку. Милану Радеки је код хапшења 16. априла било речено, да је узет за таоца због онога што се догаћа у Босни и на југу, јер је наводно надбискуп Шарић заклан и скопски бискуп Чикада убијен. Сада 22. априла, није било више о томе ни говора, него је саслушање вршено о томе, је ли ухапшеник четник. На то су, изгледа, све усташке власти полагале највећу пажњу. Професору Милану Радеки казао је код саслушања судија Громес: „Изволите у записник ставити у своју одбрану, све што год желите, јер ја желим исто тако као и ви да се све ово добро сврши”. Записник је имао свега пола стране, јер није било никакве оптужбе па ни одбране.
24. априла (1941) сазнали смо, преко поверљивих усташких омладинаца, да ће нас разместити према тежини оптужбе. Једни су одведени у окружни суд, други у срески суд, а једни у полицију. Неки су пуштени, као прота Михајло Медаковић и обућар Димитрије Димић.
Проф. Милан Радека је пребачен у окружни суд, а одатле 26. априла (1941) посебним вагоном у Загреб, заједно са Марком Сабљићем, Миланом Козомарићем, те др. Николом Бадовинцем и инг. Ивом Голдштајном (Јеврејином). Благодарећи срећној случајности, касном доласку у Загреб суботом увече, наведени су смештени у ћелију полиц. затвора у Патрињској улици, соба број 15 на II. спрату, а да нису прије прошли кроз усташке руке. Остали из Карловца били су или пуштени кући, или отпремљени у логоре — Керестинац код Загреба или „Даница” код Копривнице.
У соби 15/II (5×8 м) било је каткада до 50 особа, али било је једнаких соба, редовно са 12 особа, у којима је било и по 80 до 100 лица.
27. априла (1941) су допремљени Карловчани фотографирани и дактилоскопирани.
После шест недеља, 6. јуна (1941) су отпремљени у логор „Даницу“ код Копривнице сви осим Марка Сабљића, који је већ раније због чира на желуцу отпремљен у болницу, али у јулу из болнице у Лику (= Јадовно).
У логору „Даници“ било је свега преко 30 Карловчана од 3.200 људи. Од 30. јуна (1941) даље отпремани су заточеници у пет транспората у Лику: 30. јуна, 4. јула, 9. јула, 14. јула, 18. јула. Отпремљено је свега до 2.500 људи. Спасило их се свега неколико из последњег транспорта, на пр. трговац Васиљевић из Тузле, који се сада налази у Београду.
Милан Радека је 13. јула одведен из логора са још неким свештеницима и отпремљен у Цапраг 15. јула, где је нашао своју породицу: жену и троје деце. Из Цапрага су 1. августа пребачени по списку транспортом у Београд. Сва имовина остала им је у НДХ.
Први усташки злочин у Карловцу
Уочи Ђурђевдана, 5. маја 1941, одведен је у вече из своје куће воћа самосталних демократа и познати бранитељ и заштитник Хрвата (!), адвокат Др Милан Вујичић, родом из Град… (вероватно Греда) код Петриње. Његов изнакажени леш наћен је пар дана касније у шуми крај села речице код Карловца. С њиме је убијен и активни капетан, Карловчанин Јањанин Гојко. Јањанин је наводно убијен из освете, зато што је у војсци строго поступао. Отац Јањанина Гојка — Михајло, пензионисани професор, живи у Карловцу, а брат Војин служи као официр у Србији.
Смрт Вујичићева још није објашњена. Да ли је убијен зато да се Србима покаже шта их чека од Хрвата, који овако узвраћају свом највећем пријатељу, или је убијен као адвокат, да би један од најугледнијих карловачких усташа ријешио питање својих меничких дугова! Да је Вујичић нешто о том слутио, види се по томе што је казао својој жени: „Видећеш, мене ће само једнога дана нестати“. Његова супруга потакла је ову ствар преко свога ујака Боре Блашковића, некад председника Хрватског клуба у Београду, сада гене- рала хрватске војске.
Сличан случај с погибијом самосталних демократа јесте био и са адвокатом из Госпића др. Богданом Брујићем.
2/3. јуна 1941. били су у загребачкој полицији као ухапшеници карловачки ћаци — усташе Александар Стјепанов Шантић, Гомбач (Иванов) Остарчевић, ћак учитељске школе, Августиновић и Кроупа. Сви наведени и наводни учесници и убице др. Милана Вујичића одмах су из ћелија изведени и интернирани и полиц. згради, упола слободни, а уакоро и пуштени, награћени намештењима, стипенди- јама, матурама и положајима у усташким редовима. То се могло видети и прочитати у „Хрватским новинама“ (усташки лист).
Прогони Срба
Какво је стање Срба у Карловцу било у јуну 1941. довољно сведочи порука оца Милана Радеке свом сину у логор „Даницу“: Он мисли, а и пријатељи поручују, да је још увек боље да сједи у логору, него ли да се налази на слободи у Карловцу. — А дотле је било убијено свега 5 Срба у Корловцу. — У исто време таборник Мане Виловић изјавио да су карловачке усташе прекорели из Загреба, да су преблаги у поредби са осталим хрватским градовима.
Карловац је, изгледа, усташкој емиграцији био пружио мало чланова: Ивић из среза и неки Кларић (не професор) из града.
Око 20. јула, некако у највећем јеку транспортовања Срба у Лику, похапшено је неколико десетина, наводно око 50 до 60, Срба, неки похватани и на повратку с купања, и сви онако како су ухапшени одмах у вече отпремљени у Госпић. Један од пратилаца, један од браће Балашан, причао је после са ужасом, да су му у Госпићу рекли, кад се занимао за судбину свих својих суграђана, зналаца, па и другова, да ће сви у Велебит „гнојити букве!” Они су сви, као и остали доведени, стварно и одведени према Велебиту, привезани жицом уз колац. Одведени Драган Чортак, дипломирани правник, има брата Вељка у Србији, пореског чиновника; одведени Предраг Пејић има мајку у Карловцу а 3 брата у Србији; одведени Миленко Михић, ученик VII. р. гимназије, има мајку у Београду; они би о овој ствари више знали, јер су готово сви тада још били у Карловцу.
Ћортак Веља живи у Србији као порески чиновник; Др Бошко Пејић адвокат је у Београду, а и Софија Михић, роћ. Лолић, живи у Београду.
Ликвидација Српства у Карловцу
Услед страха, који је завладао на гласове о ужасним поступцима према Србима, настао је у Карловцу, као и по осталим крајевима у НДХ, покрет за „покрет”, како веле сељаци, тј. за прелаз у римо-католичку веру. Око 300 душа је прешло. Карловачки (Дубровачки) римо-католички жупник Мирко Веслај, обавио је тај прелаз са доста обзирности, док су они које су примали фрањевци — унутрашњост града — имали да издрже доста муке око припремања и прелажења. Ово наводим према причању удове Станка Ловрића, која је сада у Самошу у Банату.
Мећутим, тим прелазом нису се карловачки Срби спасили од страдања. Сад су их почели гонити било за одмазду, када неки усташа погине у борбама на Кордуну, било као набеђене комунисте. Тако је око 20. новембра 1941, поводом убиства два усташе од стране четника у самом граду, одведено, веле, од 120 до 283 Срба — Карловчана у Јасеновац, и нико се од њих није вратио. Том приликом су одведени трговци браћа Милутин и Станко Ловрић, њихова два трговачка помоћника, адвокатски слицитатор Данило Милеуснић и други. Зет споменутог Милутина Ловрића, Синиша Илић, налази се сада у Београду, а удовица Станка Ловрића живи са четворо деце у Самошу у Банату.
Тако је крајем 1941. српство у Карловцу сасвим ликвидирано. Колико се чује, у Карловцу је остављено на миру нешто стараца, а остали су прешли у римо-католичку веру.
Међу онима који су прешли на католичку веру наводим: др Гају Петровића, председника црквене опћине, и породицу пок. катихете Васе Бањанина, чији син Богдан живи у Београду, а избегао је из Загреба.
Пострадали и преостали Срби
Од 2.500 Срба карловачког среза затекло се 6. априла (1941) у Карловцу мање од 2.000. Од тога је побијено у 1941. години најмање 250 до 300 Срба, било у групама, било појединачно. У Србију је избегло неколико стотина. Нешто се разбежало по српским селима у НДХ. У Карловцу свакако има још која стотина Срба, нешто можда још и православних, а већина оних који су прешли на римо-католичку веру, мушких одраслих готово да и нема, него сви старци, жене и деца.
У години 1942. неки од њих су гоњени као набеђени левичари, али како нема Срба, сад се гоне и Хрвати.
Милан Радека, с.р.
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.101-104
Објавио А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. III, стр. 149—152