Архијерејском намесништву Велико Градиште
У смислу акта СВЕТОГ СИНОДА бр. 560/41 год., наређења Архијерејске власти бр. 900/41, и акта Архијерејског намесништва бр. 830/41, част ми је учтиво поднети следећи извештај:
Јасеновачки парох Радовановић отишао је на три недеље пре почетка гоњења свештеника, тако да је парохија Јасеновачка била без свештеника и ја сам тамо преузео дужност. Хрватима је било криво што нема пароха и што долази парох Уштички да обавља парохијоке послове. Другог дана дошли су усташе и рекли ми да ја не смем то радити, али ја сам ипак и даље обављао дужност док ме нису ухапсили.
Моји парохијани долазили су и тражили од мене упуства. У селу (Уштице) је настао велики страх, јер су усташе улазећи у куће (Срба), врећали их и одузимали од сељака кукуруз и друге намирнице. Већину су похватали и доводили у општину, где су били затворени по неколико дана, а потом су неке поубијали. Страх је био све већи и већи, неки парохијани су предавали молбе општини, да буду примљени у римокатоличку веру, те да их не терају са својих огњишта, пошто се било чуло, да ће оне који не буду примили римокатоличку веру прогонити из села.
Људи су бегали из кућа и спавали у пољу у шуми. Село (Уштице) је потпуно опустело. Међутим, сваке недеље и празника била је служба Божја и звук звона љутио је Хрвате.
8. јула 1941. године у 1 сат после поноћи дошли су у парохијски дом: 2 жандарма, 2 усташе, 1 таборник и 1 чиновник од Окружног уреда из среза Новска, и рекли ми, да сам, по наредби окружног начелника, са женом ухапшен. Сви су ушли у кућу и постали потпуни господари свега. Узели су све што је било у кући и пренели колима која су са њима дошла. Одузели су ми и уложну књижицу Поштанске штедионице Црквене општине на своту 3.700 дин. Ја сам се томе противио, али су почели да вичу на мене и даље су рекли да ћу добити већу казну. Када су изнели све из куће, усташе су са чиновником запечатили стан, а нама су рекли да се више не смемо враћати не само у свој стан него ни у парохију.
Када су нас превозили преко Саве за Јасеновац, један од усташа пришао ми је и рекао да је добро време за купање, а жена ме је држала за руку. Затим смо дошли у Јасеновац и смештени смо у кућу ратарске омладине, где смо били 3 дана, под строгим надзором жандарма са пушкама. Ујутру дошли су: чиновник из Новске од Окружног уреда, таборник, 2 усташе и 2 жандарма и рекли да се свучемо и почели да нас претресају. Узели су све што смо имали код себе. После тога су нам казали да одлазимо вечерњим возом у логор Цапраг. Тамо смо били неколико дана. Дошао је хрватски официр и рекао нам да нас избацује из логора. Моји протести нису ништа помагали и нас су избацили из логора. Ми смо тада пошли пешице до Сиска, а од Сиска возом до Загреба. Док смо путовали из Сиска, један усташа нарочито ме је пљунуо, назвавши ме влашким попом, и да све попове треба поубијати. У Загребу сам помоћу добрих људи добио пропусницу за Београд. На путу за Београд, док су нам контролисали пасоше, један од усташа хтео је да ме избаци из воза, али велики плач и молбе моје жене задржале су га од тога, те ме је само гурнуо и ја сам пао и разбио нос. Тако се завршило моје путовање. Али Бог је милостив и продужио ми је живот. „Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небесноје“.
7. августа 1941. године Учтив
Велико Градиште (код Голубца) Протојереј Андреј Јаковљев, с.р.
парох Уштички Пакрачке епархије, а сада помоћник старешине цркве у Великом Градишту.
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.80-81
ИСКАЗ православног свештеника из села УШТИЦЕ код ЈАСЕНОВЦА, Андреја Јаковљева, протераног од усташа 8. јула 41. преко логора Цапрага у Србију, дат писмено 7. августа 41. (оригинал у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода… 1941—44).