Дубока, бр. службено 24. VII 1941. год.
Архијерејском намеснику у Кучеву
У вези Вашег акта… част ми је доставити следеће податке:
1) Илија Н. Јовановић, свештеник, Епархија пакрачка, парохија Старо-градишка, побегао (из НДХ) 15. јуна 1941. године.
2) Одмах после потпуне капитулације наше војске и доласка Њемачке војске, опште стање по православно свештенство било је бар у намесништву Новоградишком доста сношљиво, али након њиховог одласка, почетком јуна месеца (1941), почело се са прогоњењем и малтретирањем нашег свештенства од стране усташа, на чијем је челу за Стару Градишку познати још из раније зликовац — жупник Фердо Маретић.
Тако је за (доле) потписаног свештеника био одређен кућни затвор и само уз дозволу усташа могао сам обављати најнужније потребе у својој парохији, тако исто и парохији Босанско Градишкој, која је мученичком смрћу, уочи Ђурћев-дана (6. мај), пароха и архијерејоког намјесника Душана Суботића остала упражњена.
То је и дало повода усташама из Старе Градишке да у споразуму са усташама из Босанске Градишке и мене на исти начин уклоне, како би то средиште са својом великом околином остало без свештеника (= српских православних).
Одмах је затим следовало моје отпуштање са дужности духовника при назначеном заводу у Старој Градишци, коју сам дужност од мојег постављења за пароха стално вршио. Усташе из Стару Градишке са усташама из Босанске Градишке имали су заједнички састанак 12. јуна на вече у главном усташком стану, који се налази код жупника, и на том састанку донели су пресуду да се одведем на обалу Саве и убијем, као што је недалеко од Старе Градишке убијен и свештеник Славко Зјалић са 11 угледних граћана његове парохије, а потом сви бачени у воду Саву.
Пошто је 13. јуна 1941. године био државни празник, прослава рођендана Анте Павелића, то је убиство одрећено за 14. јуни на вече, када је и поменути свештеник убијен. Те ноћи нису ме затекли у кући, јер сам по неком необјашњивом нагону прешао у Босанску Градишку и тамо ноћио, а исте вечери када су сазнали да сам негде у Бос. Градишки заноћио, одредили су да ме следеће вечери одведу.
Али 15. јуна после подне обавештен сам, од једног доброга Муслимана из Босанске Градишке, о њиховој пакленој намјери и истога часа побегао сам, оставивши жену и децу код куће.
Револтирани што сам успео побећи, на наређење жупника моја супруга морала је у најкраћем времену напустити стан, јер је, по његовим речима, исти постао власништво „Слободне, независне, католичке државе Хрватске“.
На друго постављено питање „Велечасног колеге”: где сам добио пропусницу за путовање, јер се нисам јавио код њега у усташком стану за њу, као ни у Новој Градишци, супруга је одговорила да сам још раније добио пропусницу од Њемачких власти и да сам отишао у Боку Которску, јер сам тамо рођен. Стога молим да се моје име држи у тајности.
Парох дубочки Илија Јовановић, с.р.
(Архив Св. Синода, 1941—44)
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.92-93