Његовом Преосвештенству Господину Венијамину епиокопу браничевском — Пожаревац
Зовем се Лазар Ј. Радовановић, презвитер, рукоположен у чин презвитера дана 10/23 маја 1936. г. Пре мог доласка овамо био сам сталним парохом у Јасеновцу, архијерејоком намјесништву Ново-градишком, Епархији пакрачкој. За сталног пароха јасеновачког постав- љен сам декретом Његовог Преосвештенства Господина Саве као администратора Епархије пакрачке дана 12. марта 1941. г. Е. Бр. 179 из 1941. г. На овом положају остао сам све до 1/14 јуна т. г. (1941) када сам, услед неподношљивих прилика које су снашле тамошњи народ наш и св. Цркву, морао напустити своје место службовања и доћи овамо да би спасао себе и своје најближе од страхота које су нам тамо биле припремане. Те страхоте биле су припремане ме- ни, само и искључиво еамо због тога што сам православни свештеник и Србин, а мојој породици што је Српска православна свештеничка породица.
По успостављању Независне Државе Хрватске изгледало је да ће наш тамошњи народ, и ако свесно запостављен, ипак имати неких права па бар и у исповедању своје вере и вршењу својих верских дужности. То мећутим није остало дуго. Већ након неколико дана имао сам прилику да се лично уверим. Наводим следећи случај. Другог дана Усекрса о. г. (14. априла 1941), у жељи да одржим што коректније односе са политичком влашћу, с једне стране, а да се уверим како се на православље и православце гледа, с друге стране, обратио сам се месном „Усташком табору” с молбом да ми се дозволи традиционално провоћење литије кроз место (Јасеновац) до месног гробља, где би према постојећем тамо обичају имали да се изврше мали помени са преливањем гробова умрлих мојих парохијана, а већ према жељама њихове родбине. Таборник, мећутим, тамошњи, у неудомици шта да учини, обратио се „Усташком стожеру” у Новској за савет по овом питању. Не могавши да сачекам одго- вор, морао сам да отпочнем св. литургију, оставивши у дужност црквеном тутору да прими одговор те да ме благовремено обавијести. И одговор је стигао, али не по тутору писмено, како сам ја то замишљао, него на један уистину бласфемичан начин. За време евхаристијског канона ушао је у цркву пуну народа месни таборник, са шљемом на глави и припасаним револвером, и упутио се право к мени у олтар. Нисам уопће тога часа могао са њиме да разговарам, него сам му дао знак да сачека док не прођу ови најсветији моменти свете литургије. Тек после „И сподоби нас Владико…” за време читања „Оченаша…” саопштио ми је да литију не смем и не могу водити из виших разлога, о чему сам по завршеној молитви обавестио моје парохијане, који су једва прибрани од узбуђења, примили ово са великим жаљењем. Став (усташа) према светој Цркви овог момента био ми је очито јасан.
Одмах иза овог случаја следило је низ других најстрожијих законских одредаба, према којима је, например, најстрожије забрањена свака даља употреба ћирилице, те да се матичне књиге као и целокупна црквена администрација има водити само латиницом. Касније, да сви православци имају поднети молбе за прелаз у католичанство, и друге сличне.
Дана 12/25 априла тек. год. (1941) увече око 22 часа ушли су три усташе у моје двориште, стали под кухињски прозор и нагло ме позвали да отворим. Отворио сам прозор и из мрака видео сам у себе уперене две пушчане цеви. Упитан, ко се овог момента налази код мене, одговорио сам: нико. У кухињи се, мећутим, налазила моја мајка и супруга, док су деца већ била поспала. Позвали су поново да отворим врата да би се уверили у истинитост мога одговора. Када сам отворио, они су прегледали сва оделења, те стварно не нашавши никога страног, сем нас укућане, упитали су: какав се сада међу нама водио разговор. Одговорио сам: о сасма безначајним стварима, што су они одобрили, јер су вероватно све под прозором дуже времена слушали. Тада су ми саопштили да се од тог дана у мојој кући не смеју водити никакви важни разговори, као рецимо о пропалој Југославији, нашто сам одговорио да то ни раније није чињено па да неће ни у будуће. Но овим се ипак хтело једно. Пре тога у моју кућу долазиле су месне девојчице, свршене ученице основне школе, које сам ја у два гласа обучавао у црквеном појању. Намера је, дакле, била прозирна, као што сам то доцније и сазнао, да ме се те вечери заједно са девојчицама баци у затвор, девојчице би доцније биле пуштене, а ја као „опасан” био отправљен у неки конц-логор.
Два дана после овог случаја, трагајући по месту за оружјем, ушли су у мој стан пет усташа са два њемачка војника позивајући ме да предам оружје у колико га имам. Том приликом сам изјавио да оружје никада у својој кући нисам имао, да га сад немам, те да га не желим ни имати, јер сам ја свештеник чије је оружје крст часни и блага реч. После кратког претреса уверили су се у истинитост мојих речи, а онда ми наредили да одмах скинем и предам у општину слике, историјске: „Продор на Добром Пољу” и „Повлачење кроз Албанију”, које су висиле у мојој трпезарији. Усто су усташе захтевали да и моју славску икону, св. Четвородневног Лазара, такоће предам, што њемачки војници нису дозволили, рекавши да је то икона и као таква да мора да остане у кући. Историјске слике одмах сам предао, а онда се прешло у канцеларију парохијске управе. Прво је запечаћена моја лична библиотека, која се налазила у једном ормару, а онда и парохијска библиотека, чија је вредност данас најскромније речено бар 50.000 динара. Печаћењу ових библиотека противили су се и њемачки војници, говорећи са тумачем да је то непотребно, јер да сам ја свештеник те да је потребно да имам при руци библиотеку ради састава проповеди, те своје властите наобразбе. Упитан од њих, њемачких војника, да ли имам против овога печаћења што, одговорио сам да немам, и ормани су запечаћени. Но када су усташе хтели да запечате и орман са парохијском архивом и матицама, њемачки војници су се овом одлучно успротивили, тако да је тај орман остао отпечаћен и тиме био омогућен даљи рад парохијске управе. Прозрео сам и овог пута жељу усташа, да ми се и на овај начин онемогући даљи рад.
Неколико дана иза овога умро је у Загребу наш бивши, угледни мештанин, трговац, велики добротвор „Привредника”, а највећи добротвор самог места Јасеновца. Та његова доброта огледала се је сваке године о празнику Врбице, кад је он слао по 10.000 динара да се из тог новца заодену сирота деца. И том приликом одевана су не само православна него равномерно и католичка деца. Сем тога, мало ко од мештана да није имао велике помоћи од овог човека а нарочито Црквена општина и црква Јасеновачка, при којој је он подигао већим делом о свом трошку „Српски дом“, у коме су биле концентрисане све културне и хумане установе нашег места. Тај добротвор звао се Лазар Бачић, а био је дугогодишњи претседник наше црквене општине. Његов синовац Озрен Бачић, индустријалац и садашњи претседник Црквене општине, у споразуму са мном дао је, у знак жалости, извјесити на цркву црну заставу. Застава је извешена већ доцкан увече, јер тог дана звонар није био код куће. Исте ноћи, тачно у 12 и 15 часова, одјекнули су ударци по мојим прозорима, а онда се чуло неколико повика: „Попе, устај попе“. Устао сам, отворио прозор и видео четири усташе, који су ме одмах упитали: ко је извесио црну заставу на цркви и због чега? Ја сам им тада образложио ствар, но када су саслушали, одговорили су да је ма за кога другог нека виси, али пошто је за Лазу Бачића, то нека одмах идем на торањ да је скинем. Ја сам ово одбијо, бојећи се састанка са њима, него сам одговорио да ће застава рано изјутра бити скинута. Не могавши другчије ријешити ово питање, упутио сам их старом звонару, за кога сам био мање-више сигуран да му се неће ништа хрћаво десити, па нека он скине заставу. |То су и учинили, звонар је ноћу одмах скинуо заставу, а према њиховом захтеву морао је одмах да однесе Српску заставу са огњилима (црквену), у општину, где је, како сам касније чуо, спаљена. Сад ми је већ сасма јасно било да ме се жели ухватити у клопку било на који начин. То ми је чак било индиректно и јављено, те преко дана нисам никуда излазио, а ноћу сам се крио на скровитим местима како не бих ни крив ни дужан бесциљно изгубио главу.
То је тако трајало око 20 дана, када сам дознао да ми је први сапарох и друг, почивши јереј Зјалић Славко, ухапшен, наводно као антидржавни човек, те да ће бити у најскоријем времену макнут. Не могавши више да издржим овакву тортуру себе и својих, решио сам да коначно испитам шта се мисли са мном и мојом породицом.
У ту сврху нашао сам човека који је наоко добро стајао са таборником, те ме је овај благовремено обавијестио да се чим пре склоним, јер да ми прети неодложна опасност.
Тих дана дошла је к мени моја сестра, која иначе стално живи у Београду, а чија су деца била дошла к мени још после бомбардовања Београда. Отишао сам са њоме у усташки табор да јој потврдим долазак и повратак, а уједно, пошто имаде троје мале деце, молио сам да ми даду „пропусницу” да би ју испратио до Земуна, да бих тамо свршио нешто свога посла, те да бих се трећег дана вратио. Ту ми рекоше да они немају потребне формуларе, него да ће дозволити моме брату нека оде у стожер у Новску те нека тамо потражи потребну пропусницу. Брат је отишао, али се вратио без резултата. Исте вечери сам дознао да ћу сутрадан бити ухапшен. Не хотећи то да доживим невин, спремио сам се исте вечери са сестром, њезином децом, мојом децом и супругом и кренуо у правцу Београда, препуштајући се у руке Божије. И Господу нека је слава, ја сам са породицом, иако окрњеном, ипак срећно стигао жељеном циљу.
Трећег дана стигао је и мој брат, богослов IV године, такоће срећно умакавши. Још са врата ми саопштио да сам следећег јутра био тражен. Те, наиме, ноћу када сам ја отпутовао, убијен је мој сапарох и друг Зјалић Славко, натоварен са још петорицом људи, доведен у Јасеновац и бачен у Саву. Тој судбини ни ја не бих умакао да нисам отпутовао на време. Напомињем, да је баш тих дана стигло строго наређење да сви православци имају одмах поднети молбе за прелаз, односно пријем, у римокатоличку вјеру, уз опомену да ће они који ово одбију искусити најтеже казне. Престала је, дакле, свака потреба за свештенством нашим тамо, те сам у споразуму са члановима црквено-општинског савјета и одбора морао ово учинити, јер понављам изгубио бих главу. Без икаква циља, а чисто због садизма насилника.
Одмах по успостави Независне Државе Хрватске позвано је све становништво да имаде предати властима оружје како војно тако и цивилно, што је без одлагања чињено. У гомилама доношено је оружје и муниција, војна спрема и остало и предавано усташком табору. Када је већ било сакупљено све, почело се је наређивати људима да доносе и оружје које они уопште нису имали. Из тог разлога био је похашен велики број људи из места (Јаееновца) и околине, тако да је било случајева када су и по 70 људи били затворени у затвор, чија је површина износила евега 22 метра кв., и то по неколико дана без хране и воде, изнуђивајући од њих, кад већ немају тражено оружје, извесне суме новца, које су се кретале измећу 500 и 30.000 (хиљада) динара. Људи су у почетку плаћали, а кад је нестало новца почела су да стижу и уцењивачка писма са претњама да ће сваки бити убијен ко се не одазове налогу изложеном у оваквом уцењивачком писму. Не могавши новчано одговорити, отпочела су заиста убиства. Другог дана Духова (2. јуна 1941) убијен је секретар наше црквене општине, иначе угледан граћанин и бивши дуго- годишњи опћиноки бележник — мој крштени кум Келић Лазар, са 70-двогодишњим Грујић Буром, такоће виђенијим мештанином, и још тројицом угледнијих људи. Те ноћи убијени су бачени у Саву, а након два дана испловили на површину реке у близини самог Јасеновца. Ово су видели људи који су пролазили у своја поља на рад, обавестили њихове породице, али ове их нису смеле сахранити, па чак ни одати макаква знака жалости, него им је речено да имају о свему ћутати, носити хаљине светле боје, па чак у већини случајева црвене боје. Касније сам сазнао да је у овој групи требао бити смакнут и претседник Црквене опћине и још неки виђенији људи, који су благовремено напустили све своје имање и без ичега побегли овамо у Србију.
Великом заузимљивошћу и живом акцијом почившег јереја Зјалића била је саграћена у Новској нова православна црква, која још није била освећеиа. Да би се и на тај начин испољила мржња према светом православљу било је наређено да се црква потпуно разруши, а материјал разнесе појединцима Хрватима за њихове потребе. На овом мучном и богомрском паслу морали су радити сви православни становници места Новске, па чак и они православци који би се тог дана случајно тамо нашли, па било одакле они били.
Уз то сам имао прилике видети страшне призоре на реци Сави, којом су у масама пловили убијени људи, жене, па и деца повезани једно за друго. Видео сам три свештеника већ у стадију распадања, и то двојицу са црвеним и једног са плавим појасом, везане жицом један за другога, док је најмлаћем био забоден кроз појас у трбух штап са хрватоком заставицом на којој је писало: „Вођа пута”. — Мислило се је вођа пута за Београд. — Сличних случајева било је безброј. Први леш који је пропливао покрај нашег места (Јасеновца) био је такоће, како изгледа, леш неког од браће свештеника наших, који је ниже села ухваћен и на брегу Саве сахрањен. Већ у распадању, имао је с једне стране лепу плаву браду, али потпуно наг да не могу у свему устврдити да је био свештеник. Сутрадан, међутим, изашло је најстрожије нарећење да ће сваки онај ко ухвати пловећи леш, у намери да га сахрани, бити најстрожије кажњен. Из тог разлога били су понова бачени у реку они лешеви који су у току јутра били привучени (обали) ради сахране.
Суседна места преко Саве у Босни такоће су тешко страдала, њихови свештеници као таоци отпраћени су у казнени завод у Старој Градишци или „Црну кућу” у Бања Луци, са многим виђенијим људима. Архијерејски замјеник из Пакраца, Станојевић Јован, са још двојицом свештеника, Ландупом и Рајичевићем, спроведен је у логор у Копривницу, одакле се није вратио.
Изнео сам у бледој слици све оно што је предходило мом одласку (14. јуна 1941.) уверен да ће Ваше Преосвештенство, обзиром на изнешено чињеничко стање, схватити и правилно разумети повод мом доласку овамо, а подједно предочити себи ону страшну слику и стање у коме се наша света Црква и народ с ону страну Саве и Дрине налази.
Цјелујући свету десницу Вашег Преосвештенства, најпонизнији
У Поповцу 8/21. јула 1941. г. јереј Лазар Ј. Радовановић с.р.
(код Пожаревца) в.д. привр. пароха поповачког.
(Архив Св. Синода за 1941—45)
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.75-79
ИСКАЗ православног свештеника из ЈАСЕНОВЦА, Лазара Радовановића, пошто је 14. јуна 1941. избегао из НДХ у Србију, дат писмено 21. јула 41. (оверена копија у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода за прикупљање података о страдању Српског народа, 1941—45).