Непозван приступио је ЋУРЧИН ТЕОФИЛО, калуђер-јеромонах у манастиру Шишатовцу, стар 29 година, те исказује следеће:
На 25. августа о.г. (1941) дошао је у манастир Шишатовац полицијски пристав др. Бунток Никола са жандармима и ухапсио игумана Момчиловића Рафаила, те калуђере: Божјаковић Димитрија, Јојић Германа и мене. Одмах смо били спроведени у Сремску Митровицу и притворени у казниони. Исти дан увече били смо са једним жандармом отпраћени за Славонску Пожегу, камо смо стигли на 26. августа о.г. у 7,30 сати ујутро.
У Плетерници на железничкој станици ушло је у воз око 12—15 усташа, који су нас у возу псовали и тукли. Игуману Рафаилу почупали су браду. Тукли су нас цијелим путем до Славонске Пожеге и силили да пјевамо четничку пјесму, што смо ми морали чинити. Како ми нисмо знали четничке пјесме, то нас је један усташа учио и тукао ако нисмо одмах за њим погодили.
На железничкој станици у Слав. Пожеги чекали смо до 9 сати ујутро, када је дошао воз из Славонског Брода и довезао око 400 ухапшених Срба сељака из срезова: Босански Брод и Дервента, а које су пратили усташе. Међу овим сељацима било их је око 20 који су имали крваве и разлупане главе. Ових 20 сељака, чим смо дошли у логор, отјерали су на камиону са ашовима и будацима у непознатом правцу. Сигурно су одмах и убијени, јер их ми више нијесмо видели.
На железничкој станици поредали су све Србе сељаке у поворку од 4 по 4, а на челу поворке ставили су игумана Рафаила и нас три калуђера. Испред нас возили су се на једном камиону усташе, а камион је стално пуштао дим, а нас је пратило око 15 усташа пјешице наоружани са пушкама. Тако смо у реду ишли кроз град.
Уз пут од железничке станице до логора усташе који су нас пратили стално су нас тукли кундацима, како нас калуђере тако и сељаке. Игуман Рафаило, те калуђери Димитрије и Герман, као и старији сељаци падали су по путу, а усташе су их тада још више тукли кундацима и чизмама, вичући да устану. Овај се је призор више пута понављао. Усташе су од нас још захтјевали да пјевамо црквену пјесму „Свјати Боже”, те четничку „Спремте се, спремте, четници”. Ми смо морали пјевати. Тако смо дошли до логора, који се налази 2—3 км источно од града Славонске Пожеге. Зауставили су нас пред логорском болницом. Овдје смо стајали читава 2 сата. А усташе су нас све скупа читаво то вријеме немилосрдно тукли кундацима, летвама, батинама и са свим што је који могао наћи или зграбити у шаке. Чупали су нам косе и браде. Тамо су се нашле две жене и једно дијете, у усташком одијелу, који су нас такође тукли са батинама, те викали: „Бизанти”, „смрдљиви цигани” и слично. Овакове и сличне псовке падале су према нама и са стране грађана за време нашег проласка кроз Славонску Пожегу.
Ово злостављање пред логорском болницом гледао је међу иним и Подзаповједник логора, којему не знам имена, а који је средњег раста, пуног округлог лица, цео избријан, а носи наочале са црним оквиром, а обучен је у усташку униформу.
Након што су нас тако пуна два сата усташе тукли и злостављали, наредили су нам да идемо у бараку и то трчећим кораком. Опет смо ми свештеници били на челу поворке, а сељаци иза нас. Игуман Рафаило, измрцварен и испребијан, тада је пао, а остали су трчећи морали по њему газити. Када смо дошли у бараку, усташе су нас разделили у два реда и сваки ред поставили на једну страну бараке. Тада сам видео игумана Рафаила гдје лежи у бесвјести на сред бараке.
По наредби подзаповједника нас четворицу свештеника одијелили су од осталих сељака. Игумана Рафаила ја сам са једним усташом пренио у логорску болницу, из које је послије четири дана пренешен у градску болницу, гдје је установљено да има пет поломљених ребара, осим тога имао је на десној страни лица ране, а око му је било јако модро и натечено. У болници је задржан на лијечењу, али је на 3. септембра о.г. (1941) услијед добијених озлиједа умро.
У бараци су усташе наставили да туку сељаке и то редом сваког појединог ударајући их кундацима, штаповима, летвама и воловоким жилама. Сељаци су страшно јаукали и запомагали. Усташе су се при том измјењивали, тако да су једни тукли па одлазили, а други долазили и настављали тући. То је трајало све до 4 сата послије подне.
Око 4 сата послије подне дошао је у бараку к нама подзаповједник страже и ја сам га замолио да нас свештенике одијели од ових сељака. Он је моју молбу уважио и упутио нас у логорску канцеларију. Кад смо изашли из ове бараке, чули смо у бараки страшан јаук сељака. Ми смо у канцеларији дали о себи потребне податке. Ту су нам одузели сав новац колико смо код себе имали. Игуман Рафаило имао је код себе 1.000 динара. Одузели су нам надаље сатове и ланце, кишобране и кожне капуте, те намирнице које смо имали код себе. Калуђер Герман добио је назад кожни капут, а ми други ништа. У Београду нам је уручено сваком по 500 динара.
Измећу 6 и 6,30 сати увече истога дана у бараци, у којој су били смештени наведени сељаци из Босне, чуло се је пуцање из машинске пушке и из револвера, те страшан јаук сељака. Нама је било јасно да су тада ови сељаци у овој бараци убијени, што је била и истина. Сутрадан су се усташе хвалиле како су побили Србе у бараци. Један усташа је мени казао: „Шта мислите, мајку им њихову, митраљез пуца, а они вичу: Живјела Велика Србија”.
Сутрадан на 27. августа о.г. (1941) износили су поубијане сељаке из бараке и товарили на камионе, те одвозили изван вароши. Тада је установљено да је један од ових сељака остао жив — рањен са седам метака. Један усташа га је запитао, на који начин жели да га убије, а овај сељак му је одговорио да нека га убије како год хоће. Тада га је усташа бајонетом пробо.
У логору су се тада налазили интернирци сељаци Срби из села Будимци и Погановци, среза Нашице, и они су убијене сељаке из Босне, по одредби усташа, из бараке у којој су били убијени, товарили на камионе. Овај покољ догодио се је у уторак, а пренос љешева трајао је све до недеље закључно. У недељу су усташе тјерале дјевојке из Будимаца и Погановаца, које су такођер биле затворене у овом логору, да перу бараку од крви побијених сељака из Босне.
Свештеници који су послије нас доведени у логор, морали су убијене сељаке накнадно полијевати кречом и навозити на њих земљу, а нас су тројицу од тога опростили усташе, јер смо били болесни од туче и злостављања.
Тако је на 26. августа о.г. (1941) у логору у Славонској Пожеги по усташама убијено наједанпут око 400 сељака Срба, доведених из срезова Босански Брод и Дервента.
Ја сам 9. овог мјесеца (септембра 1941) са транспортом допремљен у Београд.
Јеромонах Теофил Ћурчин с.р.
(Архив Св Синода 1941—45)
ЗАПИСНИК од 16. септембра 1941. год. састављен у Комесаријату за избеглице у Београду
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.111-113