ЛОГОР ГОСПИЋ

На слици: Зграда казнионице у Госпићу

Фото: Музеј жртава геноцида

Логор Госпић

Усташе су одмах по проглашењу НДХ запоселе казниону Окружног суда у Госпићу и у њу од јуна 1941. почеле логорисати Србе и Јевреје сходно расистичкој и верској политици усташког покрета, а и комунисте и антифашисте као политичке противнике. Тако је та казниона претворена у концентрациони логор Госпић са стратиштем Јадовно на Велебиту. Дневни капацитет концентрационог логора Госпић био је 2.000—3.000 логораша (људи, жена и деце). Да би се смањио њихов број и омогућио прилив новологорисаних, усташе су свакодневно одвозиле логораше у логор Слано на острву Пагу (према процени, кроз тај логор је прошло око 16.000 лица) а остале су везане у ланце и жице, у групама од 200 до 400, пре и после подне одводили на стратиште Јадовно, удаљено око 20 км од Госпића.

Масовни прилив логораша у концентрациони логор Госпић отпочео је јула 1941. и трајао све до половине августа 1941. године. Почетком јула 1941. УНС доноси одлуку да се више нико не шаље у „концентрациони логор Даницу у Копривници“, већ да се Срби, Јевреји и комунисти у групама „упућују у концентрациони логор Госпић“. У вези с тим, Равнатељство усташког редарства у Загребу издало је окружницу да се Срби и Јевреји морају одмах отпремити у „концлогор Госпић“. И остала равнатељства усташких редарстава широм НДХ својим одлукама и пропратним актима шаљу Србе, Јевреје и комунисте у „концентрациони логор Госпић“.

Колико је недужних људи убијено у концентрационом логору Госпић и његовом стратишту Јадовно до 21. августа 1941. тј. његовог постојања, тешко је засад тачно утврдити јер су многи документи уништени. Због тога се о броју убијених углавном сусрећу разне процене. Тако у једној процени од јула 1942. пише да је само у августу 1941. у Госпићу убијено 18.000 логораша, а у једној изјави из истог периода али са усташке стране пише да је логор Госпић прогутао 28.500 душа. Према изјавама логораша који су преживели тај логор смрти датих 1942. године, а и у послератним радовима и публикацијама, број убијених се креће од 30.000 до 48.000 лица. Будући да су преживели логораши пратили колико се њихових другова, везаних у ланце и жице, током јула и августа 1941. свакодневно одводи у Јадовно, а не враћа (просечно 600 у току дана), није тешко утврдити да је број убијених преко 30.000 лица.

Концентрациони логор Госпић, због италијанске окупационе демилитаризоване зоне (почела 15. августа 1941) а условљена развојем народноослободилачким устанком крајем јула и почетком августа 1941., усташе су морале на брзину преселити. Последњи логораши који нису стигли на ред да буду убијени пребачени су 19, 20. и 21. августа преко Јастребарског у новоформирани концентрациони логор Јасеновац, а неки и у концлогор Крушчицу крај Травника.

 

Концентрациони логор Јасеновац, књига II, Антун Милетић, стр. 17-20

.

Сабирни логор Госпић

 

Сабирни логор у Госпићу прима прве логораше у другој половици свибња (маја), а  у липњу (јуну) стижу први масовнији транспорти.

Логор се налазио у згради бивше казнионице Окружног суда у Госпићу. Служио је као сабиралишно мјесто. Премда га и у неким службеним документима називају концентрационим логором, најисправнији му је назив сабирни логор Жупског редарственог равнатељства у Госпићу. Непосредну одговорност над њим имао је шеф тога редарства Стјепан Рубинић, који је био и његов управитељ. Предвиђено је било да логор у Госпићу прима допремљене затворенике, осигура стражаре за њихово чување, а они ће се одатле распоредити даље. Сабирни логор у Госпићу с његовим пунктом у Овчари« стога треба сматрати прихватилиштем и пролазним мјестом, улазним вратима за Велебит и Паг. Тамо је требало подићи логоре за трајни боравак заточеника, за изолацију, рад, исцрпљивање и обрачун. У осами. Изван везе с вањским свијетом. Тако се истовремено с логором у Госпићу оснивају логори у Јадовну и на Пагу.

 Усташки логори, Мирко Першен, стр. 80

Исказ Анке Буторац

Извод из извештаја Анке Буторац после бекства из логора Даница, о њеном боравку децембра 1941. у концентрационом логору Госпић.

… .„Петнајстог српња су одвели 6 Жидовки, двије православке у Госпић, а затим на Јадовно (Велебит), а 20-г истог су допраћене нове четири Жидовке у Лепоглаву, и то две симип. две послодавке и опасниф противници, па и ако смо остале скоро сасме партијке нисмо могле у онаком саставу радити (барем привремено). Двадесет и осмога истог мј. нас шест стари и сви другови, (осим петорице) смо отпраћени у Госпић. До Згб. слободни, од Згб. сви везани до Госпића. Тамо смо стигли по великој киши и тако мокри и остали на аутском дворишту, у којем је већ било око 3000 хиљаде радника, сељака и грађана. Сутрадан смо ми жене би[ле] смјестиле, по налогу управника у ћелију, без зрака, воде, захода, а да о храни и не говорим. Другови су остали на дворишту. Исту ноћ су убили једног жељезничара на дворишту очито да изазову наше другове, али нису успјели. Други дан по доласку су одмах Мартина Франекића и још десеторицу другова отпремили на Јадовно. Кроз пар дана су и другови би[ли] већ у реду за одлазак, но међутим су их задржали и смјестили у собе. Морал је код свих био на одговарајућој висини и нисмо се дали изазивати тима пијаним од крви бандитима упркос препадима у два три сата ноћу по собама (особито код жена).

На примјер: Русија је пала, нек Вас Стаљин сад дође ослободити. Оно што би Ви направили од нас то ћемо ми од Вас. Убили смо Вам вођу Закулу, до сутра морате научити Руски с оном Рускињом (шпијункам) иначе ћемо Вас све објесити итд.

То је говорио Рубинић и остала разбојничка банда, која га је пратила по ћелијама и дворишту присиљавајући људе да вичу живио Павелић… (Рубинић је био шеф усташког редарства у Госпићу). А Јурица Фрковић је рекао другу Франекићу: ,,Сад је револуција нема пуштања или ћемо ми Вас или ћете Ви нас.“ Дакле од Лепоглаве на овамо престао је сваки заједнички и масовни рад (осим појединачног) и читања оно књига што смо са собом поњели.

Након три тједна смо сви били побрани из зграде казнионе и аутом пребачени на колодвор у марвинске вагоне. Ту смо чекали од 7 ујутро до 11 сати доподне. Ту је дошао друг Милан Мухар и рекао ми да бјежим. Ја сам се савјетовала са осталим друговима-цама. Другови су одговорили: „Ако може ићи више или сви добро, ако не и Ти не иди.“ Другови су га сматрали не озбиљним и авантуристом, а ја сам се покорила већини, али сам стално бранила друга Милана и рекла сам друговима–цама да ми је жао што нисам побегла са дрг. Миланом. Другови су говорили ако би ја отишла да би стим отежала њима положај, а Милан није имао при руци никог од другова. Другови ми нису рекли о ослобођеном терену, а што је друг Милан њима рекао. О том сам сазнала на слободи. Ја сам погрешила што нисам питала да ли је то наређење или његова лична иницијатива. Ту се осјећам кривом и ако тад нисам знала да је друг имао задатак да нас ослободи. И остала сам и ако против своје воље.

Путовали смо од Госпића до Јаске пуних 38 сати у затвореним вагонима. Кад смо стигли у Јаску (Јастребарско, АМ) било нас је 1.700 католика, Жидова и православаца. ..“

Извор: Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига I, стр. 63-64(?) (Архив VII, а. НОП-а, микротека, ЦК КПХ, р. 11, с. 88—98).

Извештај карабињера

ТЕРИТОРИЈАЛНА ЛЕГИЈА КР. КАРАБИЊЕРА У АНКОНИ

— ЧЕТА ЗАДАР
Н 1/53 прот. Пов.Предмет: Вести с оне стране границе Задар, 28. јула 1941 — XIX
КР. ГУВЕРНАТОРУ ДАЛМАЦИЈЕ — Кабинет ЗАДАР

Према обавјештењима датим карабињерима у Кистању од веродостојних лица, репресалије против православних Срба изгледа да су постале још крвавије након одласка талијанских трупа из Грачаца.

По прилици 200 метара од куће неког Марчетић Ђорђа, трговца, постоји рупа у којој изгледа да су лешеви мушке и женске* дјеце, неколико десетина метара даље извирују ноге и руке закопаних лешева.

Увијек према обавјештењима, дана 16. о. м. усташе-Муслимани изгледа да су запалили село Граб у опћини Грачац и бодежом убили двије жене на улици.

Дана 21. о. м. изгледа-да су усташе у Грачацу убили банковног директора Милана Спирановића одрубивши му главу и бацивши је кроз прозор.

Дознаје се из веродостојног извора да је у Смиљану код Госпића подигнут концентрациони логор гдје се налази око 5000 православних Срба.

Тврди се да су услови живота тако рђави да несумљиво проузрокују полагано смрт онима који се ту налазе.

(М. П.)

Капетан, Командант чете

Умберто Буонасист, с. р.

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига I, стр. 65-66

Зборник докумената и података о НОР-у Југословенских народа, Том V, књ. 1, док. 230.

Транспорт Јевреја

ЈУГОСЛАВЕНСКЕ ДРЖАВНЕ ЖЕЉЕЗНИЦЕ ХРВАТСКЕ

ЦИВИЛНИ ПРЕВОЗНИ РЕГИСТАР

Признанице предаје бр. 142 састављена 28. VII 1941.

Жидова упућених на присилни рад, на рачун пов. бр. 45/41.

Од Сиска до Госпића преко Загреб — Оштарије.

Количина: 29 отправља се са путничким возом бр. 1 2 . .

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига I, стр. 66, Нерегистрована копија оригинала.1 Изостављене непопуњене рубрике формулара

Допис о упућивању Срба

Број 265 1941.

РЕДАРСТВЕНОМ РАВНАТЕЉСТВУ

На руке Равнатеља г. Рубинића

ГОСПИЋ

Упућују Вам се доле наведени Жидови и Срби-комунисти у концентрациони логор, а спровађа их Усташки доводник Љубомир Цорко са десеторицом Усташа.

Умољавате се, да нам на копији потврдите примитак припосланих Жидова и Срба-комуниста.

ЖИДОВИ

Стеинер Андро Самуела

Сотингер Мориц Игнаца

Маестро Давид Мојсије

Леви Саламон Леонов

Барух Салом Јожефа

Леви Рафаел Задиков

Мошко Салом Абрахама

Папо Самуел Сантин

Стеинлауф Израел Хаимов

Леви Абрахам Мај еро в

Монти ј ас Мошо Хаимов

Монтијас Саломон Аврамов

Монти ј ас Јожеф Аврамов

Саломон Леви Хаимов

Атијас Давид Аврамов

Алтарац Изак Садиков

Леви Алберт Леонов

Атијас Самуел Јожефа

Розенраух Адолф Михајла

Хаим Нахмијас Јожефов

Елиас Изидор Абрахама

Леви Михаел Мојсије

Монтијас Давид Аврама

Алтарац Изак Самуела

Атијас Симун Исаков

Садик Леви — Тодороса

Монтијас Самуел Хаимов

Полак Павао Прање

Алтарац Саламон Калмој

Теодор Wеисс Конаса

Сарафић Јожеф Изидор

СРБИ-КОМУНИСТИ

Љубанић Стево

Стајић Богдан

Сево Лазо

Морача Душан

Билбија Љубо

Кошчица Јово

Ђукић Максим

ЗА ДОМ СПРЕМНИ!

По на налогу Равнатељ тајник:

АНТУН РЕБАЦ

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига И, стр.61-62. (?)

Архив ВИИ НДХ, к. 167, рег. бр. 7/1.