Почетком травња (априла) 1945. почела је велика офанзива Народноослободилачке војске са циљем, да коначно протјера из земље њемачког окупатора и његове усташке слуге.
Усташка се управа Јасеновачког логора почела припремата на бијег. Лубурић је одлучио да побије све заточенике, а логор и мјесто Јасеновац претвори у хрпу рушевина и пепела.
У то вријеме су ститли у Јасеновац велики транспорти, у којима су се налазили заточеници из Лепоглаве, Старе Градишке и другах логора и мјеста. Усташе су све ове заточенике убили на „Гранику“ или Градиии.
Свједок Шкргатић Драгутин исказује:
„Сјећам се, да је у Јасеновац стигло 11 вагона заточеника из Лепоглаве, на сам видио кад су ти људи одведени сви ноћу на Градину и тамо поубијани.“
Укупно је стигло из Лепоглаве око 700 заточеника, а још већи број из Старе Градишке.
Усташе су, како је исказао свједок Breeyer Oto, у травњу (априлу) водили заточенике на „вањске радове”, те их побили у околици Јасеновца.
Побојали су се да ће се данас-сутра открити нова гробља у логору и око логора и установити колико је жртава страдало од усташиих злочина и како је страдало.
Зато су формирали екипе заточеника-гробара, којима су наложили да ископају сва гробља у логору и изван логора, у Градини и Уштицама, и ексхумирају љешеве побијених жртава. Други су заточеници морали да подижу огромне ломаче. На дно ломаче стављали су кокс, набацали на њ љешине и костуре, полили све то нафтом и запалили. Тако су кроз три тједна буктиле ломаче, а заточеници су проматрали те пожаре. Свједок Дуземлић Милан исказује, да му је сељакиња Марија казивала да је проматрала те пожаре са крова своје куће у Кошутарици. Она тврди да је видјела, како су усташе побили заточенике. Када су спалили и посљедњи костур односно љешину, почели су да пију и мећусобно грле и љубе, кличући од весеља.
Свједоци заточеници Абинум Јешуа, Данон Јакоб, Живковић Јован и Лапчевић Стојан, који су преживјели посљедње дане Јасеновца, тврде да је:
а) дне 20. IV 1945. ликвидирано велика група заточеника у логору од око 470 лица;
б) да је у то вријеме стигла у Јасеновац група Сарајлија, која је могла бројити око 400 људи, и да је и она дотучена на Градини;
ц) да је дне 21. IV 1945. остало у логору у женском одјелу око 760 жена и дјевојака, које су радиле на Економији, у кухињама или мљекарнама. Дне 21. IV (1945) кретала је дуга поворка, тј. жена, у смрт пјевајући, поздрављајући овоје другове и опраштајући се с њим довикивала им: „Ви остајете, ми идемо у смрт”.
Све су те жене тога дана дотучене и бачене у Саву или спаљене на ломачи.
Анкетна комисија је мјесец дана након тога нашла многе женске одјевне предмете, како леже по пољима и путевима измећу Економије и Саве;
д) да је дне 2(1). IV (1945) (?) настала паника мећу заточеницима, па се је стотињак њих објесило из очаја по настамбама и радионицама. Тако је дне 22. травња (априла) 1945. остало у Јасеновачком логору бр. III. око 1.060 заточеника.
Усташе су све ове заточенике стрпали у велику творничку зграду код „Циглане”, затворили даскама сва врата и прозоре и поставили око зграде јаке страже, да не би који заточеник умакао.
Читав дан и читаву ноћ били су сви усташе запослени тиме, да минирају једну творничку зграду за другом, радионицу за радионицом, складиште за складиштем, бараку за бараком, и да тако изазивљу експлозије и пожаре. Тако се је читав логор претворио у ужарену бакљу, а њиме је одзвањао тутањ експлозија.
Заточаници у оној великој фабричкој згради су знали да им пријети сигурна смрт, и претпоетављали да би усташе и њихову зграду могли запалити и све их побити.
Одлучили су стога, да сутрадан провале из зграде и поведу голоруки борбу на живот и смрт. Изабрали су вођом Бакотић Анту. Сваки је заточеник истргао из зида или вратију по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро дне 22. IV 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.
У задњи час је око 460 заточеника клонуло духом, а многи је био болестан, стар или тако немоћан да се није усудио упустити голорук у борбу.
Оних 600 заточеника, које није оставила храброст, иако физички слаби и изморени патњама у логору, у чежњи за слободом и животом, прикупили су посљедње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке. Други су заточеници грабили жељезне предмете или цигле, и ударајући њима по усташама почели да трче према источним логорским вратима по цести, која води у Кошутарицу. На том су путу морали да прећу тик крај Саве простор, који се налазио између јужног огранка великог зида и ријеке Саве.
Овдје су усташе имали много бункера, а у сваком бункеру по више стројница, те су из њих косили заточенике.
Били су ипак изненађени, јер нису очекивали да ће се голоруки заточеници усудити да их нападну, па су заборавили да затворе источна логорска врата.
Тако се на тим вратима одиграо конац борбе, па је заточеник Ристић Миле шакама задавио митраљесца, који је бранио врата, отео му стројницу и почео да пуца по усташама.
Осамдесет заточеиика је могло да протрчи кроз врата и да се бијегом спаси у оближњим шумама. Осталих 520 је погинуло у борби.
Усташе су оне заточенике, који су остали у логору, њих око 460 на броју, побили. Спасио се само Живковић Јован из Бачког Градишта, на тај начин што се сакрио међу рушевине једне зграде и тамо чучао 5 дана и ноћи без хране и пића, проматрајући како усташе разарају логор и мјесто Јасеновац.
Кад је посљедњи усташа нестао из Јасеновца, извукао се Живковић из своје рупе, потрчао до Саве, те ]е препливао. У то доба је већ дошла у Јасеновац Народноослободилачка војска, те спасила и њега и оних 80 заточеника, који су се пробили из логора.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је сва ова злочинства усташа преслушањем свједока Соленички Стјепана, Лапчевић Стојана, Шкргатић Драгутина, Филипчић Ивана, Камхи Шабетаја, Абинум Јешуе, Илић Бранка, Данон Јакоба, Живковић Јована, Алекоић Арсе и Марић Михајла, који су суглаоно цриказали које и какве су злочине починили усташе прије свога бијега из логора бр. III.
Извод из Извештаја Земаљске комисије Хрватске за утврђивање
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. Стр.169-171
Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига II, стр.1114-1116