Ostali logoraši su osetili da im preti sigurna smrt, te su odlučili da provale iz zgrade u kojoj su bili zatvoreni i goloruki povedu borbu na život ili smrt. Pod vodstvom Ante Bakotića, i desetak odvažnijih logoraša: dr Petar Krstić, Cedomir Huber, Dragutin Skrgatić, Pavao Kulaš, Jovo Zivković i još nekoliko, njih oko 600 je iz zida vrata istrglo poneki predmet naoružali se krojačkim makazama, noževima i čekićima te su na pisak prstiju Milutina Mirića u 10 časova i 15 minuta, 22. aprila 1945. razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade uz poklič „Drugovi, napred;. Njih oko 470 nije učestvovalo u pobuni, jer su već bili klonuli duhom, a mnogi su od njih bili bolesni, stari i nemoćni da se goloruki uhvate ukoštac s naoružanim ustašama. Oni koje hrabrost nije ostavila, iako fizički slabi i iznureni, u želji za slobodom i životom, prikupili su i poslednji atom snage i napali ustaške straže i njih nekoliko šakama zadavili i oduzeli im oružje.
Ostali logoraši su sa železnim predmetima, ciglama i letvama nasrnuli na ostale ustaše u trku prema istočnim logorskim vratima, 150 metara udaljenim u pravcu Košutarice. Međutim, taj put su ustaše držale pod unakrsnom vatrom mitraljeza, te su tako pokosili veliki broj zatočenika. Ipak, bili su iznenađeni, jer nisu očekivali napad golorukih i izmučenih logoraša pa su u panici zaboravili da zatvore logorska vrata. Logoraš Mile Ristić udario je (nožem ustaškog mitraljesca, oduzeo mu oružje, a zatim otvorio vatru po ustašama. Tako je štitio odstupanje svojih drugova, a Edo Šajer se penje na banderu i seče telefonske žice — prekida vezu. To što su oni učinili hteli su i drugi, i to ne samo dokopati se oružja i olakšati drugovima proboj već i ostati živi. Kroz vrata je u toj borbi protrčalo stotinjak logoraša, a ostalo u životu svega oko 80, dok ih je na tom putu i oko logora, kao i u reci Savi, našlo smrt oko 520. Onih oko 470 koji su ostali u logorskom krugu ustaše su pobile.
Antun Miletić „Koncentracioni logor Jasenovac“, knjiga I, str 34.