Miris ljudskog mesa

Desilo se to početkom aprila 1942. u Jasenovcu.

Jedne noći ležao sam pored oca u punoj baraci i osetio miris pečenog mesa kao sa roštilja. To me je podsetilo na divne predratne dane u Beogradu: tata bi nas nedeljom uveče vodio na roštilj kod poznatog ćevabdžije Janjićija. Uživali smo u divnim mirišljavim ćevapčićima sa lukom. Zatim bi došao prodavač ušećerenog voća, te bi se zasladili susamom ili orasnicama.

Začudio sam se – odakle ovde roštilj? Pitao sam oca šta je to, a on mi je rekao da ne zna. U međuvremenu, čuo sam očajničke krike koji su se ponavljali u razmacima od dva-tri minuta. Kada me je umor savladao, zaspao sam. Ujutru, kada sam sišao sa trećeg sprata naših daščanih ležaja, preća, prišao sam grupni- ku naše barake Bararonu, i upitao ga šta je to bilo noćas, odakle taj miris roštilja i ti jezivi krici. On mi je kratko odgovorio:

• Bacali su žive ljude u užarenu peć ciglane, a to je bio miris ljudskog mesa.

Ja sam ga gledao sa nevericom, na šta je on rekao:

• Šta se čudiš? To se ovde često dešava.

Zahvaljujući mom ocu dobio sam stalno mesto u krojačkoj radionici, i bio sam zaštićen od hladnoće, ali i stalnih ubijanja i klanja u krugu logora. U radionici je radio samo jedan krojač, koji se zvao Papo. On me je svesrdno prihvatio i podučavao osnovnim radnjama krojačkog zanata.

Jednog jutra, tek što smo počeli da radimo, iznenada su se otvorila vrata radionice i na njima se pojavio čovek strašnog izgleda. Bio je mršav, bled i neobrijan, u prljavom odelu, sa puno perja po njemu. Tiho je upitao hoćemo li da ga sakrijemo u radionici, a Papo je samo klimnuo glavom. Upitao sam ga zašto se krije, na šta je on odgovorio:

• Moram da se sakrijem. Noćas sam jedva spasao glavu, a ako me vide ponovo će me oterati u ciglanu.

Videlo se da je jako oslabio, i ja sam izvadio iz džepa jedan krompir i pružio mu. On je uzeo krompir i pojeo ga u jednom

zalogaju. Stalno je bacao uplašene poglede na ulazna vrata, u strahu da će neko naići. Pitao sam ga kako se zove i odakle je. On je rekao da je iz Sarajeva i da se zove Mordo-Mordehaj. Krojač Papo je čutao uplašen i radio je svoj posao. Mene je zanimalo šta se desilo ovom jadnom čoveku.

• Juče su me uhvatili u krugu logora i odveli u ciglanu. Tamo je već bilo puno iznurenih ovako kao što sam ja. Kada je pala noć, odveli nas u jednu prostoriju koja je bila iznad upaljene peći. Iz velikog otvora na podu prostorije izbijala je jara užarene peći. Naredili su nam da priđemo bliže i jednog po jednog odvajali, govoreći mu da skine odeću. Onda bi jednom dugačkom letvom čoveka naglo gurnuli u užareni otvor. Nastavili su tako da jednog po jednog bacaju u peć. Srećom, bio sam među po- slednjima, pa kako je u prostoriji bilo mračno, jer je vatra iz peći osvetljavala samo njeno središte, ja sam legao na pod i polako ispuzao iz te užasne prostorije. Ujutru sam se izvukao iz ciglane, pomešao sa logorašima i došao na vaša vrata.

Shvatili smo da je Mordo u velikoj opasnosti, pa sam Papu predložio da ga sakrijemo u ugao radionice koji je bio zaklonjen jednim platnom, što je služilo kao paravan za probe odela. Papo je baš završavao uniformu jednom vodniku i očekivao je da taj ustaša dođe po nju. Rekao je Mordehaju da se sakrije iza paravana.

Nedugo potom, na vratima se pojavio očekivani vodnik. Stali smo mirno. Ustaša je upitao da li mu je odelo gotovo i Papo je brzo gotovo odelo skinuo sa štapa i pružio ga ustaši. Ustaša je probao bluzu i, zadovoljan, uzeo odelo i izašao. Tek tada sam shvatio u kakvoj smo opasnosti bili. Da je ustaša hteo da proba i pantalone, otišao bi iza zavese, video Morda i saznao da ga krijemo. Takav čin se svirepo kažnjavao. Ustaša bi nas na licu mesta zaklao. Kada smo se malo smirili, podigao sam zavesu. Mordo je sedeo na stolici i odsutno gledao u pod. Dao sam mu još jedan pečeni krompir. Mordo je učestalo treptao, a usta su mu se pomerala kao da nešto govori sam za sebe. Čučnuo sam pored njega i čuo tihi glas.

• Samo još koji dan da poživim – ponavljao je.

Bio je to nagon samoodržanja, najjači nagon u čoveku. Po- želeo sam da ga ohrabrim, pa sam ga upitao kada je došao u logor i ima li još koga od porodice. Nije odmah odgovorio. Pogledao me je tužno i polako, sa naporom, počeo da govori:

• U septembru su nas vozom dovezli do logora. Odmah su nas razdvojili: mene na jednu stranu, a ženu, dve ćerke i sina na drugu. Njih su zatim, sa ostalim ženama i decom, skelom prebacili preko Save u Gradinu, a nas muškarce uterali u logor.

Dok je to pričao, oči su mu se orosile i dve suze potekle su mu niz obraze. I dalje je gledao u pod i ućutao. I ja sam ućutao, prekorevajući sebe što sam ga uopšte pitao o porodici i time ga još više rastužio. Znao sam kako je njegova porodica završila, jer sam i sam bio u Gradini. Svojim očima sam video šta tamo rade. Ko je tamo došao bio je preklan i bačen u ogromnu zajedničku raku. Mordi su sve najmilije pobili, a i njemu je možda ostao još koji dan života. Gledao sam ga, izgledao je kao starac, a imao je trideset dve godine.

Dan je sporo prolazio u strahu da neko ne naiđe. Predve- če, kada se završavao posao, rekli smo Mordi da mora da izađe, obećavši mu da ćemo ga sutra opet sakriti. On je zahvalio na svemu što smo učinili za njega i rekao:

• Doći ću ako budem živ.

Idućeg dana smo često pogledali na vrata očekujući da se Mordo pojavi. Ništa nismo govorili.

I sledećeg dana smo iščekivali njegov dolazak, ali on se više nikada nije pojavio. Znali smo da je završio život u peći ciglane, jer su se i narednih noći čuli očajnički krici i osećao se miris pečenog ljudskog mesa.

(Dugo posle rata nisam ni pomišljao da jedem roštilj, jer me je uvek podsećao na strašno doba provedeno u ustaškom logoru Jasenovac.)