Avgust – septembar 1941

Transport kojim sa(m) ja išao u Jasenovac 21. avgusta (1941), praćen je po ustašama. Tu smo predani ustaškoj upravi logora i bili smo prvi zatočenici u Jasenovačkom logoru (II). Bilo nas je oko 900, sve samih Srba. U to vreme nalazile su se u logoru tri nove barake, u koje smo smešteni. No istoga dana došao je za nama iz Jastrebarskog i jedan transport Jevreja sa Slanog, koji su Jevreji došli kao već organizovani logor, pa su u Jasenovcu po naređenju ustaša preuzeli unutrašnju organizaciju logora na čelu sa svojim logornikom.

Po ulasku u logor izvršena je nad pama potpuna premetačina i oduzet nam sav novac i nakit, kao prstenje itd., pod pretnjom da će svaki onaj biti streljan, ako se kod njega nađe novca ili ako bilo šta prikrije.

Prvih 4—5 dana proveli smo u barakama i za to vreme nismo uopšte dobivali hrane, tako da su ljudi od gladi padali u nesvest. Ustaški funkcioneri u logoru rekli su nam da hrana još nije stigla i da se čeka na neko odobrenje kredita za izdržavanje Jasenovačkog logora. Od Jevreja interniraca bili smo potpuno odeljeni.
Trećeg dana po dolasku u logor uspelo je četvorici Srba zatočenika da pobešu iz logora i srećom to bekstvo nije izazvalo nikakve teže posledice za nas ostale, no ustaški „dužnosnici“ rekli su nam da će u buduće streljati nas po 10, 20, pa i 100 ako se ponovi još koji slučaj bekstva.

Petoga dana pojavio se među nama prvi put Poglavnikov poverenik za sve logore u Hrvatokoj — zvanična titula — Luburić Vjekoslav, po roćenju Hercegovac, ranije činovnik Okružnog ureda u Mostaru, i održao nam je govor rekavši nam da ćemo kao internirci provesti u Jasenovcu na radovima na podizanju nasipa nekoliko nedelja, a posle toga da ćemo biti pušteni kućama. Posle toga je naredio da se odvoje seljaci na jednu stranu od građana, i odprilike dve trećine nas bili su seljaci, koji su se odvojili, njih oko 600. Odmah su ove ljude formirali u dve partije i odveli ih iz logora u nepoznatom pravcu, te za njih kasnije nismo mogli ništa saznati gde su i šta je sa njima. Ipak smo čuli sa raznih strana da su ovi ljudi odveženi u Slavoneku Požegu, i tamo svi ubijeni. Pošto je doista 26. avgusta 1941. godine u Slavonskoj Požegi izvršeno likvidiranje nekoliko stotina Srba interniraca seljaka, nije isključeno da su to bili oni naši drugovi internirci iz Jasenovačkog logora, jer se vremenski poklapa odlazak seljaka interniraca iz Jasenovačkog logora sa izvršenim ubijanjima u logoru u Slavonskoj Požegi.

Po odlasku ovih seljaka upućeni smo mi građani na rad na Lonjskom nasipu kraj Struga — rukavca Save. Počeli su nam tada davati nešto bolju hranu, a mi, nadajući se da ćemo prema obećanju povjerenika Luburića, biti po svršenom poslu pušteni svojim kućama, radili smo s voljom i zalaganjem. Za vreme ovih radova na Lonjskom nasipu posetio nas je jednoga dana i Eugen Kvaternik, šef ustaškog redarstva, sin vojokovođe Slavka Kvaternika, pa nam je i on obećao da ćemo po svršenom radu na nasipu biti pušteni kućama.

Za vreme ovih radova bili smo i filmovani, i kako smo čuli, bioskopskoj publici saopšteno je preko platna da su to Srbi, koji su pobegli od četničko-komunističkog nasilja, a kojima su hrvatske vlasti dale utočište i hleba te sada marljivo rade na obnovi Hrvatske.

Iz Memoranduma SPC, svedočenje Đurković Simo  Arhiv muzeja SPC – Ostavština R. Grujića
Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str.45-47

.