АВГУСТ 1941. - ЈУЛ 1942.

На слици: објекат Циглане по којој је Логор III добио име.

Фото: Музеј жртава геноцида

Август - септембар 1941.

Транспорт којим са(м) ја ишао у Јасеновац 21. августа (1941.), праћен је по усташама. Ту смо предани усташкој управи логора и били смо први заточеници у jасеновачком логору (II). Било нас је око 900, све самих Срба. У то време налазиле су се у логору три нове бараке, у које смо смештени. Но истога дана дошао је за нама из Јастребарског и један транспорт Јевреја са Сланог, који су Јевреји дошли као већ организовани логор, па су у Јасеновцу по наређењу усташа преузели унутрашњу организацију логора на челу са својим логорником.

По уласку у логор извршена је над пама потпуна преметачина и одузет нам сав новац и накит, као прстење итд., под претњом да ће сваки онај бити стрељан, ако се код њега нађе новца или ако било шта прикрије.

Првих 4—5 дана провели смо у баракама и за то време нисмо уопште добивали хране, тако да су људи од глади падали у несвест. Усташки функционери у логору рекли су нам да храна још није стигла и да се чека на неко одобрење кредита за издржавање jасеновачког логора. Од Јевреја интернираца били смо потпуно одељени.

Трећег дана по доласку у логор успело је четворици Срба заточеника да побешу из логора и срећом то бекство није изазвало никакве теже последице за нас остале, но усташки „дужносници“ рекли су нам да ће у будуће стрељати нас по 10, 20, па и 100 ако се понови још који случај бекства.

Петога дана појавио се међу нама први пут Поглавников повереник за све логоре у Хрватокој — званична титула — Лубурић Вјекослав, по рођењу Херцеговац, раније чиновник Окружног уреда у Мостару, и одржао нам је говор рекавши нам да ћемо као интернирци провести у Јасеновцу на радовима на подизању насипа неколико недеља, а после тога да ћемо бити пуштени кућама. После тога је наредио да се одвоје сељаци на једну страну од грађана, и одприлике две трећине нас били су сељаци, који су се одвојили, њих око 600. Одмах су ове људе формирали у две партије и одвели их из логора у непознатом правцу, те за њих касније нисмо могли ништа сазнати где су и шта је са њима. Ипак смо чули са разних страна да су ови људи одвежени у Славонску Пожегу, и тамо сви убијени. Пошто је доиста 26. августа 1941. године у Славонској Пожеги извршено ликвидирање неколико стотина Срба интернираца сељака, није искључено да су то били они наши другови интернирци из Јасеновачког логора, јер се временски поклапа одлазак сељака интернираца из Јасеновачког логора са извршеним убијањима у логору у Славонској Пожеги.

По одласку ових сељака упућени смо ми грађани на рад на Лоњском насипу крај Струга — рукавца Саве. Почели су нам тада давати нешто бољу храну, а ми, надајући се да ћемо према обећању повјереника Лубурића, бити по свршеном послу пуштени својим кућама, радили смо с вољом и залагањем. За време ових радова на Лоњском насипу посетио нас је једнога дана и Еуген Кватерник, шеф усташког редарства, син војоковође Славка Кватерника, па нам је и он обећао да ћемо по свршеном раду на насипу бити пуштени кућама.

За време ових радова били смо и филмовани, и како смо чули, биоскопској публици саопштено је преко платна да су то Срби, који су побегли од четничко-комунистичког насиља, а којима су хрватске власти дале уточиште и хлеба те сада марљиво раде на обнови Хрватске.

 

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.45-47

Рад на подизању логора Јасеновац

Логор Јасеновац III био је смештен на Бачићевој циглани недалеко жељезничке пруге Суња—Новска. Овде смо на подизању логора радили под неиздрживим околностима ради сталних киша, тако да је проценат умирања био све већи, а и поступак према нама од стране усташа све се већма погоршавао. Људи су на раду тучени и убијани, а једном приликом и сам повереник Лубурић опалио је из револвера према једној групи која је радила и једнога Србина интернирца ранио. С нама су на овом послу радили и Јевреји, али је према Србима примењиван далеко гори поступак и Србе су и више тукли и више гонили на рад него Јевреје. Било је за време рада доста случајева да су усташе изнемогле људе и потпуно исцрпљене убијали на лицу места.

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.48

Бекство двојице Срба - септембар 1941.

Концем септембра успело је двојици Срба побећи из логора, и то Мраковић Бранку, столару из Травника, и Поповић Љуби, столару из Тузле, који су са једним усташом отишли у једну оближњу шуму да сасеку неколико дрвета из којих би се направили маљеви за радове на насипу. Последица тога бегства била је у томе да су пописани све они који су се у тај мах затекли унутар логора, тј. онога дела логора ограђеног жицом, и списак ових пописаних људи послан је усташком табору у село Јасеновац, па је табор у списку подцртао имена 26 интернираних Срба, који су одмах стављени у усташки затвор где су држани 4 дана, а после тога су их све повезали ланцима и одвели их без ствари у правцу једне оближње шуме. Кратко време иза тога чули су се пуцњи из пушака, а то је значило да су ови људи побијени. У овој партији побијених налазили су се др Перо Тодоровић, лекар из Тузле; Јово Сабљић, трговац из Суње; Берић, син трговца Саве Берића из Славоноког Брода; Беланчић, полицијски пристав из Високог; браћа Пикуле из Сарајева; Марковић Бошко, бивши народни посланик из Власенице. Других се сада поименично не могу сетити, а радио сам у то време на насипу. То је уосталом била срећа за мене као и за остале који се нисмо приликом пописивања налазили унутар логора, јер би и многе од нас захватило ово прво „ликвидирање” у Јасеновачком логору.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.  47-48

 

Новембар - децембар 1941.

Услед дугих октобарских киша продире вода у логор број 2 почетком новембра (1941. године). Новембра 4. или 5. шаље се око 150 старијих ‘Срба и више Јевреја у Крапје. Касније је тај цео логор у Крапју, са више хиљада Јевреја и Срба, потпуно ликвидиран, на Бадње вече (1941). Видели смо одела наших другова, прича сведок. Од преосталих 420 Срба један део су послали, као и Јевреје, у логор број 3, на Циглану, а други део вратили да демонтирају бараке из којих смо кренули. Око 20. новембра завршено је демонтирање барака и пренос материјала. Ископана је огромна рупа за „кречану“. Онда смо 6 дана били без посла, али и без икакве хране. 28. новембра послано је на Циглану свега 25 јачих Срба, а остали су ликвидирани у оној тзв. кречани!

Приликом пребацивања и оних у Крапје и оних на Циглану, велики број је изгинуо путем. Ваљало је трчати кроз хладну кишу и снег. Ко падне, тога или баце на кола или дотуку. По доласку код Циглане, бацали су изнемогле на једну хрпу, а ко није имао довољно снаге да се сам исправи, тога су ту претукли. Остале су убацили у некакву шупу без крова. Ујутру је на нама освануо снег дебео 10 см. И још једну ноћ провели смо тако. Усташе су нас обилазиле у мраку и тукле немилосрдно. Трећи дан пребацују нас у један мрачан ходник Циглане, прозван „тунел“, који није имао другог отвора сем врата. Унутра убацише још 142 Карловчанина. Тако је било тесно да смо морали седети једно другом у крилу. У тешкој запари свако јутро налазимо по 2—3 мртва. Уводе нам још 11 заробљеника из Немачке и 23 сељака из Босне. Осам од ових последњих, запрепашћени оним што виде, покушало је да побегне прве ноћи. Сутрадан су нас постројили у „наступ“, опколили митраљезима и стали изводити појединце из реда и клати пред нама, напросто као овце.

Децембра 8. (1941), око 2 часа по подне, упао је у бараку заставник Матковић с једним поручником и 12 усташа и заклали су у бараци 60 Срба, а 35 везали жицом, одвукли на гробље и побили маљевима.

10. децембра (1941) убијено је и поклано у бараци 86 Срба.

15. децембра стиже око 80 младих људи из Сарајева. Не доводе их у бараке, већ их воде право на гробље и побију маљевима.

20. децембра, око 4 часа по подне, засвира сирена за „наступ“ пред канцеларијом. Бранко Бујић, берберин из Загреба, имао је сукоб са неким усташом. Зато је Љубо Милош убио њега одмах, а сада и 21 српског сељака и 5 Јевреја.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 28-29

Новембар 1941 - јануар 1942.

Три најгора месеца

 Најгори месеци за заточенике били су новембар, децембар и јануар. У овим месецима људи су убијани без разлике, па и на самом раду из чиста мира. Тада и транспорти који су стизали за логор нису више читави улазили унутар логора, него су већ на улазу у логор усташе убијали или клали ножевима добар проценат пристиглих. Тако је партија заточеника из Славонске Пожеге од 60 људи сва побијена у дворишту Бачићеве циглане, пред самом канцеларијом логора. Наравно, да се није могло сазнати који су људи били у овој партији. У то време стигла је из Карловца једна велика партија од 160—180 људи, који су убрзо сви осим двојице „ликвидирани“, и то остали су на животу Вујо Воркапић, обућар и Огризовић Ђуро, трговачки помоћник. Знам да су из Карловачке групе убијени Мудринићи, отац и син. Како су људи стално гоњени на рад, а исхрана је била више него бедна, број изнемоглих и болесних све је већма растао, тако да је поред усташког убијања сваки дан и умирало по 10—15 људи.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 50а

Католички Божић 1941.

Крвави Бадњи дан

24. децембра (1941. на 1942.), крвави католички Бадњи дан! Тога дана ликвидиран је до последњег човека логор Крапје и логор број 2, у који су после поплаве опет неке повратили због претрпаности на Циглани. Тога дана извршена је и прва масовна ликвидација свих болесника. Било их је у бараци 120, док су други, здрави, били напољу на радовима. Извукли су их силом, једног по једног, и клали на излазу, а остатак на гробљу.

Тога истог дана извршен је четврти масовни покољ, и то у самој варошици (Јасеновац), у дворишту усташког „табора“. Очевидац Војислав Прњатовић, секретар Трговачке коморе из Сарајева, овако описује догаћај:

Тек приспели у Јасеновац, прича Војислав Прњатовић, секретар Трговачке коморе из Сарајева, налазили смо се у дворишту постројени у три групе: 62 Србина једног конвоја из Сарајева, 19 Срба једног (другог конвоја) из Загреба, и 140 Јевреја. Излази из команде, припит, Љубо Милош са више усташа; за њим се носи ракија, те настављају пити. И пред нама, Милош се наједном издвоји из групе усташа, извади нож и упути се према групи деветнаесторице (Срба) из Загреба. У том часу, онако изморени и ошамућени од свега онога што смо преживљавали, као и од удараца, нисмо сасвим били свесни онога што ће наступити … Милош онда отпочне да псује и виче и, на наш ужас, стаде да коље људе редом. Заринуо би нож у врат са стране и нагло подигао, тако да би у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице, груди и руке човека-звери. Жртве су стајале укочене, престрављене, као замрле, и у главном потпуно резигнирано и апатично, без гласа, дочекивале ударац ножа и рушиле се окрвављене на земљу. Тек понеки би давао гласа од себе или би инстинктивно испружио руке према убојици, да тренутак затим буде преклан. Немогуће је изрећи шта смо ми тада осећали. Сви изрази као: престрављен, ужаснут, замро, страхови, пакао, могли би само јадно и издалека да ка- жу ономе који ту није био шта ее збивало у нашој души. Колико је трајало то клање не знам. Као кроз маглу видео сам како је Милош довршио свој посао с том групом загребчана и крвава лица, руку и прсију упутио се према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао тако ужасан крај. Идући према нама очигледно му је запало око на једном нашем босанском сељаку у гуњу, са црвеним шалом око главе. То је био неки тежак из Пала код Сарајева, чијег се имена не сећам. Несретник је био други по реду. Убојица му је нагло приступио и етао да му забада бодеж у груди где је стигао. Кад је јадна жртва пала на земљу, убојица се сагао и пре- клао је на исти начин као и оне раније. Хтео је да настави |свој посао, али се у то појави на вратима зграде ордонанс и позове га у собу на телефон. Неко га је звао из Загреба. Милош је на то ставио бодеж у корице и отишао. При томе је издао нарећење усташама да нас преостале отерају у логор“.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 29

 

– – –

25. децембра (1941). Прича Владимир Лончар, инжењер, шумски референт у Пакрацу

 

„Стигли смо из Пакраца у Јасеновац око 10 сати пре подне. Постројише нас пред канцеларијом у два реда. Поручник Љубо Милош, полупијан, виче срдито: „Што баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској“. Поворку опкољавају усташе, почиње претрес и одузимање ствари. Милош пита: „Који је од вас правник“? Јави се судија Владо Илић и изађе пред строј. Милош: „Колико си Хрвата осудио на смрт?“

Судија: „Ниједног, ја сам био старешина среског суда а срески судови по закону нису овлаштени да осућују на смрт“ — „Јеси, јеси, ти си неколико стотина осудио на смрт. Шта би ти рекао кад бих ја тебе сад осудио на смрт?“ — „То је ваша ствар“, одговара мирно судија. Поручник га шаље натраг у строј. Претрес траје, поручник с друшвима пију кувану ракију коју за њима носи један Јеврејин. Након извесног времена присећа се Милош: „Где је тај правник?“ Судија се опет јави и по наређењу излази пред строј, скида горњи и доњи капут, и пође пред Милошем до једне наслаге цигле. Овај узима од једног усташе карабин и држећи га под пазухом пали на судију три метка. Судија пада, поручник враћа пушку, претрес се наставља. Након 5 минута судија зајеча. Поручник приђе, дотуче га с неколико метака из револвера, па онда извади нож и, како је судија лежао потрбушке, распори му леђа. — Затим нареди да се јаве који су из Лике. Јави се неколико људи (сведок набраја имена); поручник с неколико усташа закоље и њих крај наслаге цигле. — Онда пред поручника ступи заставник Матковић, прилично пијан, и моли га за дозволу да и он закоље једног Србина за Божић. Поручник му дозвољава. Матковић гледа по строју, па запита једног за име и занимање. „Дивљак Јоцо, закупник курсалона у Липику“. Матковић скаче од весеља. „А, сад ћу се ја теби осветити зато што ми један пут ниси хтео да нађеш столицу“. Одмах га одводи за хрпу цигле, и зачу се страшно запомагање. Извадили су му срце, Матковић излази сав крвав бришући руке о хлаче, и предлаже да се закоље још десет Срба, а остали да се пусте у бараку. „Не десет него дванаест“! одговара Милош. Тако и буде. Несрећнике су били, боли ножевима и најзад поклали на истом месту. Још један од нас гледалаца погибе зато што се, по мишљењу усташа, мрштио гледајући. Онда поручник изјави да смо ми други помиловани, и отпусти нас.

У пакрачком конвоју, по исказу разних сведока, било је 74 човека, а убијена су том приликом 27 до 32.

Усташе долазе на ручак. Али убрзо излази Милош са „Татеком“ и наређује да се построји 20 Срба, да и он добије једнога. Татек бира, изводи га из строја, али пушка окине пре времена и рани другу двојицу. Нато Милош убије и њих и изведеног. — Исти дан по подне заклао је још 5 до 6 Срба и Јевреја који су управо стигли. Узалуд су неки преклињали Милоша гласно јаучући да их поштеди.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.  30

 

—-

 На католички Бадњак 1941.године (…) на више мјеста у логору убијен је већи број људи. Из транспорта мушкараца из Пакраца одмах по доласку у логор убијено је неколико зато­ченика, из Слободцмове групе већи број заточеника, а према исказу Љубе Милоша тај је дан убијено око 500 заточеника.

 

Наташа Матаушић (2008),  Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија,  Спомен подручје Јасеновац, Загреб, стр. 109

 

Дана 25. децембра (1941) на сам католички Божић стигла је партија од 72 Србина из Пакраца. Њих је тада одмах убијено 27, а убијање је вршио углавном или клао ножем сам заповедник логора поручник Љубомир Милош, сестрић Вјекослава Лубурића, повереника свих логора у Хрватској.

 

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр.50

"Свете" оргије - Божић 1941.

Тога дана, на Католички Божић, група од 50 мушкараца из Пакраца довели су, око 9 сати ујутро, пред заповједниśтво логора. Када су их овако крваве поредали, неки старији логораши, који су радили у канцеларијама, крадомице су климали главом. На њиховом лицу се видио нијеми предзнак страшне судбине.

Из заповједништва је изашао командант логора, рођак Лубурића, Љубо Милош, с неким затвореницима, којима су насилно наметнули логорске дужности.

(…)

–А сада ћемо да бирамо печенице! Ти, ти, ти, ти… Љубо Милош је изабрао петнаесторицу, а меду њима и старог Косту, замотаног, којему је малочас »поклонло« живот.

Кад су сврстали “печенице“ у ред, Љубо Милош дохвати неку летву и стаде их из све снаге ударати.

– Гдје је онај судија? Виадо је знао да се то на њега односи, јер нема никог другог судије у тој групи, и иступи напријед.

Стани тамо испред дрва рече Милош, а Владо стаде, окренувши се лицем према њему.

Дај ми пушку! –

Један му усташа дода пушку, Остали су мученици завидјели Влади што че умријети ипак људскије од њих. Љубо нанишани и одједном се разлијеже разорни пуцањ. Владо затетура, окрену се и паде на леђа.

– Ове остале… и печенице потјерајте тамо! – нареди Милош и осуђеници пођоше према циглани, покрај мртвог Владе.

Смијте се, мајку вам вашу, смијте се! дере се Милош.

Господине поручниче, овај се не смије!

– Дај га овамо.

Један је грађанин био добро обучен, с новим, на његову несрећу, чизмама и открише га разбојници. Милош га обори, закорачи и забоде му нож. Милош је уживао у својој „судијској” садистичкој страсти, попрскан крвљу. Кад га је заклао, приђе му усташки кољач Матијевић и нешто шапну у ухо. Тада се Милош усправи и дрекну:

Зовите ми Слободана!

Логораши одјурише по Слободана који се, дотрчавши, ту брзо створи.

– Слободане, ја животе одузимам, али их и поклањам. Води ове у логор.

Слободан брзо покупи остатак Срба и десетак Јевреја и поведе их у логор.

Одређени за „печеницу” били су, у славу Божића, свечано поклани, тога дана, пред самим заповједништвом, уз крваве баханалије пијане гомиле усташа који су на тај начин, у част свог бога, приносили муке и крв закланих људи. Био је то ужасни дан 25. просинца 1941. године.

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајевo,  стр.127-132

Прва ноћ у логору

Прве ноћи кад смо пребачени у логор Јасеновац III преноћили смо под једном шупом у Бачићевој циглани и онако прозебли, промрзли и мокри, остали смо изложени снегу и ветру, јер је шупа била отворена. Чували су нас усташе и ни један преко ноћи није смео ни да макне, а свакога онога који би се макар мало телом покренуо с места или покушао да испружи ноге или учини какав покрет руком, немилосрдно су ударали и убијали на лицу места. Тако је те прве ноћи у логору Јасеновац III убијено под овом шупом 5 Срба заточеника. Напомињем подједно да је одмах приликом доласка у логор Јасеновац III, на самој капији куда се улазили у логор, убијено њих неколицина болесних и изнемоглих, који су били довежени колима.

Сутрадан ујутро распоређени смо на рад, и то на плетењу жице око логора. Радили смо по блату до колена, а напољу је падао снег. Како није било доста барака, становали смо у једној озиданој просторији, управо ходнику на циглани, који смо прозвали „тунел“. Лежали смо на голој земљи без икакве простирке и покривача.“

 Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо, Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 49

Први дан у логору

Стојећи постројени испред циглане, добили смо наређење да простремо ћебад на земљу и да на њих истресемо све ствари из торби. На почетку колоне био је постављен сто за којим су седела тројица усташа. Они су нам саопштили:
Овде предајете све вредне ствари: сатове, наливпера, злато, ножеве и друго.

Најпре смо истресли наше торбе. У свакој је било хлеба и друге хране коју смо понели на пут. Око нас је било доста старих логораша који су нас радознало посматрали.

Пришао нам је један омањи, мршави младић, погледао мене и тату и рекао:
Баш се нимало не радујем што вас видим овде, зар се никако нисте могли извући?

Гледао сам га и нисам могао да се сетим ко је. Када је видео да га нисам препознао, рекао ми је:

Брацо, па ја сам Нисим Монтиљо из Кисељака.

Тек тада сам схватио да се преда мном налази мој дугогодишњи пријатељ са летовања у Кисељаку. Зачуђен, рекао сам:

Нисиме, па зар си то ти?

Он је само потврдно климнуо главом. Видео сам да је сасвим изгладнео и исцрпљен. Упитао нас је имамо ли хлеба, на што смо му ми одговорили да смо имали, али смо све истресли из торбе. Поново је, са надом, упитао:
Па, можда имате који комад у џепу?

На то смо отац и ја завукли руке у џепове, али нисмо нашли ниједно парче. Видео сам да је тиме био разочаран и унесрећен.

Питали смо га како је у логору, а он нам је рекао да је сад режим мало ублажен, јер је пре неколико дана била нека међународна комисија у којој су били и Швајцарци. Да би комисија стекла повољан утисак о логору претходно су побили све болесне, изнемогле и изнурене, а у логору направили велико спремање. Требало је створити утисак да то није логор уништења, већ радни логор у коме владају ред, рад и дисциплина. Док је он то причао, одједном је настала нека велика трка око нас. Изненађен, погледао сам шта се то дешава и видео младиће логораше како трче према стварима истрешеним на ћебад, хватају у трку комаде хлеба и настављају да беже. Гледао сам лица тридесетак очајника, изгладнелих младића који јуришају на хлеб. Као да им једино он може пружити спас и помоћи да преживе.

Усташе су повадиле пиштоље из футрола и почеле брзом паљбом да пуцају у ове од глади избезумљене младе људе. Неки су падали смртно погођени, неки рањени, а било их је који су са ухваћеним комадима хлеба успели да умакну. Усташама се то чинило забавним – била је то прилика да покажу какви су стрелци. Кад је утихнуо јуриш изгладнелих, прилазили су рањенима који су лежали на земљи и метком у главу окончавали њихове мученичке животе. По престанку пуцњеве, чули су се гласни повици усташа: Гробари! Гробари!

Однекуд су се створили гробари са носилима. И они су били логораши. Побијене младиће су односили ка простору поред логорске капије, слагали их једног поред другог као цепанице и трком се враћали по преостале жртве. Усташе су пребирале по стварима и узимале шта им се допада. Заповедили су нам да узмемо своје торбе и по једно ћебе, и кренемо у правцу барака за наш смештај. Тамо су нас поново постројили, и један од усташких официра нам је врло благим и топлим речима говорио како нам неће бити лоше уколико се придржавамо логорских правила и прописа. Нагласио је да је најопасније држати сакривено злато и остале драгоцености, тражећи да због своје сигурности одмах предамо све што имамо. Настао је тајац. Стојећи иза мене, Нисим је тихо говорио:

Онај који да, осуђен је на смрт.

Цадик И. Данон Брацо „Сасечено стабло Данонових“, Досије, Београд, 2007. стр. 83-93

Први транспорт за Јасеновац

Као први транспорти у Јасеновачки логор стизали су политички »крив­ци«. Из Загреба су довођени комунисти и сви сумњиви антифашисти, а из Бање Луке, Брода, Сарајева и осталих градова БиХ радници, интелектуалци. У то вријеме усташе довлаче и ратне заробљенике, који су из Њемачке пуштани кућама као болесни. И њих су, према мигу Гестапоа, дакле спо­разумно са Нијемцима, протјерали у први логор у Броћицама. У подигну­тим баракама, код шума, су их мрцварили и коначно поубијали. Касније су друге транспорте морали пропуштати према Београду. Послије »записива­ња«, само да се изведе формалност, усташе су прво те затворенике тјерале у логор »II-Броћице«, лијево од цесте Јасеновац – Новска, према шуми. Тај конвој затвореника је био путем батинан и тучен. У једној од тих првих група дошао је припадник »Сокола« из Загреба др Отон Гавранчић, са дугом бијелом брадом.

  Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 377

Јануар 1942.

Сведочење Симе Ђурковића

Црни дани за Србе заточенике били су 1., 2. и 3. јануар 1942. године. 1. јануара одведено је из бараке на тзв. „рупе” 66 Срба, где су их све побили маљевима и у „рупе” затрпали, а сутрадан 2. јануара поклали су усташе и убили у једној бараки, где су се налазили болесни и изнемогли, око 40 до 50 људи, док су их 136 одвели на „рупе” и ту их све побили маљевима. Тада је страдала и поменута група Срба из Сарајева, која је стигла у логор 24. децембра 1941. године, а у којој је био и Прњатовић Војо, Ерић Војо и Ружић Ђорће, сви из Сарајева, док се других по имену више не сећам.

Трећег јануара 1942. дошао је међу нас заточенике повереник Лубурић и лично издвојио на страну све осим занатлија и то идући од једног до другог и питајући сваког појединог шта је по занимању. Сви они који нису били или нису изјавили да су занатлије, стрпани су у камионе и одведени у логор Јасеновац II и ту сви побијени.

Значајно је споменути да су усташе у месецу јануару (1942.) преко смрзнуте Саве прелазили у Босну и оданде из опљачканих српских села доносили доста плена, нарочито много стоке, хране и разноврсних животних намирница и ову храну смештали у две велике просторије, које су биле дупке пуне сухога меса, сланине, масти итд. Заточеници изгладнели све су то видели и некоји од њих нису могли издржати и у погодном моменту искористили су прилику кад није било у близини усташа на стражи, те понеки комад сухога меса украли из просторије где је месо било остављено. Међутим, усташе су за ову краћу сазнале и све ове несретнике убили на лицу места. У овом убијању учествовао је и сам заповедник логора Љубо Милош, који је убијао из револвера или клао ножем несретне и гладне заточенике, а уз њега секундирали су му у овоме клању и друге усташе.

У месецу јануару по највећој зими, морали смо склапати нове бараке. Температура је била до минус 26 испод нуле и преко целога дана остајало се на раду напољу, па и за време ручка. При подизању ових барака, а нарочито при постављању плота, страдало је такође доста заточеника, које су усташе већ изнемогле и промрзнуте убијали на лицу места при самом раду.

У јануару стигла је једна партија Срба сељака из околине Сарајева, њих око 50, и они су одмах директно одведени на „рупе” и сви побијени маљевима. Судећи по њиховој ношњи и црвеним чалмама око главе, били су то сељаци негде од Пала.

Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.50-51

 – – –

Сведочење Олге Прпић

После православног Божића (почетком 1942.) навалили су усташе на српска села, која се налазе преко Саве, и то на Градину, Чукљинац, Драксенић, Демеровац и Мећећа. У овим селима усташе су одреда убијали кога су год у селу нашли, куће су пљачкали, а након тога палили. У овим селима усташе су од младих девојака захтевали да дигну сукње, а потом их бајонетима боли мећу ноге. Ја сам видела тада лично, како су усташе, враћајући се из ових села у Јасеновац, возили собом упљачкане ствари, као сланину, месо, маст, брашно, јастуке, платно, те друге ствари. Боље ствари су добили усташки официри, а лошије су подијелили међу собом прости усташе.

Архив Св. Синода за 1941—45)
сведочење Прпић Олге Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.82-83

– – –

Случај Петра Зрнића

У месецу јануару (1942) пошао је из Београда са уредним пасошем за Сплит преко Загреба Петар Зрнић, професор из Београда. У Сплиту му је живела жена Јелена, позната као уредница једног женског часописа у Београду. У Загребу је био међутим скинут с воза по усташком редарству и ухапшен, те спроведен у Јасеновачки логор.
По доласку у логор пријавио се одмах управнику логора Љуби Милошу, рекавши му да је Србин који је живео у Београду, те да са путном исправом путује жени у Сплит, и да не види разлога зашто се њега ухапсило и довело у логор. Милош му је одговорио и рекао му да сачини једну молбу у којој ће све то навести и на основу тога да затражи у молби да га се пусти на слободу. Усташе су га тада довели у бараку у којој сам се ја налазио. Ту је пред нама заточеницима испричао свој случај и уједно саставио на две или три стране моедена у нашој бараци, однео је Милошу своју молбу и убрзо после тога видели смо да је отпраћен из Милошеве канцеларије у усташку стражару. Сутрадан нам је саопштено, тј. мени који сам водио списак заточеника у својој бараки, да га бришем из списка живих.

Из Меморандума СПЦ, Ђурковић Симо- СВЕДОЧАНСТВО
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.56

Страдање Хрвата у логору

Временом, у Јасеновачки логор све чешће пристижу и транспорти из чисто хрватских крајева. Павелић баца у овај пакао и читаве породице многих Хрвата и Муслимана који су отишли у шуму да се боре за слободу свога народа. Неке од тих породица иду за Градишку, неке за Градину.

Пристижу хрватски сељаци, дотјерани већином због неодазивања у Павелићеву војску, због прикривања Ијуди и везе са партизанима. – Стижу сељаци из Хрватског Загорја у вези с нападом на Павелићеве жандаре у Стубици. Стижу радници, ђаци, родољуби из читаве НДХ.

Стижу све чешће и домобрани и домобрански официри који су отказали послушност у братоубилачком рату. Многе бацају у букаргије. Страшно их муче прије коначног пута за Градину.
Тако су довели и Антона Межнарића, домобранског надпоручника који је како причају, био послан као курир од стране домобранског министарства на Источни фронт. Вјероватно је причао истину о стању на Источном фронту. Њега су превели из Јасеновца за Градишку.

Крајем маја дотјерали су у логор групу од око 150 домобрана. Држали су их под јаком стражом. Онда су их некуда одвели. Педесет њих поново су вратили, обукли у усташка одијела и бацили у офанзиву на Козару.

Број Хрвата у логору попео се на двије петине укупног броја заточеника. Усташки џелати поступају с њима крвавије него преосталим Циганима и Јеврејима.

У дане пред саму офанзиву на Козару успјело је неколицини заточених хрватских сељака, кроз кишу куршума, побјећи из логора. Били су то РујајЧевић Иво и Ђуро из села Вурота, котар Сисак, Чипор Ђуро из Вурда, котар Сисак, Поздријан Јурај из Дубраве, котар Чазма. Они су били одлучили да рађе погину на бјегу него да и даље остану у јасеновачком логору. С њима је избјегао и Радошевић Јосип, жељезнички чиновник из Загреба, »Само пола сата слободе и не жалимо да погинемо!« С тим узвиком прикључили су се они партизанима. Јосип Радошевић није преживио офанзиву. Нестао је у таласима Уне, погођен од усташког куршума, у часу кад је хтио да се пребаци и да у своме крају настави борбу за слободу своје домовине.

 

Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 54-55

Сведочење Љубице Рајковић

Једног дана почетком марта 1942. забрањено нам је да излазимо из куће, а усташе су нахрупили у наше домове и отјерали нас све у школску зграду, тамо су раздвојили мушкарце од жена и дјеце, мушкарци су смјештени на таван, док су нас дјецу и жене смјестили у И. кат зграде. Кратко иза тога појавио се међу нама злогласни крвник Лубурић Максо, говорећи нам, да се спрема неки нападај партизана на село и да нас треба све уклонити. Засвирао је три пута у неку свиралицу, ми жене и дјеца смо се морали сврстати и под стражом бруталних усташа кренути путем Саве, гдје смо укрцане на лаћу за Јасеновац. Напомињем да је узрок овом нашему одвођењу био један фингирани партизански нападај.

Бандити су, наиме, у ноћи прије нашега одвођења почели по селу пуцати стројницама и подметнули су 3 љешине обучене у усташке униформе, тврдећи да су то убијени усташе. Међутим, ова три убијена лица били су Жидови и православци (Срби), који су намјерно по усташама обучени у усташке одоре и по самим усташама убијени.

Док смо ми жене и дјеца отпремљени у Јасеновац, мушкарци из нашег села дјеломично у селу Млаки по усташама заклани, а међу њима је био и мој несретни отац Спасоје, док су други упућени у Њемачку на рад.

У Јасеновцу смјештене смо све, нас око 800, у једну бараку, која је била потпуно замрачена, а из које нисмо смјеле излазити да не видимо кретање, доважања и одважања осталих заточеника. Два дана хране уопће добивале висмо, а хигијенске прилике су биле неописиве. Лежале смо једна на другој, воде добијале нисмо, чак ни нужду вршити нисмо смеле изван бараке, већ у бараци свака на својему месту. Након два дана, дали су нам наши мучитељи једанпут дневно неку воду у којој је пливао који комадић крумпира, а круха уопће добивали нисмо.

Бандити би дању и ноћу залазили у бараку, нападали би нас најпростачкијим и најпогрднијим изразима, пријетили нам да ће нас све поубијати и понизивали нас на најопакији начин. У свему томе особито се истицао неки усташа звави Мујо, наводно муслиман. Након осам дана ове тортуре по налогу Лубурића утоварене смо све у марвенске вагоне, који су бломбирани и без хране упућени у логор Стара Градишка.

У Старој Градишки смјештени смо у злогласну кулу, и то по 150 у једну просторију. Лежали смо на голом поду по најнемогућијим хигијенским условима, гризле су нас уши и стјенице, а првих дана хране уопће добивали нисмо. У наше настамбе залазили су усташе, вјечно су нам пријетили и вјечно су нас грдили, па кад би која мајка родила ново дјете, викали би на нас, „мјесто да поцркавате, још вас има сваким даном више“. Након неколико дана ушао је у нашу настамбу већ споменути БЕВАНДА и почео је изабирати старије и немоћније жене, говорећи им да ће бити упућене кући. Мећу тим несретницама налазила се моја мајка Ана, а те су жене одведене из логора, а послије смо видјели да су њихова одјела враћена у логор, расцјепана и крвава, а чули смо да су све те жене поубијане.

 Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. стр.90-91

Уочи доласка међународне комисије Црвеног Крста

Сведочење Војислава Прњатовића

Настамбене прилике

Настамбене прилике треба поделити у два временока периода, и то: 1) период до даласка мећународне комисије у логор (6. ИИ 1942. г.) и 2) од тога дана па на овамо.

За време првог периода, тј. до 6. II 1942. г. 1.100 заточеника било је смештено у три мале и врло примитивне бараке, које нису имале прозора него cамо по двоја врата. Те бараке су више личиле на свињце него на станове за људе. Дужине су биле око 20 м, а ширине око 6 м, док висине око 3 м. Таква једна барака је одрећена само за заточенике Србе. У тој бараци је становало просечно 300 до 450 заточеника Срба под страховитим нехигијанеким условима, формално набацани од патоса до крова једни на другима, пуни вашију, сваковрсне нечисти, блатњави, здрави, мокри и болесни. Управо стра- хота, која би се могла мерити само са паклом.

Када се сазнало да ће доћи мећународна комисија да прегледа логор и заточенике, тада је усташка управа одредила да заточеници на брзу руку, конац месеца јануара и почетком месеца фебруара 1942. г. подигну 6 комада модерних барака немачког система за скла- пање, затим једну бараку за болницу, 1 бараку за амбуланту, те јед- ну бараку за кухињу. Срби заточеници радећи дању и ноћу све су го подигли у једном рекордном року од пар дана. При том треба истакнути да је сав рад обављен у сред највеће зиме, а при темпе- ратури од 20 до 33 ступња цилзијуса испод ништице. То зидање ба- рака заточеници Срби су у великом броју платили својим животима, јер су се разболели, а како су већ били изнурени те су нагло уми- рали, или су их пак усташе убијали као даље непотребне и баласт.

Када су почетком фебруара (1942) биле готове нове бараке за становање заточеника, тада су заточеници прешли на становање у њих, а старе су бараке срушене. С тим датумом почиње нови бољи период за заточенике у погледу настамбе. У бараку сваку може да стане око 160 заточеника. У бараку су смештени боксови са два спрата лежаја. Сваки бокс има по 6 заточеника и то на први спрат тројицу и на друли спрат тројицу. Тако је коначно након толико месеци сваки заточеник добио бар свој лежај, и омогућено му је колико толико да се брине о своме лежају и својим стварима. На- жалост те су бараке подигнуте на подводном терену, па су прили- ком задњих поплава Саве и Лоње пробијени насипи, а бараке поплављене, док су заточеници по ноћи евакуисани на становање по радионицама где раде и на Циглану. Због тога су заточеници поново остали без јединог свог добра — остали су без својих станова, својих лежаја па се с тога данас налазе у тешком положају.
Усташка управа увидјевши и сама неодрживост новоствореног стања решила је да један део заточеника премести привремено у логор Стара Градишка. Тако је у времену од 23. до 24. марта 1942. г. Из Јасеповца преведено у Ст. Градишку око 500 заточеника и тамо су привремено смештени. Они ће делом бити послани на разне еко- номије на рад (махом Жидови), а другим делом ће бити враћени у Јасеновац чим вода опадне и могне се опет становати у баракама у Јасеновцу.

У Јасеновцу је остало око 400 заточеника, који имају за дужност да одрже рад радионица, те да сукцесивно како вода опада сакупљају поплављени материјал и уреде логор.

Хигијенске прилике

Хигијенске прилике у логору Јасеновац су више него очајне. Оне су стварно убитачне — смртне. Поред лоших станова треба ис- такнути да у Јасеновцу у логору нема текуће воде. Постоји један је- дини бунар покрај усташке кухиње. На тај бунар заточеници не сми- ју долазити. Заточеницима тако није преостало ништа друго него да конзумирају воду из загаћених бара, које су легло болести. Вода није за пиће. Може се пити еамо прокухана. Том водом се служе и заточеничке кухиње.

Због несташице воде заточеници се нису месецима и месецима прали, а о неком купању није могло бити ни говора. За време зим- ских енежних дана заточеници су користили снег за прање (трљање снегом).

Тек пред долазак мећународне комисије усташе увићају потребу да се за заточенике подигне какав такав бунар. И збиља бунар је ископан за 2 дана код нове кухиње. Тиме је омогућено заточеницима да доћу до воде неопходно потребне за пиће (и ако ту бунарска вода није здрава) и за прање. Од тога дана заточепицима је пружена прилика да се умивају и како тако очисте и перу.

Како је у логору завладала велика ушљивост, па су уши са заточеника прешле и на еаме усташе, то су усташе пред долазак ме- ћународне комисије довезли два пољска војничка казана дезинфек- тора, који су смештени у једну примитивну бараку. Затим је према скромним и примитивним средствима приступљено дезинфекцији и дезинсекцији заточеника и њихових етвари. Резултат је био тај, да су послије дезинфекције заточеници по десетак дана били чисти и без ушију, али су се затим опет заушили од других. Усташе, бојећи се да не доће до каквих инфективних болести а посебице тифуса, наредили су да се дезинфекција врши стално по групама и на тај начин сузбије ушљивост. Но те све мере су подузете толико касно да се може слободно тврдити, да ће заточеници и надаље у јакој мери остати ушљиви.

Канализације у логору нема. Клозети — латрине су пољоке (јаме ископане позади барака). По ноћи се нужда врши у самим баракама у кибле, које се изјутра износе и празне. Обзиром на |то смрад по ноћи у баракама је веома велик, а са здравственог гледишта је то посве и јако штетно. Пољске латрине када се напуне затрпају се плитким слојем земље, кога кише сперу а нечисти по околици излију.

Тек концем месеца јануара 1942. год. пред долазак мећународне комисије подигнута је амбуланта и болница. Прије тога ни амбуланта а камоли болница нису постојали. До тог времена болесници су лежали у стамбеним баракама са осталим здравим заточеницима. Нису имали никакве неге ни помоћи, те су били посве пре- пуштени сами себи и Божијој милости. Редовита је појава била да је сваког јутра у бараци освануло по неколико мртваца. Од почетка фебруара 1942. отпочеле су радом амбуланта и болница. Мећу- тим, заточеници су се веома нерадо и тек у највећој нужди служи- ли амбулантом и болницом, а то стога што су усташе сваке две до три недеље упадале предвече у амбуланту и болницу. те болеснике подигли и истерали, те их затим „ликвидирали“ (убили). Убијања су се дјелом вршила пред болницом, дјелом на самом гробљу. Због те чињенице заточеници су тешком муком ишли В амбуланту и бол- ницу, али сила Бога не моли, па тако и болест је натјерала — хоћеш нећеш — већ резигниране и апатичне болесне заточенике да траже лека под смртном опасношћу.

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 22 – 33

Улазак српских сељака у логор

Запазио сам групу жена са децом, а међу њима једну лепушкасту младу жену забрађену марамом. Није могла имати више од двадесет три, двадесет четири године. На грудима је носила одојче у повоју, а за сукњу јој се држао леп преплашен дечачић од око четири године.

Усташе су врло грубо одвајале децу од родитеља. Чуо се врисак мајки и плач деце. Један усташа је пришао младој жени са дететом у наручју, отргао јој већег синчића и гурнуо га у страну где су била одвојена деца. Плач и врисак били су све јачи, а на лицима садиста видело се задовољство. Онај усташа што је жени одузео синчића опет је пришао са намером да јој отргне и одојче са груди. На лицу мајке видео се бес, страх, али и одлучност да не да своје чедо, које је још чвршће притискала на груди. Усташа је обема рукама ухватио дете и покушавао да га отме, а жена је, чврсто држећи дете левом руком, наједном десном руком ухватила усташу за гркљан и тако га чврсто стегла да је он почео да се дави, да колута очима и плази језик. Видевши шта се дешава, други усташа је пришао жени с леђа и јаким ударцем кундака оборио је у блато. Она је ничице пала на земљу преко детета које је све јаче плакало. Прибрао се и усташа, који је био скоро удављен, па је окренуо жену на леђа и почео опет да јој отима дете. Његов бес је био све јачи, не само због отпора који је жена пружала, већ и због тога што га је осрамотила пред његовим усташама. И он, онако бесан, хоће поново да отме дете, а она са обе руке стиска дете на груди и не да га. Разбешњен, он удари петом од чизме жену у стомак и наглим трзајем оте јој дете. Жена је немоћна и ошамућена лежала на земљи. Усташа је псовао:

Мајку вам српску, све ћемо вас побити! Ти мене да давиш!

Дете је у његовим рукама плакало, а он му је псујући, скинуо повој, ухватио га за ножице и почео да га врти у круг. Витлао је све брже и брже и нагло треснуо дете о земљу поред саме мајчине главе. Дечија главица распала се као зрела диња, а крв и мозак попрскали су избезумљено мајчино лице. Чуо се очајнички врисак јадне жене, која је затим изгубила свест. Видео сам да су је дохватили за ноге и одвукли у страну.

 

Брацо Цадик И. Данон  (2007): Сасечено стабло Данонових, Досије, Београд, стр. 112-115

Ликвидација Логора II Брочице

10. новембра (1941) надошла је поплава у логор Јасеновац II (= Брочице) тако да је 13. новембра упућена једна партија заточеника од 250 људи за Крапје, где је привремено импровизован логор, а од осталих 200 заточеника пребачено их је 80, 14. новембра, у логор Јасеновац III (= Циглана) док их је око 120 остало у логору Јасеновац II да руше бараке.

Ових 280 заточеника Срба упућених за Крапје побијено је, и то сви до једног „ликвидирани”. Већ на њиховом путу од логора Јасеновац II до села Јасеновца убијено их је око 50, а по ликвидирању логора у Крапју у месецу децембру (1941) побијени су од ове партије и сви остали.

Ми који смо дошли у логор Јасеновац III остали смо поштеђени, осим неколицине, док од оних 120 заточеника у логору Јасеновац II побијени су сви осим двадесеторице, који су дошли к нама у логор Јасеновац III.

(…)
Од оних 120 Срба заточеника који су остали ради рушења барака у логору Јасеновац II побијено их је 100, а знам да су мећу њима побијени браћа Трифковић из Добоја. После свих ових ликвидирања било нас је у логору Јасеновац III, тада једином логору, још у свему око 100 људи, заједно са оних 20 из логора Јасеновац II.

 Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо / Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића

Група аутора (1990), Јасеновац, мјесто натопљено крвљу невиних – Споменица, зборник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве,  Београд, стр. 48-49

.

Посета Међународне комисије

Приликом посете Међународне комисије у фебруару 1942. године на брзину су грађени објекти за пристојнији смештај логораша и предузимане мере за представљање што боље слике о животу у логору. Сличних посета је било више у наредном периоду. Током једне од њих, у новембру 1942. године, направљена и је и ова фотографија.

 Фото: Музеј жртава геноцида