Oton Gavrančić doveden je u logor početkom novembra (1941) iz Zagreba i poslan u jednu baraku meću Jevreje. On je bio osućen da završi život u najtežim patnjama, a kazna mu je bila što je morao ići svako veče u „ustaški zatvor“, koji ee sastojao iz op- letene žice pod vedrim nebom u logorskom krugu. Žica je bila opletena sa svih strana u okrug, a isto tako isprepletena i odozgo u visini po prilici od 60—80 centimetara, tako da čovek u žicu stavljen nije mogao uspravno stajati nego je morao ili klečati ili čučati. Gavrančiću je narećeno da imade ići u žicu svako veče sa sumrakom, a iz žice izlaziti ujutro o svanuću. U vreme kad je Ga- vrančić izdržavao ovaj „ustaški zatvor” teren je bio pod vodom u visini od 20 do 30 centimetara i on je morao čitavu noć provesti u čučećem položaju u žici. Tako je izdržao 5 dana uzastopce, a šesti dan ujutro nekako je uspeo da se izvuče iz žice, gde ga je našao bez svesti jedan kuvar zatočenik, koji ga je, pošto je još bila noć, odveo u kuhinju i tu ga povratio k svesti, grejanjem nogu u toploj vodi. Iz kuhinje je u zoru odveden u baraku, ali je istoga dana sav iscrpljen i izmučen u baraci umro.
Iz Memoranduma SPC, Đurković Simo – SVEDOČANSTVO
Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str. 32-33