Donja Gradina – najmasovnije stratište

Kraj februara 1942.

Tog jutra sve je bilo pod snegom a oblaci gusti i tamni. Stajali smo postrojeni pred barakom i čekali da nas rasporede na rad. Jedan od ustaša obratio se grupniku barake i rekao da mu treba desetak ljudi za rad na presovanju sena u nekom sused- nom selu. Grupnik nam je to ponovio i upitao:

• Ko se dobrovoljno javlja za taj posao?

Moja ideja o bekstvu nije me napuštala, nadao sam se da će mi se u ovom poslu ukazati prilika za to. Javio sam se među prvima i stao u stroj, koji je kasnije pod stražom dvojice ustaša krenuo ka logorskoj kapiji.

Logor je bio na samoj obali Save, koja je tog februara bila zamrznuta i uz levu i uz desnu obalu. Jedino je sredinom reke, u širini od desetak metara, voda slobodno tekla. Pogledao sam sa obale i video dva-tri čamca u vodi i grupe ustaša u njima. Sišli smo strmom obalom, zatim sleđenim delom Save do same vode i pripremali se da uđemo u jedan od čamaca kojim je trebalo da pređemo na drugu stranu. Primetio sam da sa druge strane reke jedan ustaša baca nešto u vodu, i to tri puta zaredom. Čule su se potmule eksplozije i voda je kao gejzir šiknula u vazduh. Trgao sam se jer nisam znao šta se dešava, ali, kad su ustaše počele da mrežama skupljaju ribu koja je detonacijom izbačena na površinu, shvatio sam. Prešli smo preko nezaleđenog dela Save i uspeli se na suprotnu obalu. Tu je oko vatre stajala grupa dokonih ustaša. Grejali su se i pekli ulovljenu ribu nataknutu na štapove. Na njihovim glavama zapazio sam lepe kožne kape sa šiltom i krznom oborenim na uši. Sve su bile nove, braon boje, i odmah su me podsetile na kape koje je u zatvoru u Kreki dobilo dvadesetak Jevreja zatvorenika, koji su petnaestak dana pre nas poterani u logor. Kape su ti mladi ljudi dobili na poklon od nekolicine Jevreja koji do tada još nisu bili uhapšeni. Bilo mi je jasno da su svi tu pobijeni, jer po dolasku u logor nijednog

Gradina je bila najveće stratište jasenovačkog logora, na desnoj obali Save, na prostoru od 29 hektara. Snimak je načinjen u leto 1942.

od njih nismo zatekli. Bili su članovi ili cionističke organizacije Hašomer Hacair ili skojevci. To saznanje duboko me je ganulo i upozorilo da se nalazim na mestu likvidacije. Prišao mi je jedan

od ustaša sa kožnom kapom, dok sam ja stajao ukočen, sleđen od straha. Na dva koraka od mene, spustio je pogled ka mojim cipelama. Imao sam odlične skijaške cipele koje su mu se dopale, pa je odsečno zatražio da mu ih dam. Našao sam se u čudu – šta ću bos po ovom snegu. Ipak, rekao sam da ću mu ih dati, ali ga molim da mi da neke druge. Na to mi je rekao da obiđem seoske kuće, koje su bile oko nas, i da sam sebi nađem cipele. Gledao sam na sve strane i video da u selu nema ni žive duše. Jedino su psi lutalice bezuspešno tražili hranu.

Ušao sam u prvu seosku kuću i trgao se zatekavši stravičan prizor. Prostorije su bile pune odeće i obuće, i to muške, ženske i dečije, seoske i gradske. Shvatio sam da je to odeća žrtava ustaškog masovnog ubijanja. Potražio sam neke cipele za mene, ali mi nije uspelo. Krenuo sam u drugu zgradu i zatekao isti prizor. U trećoj zgradi, na vrhu gomile odeće, video sam kaput i pleteni vuneni šal koje je nosio profesor matematike Salom. Bio je uhapšen u Tuzli, kao i ostali Jevreji, i zajedno smo došli u Jasenovac. Dva-tri dana po dolasku u logor, sreo sam ga oronulog i vidno ostarelog, mada nije imao više od pedeset godina. Prišao sam mu i upitao ga kako je, a on mi je, veoma deprimiran, rekao:

Ovo je užas! Strašnije od ovoga ne može se ni zamisliti. Da smo znali šta nas čeka, bolje bi bilo da smo se u zatvoru u Tuzli svi potrovali. Iz ovog pakla spasa i izlaza nema.

Gledao sam ga potresen, ne nalazeći nijedne reći utehe.

Krenuo sam dalje od kuće do kuće i došao do kraja sela ne našavši nikoga od seljana, dok su sve kuće bile pune odeće ubijenih ljudi. Ostala je još samo jedna kuća koju nisam obišao, i, najzad, u njoj sam našao cipele koje su odgovarale mojoj nozi. Izlazeći iz zgrade pogledao sam prema jugu i ugledao obrise Kozare. Kada sam spustio pogled, spazio sam dugačku crnu jamu. Bez razmišljanja sam prišao bliže. Iz jame se po onoj hladnoći izvijala para – u njoj su ležale gomile leševa preklanih ljudi, nabacanih jedan preko drugog. Užasnut prizorom, za trenutak sam ostao nepomičan. Shvatio sam u kakvoj se opasnosti i sam nalazim. Osvrtao sam se na sve strane u strahu da me nije pri- metio neki ustaša. Srećom, nisam video nikoga, osim u daljini nekoliko ustaških bunkera ukopanih u zemlju. Požurio sam da se što pre udaljim od tog stravičnog mesta.

Došao sam blizu ustaša koji su se grejali oko vatre, seo na prag obližnje kuće, izuo svoje cipele i obuo one koje sam našao, i brzo prišao ustaši. Pružio sam mu moje cipele. Uzeo ih je i rekao:

‘Ajde na posao!

Prišao sam grupi logoraša koja je presovala seno u četvrtaste bale. Radili smo brzo, uz stalna požurivanje one dvojice ustaša koji su nas pratili.

Predveče smo se opet čamcem prebacili preko nezaleđenog dela Save i vratili u logor. U baraci sam zatekao oca kako stoji pored peći-bubnjare i greje ruke, razgovarajući nešto sa grupni- kom Bararonom. Zabrinut mojim izgledom, upitao je gde sam bio. Ukratko sam ispričao šta sam sve doživeo, a Bararon je objasnio da sam bio u selu Gradini i priznao da nije verovao da ću se vratiti, jer je to glavno i najmasovnije stratište. Mnogi transporti ljudi upućenih u Jasenovac nisu ni ulazili u logor, nego su skelom prebacivani preko Save u Gradinu i tu likvidirani. Ujesen 1941, pričao je Bararon, ustaše su pronele vest da oni koji su slabiji mogu ići na lakše radove, preko Save u selo Gradinu. Na pitanje šta će tamo raditi, odgovarali su da idu na branje šljiva. Mnogi su u to poverovali i dobrovoljno se javili. Niko od njih se nikad više nije pojavio u logoru.

Cadik I. Danon Braco „Sasečeno stablo Danonovih“, Dosije, Beograd, 2007. str. 94-97