Долазак у логор - Цадик Данон
Воз је полако успоравао и шиштање паре из локомотиве било је све тише и спорије. На крају, воз се зауставио. Кроз мали прорез сточног вагона назирала се мркла ноћ. Нагло су се отворила врата вагона у коме смо били сабијени један уз другог у стојећем положају. Свеж, хладан ваздух одјеном је продро у вагон. Чули су се снажни, одсечни гласови:
Излази напоље!
Брзо смо поскакали напоље ишчекујући шта ће се даље дешавати. Свако је у рукама држао оно мало ствари које је понео. Довели су нас пред велику дашчану шупу, која се налазила у близини пруге. Усташе су дрекнуле да уђемо у ту бараку ударајући нас кундацима по леђима. Сабили смо се опет стојећи један до другога. Уз шкрипу резе за нама су се затворила врата. У бараци је било много хладније него у вагону, јер је кроз прорезе између дасака дувао хладан фебруарски ветар. Тресли смо се од хладноће, док су се напољу чули кораци усташа, наших чувара. Време је споро пролазило, никако да сване. Онда је неки младић викнуо:
Смрзнућемо се овде, пустите нас напоље!
Споља се чуо груби глас усташе који је са подсмехом рекао:
Ваљда не мислиш да сте овде дошли на летовање?
Промрзли, једва смо дочекали свитање тмурног, облачног
дана. Реза је поново зашкрипала и врата бараке су се нагло отворила уз урлање усташа да брзо изађемо. Ми млађи смо се брже извукли из бараке док су се старији људи једва кретали. Постројили су нас у двојне редове. Отац је ишао поред мене носећи торбу, а ја сам набацио ранац на леђа. Било је доста старих људи, а један болесни изнемогли старац остао је на носилима. Хтели смо да га понесемо, али је усташа наредио да га оставимо ту. Ишли смо путем. Са леве стране видело се корито реке којој, тада, нисам знао име, пошто нисам имао никакву представу о томе где се налазимо. Са леве стране била је ограда са густом бодљикавом жицом. Усташе су и даље ударале по нашим леђима и главама, па је неколицина из наше групе остала да лежи на путу. Ти несрећници су били дотучени кундацима. После стотинак метара, нашли смо се пред великом двокрилном капијом испреплетеном бодљикавом жицом. Изнад капије, иза усташког знака ,,У“, црним словима било је исписано: РАДНА СЛУЖБА – УСТАШКЕ ОБРАНЕ – САБИРНИ ЛОГОР БР. ИИИ. Поред капије била је дрвена кула опточена даскама, висока десетак метара. Са сваке њене стране, при врху, налазили су се отвори за стражаре који су имали митраљезе и рефлекторе. Врата су се отворила и ми смо се нашли на простору налик неком великом дворишту са три стране оивиченом зградама. Са десне стране, била је зграда циглане са стубовима и аркадама у приземљу, а са леве приземне зидане зграде. Довели су нас пред циглану и постројили уз саме аркаде. У дворишту је било доста усташа, а још неки су излазили из зграда, у којима су, изгледа, биле канцеларије. Испред нас је стало неколико усташких официра, а један од њих округле главе, глатко зализане косе, са наочарима, који је очигледно био командант, пришао нам је и наредио да предамо пресуде које смо добили на станици у Тузли, пре поласка воза.
Пресуде су гласиле: једногодишњи боравак у радној служби сабирног логора Јасеновац. Када су их покупили, прозвали су јединог од нас који је био осуђен на три године боравка у логору. Знао сам за његов случај.
Још док смо били у затвору у Креки, у непосредној близини Тузле, дошао је полицијски агент и, једног по једног, позивао нас у затворску канцеларију. Мени је рекао да сам оптужен за сарад- њу са партизанима, да сам скупљао информације за њих, као и материјална средства. Ја сам све то негирао, али он није инсистирао на мом признању. После мене, прозвао је једног старог трговца, који ми је по изласку из канцеларије рекао за шта је оптужен. Оптужнице су нам биле идентичне. Схватио сам да је посреди чисто правна формалност, јер сам месец дана пре хапшења прочитао у хрватским новинама да је Анте Павелић, поглавник НДХ, донео закон по коме нико не може бити осуђен без претходно одржаног поступка. Један од затвореника имао је жену Мађарицу, и био је убеђен да ће га она извући из затвора. Она је често долазила, јер је затвор био у приземљу, те смо кроз решетке могли да разговарамо, и убеђивала га да ће га сигурно спасти из затвора. Али, кад су нас отерали на железнич- ку станицу и поделили нам пресуде, једино је његова гласила на три године.
Када су прочитали име логораша осуђеног на три године и позвали га да иступи, он је још веровао жениним обећањима. Стао је пред команданта логора Љубу Милоша, насмешивши му се, убеђен да ће бити ослобођен. Командант је у руци држао његову пре суду и рекао му да стане ту, са стране. Пришао му је, затим, један усташки војник и одвео га у неку канцеларију. Касније сам сазнао да је пресуда на три године значила неодложно извршење смртне казне. Жена се потрудила, да би била сигурна да се он никад неће вратити. Више га нисмо видели.
Стојећи постројени испред циглане, добили смо наређење да простремо ћебад на земљу и да на њих истресемо све ствари из торби. На почетку колоне био је постављен сто за којим су седела тројица усташа. Они су нам саопштили:
Овде предајете све вредне ствари: сатове, наливпера, злато, ножеве и друго.
Најпре смо истресли наше торбе. У свакој је било хлеба и друге хране коју смо понели на пут. Око нас је било доста старих логораша који су нас радознало посматрали.
Пришао нам је један омањи, мршави младић, погледао мене и тату и рекао:
Баш се нимало не радујем што вас видим овде, зар се никако нисте могли извући?
Гледао сам га и нисам могао да се сетим ко је. Када је видео да га нисам препознао, рекао ми је:
Брацо, па ја сам Нисим Монтиљо из Кисељака.
Тек тада сам схватио да се преда мном налази мој дугогодишњи пријатељ са летовања у Кисељаку. Зачуђен, рекао сам:
Нисиме, па зар си то ти?
Он је само потврдно климнуо главом. Видео сам да је сасвим изгладнео и исцрпљен. Упитао нас је имамо ли хлеба, на што смо му ми одговорили да смо имали, али смо све истресли из торбе. Поново је, са надом, упитао:
Па, можда имате који комад у џепу?
На то смо отац и ја завукли руке у џепове, али нисмо нашли ниједно парче. Видео сам да је тиме био разочаран и унесрећен.
Питали смо га како је у логору, а он нам је рекао да је сад режим мало ублажен, јер је пре неколико дана била нека међународна комисија у којој су били и Швајцарци. Да би комисија стекла повољан утисак о логору претходно су побили све болесне, изнемогле и изнурене, а у логору направили велико спремање. Требало је створити утисак да то није логор уништења, већ радни логор у коме владају ред, рад и дисциплина. Док је он то причао, одједном је настала нека велика трка око нас. Изненађен, погледао сам шта се то дешава и видео младиће логораше како трче према стварима истрешеним на ћебад, хватају у трку комаде хлеба и настављају да беже. Гледао сам лица тридесетак очајника, изгладнелих младића који јуришају на хлеб. Као да им једино он може пружити спас и помоћи да преживе.
Усташе су повадиле пиштоље из футрола и почеле брзом паљбом да пуцају у ове од глади избезумљене младе људе. Неки су падали смртно погођени, неки рањени, а било их је који су са ухваћеним комадима хлеба успели да умакну. Усташама се то чинило забавним – била је то прилика да покажу какви су стрелци. Кад је утихнуо јуриш изгладнелих, прилазили су рањенима који су лежали на земљи и метком у главу окончавали њихове мученичке животе. По престанку пуцњеве, чули су се гласни повици усташа:
Гробари! Гробари!
Однекуд су се створили гробари са носилима. И они су били логораши. Побијене младиће су односили ка простору поред логорске капије, слагали их једног поред другог као цепанице и трком се враћали по преостале жртве. Усташе су пребирале по стварима и узимале шта им се допада. Заповедили су нам да узмемо своје торбе и по једно ћебе, и кренемо у правцу барака за наш смештај. Тамо су нас поново постројили, и један од усташких официра нам је врло благим и топлим речима говорио како нам неће бити лоше уколико се придржавамо логорских правила и прописа. Нагласио је да је најопасније држати сакривено злато и остале драгоцености, тражећи да због своје сигурности одмах предамо све што имамо. Настао је тајац. Стојећи иза мене, Нисим је тихо говорио:
Онај који да, осуђен је на смрт.
Усташа је поновио да је то што он тражи само у нашем интересу, и да је за нас боље да га послушамо. Уто је из строја изашао мој теча Хаим Романо, муж татине сестре из Тузле, очигледно верујући усташким лажима, и рекао да има неколико златника ушивених у појасу од панталона. Нисим ме је тада чврсто стегао за мишицу и рекао:
Не, не, готов је!
Теча је показао где му стоје дукати, а усташа је својом оштром камом расекао појас и извадио их. Задовољно се смешећи на мог течу, рекао му је да остане поред њега, док смо ми полако улазили у јеврејске бараке. Теча Хаим је, потом, отишао са усташким официром и више га никада нисмо видели.
Нашу групу из Тузле поделили су у три јеврејске бараке. Пред улазом у прву стајао је човек средњег раста, кратког пунијег врата, округле главе са изразито грубим и оштрим цртама лица. Он нас је пребројавао и одређивао где ћемо се сместити. Када је угледо мог оца, изненађен, рекао је:
Исидоре, па ни ти ниси имао много среће!
Тата му је пришао и пружио руку:
Барароне, Барароне, баш смо се срели на гадном месту.
Из њиховог кратког разговора закључио сам да се знају још из младости и да се дуго нису виђали, јер смо се ми из Сарајева преселили у Београд.
Нашу бараку је по средини делио уски пролаз, а са леве и десне стране биле су дашчане преће на три спрата. Гледали смо где да се сместимо, а глас Барарона, који је био групник, шеф бараке, надјачао је наш жамор:
Највише има места на трећем спрату.
Попели смо се дрвеним мердевинама до трећег нивоа и нашли неколико празних места. Прострли смо ћебад, оставили ствари и пожурили низ мердевине, јер се чуо глас који је опомињао да треба ићи на ручак. Изашли смо из бараке и кренули за осталим логорашима према казану из кога се дизала пара. Стали смо у ред држећи у рукама порције. Приметио сам да према нама са напором иде измршављен, оронуо човек, држећи у руци празну порцију. Питао сам се зашто ли се упутио право на нас. А он је стао поред мене и оца и тихим, изнемоглим гласом рекао:
Исидоре, Брацо, па и ви сте овде!…
Гледао сам га зачуђено, јер ми није било јасно како не могу да се сетим некога ко ме, очито, добро познаје. Погледо сам у оца, и на његовом лицу запазио израз чуђења – ни он га није препознао! Слабашним гласом, непознати је прозборио:
Па ја сам Гидо, Гедаља, твој брат.
Тек тада сам, у том бледом лицу са дубоко упалим очима, видео татиног најмлађег брата. Њега су јос у лето 1941. ухапсили у Бијељини и отерали у логор. Тата га је нагло загрлио и почео тихо да јеца, да се гуши од плача, видећи у каквом је стању његов најмлађи брат, најлепши и најомиљенији од све браће. Стриц је једном руком загрлио тату, али са његовог лица нису се могла прочитати никаква осећања. Очигледно, тешка и дуготрајна глад убила је у њему све емоције. Када га је тата испустио из загрљаја, пришао сам му ја и пољубио га, гледајући са тугом у то деформисано лице. Да бих га мало утешио, рекао сам му да су га поздравили жена и син. То сам, у трену, измислио, у нади да ће га обрадовати вест да су му жена и син живи, али на његовом лицу нисам запазио никакву промену. Само је тихо рекао: – То ме више не занима. Једино ми је стало да се наједем.
Тата га је пустио да стане у ред испред њега. Ишли смо полако, све ближе казану, ћутећи. Из казана се ширио веома непријатан мирис, мени до тада непознат. Кувар нам је великом кутлачом напунио порције неком течношћу која је представљала чорбу. Одмакли смо се од казана у намери да једемо. Кашиком сам заграбио ту ретку течност, ставио је у уста и осетио гађење. То је била смрдљива топла вода без икаквог укуса, јер у њој није било ни соли ни масти, већ само неколико прљаво-жутих коцкица. Узео сам једну, ставио је у уста и схватио од чега долази тај непријатни мирис који се шири из казана. Били су то комадићи сточне репе. Гедаја је прво покупио парчиће сточне репе, а затим је принео порцију устима и попио ту неукусну и смрдљиву течност. Отац и ја смо стајали поред њега држећи порције у рукама, свесни да то не можемо јести. Стриц нас је зачуђено погледао и упитао хоћемо ли да једемо. Одмахнули смо главом, а он је узео татину порцију, на брзину појео и попио њен садржај и, затим, прихватио и моју. Након свега, тужно је рекао:
Још сам гладан.
Тата га је питао где је све био од хапшења до данас. Испричао нам је, укратко, да је прво био у јасеновачком логору и, затим, у логору ИИ, док није доспео овде, у логор ИИИ. Прошао је, очигледно, голготу свих тих логора и од њега је остао живи леш, којем је једини преостали осећај била глад.
Кренули смо ка баракама да бисмо се мало одморили и угрејали. Гедаља је био у трећој јеврејској бараци, те је једва ходајући наставио пут до ње. У нашој бараци наишли смо на Нисима. Имао је велико искуство стечено за време свог дуготрајног боравка у логорима, па нам је одмах почео објашњавати у каквој се ситуацији налазимо. Најпре је саветовао тати да што пре обрије брадицу, коју је он у Тузли пустио како би изгледао старији. Надао се да ће тако избећи присилан рад, на који су нас усташе одводиле. На татино питање зашто му то каже, Нисим је кратко одговорио:
Прво убијају старије и изнемогле.
Рекао је да су од њих петорице живи он и још два брата. На питање где су, показао је прстом горе на трећи ниво лежаја, и објаснио да су ту Садо и Шуа, али да су болесни и изнурени и да данима беспомоћно леже. За осталу браћу рекао је да су страдали у претходном логору Крапје.
Хтео сам да видим Саду и Шуу па сам се попео на трећи ниво. Угледао сам два жива леша и тек по неким цртама лица успео сам да их препознам. Препознавши ме, у исти мах су прозборили:
Брацо, па зар ниси могао негде да побегнеш? Овде је крај свега!
Једва сам се савладао да не заплачем. Сишао сам низ мердевине и затекао тату и Нисима како причају, те сам се и ја прикључио разговору. Нисим је причао да је ту недавно била нека међународна комисија која је обишла логор. Циљ је био да она утврди да је Јасеновац радни логор и да се са затвореницима поступа врло хумано. Да би то постигли, управа логора је предузела све мере за уклањање доказа о зверствима које је чинила. По његовом мишљењу, сада је режим нешто блажи него раније. Помислио сам како ли је тек било пре кад сам ја у току првог дана видео такве страхоте.
Ноћ је брзо пала и упаљена је једина слаба сијалица на средини ходника. У дну бараке била је пећ „бубњара“, која је била направљена од бурета за нафту. Ложила се остацима дрвета скупљеним по логору. Док би ватра горела, осећала се нека топло- та у непосредној близини, али би дрва у њој брзо изгорела, па је хладноћа била још тежа. Неколико метара улево налазила се велика лимена кибла, такође направљена од скраћеног бурета за нафту, и ту се ноћу вршила нужда. Из ње се ширио страховити смрад јер је била без икаквог поклопца. Логораши су се скупљали око пећи у нади да ће се мало угрејати. Стајали су око пећи држећи испружене руке изнад ње. Ја сам стајао у близини и слушао разговор који се водио. Најчешћа тема била је брига о најближим – женама, деци, родитељима. Разговарало се и о храни. Слушао сам двојицу изгладнелих. По говору сам закључио да су Загрепчани и интелектуалци. Један од њих је говорио шта би најрадије појео за вечеру, наводећи детаљно: предјело, главно јело, слаткише, салате, пиће и остало. Други се није слагао са претходним менијем, па је рекао шта би он радије јео. Тако, уместо бечке шницле он предлаже поховане пилиће са младим кромпирићима и грашком, уместо палачинки вруће крофне. Жустро су бранили своје предлоге, очигледно не схватајући да је то само игра маште. Било ми их је жао, а истовремено, били су ми смешни, јер нисам могао да схватим њихову нереалност. Али тада још нисам био изгладнео. Био је то мој први дан у логору. Дугачак, дан први.
Цадик И. Данон Брацо „Сасечено стабло Данонових“, Досије, Београд, 2007. стр. 83-93
Страдање Хрвата у Логору - Душан Ћулум
Временом, у Јасеновачки логор све чешће пристижу и транспорти из чисто хрватских крајева. Павелић баца у овај пакао и читаве породице многих Хрвата и Муслимана који су отишли у шуму да се боре за слободу свога народа. Неке од тих породица иду за Градишку, неке за Градину.
Пристижу хрватски сељаци, дотјерани већином због неодазивања у Павелићеву војску, због прикривања Ијуди и везе са партизанима. – Стижу сељаци из Хрватског Загорја у вези с нападом на Павелићеве жандаре у Стубици. Стижу радници, ђаци, родољуби из читаве НДХ.
Стижу све чешће и домобрани и домобрански официри који су отказали послушност у братоубилачком рату. Многе бацају у букаргије. Страшно их муче прије коначног пута за Градину.
Тако су довели и Антона Межнарића, домобранског надпоручника који је како причају, био послан као курир од стране домобранског министарства на Источни фронт. Вјероватно је причао истину о стању на Источном фронту. Њега су превели из Јасеновца за Градишку.
Крајем маја дотјерали су у логор групу од око 150 домобрана. Држали су их под јаком стражом. Онда су их некуда одвели. Педесет њих поново су вратили, обукли у усташка одијела и бацили у офанзиву на Козару.
Број Хрвата у логору попео се на двије петине укупног броја заточеника. Усташки џелати поступају с њима крвавије него преосталим Циганима и Јеврејима,
У дане пред саму офанзиву на Козару успјело је неколицини заточених хрватских сељака, кроз кишу куршума, побјећи из логора. Били су то РујајЧевић Иво и Ђуро из села Вурота, котар Сисак, Чипор Ђуро из Вурда, котар Сисак, Поздријан Јурај из Дубраве, котар Чазма. Они су били одлучили да рађе погину на бјегу него да и даље остану у јасеновачком логору. С њима је избјегао и Радошевић Јосип, жељезнички чиновник из Загреба, »Само пола сата слободе и не жалимо да погинемо!« С тим узвиком прикључили су се они партизанима. Јосип Радошевић није преживио офанзиву. Нестао је у таласима Уне, погођен од усташког куршума, у часу кад је хтио да се пребаци и да у своме крају настави борбу за слободу своје домовине.
Јасеновачки логор, Искази заточеншка који су побјегли из логора, ИЗДАЊЕ ПРОПАГАНДНОГ ОТСЈЕКА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВИЈЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1942. Стр. 54-55
Сведочење Љубише Рајковића
Почетком године 1942. живела сам са мојим родитељима сада пок. Радојковић Спасојем и пок. Аном, те са сестром Милком, за коју не знам да ли је на животу, у селу Млака, опћина Јасеновац, срез Новска. Наше је село било настањено искључиво православним (српским) живљем.
Једног дана почетком марта 1942. забрањено нам је да излазимо из куће, а усташе су нахрупили у наше домове и отјерали нас све у школску зграду, тамо су раздвојили мушкарце од жена и дјеце, мушкарци су смјештени на таван, док су нас дјецу и жене смјестили у И. кат зграде. Кратко иза тога појавио се међу нама злогласни крвник Лубурић Максо, говорећи нам, да се спрема неки нападај партизана на село и да нас треба све уклонити. Засвирао је три пута у неку свиралицу, ми жене и дјеца смо се морали сврстати и под стражом бруталних усташа кренути путем Саве, гдје смо укрцане на лаћу за Јасеновац. Напомињем да је узрок овом нашему одвоћењу био један фингирани партизански нападај.
Бандити су, наиме, у ноћи прије нашега одвођења почели по селу пуцати стројницама и подметнули су 3 љешине обучене у усташке униформе, тврдећи да су то убијени усташе. Међутим, ова три убијена лица били су Жидови и православци (Срби), који су намјерно по усташама обучени у усташке одоре и по самим усташама убијени.
Док смо ми жене и дјеца отпремљени у Јасеновац, мушкарци из нашег села дјеломично у селу Млаки по усташама заклани, а међу њима је био и мој несретни отац Спасоје, док су други упућени у Њемачку на рад.
У Јасенозцу смјештене смо све, нас око 800, у једну бараку, која је била потпуно замрачена, а из које нисмо смјеле излазити да не видимо кретање, доважања и одважања осталих заточеника. Два дана хране уопће добивале висмо, а хигијенске прилике су биле неописиве. Лежале смо једна на другој, воде добијале нисмо, чак ни нужду вршити нисмо смеле изван бараке, већ у бараци свака на својему месту. Након два дана, дали су нам наши мучитељи једанпут дневно неку воду у којој је пливао који комадић крумпира, а круха уопће добивали нисмо.
Бандити би дању и ноћу залазили у бараку, нападали би нас најпростачкијим и најпогрднијим изразима, пријетили нам да ће нас све поубијати и понизивали нас на најопакији начин. У свему томе особито се истицао неки усташа звави Мујо, наводно муслиман. Након осам дана ове тортуре по налогу Лубурића утоварене смо све у марвенске вагоне, који су бломбирани и без хране упућени у логор Стара Градишка.
У Старој Градишки смјештени смо у злогласну кулу, и то по 150 у једну просторију. Лежали смо на голом поду по најнемогућијим хигијенским условима, гризле су нас уши и стјенице, а првих дана хране уопће добивали нисмо. У наше настамбе залазили су усташе, вјечно су нам пријетили и вјечно су нас грдили, па кад би која мајка родила ново дјете, викали би на нас, „мјесто да поцркавате, још вас има сваким даном више“. Након неколико дана ушао је у нашу настамбу већ споменути БЕВАНДА и почео је изабирати старије и немоћније жене, говорећи им да ће бити упућене кући. Мећу тим несретницама налазила се моја мајка Ана, а те су жене одведене из логора, а послије смо видјели да су њихова одјела враћена у логор, расцјепана и крвава, а чули смо да су све те жене поубијане.
Од времена на вријеме пресељавали су нас у друге просторије, тако смо међу иним биле и смјештене у наком поплављеном подруму, а често се је дешавало да хране уопће добивали нисмо, кад смо се гурале на казан да примимо оно нешто воде са отпацима од репе, грдили би нас усташе и тукли. У том се особито истицао логорски крвник Врбан Анте. Тај исти злочинац нас је једног дана усред љета покупио све, извео на највећу жегу у неко двориште, гдје смо морале кроз читав дан стајати извргнути сунчаној жеги без хране. Једно је дијете том пригодом умрло од те жеге и глади.
Опће неприлике у логору из дана у дан су постајале све неподношљивије: глад, нечистоћа, лоши поступак и тешки рад систематски су уништавали организме, тако да је коначно по логору почео харати и пјегавац. Даномице умирале су другарице, дјеломично од болести, дјеломично од исцрпљености. Од мнолих жртава из нашег одељења знам поименично за слиједеће другарице које су умрле: Кољанин Бранка, 12 година; Крлић Бранка 16 год.; Станивуковић Саја, жена 30 год.; Звечевац Невенка, жена 24 год.; Салиндрија Милка, дјевојка 20 год.; Салиндрија Стоја, жена 40 год.; Малбаша Љубица, жена 25 год.; Чурулија Стоја, жена 35 год.; Станковић Стоја, жена 35 год. и Звечевац Милуна, жена 40 година.
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.90-91
А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. ИИИ, стр. 522—524
Војислав М. Прњатовић
ЈАСЕНОВАЦ — САБИРНИ ЗАТОЧЕНИЧКИ ЛОГОР У ХРВАТСКОЈ —
У намјери да би позвани и заинтересирани добили какву такву слику о животу и неприликама заточеника у Независној Држави Хрватокој, ставих себи у задатак да, према мојим скромним могућностима, у овом извјештају даднем ако не баш тачну и потпуно вјер- ну фотографију логора (у Јасеновцу) и живота у логору — то бар приближну.
Извјештај ћу обрадити по главама, која ће свака за себе описати поједину околност. И то:
ЈАСЕНОВАЦ
Јасеновац је варошица, која лежи на самом ушћу ријеке Уне у Саву. Од железничке станице Јасеновац варошица је удаљена 2 км. У сред вароши налази ее једна већа двоспратна зграда у којој је смјештен „усташки табор — Јасеновац“. Низводно низ Саву јед- но 2—3 км. а на ушћу ријеке Лоње у Саву подигнут је на имању и творничком простору фирме Бачић и друг, Јасеновац, сам сабирни заточенички логор.
Логор се налази на мочварном и подводном терену, те је опкољен насипима, који га штите од поплава. Како је логор са свих страна опкољен водом и мочварама, а са селом Јасеновац везан је једино једним јединим добро чуваним путем, то је бјекство из логора под нормалним приликама посве немогуће.
Логор Јасеновац се зове „сабирни“ стога што је од септембра мјесеца 1941. год. постао централни логор у који се упућују нови заточеници, а Јасеновац их затим даље распорећује по осталим филијалним логорима. Тако је Јасеновац од септембра мјесеца (1941) у непосредној својој близини имао 4 филијална логора и логор у Старој Градишки. Током јесени и зиме 1941. год. и 1942. год. у Хрватској су ликвидирани сви мушки заточенички логори осим Јасеновца са његовим филијалама и Старом Градишком. Концем јануара 1942. год. коначно је ликвидиран логор „Даница“ у Копривници, а његови задњи заточеници Срби су пренешени у Јасеновац. Тако да данас постоји само један једини мушки заточенички логор и то Јасеновац са филијалом у Старој Градишки.
Имање и фабрички простор фирме Бачић и друг у Јасеновцу изабрато је за заточенички логор, по мом мишљењу, због слиједећих разлога: а) што је на подводном и неприступачном терену, па је бегство из њега немогуће, а осим тога водом и мочварама отсечен је од осталог света, па се не може ни на који начин одржавати контакт измећу логора и спољњег свијета, и б) што се на том терену налазе творничка постројења фирме Бачић и друг, а што је све запљењено у корист Хрватске државе, јер је Бачић емигрирао у Србију. Наиме, намјера је усташа да од Јасеновца направе један не само сабирни, него и један радни индустријски логор, будући да су на терену подигнуте веће и добре творничке радионице за израду ланаца, ковачнице, браварије, кљештара, лимарија, тапецирерај, пушкарница, аутомеханичка радноница, столарија, коларија, електро-инсталатерска радионица, циглана, парна пилана, те парна електрична централа, која подједно даје светло и самом месту Јасеновац.
Стара Градишка задржата је као филијала логора Јасеновац управо такоћер с напред изнијетих разлога, јер је логор смештен у старој казниони, а у којој се такоћер налази низ важних и добро урећених радионица. Посебна се пажња поклања шнајдерокој и ципеларској радионици. Те двије радионице данас раде са великим бројем заточеника, махом Жидова, а за потребе усташке, Хрватске војске и сл.
На простору од Јасеновца до Старе Градишке има неколико ве- ћих лепих пољопривредних имања, чији су власници Срби. Како су они делом својевољно, а делом присилно исељени, то су та имања сада запљењена па предата логору Јасановац на искориштавање. На обраду тих имања упућени су заточеници из Јасеновца и Старе Градишке и то махом само Жидови, будући да усташе у њих имају вјеру да неће побећи. Тек ту и тамо је послат по који Србин и то као стручњак коме се мећу Жидовима није могла наћи замена.
За Наполеонова времена, Јасеновац је лежао на тромећи трију великих царстава: Отоманског, Наполеоновог и Аустријског, па од тога и она народна узречица: „Када пјетао закукуриче у Јасеновцу, тада се чује у три царства“. Дакле, тада је Јасеновац био граница измећу три царства, а данас је Јасеновац граница измећу два свијета: земаљског и прекоземаљског. За заточенике он претставља предворје вјечности, и мало је блажених који су се, и који ће се, из тога предворја смрти и вјечности вратити у овоземаљски живот.
Управа логора:
Управа логора дели се на двоје, и то: 1) усташку управу, и 2) заточеничку управу.
До ове подијеле управе дошло је стога што усташе, због великих задатака на другим местима требају усташко људство, па су настојали себе у Јасеновцу да што више растерете те тако што већи број усташа пошаљу у борбу против четника и партизана.
Усташка управа се састоји у томе да је у њезиним рукама сва наредбодавачка власт, сва коресподенција са вањским светом, стража логора и надзор над радионицама.
Самоуправа заточеника састоји се у томе да сами затвореници управљају животом и радом у логору према налозима и интенцијама усташа. Тако, заточеници сами управљају исхраном, настанбом, радом и чистоћом у логору.
Свезно с тим, а да би се постављени задаци извршили, основанам је и заточеничка хијарархија. Тако су коначмо формиране три следеће врсте заточеника:
И) заточеници слободњаци, 2) заточеници полуслободњаци, и 3) обичнм здточеници.
Заточеник слободњак има пуно поверење усташа, те се он може слободио кретати, не само унутар логора и вароши Јасеновац, него одлази сам без пратње и на службена путовања ради набавке робе у сва места у Хрватској. Заточеник полуслободњак има право и може да се слободно креће унутар логора и по селу Јасеновац, гдје махом одлази по послу ради набаве или пријема робе. Обични заточеници смију се кретати по дану по логору с тим да жици—огради не смије прићи ближе од 5 метара.
На челу заточеничке хијерархије стоји тзв. „логорник“ (Жидов Бруно Дијамантштајн), а затим његов заменик (Жидов Винер), те шеф економије (Жидов Фелдбауер), а на челу писарна групник (Жидов Беговић). Сви (они) одреда су заточеници-слободњаци.
Затим у хијерархији долазе „групници“ и „заповедници барака“. Групници равнају (= управљају) појединим групама рада (ковачима, лимарима, зидарима, цигланом итд.), а заповједници барака заповједају подручним им баракама за становање (има их 6). Групника и заповједника барака укупно има 25, а од којих су свега три Србина (Слободан Мицић, замјеник заповједника настамби; Владо Глумац, заповједник бараке 5, и Бранко Цвјетиновић, групник групе за подизање барака и вањеког рада). Затим свака настањена барака има свога наредника и 4 редара, који ее старају о чистоћи и урећењу барака.
Сви заточеници су прости, обични радници и запаслени су махом према својој струци у цивилу. Ту најбоље пролазе стручни радници и занатлије, јер се употребљавају за рад у затвореним радионицама, а уколико то дозвољава већ број запослених заточеника у радионицама. Ако је број заточеника у радионицама велик и ако су мјеста попуњена, тада и стручни заточеници обављају вањске гру- пе радова као и сви остали заточеници, који нису занатлије (трговци, чиновници и сл.).
Заточеници-слободњаци не станују у самом логору него у селу Јаееновцу у приватним становима, а омогућено им је да еу довели и своје породице. Дакле живе заједно са својим породицама слободно у Јасеновцу. На жалост то су само Жидови.
Заточеници-полуслободњаци живе стално у логору, станују у логору и хране се у логору. Заточеници групаши и обични заточеници живе стално у логору унутар жице и не могу ван жичане ограде без пратње усташа. Заточеници групаши имају посебну „групничку храну“ која је добра и укусна, а добивајуипоцелихлебацод 90 дкг. дневно. Обични заточеници добивају обичну храну, а о чему ћу касније говорити.
Усташка управа се састоји:
1) Повјереник поглавника за све заточеничке логоре усташки сатник Вјекослав Лубурић (емигрант);
2) Заповедник усташког Табора — Јасеновац судски усташки поручник Матковић1 (несвршени правник и емигрант);
3) Заповједника логора Јасеновац и његових филијала усташког поручника Љубе Милоша (несвршени правник емигрант);
4) Једног низа усташких официра: Павличевић,2 Којић,3 Матије- вић,4 Рогић, Мујо,5 млаћи Матковић,6 Модрич7 итд.
5) од подофицира и 3 усташка сата усташа (3 чете).
Напред набројани официри су носиоци режима и заточеници извршиоци свих зала у Јасеновцу, па с тога док они управљају логором не може бити ни говора о побољшању прилика у њему. Треба настојати да се они макну са тих места а поставе други — мање крволочни — мањи злочинци. Ако то не иде онда би требало да Немци у логоре поставе бар своје представнике као своје надзорне поверенике, те да својим присуством спрече злочинства и насиља, а заточеницима осигурају какву такву животну сигурност.
Настамба (станови):
Настамбене прилике треба поделити у два временока периода, и то: 1) период до даласка мећународне комисије у логор (6. ИИ 1942. г.) и 2) од тога дана па на овамо.
За време првог периода, тј. до 6. ИИ 1942. г. 1.100 заточеника било је смештено у три мале и врло примитивне бараке, које нису има-
1 Ивица.
2 Милован.
3 Анте.
4 Јосип-Јозо.
6 Јусић.
6 Љубо.
7 Анте.
ле прозора него еамо по двоја врата. Те бараке су више личиле на свињце него на станове за људе. Дужине су биле око 20 м, а ширине око 6 м, док висине око 3 м. Таква једна барака је одрећена само за заточенике Србе. У тој бараци је становало просечно 300 до 450 заточеника Срба под страховитим нехигијанеким условима, формално набацани од патоса до крова једни на другима, пуни вашију, сваковрсне нечисти, блатњави, здрави, мокри и болесни. Управо стра- хота, која би се могла мерити само са паклом.
Када се сазнало да ће доћи мећународна комисија да прегледа логор и заточенике, тада је усташка управа одредила да заточеници на брзу руку, конац месеца јануара и почетком месеца фебруара 1942. г. подигну 6 комада модерних барака немачког система за скла- пање, затим једну бараку за болницу, 1 бараку за амбуланту, те јед- ну бараку за кухињу. Срби заточеници радећи дању и ноћу све су го подигли у једном рекордном року од пар дана. При том треба истакнути да је сав рад обављен у сред највеће зиме, а при темпе- ратури од 20 до 33 ступња цилзијуса испод ништице. То зидање ба- рака заточеници Срби су у великом броју платили својим животима, јер су се разболели, а како су већ били изнурени те су нагло уми- рали, или су их пак усташе убијали као даље непотребне и баласт.
Када су почетком фебруара (1942) биле готове нове бараке за становање заточеника, тада су заточеници прешли на становање у њих, а старе су бараке срушене. С тим датумом почиње нови бољи период за заточенике у погледу настамбе. У бараку сваку може да стане око 160 заточеника. У бараку су смештени боксови са два спрата лежаја. Сваки бокс има по 6 заточеника и то на први спрат тројицу и на друли спрат тројицу. Тако је коначно након толико месеци сваки заточеник добио бар свој лежај, и омогућено му је колико толико да се брине о своме лежају и својим стварима. На- жалост те су бараке подигнуте на подводном терену, па су прили- ком задњих поплава Саве и Лоње пробијени насипи, а бараке поплављене, док су заточеници по ноћи евакуисани на становање по радионицама где раде и на Циглану. Због тога су заточеници поново остали без јединог свог добра — остали су без својих станова, својих лежаја па се с тога данас налазе у тешком положају.
Усташка управа увидјевши и сама неодрживост новоствореног стања решила је да један део заточеника премести привремено у логор Стара Градишка. Тако је у времену од 23. до 24. марта 1942. г. Из Јасеповца преведено у Ст. Градишку око 500 заточеника и тамо су привремено смештени. Они ће делом бити послани на разне еко- номије на рад (махом Жидови), а другим делом ће бити враћени у Јасеновац чим вода опадне и могне се опет становати у баракама у Јасеновцу.
У Јасеновцу је остало око 400 заточеника, који имају за дужност да одрже рад радионица, те да сукцесивно како вода опада сакупљају поплављени материјал и уреде логор.
Хигијенске прилике:
Хигијенске прилике у логору Јасеновац су више него очајне. Оне су стварно убитачне — смртне. Поред лоших станова треба ис- такнути да у Јасеновцу у логору нема текуће воде. Постоји један је- дини бунар покрај усташке кухиње. На тај бунар заточеници не сми- ју долазити. Заточеницима тако није преостало ништа друго него да конзумирају воду из загаћених бара, које су легло болести. Вода није за пиће. Може се пити еамо прокухана. Том водом се служе и заточеничке кухиње.
Због несташице воде заточеници се нису месецима и месецима прали, а о неком купању није могло бити ни говора. За време зим- ских енежних дана заточеници су користили снег за прање (трљање снегом).
Тек пред долазак мећународне комисије усташе увићају потребу да се за заточенике подигне какав такав бунар. И збиља бунар је ископан за 2 дана код нове кухиње. Тиме је омогућено заточеницима да доћу до воде неопходно потребне за пиће (и ако ту бунарска вода није здрава) и за прање. Од тога дана заточепицима је пружена прилика да се умивају и како тако очисте и перу.
Како је у логору завладала велика ушљивост, па су уши са за- точеника прешле и на еаме усташе, то су усташе пред долазак ме- ћународне комисије довезли два пољска војничка казана дезинфек- тора, који су смештени у једну примитивну бараку. Затим је према скромним и примитивним средствима приступљено дезинфекцији и дезинсекцији заточеника и њихових етвари. Резултат је био тај, да су послије дезинфекције заточеници по десетак дана били чисти и без ушију, али су се затим опет заушили од других. Усташе, бојећи се да не доће до каквих инфективних болести а посебице тифуса, наредили су да се дезинфекција врши стално по групама и на тај начин сузбије ушљивост. Но те све мере су подузете толико касно да се може слободно тврдити, да ће заточеници и надаље у јакој мери остати ушљиви.
Канализације у логору нема. Клозети — латрине су пољоке (јаме ископане позади барака). По ноћи се нужда врши у самим баракама у кибле, које се изјутра износе и празне. Обзиром на |то смрад по ноћи у баракама је веома велик, а са здравственог гледишта је то посве и јако штетно. Пољске латрине када се напуне затрпају се плитким слојем земље, кога кише сперу а нечисти по околици излију.
Тек концем месеца јануара 1942. год. пред долазак мећународне комисије подигнута је амбуланта и болница. Прије тога ни амбуланта а камоли болница нису постојали. До тог времена болесници су лежали у стамбеним баракама са осталим здравим заточеницима. Нису имали никакве неге ни помоћи, те су били посве пре- пуштени сами себи и Божијој милости. Редовита је појава била да је сваког јутра у бараци освануло по неколико мртваца. Од почетка фебруара 1942. отпочеле су радом амбуланта и болница. Мећу- тим, заточеници су се веома нерадо и тек у највећој нужди служи- ли амбулантом и болницом, а то стога што су усташе сваке две до три недеље упадале предвече у амбуланту и болницу. те болеснике подигли и истерали, те их затим „ликвидирали“ (убили). Убијања су се дјелом вршила пред болницом, дјелом на самом гробљу. Због те чињенице заточеници су тешком муком ишли В амбуланту и бол- ницу, али сила Бога не моли, па тако и болест је натјерала — хоћеш нећеш — већ резигниране и апатичне болесне заточенике да траже лека под смртном опасношћу.
Исхрана:
Исхрана болесника је била испод сваке критике. Чак и за зато- ченички логор испод сваког очекивања. У принципу заточеници су требали добити трипут храну на дан (изјутра, у подне и на вече), мећутим, у пракси смо добивали махом само два оброка хране и
то у подне и на вече, а тек ту и тамо покаткад и изјутра. Јутарња супа (када смо је добили) била је тзв. „ајнпрен“ јуха. Каква је та супа била нака каже сама чињеница, тј. на 1.000 заточеника дато је свега 4 кг брашна на запршку без масти.
Ручак се састојао од куханог пасуља или купуса припремљених без масти. Тек ту и тамо кадкад дата по која кила масти за зачин јела. Вечера се такоће састојала од супа од граха или купуса, а кат- када од куханог кромпира у љусци (3 комада за вечеру). Хљеба ни- смо масецима ни видели, а камоли га добили. Тек од 22. марта 1942. год. а обзиром на исцрпљеност заточеника и предстајеће велике про- летне радове, одлучиле су усташе да заточеницима дају дневно по 1/4 хлеба кукурузног (20 дкг).
Тако слаба исхрана, а тежак рад и нехишјена, извршили су сво- је. Сви заточеници су одреда јако мршавили и слабили, а што их је директно затим водило у смрт, јер кад оболе и изнемогну тада бивају редовно „ликвидирани“.
Одјећа и обућа:
За цијело вријеме логоровања заточеник се сам има да брине за своје одијевање, обување и постељину. Приликом доласка у ло- гор усташе заточеницима одузму еве вриједније ствари, па тако и сву сувишну обућу, одјећу, веш, деке, тоалетни прибор итд. Дакле, заточеник у 90 од 100 случајева остане еамо у једном одијелу, једним паром ципела, једним на себи оделом итд. Како сви заточеници мо- рају да раде и то по сваком времену, то ее одјећа и обућа брзо по- деру. Сада је заточеник приморан да си набави другу одјећу и обу- ћу. Махом заточеник то постизава преко „гробара“, који са мртвих заточеника приликом сахране скидају одијело и веш. Гробари те ствари дају својим друговима дијелом без накнаде, а дијелом траже накнаду у храни или цигаретама (шверц цигарета). На тај начин заточеници постизавају да не остану голи и боси.
Рад:
По пропису усташа сви заточеници морају без изузетка да раде. Нико не смије бити беспаслен асим болесника смјештених у бол- ници и амбуланти.
У принципу разликујемо двије врсте рада: 1) вањски рад, и 2) унутарњи рад.
Радници одрећени за вањски рад врше најгрубље и најтеже послове, као: истовар и утовар робе и материјала у железничке вагоне (логор има индустријски колосек везан са главном железнич- ком пругом), пренос граћевинског и осталог материјала, подизање барака, зидање зграда, чишћење снијега, подизање и одржавање насипа итд.
Други дио заточеника, махом занатлија, запослен је у „ланчари“ и „обртној групи“, и то као: ковачи, подшивачи, лимари, бравари дапацирери, пушкари, аутомеханичари, електроинпггалатери, столари, колари, шнајдери, ципелари, бријачи, керамичари, стаклари, вешери итд., те као радници циглане.
Око 150 заточеника запослено је на логорској економији, као: шталари, кочијаши, кравари и музари, сјенари, месари, кобасичари, чувари и неговатељи перади, кувари, носачи дрва и воде. На концу, око 25 заточеника тзв. „ГРОБАРА“ запослено је свакодневно на копању гробова и сахрани мртваца. Њихова је дужност да свакога дана постоји ископана дугачка рака око 150 метара за сахрану убијених и умрлих. То је свакидашња предострожност јер сваког дана може усташама да се пружи прилика за масовно убијање (убијање при доласку у логор, убијање из „наступа“, убијање на раду, убијање из болнице, убијање при казни, те умрли).
Сви радови обављају се под строгим надзором заточеника — групника као и самих усташа. Рад кроз цијело вријеме мора бити брз, енергичан и интензиван. Ради од 8 до 12 сати пре подне и од 1 до 6 после подне. У важнијим случајевима, који су врло чести ради се без обзира на вријеме непрекидно док се рад не заврши. Свака лабавост у раду, сваки пропуст и сл. кажњавају усташе на лицу места смрћу.
Дисциплина:
Дисциплина је у логору „гвоздена“ Логор нема прописаног никаквог правила о животу и дисциплини у њему, нити постоје дисциплинске казне и поступци. Сваки поједини усташа има право без икакве одговорности да убије заточеника чим то наће за сходно. Шта то значи није потребно описивати него савесно и с тим само констатовати да не проће нити један дан а да бар један једини усташа не искористи то своје право.
Контакт са вањским светом:
Као што је напред изложено, логор Јасеновац је ограћен 5 м. високом жичаном оградом, која је широка 3 м, осим тога око логора је вода и мочваре. Логор са осталим светом везан је само једним јединим строго чуваним путем. Због тога сваки контакт између заточеника и вањског свијета је посве немогућ. Надаље, исто је тако немогуће цивилима посјетити логор или заточенике, то је најстрожије забрањено. Даље, заточеници не могу писати никоме, а нити писма ма од кога примати. Исто тако не могу примати нити сла- ти пакете. Сваки ма и покушај дописивања или сл. кажњава се одмах смрћу.
Објављено је, додуше, да ће заточеници почев од 1. априла 1942. год. моћи два пута месечно писати и дописнице службеног формата својим ближњим, те од њих примати одговоре, а све у величини од 20 речи. Исто тако да ће заточеници моћи примати једанпут месечно пакете у тежини до 5 кг. Да ли ће се то у истину и остварити немогуће је рећи.
Пљачка српске имовине:
Ко и мало критички гледа прилике под којима живе Срби у Хрватској мора доћи до једног закључка. Мора констатовати да ће у заточеништво мало по мало и системски бити доведени сви имућнији Срби, а то с тога да би им Хрвати затим могли опљачкати имовину. Тако је у Јасеновцу редовита појава да сваког дана ваго- нима долази из разних крајева разна трговачка роба а из српских радњи чији су власници — Срби — заточени или су морали емигрирати. Исту судбину деле и Срби замљопоседници. Њихова имања су заплењена, те су предата усташама на управу и искоришћа- вање. Усташе ће то имање првенствено населити заточеницима Жи- довима, па тек другима. Они ће као заточеници — пољопрнвредни радници — обраћивати пољопривредна имања за потребе и рачун усташа.
Како су диљем Хрватске буне н оружани покрети то усташе одлазе у борбу против: четника, партизана и својих одметника. На том свом походу пљачкају српске домове и имања. Робу, веш, храну и сваковрсну стоку и перад догоне затим у Јасеновац. Робу, веш и храну лагерују за своје потребе, дак стоку (коње, волове, краве, овце, свиње итд.) изгоне на околне вашаре и продају.
Због те ординарне пљачке Срба, Јасеновац је данас препун сва- коврсне робе, која представља милијонске и милијонске вредности.
Убијања:
Убијања заточеника у Јасеновцу делимо на „масовна убијања“ и „појединачна убијања“.
Маеовна убијања су:
када у логор доће нови транепорт заточеника тада усташе редовно један дио тога транспорта одмах побију, а тек мањи дио пу- сте у логор. Шта више, уеташе не само да знају него врло често и практикују да све нове транспорте заточеника побију одмах код пријема. Тако је био случај да су сви транепорти заточеника, који су у логор дошли у времену од 27. децембра 1941. год. до конца јануара 1942. год. сви до последњег човјека одмах побијени. Ми осућеници за то еве сазнамо од наших другова „гробара“. Рачуна се да је у споменутом времену од свега месец дана на тај начин побијено измећу 3—4.000 новопридошлих заточеника.
Затим масовно убијање следи и онда када се бројно стање заточеника повећа у логору преко 1.000, јер усташе етоје на становишту да логор не смије имати већи број заточеника. Када се број- но стање повећа, тада усташе нареде „НАСТУП“ (збор) заточеника. Након што су заточеници извршили наступ (етупили у збор) тада долазе усташе те одабирају по својој вољи одрећени број заточеника у сврху „ликвидације“. Након што су извршили избор одређеног броја заточеника, остале распуштају, а одабране све двојицу по двојицу вежу жицом за руке, одводе их на гробље, нарећују да ту потрбушке легну у ископане раке, а затим узму дрвене маљеве те њима туку заточенике у тјеме главе, да им глава прсне. Ако и послије једног-два ударца неко од заточеника даје знаке живота, тада га ножевима избоду или секирама раскасапе.
На исти начин услећује и масовно убијање болесних заточеника и то стално од времена до времена, као што сам већ и прије споменуо.
Појединачна убијања су свакодневна и вишебројна, а врше их свакодневно и без ичијег питања све усташе одреда када то наћу за потребно и основно. Довољно је да заточеник украде кромпир један или кукуруза и сл. или да поклекне ићи, попуети мало на раду, па да одмах буде убијен од присутног усташе.
Убијања се извршавају бодежима, сјекирама, маљевима, револверима и ријеће пушкама.
Новопридошли зато бивају скоро редовно бодежима избодени и преклани. Заточеници који су из „Наступа“ дигнути и одрећени за убијање бивају редовно убити маљевима и секирама, а мање избодени бодежима. Појединачна убиства се врше оним чиме је то усташи било најзгодније и најбрже учинити.
Жидови:
Жидов остаје Жидов, па и у логору Јасеновац. Они су и у логору задржали све своје мане, но с тим да су оне сада видније. Се- бичност, лукавсгво, несолидност, тврдичлук, подмуклост и конфидентство су њихове главне одлике. Одмах по оснутку логора у Јасеновцу Жидови су као први заточеници допремљени и то у већем броју. Тек за њима су почеле пристизати групе Срба. Бројчана над- моћ Жидова у логору над Србима била је на први поглед очито видна и она је стајала према приликама у сразмјеру 1:5 до 1:8.
Због тога што су Жидови у логор дошли прије Срба и у великом броју, то су они успели да у заточеничкој хијерархији приграбе све важнија места. Тако да је данас (март 1942) унутарња логорска управа стварно у њиховим рукама. Они љубоморно чувају да се Срби не увуку на положаје, па с тога стално и вешто интригирају против Срба. Како усташе имају више поверења у Жидове то им интриги- рање и успева. Тако Срби, поред тога што страдају од усташа, страдају и од Жидова. Жидовска логорска управа свесно и смишљено протура Жидове на лакша радна места и разне положаје и звања, која се виртуозношћу измишљају еамо да једни другима олакшају радни положај.
Мећутим, и поред свега тога, смртност мећу Жидовима је већа него мећу Србима, а то с тога што су неотпорнији, нису навикли на тешке радове, те што се не чисте и не урећују. Ријетко је који Жидов чист и уредан. Већина их представљају легло и расадњак ушију и нечистоће. Примјера ради износим да је Пордес, бивши диригент београдоке опере, умро од нечистоће и вашљивости. По њему су управо били гроздови ушију, које су га формално јеле. Пордес служи као пример, а таквих мећу Жидовима има на стотине. У логору је постала узречица: „Жидови су били чисти док су им наше сестре и мајке измећариле, а сада кад их нема, постали су оно што у ствари јесу“.
Мећународна комисија:
Још током мјесеца јануара 1942. год. логором се проширила вест да ће логор посетити нека специјална комисија, да би утврдила право стање и видила живот заточеника. Та је вјест прво потекла из жидовских кругова, па јој ми Срби нисмо много придавали, јер су Жидови управо мајстори у протурању разних важних вести о догађајима у Босни, Хрватској и на фронтовима. Мећутим, средином јануара месеца и саме усташе су објавиле, да ће логор посетити једна мећународна комисија. Павелићев поверееик за логоре, усташки сатник Вјекослав Лубурић, око 20. јануара 1942. год. позвао је све старешине логора и групнике рада те заповједнике барака и обавестио их о предстојећем доласку те комисије. Он је том приликом свима саопштио, да се до почетка фебруара мора цијели логор темељито уредити, сав материјал сложити, људство очистити, обријати и искрпити. Да би заточенике подстрекао на што темељитије урећење логора, изјавио је: „Ако комисија добро проће и наће све у реду обећавам вам усташком чашћу, да ће логором завладати бољи дух и да ће се храна за 30% поправити“.
Послије тога саопштења настао је велики рад у логору, све је урећено да не може бити боље. Бараке за станове заточеника су подигнуте, затим болница, амбуланта и кухиња. Цијели логорски простор је прегледан, очишћен а материјал сложен. Тако су заточеници радили на урећењу логора све до 2. фебруара и то у нормалном радном времену. Мећутим, на 1. II 1942. издаје се заповест да ће заточеници непрекидно радити 48 сати да би тако довршили на време урећење логора. На 2. и 3. фебруара дан и ноћ смо радили. На жалост, кроз тих 48 сати платило је главом много наших другова, јер су усташе у великом броју стално надзирале рад и интензивност рада, па ако би који од заточеника мало застао или шжа- зао знакове умора бивао је одмах убијен. Тако су пред мојим очима у ланчари убијена три заточеника, од којих је један Александар Милошевић, техничар из Сарајева.
Командант заповедник логора, поручник Љубо Милош, заједно са заставником Модричем, појахали су коње те тако с коњима улетели у радионице на радна места заточеника, те заточенике убијали из револвера.
Уочи доласка комисије услиједило је „чишћење“ болнице и ам- буланте. Сви болесници — преко 100 — су истерани, те побијеНи ножевима и маљевима.
На дан долаека комисије у лепо урећену болницу са белим чистим креветима, с таблом иза главе, која казује врсту болести и температуру, лежали су вектори и доктори заточеници, који су махом сви добро изгледали. Требало је комисији предочити да је нега бо- лесника заточеника прворазредна и одлична.
Усташе су хтеле показати да радионички радници имају чак и зелена радна одела, па су сви заточеници запослени у радионицама добили зелена радна одела. Затим су усташе два дана пред долазак комисије прегледали све заточенике, те из њих издвојили све оне који су слабо изгледали. Ти слаби заточеници одведени су у сам Јасеновац, у „табор“, и тамо су били у једној бараци затворени док комисија није прошла. Да нису били побијени имају захвалити то- ме, да је пао веома висок енијег, па се раке нису могле ископати.
На 5. фебруар уочи доласка комисије сви су заточеници добили траке са одштампаним бројевима, које су морали одмах ставити на лијеву надлактицу. Жидови су носили жуту, Срби плаву, а Хрвати (католици и муслимани) црвену. Затим је заточеницима под претњом смртне казне забрањено да било шта говоре са члановима комисије. Једино што смо смели рећи било је, да на упит „како се зовеш“, одговоримо: „заточеник број 453″ (већ према томе какав је број заточеник носио). Ако би био питан и надаље требао је зато- ченик да одговори: „Изволите се обратити на логорску управу“.
На 6. фебруара — на дан доласка мећународне комисије, заточеници, који су радили у „ланчари“ при доласку изјутра у ланчару нису се мало зачудили када су за ланчарским стројевима запазили 15 квалификованих мајстора цивила (који су раније радили код Бачића у ланчари), који су ставили у пошн стројеве те отпочели са израдом ланаца. Ти цивилни мајстори били су као и заточеници обучени у радничка одела зелена, са бројевима на рукама. Дакле, имали су изглед заточеника. Они као цивили и слободно живећи људи изгледали су добро а искивање ланаца обављали су брзо.
Око 10 сати 6. фебруара ступила је у логор мећународна комисија, коју су сачињавали представници: Немачке, Италије, Француске, Ватикана, Црвеног крста, те преко 10 највићенијих усташа мећу њима и сам млаћи Кватерник (Еуген Дидо). Комисија је прегледала и разгледала сва одељења радионице, станове, кухињу, болницу итд. Комисија се дуго задржала у ланчари и проматрала начин израде ланаца.
Одмах иза подне комисија је напустила логор, и отишла у Јасеновац, у „табор“, где је погошћена. Истог дана из редова усташа на вечер сазнали смо да је комисија пронашла све у реду и да су усташе налазом задовољне. Заточеници су, мећутим, само мислили на успели „блеф“ усташа, на приказу „Потемкинова села“.
На 7. фебруара 1942. год. извршен је попис свих Срба заточеника и предат Немцима и члановима комисије.
На 7. фебруара на вечер око 6 сати позвани смо нас 13 — данас ослобоћених — да доћемо пред управу у сврху изласка пред коми- сију. Када смо дошли пред управу дошао је телефонски нови налог, да се не предведемо пред комисију него да се од нас узму генералије и лични подаци, т’е да се комисији одмах доставе. То наше пописивање изазвало је многе и разнолике коментаре, али се одмах са стране Жидова из управе устврдило да ћемо бити пуштени кућама.
Од тога дана па до 26. II 1942. године није било никаквих вести о томе. На 26. фебруара на вече прочитана је Наредба, којом се 13 заточеника „Грко-источњака“, а ниже именованих, стављају под нарочиту заштиту, пуну поштеду од рада, те да се крпе и чисте. Осим тога, добивају побољшање хране (дупла порција). Сада смо стварно и сами повјеровали да ће нас пустити кућама, а поштеду нам дадоше да се опоравимо и уредимо. Тако је и било. На дан 27. марта
1942. г. наредбом је нарећено да се нас 13 темељито очистимо и уредимо а на 30. III 1942. изјутра да доћемо са стварима пред управу, јер ћемо тога дана отпутовати. Дакле, ни тада нисмо сазнали куда ће са нама. На 30. марта изјутра из логора, уз пратњу једног усташе, упућени смо у Јасеновац у „табор“, а одатле на жељезничку станицу. Чим смо кренули на пут видели смо да ће бити добро, јер нас је пратио свега један усташа — водник, а који је иначе био познат као прилично добар човек и није био крволок. Од њега смо у возу (вагон III класе) сазнали да нае има предати у Земуну часнику за везу, а овај да нас преда надлежнима у Београду. Сви од реда када смо то сазнали, били смо пресретни, јер смо раће ишли у мајку Србију него својим кућама, где би нас евентуално опет прогањали, ако не би успели на време да се у Србију пребацимо.
Моји лични доживљаји:
Моје личне доживљаје (у логору Јасеновац) издиктирао сам у записник у Комесаријату за избеглице у Београду, па молим да се овај реферат споји са тим запиоником и тако сачине једну цјелину.
10. априла 1942. год. Војислав М. Прњатовић
Београд. из Сарајева
бивши заточеник у Хрватском заточен. логору Јасеновац
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.22-33
Улазак српских сељака у логор - Цадик Данон -
Био је март 1942. године. Дан је био хладан, суморан и киша је ромињала. Радио сам са групом логораша на чишћењу круга око самог улаза у логор. Висока двокрилна капија испреплетена густом бодљикавом жицом полако се отварала. Лево и десно од улазне капије биле су две високе дрвене куле, на чијем су врху били снажни рефлектори и стражари са митраљезима. Погледао сам знатижељно према улазу. Неколико метара од капије видео сам колону људи, жена и деце. Усташе су их терале ударајући их кундацима. Када су дошли ближе, по одећи сам видео да су то сељаци из неког српског села у Босни. Били су уплашени, збуњени, а усташе су их немилосрдно ударале уз псовке и претње.
Запазио сам групу жена са децом, а међу њима једну лепушкасту младу жену забрађену марамом. Није могла имати више од двадесет три, двадесет четири године. На грудима је носила одојче у повоју, а за сукњу јој се држао леп преплашен дечачић од око четири године.
Усташе су врло грубо одвајале децу од родитеља. Чуо се врисак мајки и плач деце. Један усташа је пришао младој жени са дететом у наручју, отргао јој већег синчића и гурнуо га у страну где су била одвојена деца. Плач и врисак били су све јачи, а на лицима садиста видело се задовољство. Онај усташа што је жени одузео синчића опет је пришао са намером да јој отргне и одојче са груди. На лицу мајке видео се бес, страх, али и одлучност да не да своје чедо, које је још чвршће притискала на груди. Усташа је обема рукама ухватио дете и покушавао да га отме, а жена је, чврсто држећи дете левом руком, наједном десном руком ухватила усташу за гркљан и тако га чврсто стегла да је он почео да се дави, да колута очима и плази језик. Видевши шта се дешава, други усташа је пришао жени с леђа и јаким ударцем кундака оборио је у блато. Она је ничице пала на земљу преко детета које је све јаче плакало. Прибрао се и усташа, који је био скоро удављен, па је окренуо жену на леђа и почео опет да јој отима дете. Његов бес је
био све јачи, не само због отпора који је жена пружала, већ и због тога што га је осрамотила пред његовим усташама. И он, онако бесан, хоће поново да отме дете, а она са обе руке стиска дете на груди и не да га. Разбешњен, он удари петом од чизме жену у стомак и наглим трзајем оте јој дете. Жена је немоћна и ошамућена лежала на земљи. Усташа је псовао:
Мајку вам српску, све ћемо вас побити! Ти мене да давиш!
Дете је у његовим рукама плакало, а он му је псујући, скинуо повој, ухватио га за ножице и почео да га врти у круг. Витлао је све брже и брже и нагло треснуо дете о земљу поред саме мајчине главе. Дечија главица распала се као зрела диња, а крв и мозак попрскали су избезумљено мајчино лице. Чуо се очајнички врисак јадне жене, која је затим изгубила свест. Видео сам да су је дохватили за ноге и одвукли у страну.
Децу коју су отели и одвојили одвели су даље у дубину логора, и тако сам их изгубио из вида. Дечији плач и врисак чули су се све слабије.
Мајке су очајнички поименице дозивале:
Милане! Марко! Марија!
Одрасли сељани одведени су према реци Сави која је текласу се све слабије.
Мајке су очајнички поименице дозивале:
Милане! Марко! Марија!
Одрасли сељани одведени су према реци Сави која је текла непосредно уз логор. Превозили су их скелом у Доњу Градину, где су масовно убијане жртве. Чуло се злослутно клопарање чекрка којим се скела уз помоћ челичне сајле покретала преко реке.
Јаук и лелек полако су се губили у даљини, а са њима и злокобни звук скеле која је одлазила.
Капија логора опет је била затворена.
Цадик И. Данон Брацо „Сасечено стабло Данонових“, Досије, Београд, 2007. стр. 112-115
Копање дечије раке - Цадик Данон
Било је јутро једног сунчаног мартовског дана.
Убрзо после страшног чина одвајања деце од родитеља, доведених из неког босанског села, стајали смо постројени пред бараком у очекивању да нас одведу на посао.
Дошао је један усташа и почео да бира млађе и јаче логораше. Добили смо лопате и ашове и кренули према капији. Одмах сам помислио да се ради о послу изван логорских жица, и да ће ми се можда указати прилика за бекство.
Никада нисам губио наду, и при сваком изласку из логора вребао сам прилику за бекство.
Изашли смо из логора у двојним редовима, нас двадесетак, и кренули према истоку, ка Лоњском пољу. Ходали смо један километар. Усташе су нас зауставили, а један усташки ројник, каплар, узео је четири кочића и забио их у земљу, обележивши правоугаоник великих димензија. Кратко је рекао:
Овде копајте у дубину од два метра.
Јасно ми је било да копамо велику масовну гробницу.
Дан је био ведар, сунчан. Прво пролећно сунце нас је пријатно грејало. Почели смо да копамо, а усташе су нас псовкама те- рале да радимо брже. Димензије рупе биле су огромне, и копајући жестоким темпом, негде око два или три сата поподне завршили смо посао. Били смо веома уморни и поседали смо на земљу да мало предахнемо. Видео сам да из даљине иду усташе, а поред њих се кретала нека необична маса. Када су дошли ближе, јасно смо разазнали децу разног узраста, од две до пет-шест година. По одећи, видело се да је највише било српске и јеврејске деце, а сва су била намучена, исцрпљена, изгладнела. По мојој процени, било их је преко двеста. Помислио сам да су међу њима и она деца из транспорта босанских Срба.
Чуо сам једног усташу како је говорио деци:
Хајте са мном, водим вас вашим мајкама…
Двадесетак њих пошло је, наивно верујући његовим речима.
Када су дошли близу раке, више усташа је пришло овој деци и опколило их, узимајући једно по једно, додавајући га један другом, све ближе јами.
Онај последњи у низу, који је стајао уз саму јаму, имао је у рукама обичан столарски чекић. Узимао је дете које су му додавали, чекићем га снажно ударао у потиљак и бацао у јаму. После сваког ударца чуо се танки дечији писак и тупи звук пада тела у јаму. Затим би завладала краткотрајна тишина.
Све ово гледали смо са тридесетак метара удаљености.
Кад је прва група била побијена, један усташа се вратио стоти- нак метара удаљеној великој групи деце и на исти начин, преваром да их води родитељима, повео је следећу групу ка јами.
Деца из велике групе нису могла да виде шта се дешава, јер су усташе својим телима заклањале јаму и страшни призор над њом.
Окренуо сам се да не бих и даље гледао овај ужас. До мене је стајао један старији Јевреј, јецајући од бола и немоћи. Подигао је поглед ка небу и гласно рекао:
Господе, ако те има, удри громом са неба и побиј ове зликовце!
Али небо над нама је ћутало, ништа није стајало на путу ономе што су усташе радиле.
А они су брзо завршили свој страшни посао, јер су му били врло вешти. Нама су наредили да затрпамо јаму. Радили смо до мрака, очекујући да и нас побију, јер су усташе увек настојале да униште сведоке својих злочина и зверстава.
Када смо завршили посао, вратили смо се опет у двојним редовима у логор. Био сам сведок нечувеног зверства и, очајан и ошамучен, ходао сам као у трансу. Чуо сам глас логораша који је ишао поред мене:
Имали смо срећу да и нас нису побили.
Упркос свему, и ја сам осетио неку скривену срећу што сам остао жив.
Цадик И. Данон Брацо „Сасечено стабло Данонових“, Досије, Београд, 2007. стр. 121-122
Ликвидација логора II Брочице - Ђурковић Симо
10. новембра (1941) надошла је поплава у логор Јасеновац II (= Брочице) тако да је 13. новембра упућена једна партија заточеника од 250 људи за Крапје, где је привремено импровизован логор, а од осталих 200 заточеника пребачено их је 80, 14. новембра, у логор Јасеновац III (= Циглана) док их је око 120 остало у логору Јасеновац II да руше бараке.
Ових 280 заточеника Срба упућених за Крапје побијено је, и то сви до једног „ликвидирани”. Већ на њиховом путу од логора Јасеновац II до села Јасеновца убијено их је око 50, а по ликвидирању логора у Крапју у месецу децембру (1941) побијени су од ове партије и сви остали.
Ми који смо дошли у логор Јасеновац III остали смо поштеђени, осим неколицине, док од оних 120 заточеника у логору Јасеновац II побијени су сви осим двадесеторице, који су дошли к нама у логор Јасеновац III.
Међу одведенима и ликвидиранима у логору Крапје налазили су се међу осталима: Текић Гавро, судија; Богдановић Јово, трговац; Тејић Мика, кафеџија са синовима Ацом и Божом; браћа Богољуб и Обрад Боснић; Панић Тодор, кафеџија; Остојић Мика, кафеџија; Милошевић Јово, приватни намештеник; Бошњаковић Јоцо, судски чиновник; Стојисављевић Стево, жандармеријски наредник у пензији, сви из Бијељине; а из Високог: Беатовић Ранко, раније пословоћа „Бате“. Колико се сећам, ту су још били Мандрака Спасоје и Черик Никола из Сарајева. Имена других убијених Срба не могу се сада сетити.
Од оних 120 Срба заточеника који су остали ради рушења барака у логору Јасеновац II побијено их је 100, а знам да су мећу њима побијени браћа Трифковић из Добоја. После свих ових ликвидирања било нас је у логору Јасеновац III, тада једином логору, још у свему око 100 људи, заједно са оних 20 из логора Јасеновац II.
Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо
Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.48-49
Први транспорт за Јасеновац - др Никола Николић
Као први транспорти у Јасеновачки логор стизали су политички »кривци«. Из Загреба су довођени комунисти и сви сумњиви антифашисти, а из Бање Луке, Брода, Сарајева и осталих градова БиХ радници, интелектуалци. У то вријеме усташе довлаче и ратне заробљенике, који су из Њемачке пуштани кућама као болесни. И њих су, према мигу Гестапоа, дакле споразумно са Нијемцима, протјерали у први логор у Броћицама. У подигнутим баракама, код шума, су их мрцварили и коначно поубијали. Касније су друге транспорте морали пропуштати према Београду. Послије »записивања«, само да се изведе формалност, усташе су прво те затворенике тјерале у логор »II-Броћице«, лијево од цесте Јасеновац – Новска, према шуми. Тај конвој затвореника је био путем батинан и тучен. У једној од тих првих група дошао је припадник »Сокола« из Загреба др Отон Гавранчић, са дугом бијелом брадом.
Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 377
Прва ноћ у логору - Симо Ђурковић
„Прве ноћи кад смо пребачени у логор Јасеновац III преноћили смо под једном шупом у Бачићевој циглани и онако прозебли, промрзли и мокри, остали смо изложени снегу и ветру, јер је шупа била отворена. Чували су нас усташе и ни један преко ноћи није смео ни да макне, а свакога онога који би се макар мало телом покренуо с места или покушао да испружи ноге или учини какав покрет руком, немилосрдно су ударали и убијали на лицу места. Тако је те прве ноћи у логору Јасеновац III убијено под овом шупом 5 Срба заточеника. Напомињем подједно да је одмах приликом доласка у логор Јасеновац III, на самој капији куда се улазили у логор, убијено њих неколицина болесних и изнемоглих, који су били довежени колима.
Сутрадан ујутро распоређени смо на рад, и то на плетењу жице око логора. Радили смо по блату до колена, а напољу је падао снег. Како није било доста барака, становали смо у једној озиданој просторији, управо ходнику на циглани, који смо прозвали „тунел“. Лежали смо на голој земљи без икакве простирке и покривача.“
Из Меморандума СПЦ, сведочење Ђурковић Симо, Архив музеја СПЦ – Оставштина Р. Грујића
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. Стр. 49