Januar 1942

Svedočenje Sime Đurkovića 1

Crni dani za Srbe zatočenike bili su 1, 2. i 3. januar 1942. godine. 1. januara odvedeno je iz barake na tzv. „rupe” 66 Srba, gde su ih sve pobili maljevima i u „rupe” zatrpali, a sutradan 2. januara poklali su ustaše i ubili u jednoj baraki, gde su se nalazili bolesni i iznemogli, oko 40 do 50 ljudi, dok su ih 136 odveli na „rupe” i tu ih sve pobili maljevima. Tada je stradala i pomenuta grupa Srba iz Sarajeva, koja je stigla u logor 24. decembra 1941. godine, a u kojoj je bio i Prnjatović Vojo, Erić Vojo i Ružić Đorće, svi iz Sarajeva, dok se drugih po imenu više ne sećam.

Trećeg januara 1942. došao je među nas zatočenike poverenik Luburić i lično izdvojio na stranu sve osim zanatlija i to idući od jednog do drugog i pitajući svakog pojedinog šta je po zanimanju. Svi oni koji nisu bili ili nisu izjavili da su zanatlije, strpani su u kamione i odvedeni u logor Jasenovac II i tu svi pobijeni.

Značajno je spomenuti da su ustaše u mesecu januaru (1942) preko smrznute Save prelazili u Bosnu i odande iz opljačkanih srpskih sela donosili dosta plena, naročito mnogo stoke, hrane i raznovrsnih životnih namirnica i ovu hranu smeštali u dve velike prostorije, koje su bile dupke pune suhoga mesa, slanine, masti itd. Zatočenici izgladneli sve su to videli i nekoji od njih nisu mog- li izdržati i u pogodnom momentu iskoristili su priliku kad nije bilo u blizini ustaša na straži, te poneki komad suhoga mesa ukrali iz prostorije gde je meso bilo ostavljeno. Mećutim, ustaše su za ovu kraću saznale i sve ove nesretnike ubili na licu mesta. U ovom ubijanju učestvovao je i sam zapovednik logora Ljubo Miloš, koji je ubijao iz revolvera ili klao nožem nesretne i gladne zatočenike, a uz njega sekundirali su mu u ovome klanju i druge ustaše.

U mesecu januaru po najvećoj zimi, morali smo sklapati nove barake. Temperatura je bila do minus 26 ispod nule i preko celoga dana ostajalo se na radu napolju, pa i za vreme ručka. Pri podizanju ovih baraka, a naročito pri postavljanju plota, stradalo je takođe dosta zatočenika, koje su ustaše već iznemogle i promrznute ubijali na licu mesta pri samom radu.

U januaru stigla je jedna partija Srba seljaka iz okoline Sarajeva, njih oko 50, i oni su odmah direktno odvedeni na „rupe” i svi pobijeni maljevima. Sudeći po njihovoj nošnji i crvenim čalmama oko glave, bili su to seljaci negde od Pala.

Iz Memoranduma SPC, svedočenje Đurković Simo
Arhiv muzeja SPC – Ostavština R. Grujića
Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str.50-51

 

Svedočenje Olge Prpić

Posle pravoslavnog Božića (početkom 1942) navalili su ustaše na srpska sela, koja se nalaze preko Save, i to na Gradinu, Čuklji- nac, Draksenić, Demerovac i Mećeća. U ovim selima ustaše su od- reda ubijali koga su god u selu našli, kuće su pljačkali, a nakon toga palili. U ovim selima ustaše su od mladih devojaka zahtevali da dignu suknje, a potom ih bajonetima boli meću noge. Ja sam vi- dela tada lično, kako su ustaše, vraćajući se iz ovih sela u Jase- novac, vozili sobom upljačkane stvari, kao slaninu, meso, mast, brašno, jastuke, platno, te druge stvari. Bolje stvari su dobili ustaški oficiri, a lošije su podijelili meću sobom prosti ustaše.

(Arhiv Sv. Sinoda za 1941—45)
svedočenje Prpić Olge
Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str.82-83

.

Slučaj Petra Zrnića

U mesecu januaru (1942) pošao je iz Beograda sa urednim pasošem za Split preko Zagreba Petar Zrnić, profesor iz Beograda. U Splitu mu je živela žena Jelena, poznata kao urednica jednog ženskog časopisa u Beogradu. U Zagrebu je bio međutim skinut s voza po ustaškom redarstvu i uhapšen, te sproveden u Jasenovački logor.
Po dolasku u logor prijavio se odmah upravniku logora Ljubi Milošu, rekavši mu da je Srbin koji je živeo u Beogradu, te da sa putnom ispravom putuje ženi u Split, i da ne vidi razloga zašto se njega uhapsilo i dovelo u logor. Miloš mu je odgovorio i rekao mu da sačini jednu molbu u kojoj će sve to navesti i na osnovu toga da zatraži u molbi da ga se pusti na slobodu. Ustaše su ga tada doveli u baraku u kojoj sam se ja nalazio. Tu je pred nama zatočenicima ispričao svoj slučaj i ujedno sastavio na dve ili tri strane moedena u našoj baraci, odneo je Milošu svoju molbu i ubrzo posle toga videli smo da je otpraćen iz Miloševe kancelarije u ustašku stražaru. Sutradan nam je saopšteno, tj. meni koji sam vodio spisak zatočenika u svojoj baraki, da ga brišem iz spiska živih.

Iz Memoranduma SPC, Đurković Simo- SVEDOČANSTVO
Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str.56