Svedočanstvo Vladimira Lončara, inženjera, šumskog referenta u Pakracu.
Stigli smo iz Pakraca u Jasenovac oko 10 sati pre podne. Postrojiše nas pred kancelarijom u dva reda. Poručnik Ljubo Miloš, polupijan, viče srdito: „Što baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj“. Povorku opkoljavaju ustaše, počinje pretres i oduzimanje stvari. Miloš pita: „Koji je od vas pravnik“? Javi se sudija Vlado Ilić i izađe pred stroj. Miloš: „Koliko si Hrvata osudio na smrt?“
Sudija: „Nijednog, ja sam bio starešina sreskog suda a sreski sudovi po zakonu nisu ovlašteni da osućuju na smrt“ — „Jesi, jesi, ti si nekoliko stotina osudio na smrt. Šta bi ti rekao kad bih ja tebe sad osudio na smrt?“ — „To je vaša stvar“, odgovara mirno sudija. Poručnik ga šalje natrag u stroj. Pretres traje, poručnik s drušvima piju kuvanu rakiju koju za njima nosi jedan Jevrejin. Nakon izvesnog vremena priseća se Miloš: „Gde je taj pravnik?“ Sudija se opet javi i po naređenju izlazi pred stroj, skida gornji i donji kaput, i pođe pred Milošem do jedne naslage cigle. Ovaj uzima od jednog ustaše karabin i držeći ga pod pazuhom pali na sudiju tri metka. Sudija pada, poručnik vraća pušku, pretres se nastavlja. Nakon 5 minuta sudija zaječa. Poručnik priđe, dotuče ga s nekoliko metaka iz revolvera, pa onda izvadi nož i, kako je sudija ležao potrbuške, raspori mu leđa. — Zatim naredi da se jave koji su iz Like. Javi se nekoliko ljudi (svedok nabraja imena); poručnik s nekoliko ustaša zakolje i njih kraj naslage cigle. — Onda pred poručnika stupi zastavnik Matković, prilično pijan, i moli ga za dozvolu da i on zakolje jednog Srbina za Božić. Poručnik mu dozvoljava. Matković gleda po stroju, pa zapita jednog za ime i zanimanje. „Divljak Joco, zakupnik kursalona u Lipiku“. Matković skače od veselja. „A, sad ću se ja tebi osvetiti zato što mi jedan put nisi hteo da nađeš stolicu“. Odmah ga odvodi za hrpu cigle, i začu se strašno zapomaganje. Izvadili su mu srce, Matković izlazi sav krvav brišući ruke o hlače, i predlaže da se zakolje još deset Srba, a ostali da se puste u baraku. „Ne deset nego dvanaest“! odgovara Miloš. Tako i bude. Nesrećnike su bili, boli noževima i najzad poklali na istom mestu. Još jedan od nas gledalaca pogibe zato što se, po mišljenju ustaša, mrštio gledajući. Onda poručnik izjavi da smo mi drugi pomilovani, i otpusti nas.
U pakračkom konvoju, po iskazu raznih svedoka, bilo je 74 čoveka, a ubijena su tom prilikom 27 do 32.
Ustaše dolaze na ručak. Ali ubrzo izlazi Miloš sa „Tatekom“ i naređuje da se postroji 20 Srba, da i on dobije jednoga. Tatek bira, izvodi ga iz stroja, ali puška okine pre vremena i rani drugu dvojicu. Nato Miloš ubije i njih i izvedenog. — Isti dan po podne zaklao je još 5 do 6 Srba i Jevreja koji su upravo stigli. Uzalud su neki preklinjali Miloša glasno jaučući da ih poštedi.
Iz Memoranduma SPC, Izgoni, zatvaranja, deportacije, logori; „Jasenovac mesto natopljeno krvlju nevinih – Spomenica“, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990. str. 30