ЖРТВЕ

ЗЛОЧИНЦИ

Народни херој Марјан Цавић Грга

Рођен је 10. марта 1915. у Загребу, у напредној радничкој породици. Металски радник. Као истакнути борац за радничка права, 1939. примљен је у Комунистичку партију, а непосредно уочи рата постао је секретар Комитета Трећег рејона КПХ у Загребу. После окупације организује у свом рејону илегални рад и судјелује у диверзантским и другим акцијама. Одлуком ЦК КПХ средином августа 1941. напушта Загреб и одлази у Карловац.

Непосредно после доласка у Карловац преузима дужност секретара Мјесног комитета и члана Окружног комитета КПХ Карловац.

Поћи руководством Маријана успешно је радила тајна партијска штампарија у Карловцу, смештена у Дубравцу. Шеснаестог октобра 1941. код књижаре „Фогина“ у Карловцу усташка је полиција изненадила и ухапсила Маријана Цавића. Да би прекратио мучење, он је покушао извршити самоубиство.

Партијска организација је сазнала да се њезин секретар налази у болници, па је направљен план за његово ослобађање из болнице. Цетрнаестог новембра кренуо је један вод од 24 борца из 1. Кордунашког батаљона предвођен Вјећеславом Хољевцем. Навече 17. новембра „домобрански поручник“ Хољевац је стигао са својим водом у болницу, али спасавање није успело, јер су га у међувремену усташе поново вратиле у затвор.

Маријан Цавић је, после ове акције, пребачен у Загреб. Тада је извршен још један покушај његовог спасавања, и то заменом. Међутим, ни тај покушај није успео. Маријан Цавић је одведен у концентрациони логор Јасеновац, где је, крајем 1941., убијен.

За народног хероја проглашен је 27. новембра 1953. године.

 Антун Милетић (1986),  Концентрациони логор Јасеновац 1941 – 1945, књига II, Народна књига и  Спомен подручје Јасеновац, стр. 58-59

Авдо Трбоња

Некако у зиму доведен је у логор и један муслиман из Мостара по имену Авдо Трбоња и исти је остављен у бараку мећу нас Србе заточенике. Случајно је прошао испред бараке повереник логора Лубурић Вјекослав и Авдо, кад га видје, одмах му је пришао као староме пријатељу. И доиста, по свему се видело да се они добро познају, јер је и њега Лубурић одмах препозпао и с њим осгао у разговору скоро пола сата. Авдо му се је потужно због тога што је доведен у логор, а Лубурић му је рекао да доће у његову канцеларију па да ће нешто учинити за њега. Авдо је затим и отишао до логорске канцеларије, али мало затим видели смо где га усташе воде у стражару. Сутра дан ујутро саопштено је да се Авдо Трбоња има брисати из евиденције. Важно је при томе оно што је нама у бараци Авдо Трбоња испричао за свога побратима Лубурића. За Лубурића је рекао да га познаје из Мостара, где је Лубурић био 1934. намештен као чиновник у Окружном уреду и тада, због наких малверзација и злоупотреба с новцем, отпуштен из службе. Како је Лубурићу, по речима Авдиним, предстојало хапшење, одлучио је да оде у емиграцију и том приликом Авдо, тако тврди, дао је свом пријатељу 7.000 динара за пут. Како Авдо нама рече, Лубурића у емиграцију нису одвели никакви политички мотиви него бегство пред затвором због проневере у Окружном уреду. За све добро што је Авдо учинио Лубурићу овај му је вратио тако што га је једноставно „ликвидирао.”

 

Меморандум СПЦ, Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр. 56-57