Žarko Vidović u Jasenovcu

Dana 6. maja 1942. ustaška policija Nezavisne Države Hrvatske priredila je u Sarajevu Srbima „ustaški đurđevdanski uranak: besplatan prevoz na teferič“, u Jasenovac! Na tramvajskoj (ujedno i željezničkoj) pruzi pored Miljacke, na obali od Baš-čaršije i „Gradske vijećnice“ (posleratne Biblioteke i Arhive), pa sve do Elektrocentrale, bila je postavljena duga kompozicija teretnih vagona, za transport zatvorenika do Jasenovca. (Tramvajska pruga je bila iste širine kao i željeznica, uskotračna, pa je tako voz iz Broda (Bosanskog) mogao ući u grad, obići ga krugom do Baščaršije i onda se, pored Miljacke, Obalom, vratiti u željezničku stanicu, pa za Mostar ili natrag, za Brod!). Izveli su nas iz zatvorskih ćelija i okolnih kasarni ujutro oko četiri sata, pred samo svanuće: zaista na uranak, ali ne Đurđevdanski! (Tada je i nastala sarajevska tužna p esma ‘ Đurđevdan je ‘ koju će Goran Bregović divno obraditi: i hvala mu!).

Tu kompoziciju teretnih vagona vukle su ili gurale tri lokomotive. A silazile su, da budu ukrcane, kolone zatvorenika: iz Jajce-kasarne na brdu iznad Bembaše i Nevjestine mahale; iz Gradskog zatvora (iza Gradske Vijećnice, kod Baščaršije), iz zatvora Beledije, Ćemaluše, Centralnog zatvora (Sudskog, austrougarskog); iz Kasarne Vojvode Stepe (i u NDH smo tako nazivali kasarnu ispod Bistrika, na Trgu 6. novembra , nazvanom tako po danu ulaska Srpske vojske u Sarajevo, godine 1918.). A kad voz krene, zaustaviće se posle nekih pet stotina metara, da, tamo napred, u onaj deo kompozicije, primi i zatvorenike iz Kasarne Kralja Petra Prvog, u Novom Sarajevu. (Ta kasarna je 1941. bila Sabiralište za Jevreje, za njihove porodice, odakle su ih transportovali Nemci (!) na gubilišta. Pokušavali smo mi preživeli logoraši, da od JNA dobijemo dozvolu da to označimo nekom spomen-pločom, ali je predlog, dat bojažljivo, bio od strane komande „oslobodilačke“ armije grubo odbijen. To je posle g. 1945. bila Pešadijska škola i Kasarna „Maršala Tita“!).

Tako se u toj kompoziciji teretnih vagona, 6. maja 1942 ., našlo oko tri hiljade zatvorenika: mladih ljudi, „vojno sposobnih“, sada za Jasenovac. Među njima je – a to ću saznati u Sarajevu tek posle rata – bilo i ljudi domaćina, koji su bili zatvoreni zajedno sa svojim sinovima: Mandrape, Košarci, Mostarice, Kovačevići, Ćorovići, Konjevići, Stojanovići, Subotići, Rubinići, sve iz sarajevske Piruše (srpskog kvarta), pa Jovanovići, Ilići, Bogdanovići sa Kovača, na prilazu Jajce-kasarni . Ali je bilo i muslimana , zašvorenih samo za t o š t o su se zauzimali za Srbe ili se izjasnili kao Srbi : mladi mostarski pravnici (završili studije prava u Beogradu), kao Adil Grebo, Ismet Pašić, Šefkija Kapić, Mugdim Mehmedagić, pa i književnik Zija Dizdarević (sve u Belediji, u ćeliji br. 4, gde sam bio i ja, u Gradskom zatvoru). Mostarski muslimani naročito zato što su bili protiv Sporazuma (Cvetković-Maček) kojim je Mostar 1939. g. priključen Banovini Hrvatskoj. To „srbovanje“ će ih koštati glave.

Na teretnim vagonima u koje su nas ukrcavali, pamtim, još su bile, ćirilicom i latinicom, stare oznake „JDŽ“ i natpis „sedam konja ili četrdeset vojnika „, koliko, za nuždu, može da stane najviše u jedan vagon . Nas su ukrcali po dve s t o t ine u jedan vagon! A vazduha samo kroz četiri rešetkasta mala otvora, u svakom uglu vagona po jedan, visoko pod krovom. Doduše, ti vagoni su bili, kao „četvrta klasa“ voza, predviđeni i za putnike-seljake koji su išli „na pazar“ , t e smo često i mi, đaci na izletima, kao i seljaci, sedeli pre rata putujući „na izlet“; ali su tada „šiber-vrata“ na sredini bila otvorena širom, na obema stranama. Nije bilo klupa, sedelo se na podu, ali su šiber-vrata bila otvorena, te nas je po pet-šest sedelo u otvoru na vratima, na ivici vagona, pevajući i „tamburajući nogama“, dok je voz išao ponekad tako lagano da smo mogli skočiti na tlo da uzberemo usput poneku šljivu, pored pruge! Pa i sada smo, nabijeni u vagon, misleći da se samo rastajemo od zavičaja i putujemo „za Nemačku“ kao zarobljenici, pored još otvorenih vrata zapevali:

„S one strane Jajca, gajtan trava raste

Po njoj pasu ovce, čuvalo ih momče.

Mlado momče plače, još tužnije pjeva

Svaka tuđa zemlja, tuga je golema!

Đurđev-dan je! Zapjevalo se, da ohrabrimo i obodrimo neke koji su bili zgromljeni, paralisani od straha i neizvesnosti. Ali tada ustaše, naglo i s treskom, zatvoriše šiber-vrata vagona i, jasno čujemo, staviše lance i polugu, te zakatančiše. „E, sad pjevajte koliko vam je volja!“ Nađosmo se zbijeni, bez vazduha u mraku. Nije bilo ni vode. Sve potrebe, i one nesavladive, redovne, jutarnje, koje u onoj trci i gurnjavi jutros niko nije stigao da obavi, obavljale su se stojeći, jer smo bili tako zbijeni, da niko nije mogao ni da se okrene, ni ruku da pokrene, a kamoli da se raskopča i sedne. Dečaci su najpre plakali, a onda u nesvest: ne može se reći da su „padali“ jer su i onesvešćeni ostajali stojeći, stisnuti između ostalih. I tako puna dva dana, do Broda: stigli smo u Brod tek uveče, 7. maja. Tu je bila prelazna stanica: vagoni širokog (normalnog) koloseka su bili priterani naporedo uz one uskog, te je trebalo preći iz vagona uskotračne železnice u nešto veće vagone normalnog koloseka.

Otvaraju se, čujemo, vrata u vagonima naše, sarajevske kompozicije, i čujemo viku: „Ispadaj, brzo!“ I udarce. Otvoriše, najzad vrata i na našem vagonu, i tu će se dogoditi nešto što će se ponoviti i kad budemo izlazili iz vagona širokog koloseka, u stanici Jasenovac: izlazimo (iskačemo ) a iza nas i pored nas padaju ljudska tela, beživotna padaju kao klade ! Nismo ni znali da su mrtvi dok su stajali zbijeni između nas ! A onda su u vagone za Jasenovac sabijali ljude iz po dva sarajevska uskotračna u jedan jasenovački, normalni. Isti mrak, ista zbijenost, isti nedostatak vazduha kao i u vagonima od Sarajeva do Broda. Zato smo stanicu Jasenovac, da se otvore vrata na sredini vagona, čekali kao kraj muka i spas!

Međutim, kad u Jasenovcu otvoriše vrata, pred vagonima ugledasmo ustaše. Bilo je to 8. maja 1942. Na Markov-dan! Pitaju :“Jeste li dobro p u t ovali? Ima li ko da je gladan ili žedan ‘ Javi se, plačnim glasom, jedva živ, jedan dečak od svojih šesnaestak godina. Ustaša naređuje (dok još nije naređeno izlaženje u stroj): „Pustite ga na vrata!“. A onda naređuje oštro dečaku – „zini!“, pa mu nabacuje šljunak i grumenje zemlje i naređuje da to hvata ustima: – „Ovo će vam biti četnička gibira!“ (hrana, sledovanje). Tako sve dok nije naređen izlaz („ispadaj“!) i pokret. Sa stanice ka glavnom, prijemnom logoru (u ogromnom sistemu logora nazvanih skupnim imenom „Jasenovac“). Trkom, pod udarcima kundaka. Pa ko ostane na nogama biće živ, do logora. Ko padne, dotuku ga. Kundacima ili metkom. (Slušali smo pucnje).

A pred prijemnim logorom iznenađenje: dešavalo se retko kojem transportu, ali nama se desilo! Čekaju Nemci. Organizacija „Tot“. Radna služba Rajha. Čekaju „Totovci“ „svež transport“, jer su ranije dopremljeni logoraši već iscrpljeni i samrtnici: u Jasenovcu se uglavnom umire od iscrpljenos t i, gladi, žeđi, bolesti; kad ljudi uđu u logor, ne dobijaju ni hranu, ni vodu, spavaju pod vedrim nebom (tj. na kiši i mrazu), na močvarnoj zemlji, na nekoliko kvadratnih kilometara močvarnog terena pored Save; „lepo“ čuješ kako voda „vrišti“ pod nogama ispod trave. Zatočenici („logoraši“) rade, dok mogu, samo „grobarske poslove“. Doduše, tu u blizini su i barake . Ali u njima su samo zanatlije – svejedno da li Srbi, Jevreji, Muslimani ili Hrvati! Oni žive u barakama, u kojima su radionice, redovno dobijaju hranu, jep su njihovi zanatski proizvodi i usluge neophodni ustaškom garnizonu i domobranu . Među zanatlijama i stručnjacima je i doktor Zec , pa čak i neki sarajvveki Jevreji. „Zanatlije“. To je značajan momenat čuvenog „Proboja“, 22. aprila 1945. g. , o kojem se, iz posebnih ideoloških razloga, ni dan danas čak ni na RTV Beograd, ne otkriva puna i prava istina kad zvanični „istoričari“ govore o Jasenovcu (i „o oslobođenju-proboju“) . Proboj iz Jasenovca su izvršili zana t lije, jer su samo oni imali snage da to pokušaju. Shvatili su da im je ta mogućnost jedini spas, jer su preko svoga (tajno montiranog i skrivenog) radija saznali za naredbu da budu poubijani, kao jedini p reživeli svedoci Jasenovca! (A delove za radio su nabavili kad su, pod stražom, išli u Zagreb po materijal potreban njihovom poslu i zanatu!) Oni su bili spremni i da svedoče o Jasenovcu, pred javnošću našom i svetskom. Ali to nije odgovaralo Brozu! A naše „komisije“ su valjda čekale, do dana današnjeg, da ti svedoci poumiru!

Tako je od nas oko tri hiljade – koliko je krenulo iz Sarajeva (po broju vagona kompozicije) do samog logora stiglo oko dve hiljade : svaki treći je usput stradao – kao i pri svim transportima i kolonama za Jasenovac. Nemci „Totovci“ nas postrojavaju, na velikom „zborištu“ ispred ulaza u glavni, prijemni logor. Stroj dug oko dvesta metara, u nekoliko redova. Stojimo u krutom stavu „mirno“ („pozor“ na ustaškom). Iza svakog reda, nama iza leđa , idu zadrigli „Totovci“ i teškom čizmom udaraju svakog postrojenog logoraša pod koleno. Ko poklecne ili padne, ne sme ni da se diže. Ko ostane na nogama, „trkom“ na drugu stranu; među odabrane, snažne, za teške radove u Nemačkoj (a biće to u Norveškoj, severno od Polarnog kruga!). A oni koji su pokleknuli i sede, idu u logor, osuđeni na lagano, ali sigurno umiranje, ako baš tih dana ne bude nastup na kojem ustaše ubijaju maljem ili nožem.

RASTANAK U JASENOVCU

Mi koji smo izdržali „Totovsku“ probu i pregled, nas dve-tri stotine, izdvojeni smo u poseban ugao logora, pod upravom Totovca-Nemca, koji s vremena na vreme dolaze da traže radnu snagu za Nemačku. U tome posebnom delu logora su i barake. Tako smo i smešteni u barake. Odvojeni smo žicom od ostalog logorskog prostora (kao od Slavije do Kalemegdana, pa i Dunava). A između našeg, izdvojenog („Totovskog“) logora i onog glavnog, samrtničkog, mučeničkog (koji je ograđen posebnom i duplom bodljikavom žicom) brisani je prostor; trideset metara razmaka od njihove do naše žice. Po tome prostoru šetaju ili pretrčavaju, kao da nešto „vežbaju“, ustaše. Valjda nadziru da se neko ne bi iz onog logora izvukao da pređe u naš, izdvojeni, „Totovski“ logor . A mi dobijamo hranu od Nemaca. Tri puta dnevno po porciju kuvane, vojničke hrane! Jedemo iz porcija, a naša mučenička i osuđena braća stala uz njihovu žicu i gledaju nas! Gledaju kako jedemo? Šta li? Gledaju oni gladni koji su stigli u transportu s nama. Među njima, valjda, i poneki rođak, brat, otac, stric, šta li? Dovikuju (Nemci to dopuštaju, a ustaše se zato ne protive), raspituju se, mučenici, za poznate ili rođake iz naše grupe, nešto poručuju: „ako ikad vidiš moje“. Mašu, pozdravljaju, krste se. Znaju ili osećaju da smo se rastali zauvek. A znamo i mi! A kad dobijemo porciju okrećemo leđa ili se krijemo u baraci, da nas ne vide sa porcijom. Ili da mi njih ne gledamo? Šta da im kažemo jedući? Mi ovde čekamo spas: put za Nemačku. Pa ćemo tačno 17. maja 1942. (bila je nedelja!) krenuti iz Jasenovca: putničkim vozom; u kupeima; do Zemuna, do „Sajmišta“ na Savi; a odatle, početkom juna, brodom, Dunavom, za Austriju i Nemačku.

To je bio naš rastanak u Jasenovcu. Znamo da su tamo ostali Dobro i Čedo Mandrapa. Ne znam gde im je, da li s njima, stradao i otac. Ne znam ni kojim će sledećim transportom, iz Sarajeva, stići u Jasenovac Vukašin Mandrapa iz Klepaca i Sarajeva. Ne znam ni da li je zatekao žive Čedu i Dobru.

http://www.jasenovac-info.com/biblioteka/sveti_Vukasin_l.html