Kopanje dečije rake

Bilo je jutro jednog sunčanog martovskog dana.
Ubrzo posle strašnog čina odvajanja dece od roditelja, dovedenih iz nekog bosanskog sela, stajali smo postrojeni pred barakom u očekivanju da nas odvedu na posao.
Došao je jedan ustaša i počeo da bira mlađe i jače logoraše. Dobili smo lopate i ašove i krenuli prema kapiji. Odmah sam pomislio da se radi o poslu izvan logorskih žica, i da će mi se možda ukazati prilika za bekstvo.
Nikada nisam gubio nadu, i pri svakom izlasku iz logora vrebao sam priliku za bekstvo.
Izašli smo iz logora u dvojnim redovima, nas dvadesetak, i krenuli prema istoku, ka Lonjskom polju. Hodali smo jedan kilometar. Ustaše su nas zaustavili, a jedan ustaški rojnik, kaplar, uzeo je četiri kočića i zabio ih u zemlju, obeleživši pravougaonik velikih dimenzija. Kratko je rekao:
Ovde kopajte u dubinu od dva metra.
Jasno mi je bilo da kopamo veliku masovnu grobnicu.
Dan je bio vedar, sunčan. Prvo prolećno sunce nas je prijatno grejalo. Počeli smo da kopamo, a ustaše su nas psovkama te- rale da radimo brže. Dimenzije rupe bile su ogromne, i kopajući žestokim tempom, negde oko dva ili tri sata popodne završili smo posao. Bili smo veoma umorni i posedali smo na zemlju da malo predahnemo. Video sam da iz daljine idu ustaše, a pored njih se kretala neka neobična masa. Kada su došli bliže, jasno smo razaznali decu raznog uzrasta, od dve do pet-šest godina. Po odeći, videlo se da je najviše bilo srpske i jevrejske dece, a sva su bila namučena, iscrpljena, izgladnela. Po mojoj proceni, bilo ih je preko dvesta. Pomislio sam da su među njima i ona deca iz transporta bosanskih Srba.
Čuo sam jednog ustašu kako je govorio deci:
Hajte sa mnom, vodim vas vašim majkama…
Dvadesetak njih pošlo je, naivno verujući njegovim rečima.
Kada su došli blizu rake, više ustaša je prišlo ovoj deci i opkolilo ih, uzimajući jedno po jedno, dodavajući ga jedan drugom, sve bliže jami.

Onaj poslednji u nizu, koji je stajao uz samu jamu, imao je u rukama običan stolarski čekić. Uzimao je dete koje su mu dodavali, čekićem ga snažno udarao u potiljak i bacao u jamu. Posle svakog udarca čuo se tanki dečiji pisak i tupi zvuk pada tela u jamu. Zatim bi zavladala kratkotrajna tišina.
Sve ovo gledali smo sa tridesetak metara udaljenosti.
Kad je prva grupa bila pobijena, jedan ustaša se vratio stoti- nak metara udaljenoj velikoj grupi dece i na isti način, prevarom da ih vodi roditeljima, poveo je sledeću grupu ka jami.
Deca iz velike grupe nisu mogla da vide šta se dešava, jer su ustaše svojim telima zaklanjale jamu i strašni prizor nad njom.
Okrenuo sam se da ne bih i dalje gledao ovaj užas. Do mene je stajao jedan stariji Jevrej, jecajući od bola i nemoći. Podigao je pogled ka nebu i glasno rekao:
Gospode, ako te ima, udri gromom sa neba i pobij ove zlikovce!
Ali nebo nad nama je ćutalo, ništa nije stajalo na putu onome što su ustaše radile.
A oni su brzo završili svoj strašni posao, jer su mu bili vrlo vešti. Nama su naredili da zatrpamo jamu. Radili smo do mraka, očekujući da i nas pobiju, jer su ustaše uvek nastojale da unište svedoke svojih zločina i zverstava.
Kada smo završili posao, vratili smo se opet u dvojnim redovima u logor. Bio sam svedok nečuvenog zverstva i, očajan i ošamučen, hodao sam kao u transu. Čuo sam glas logoraša koji je išao pored mene:
Imali smo sreću da i nas nisu pobili.
Uprkos svemu, i ja sam osetio neku skrivenu sreću što sam ostao živ.

Cadik I. Danon Braco „Sasečeno stablo Danonovih“, Dosije, Beograd, 2007. str. 121-122