Пред кољачким штабом њих одвојише од масе, коју некуд одведоше у мрак. Стајали су свезани. Учо је био смирен. За кратко вријеме из »заповједништва« стиже Љубо Милош, а за њима исто тако, са знатижељним очима, још неколико усташа.

– Видите једног од њихових великих!

Љубо се у скоку нашао пред Учом, застао и неко вријеме шутећи проматрао га. Нејадном упери кажипрст на њ:

– Учо?

– Да, тако ме зову, јер сам учитељ по професији!

– Да, учитељ марксизма и лењинизма! Одмах сам те познао!

Овај овдје то не би могао бити, то се на њему види! – проматрати својим живим јастребским очима.

Опет га је почео проматрати својим живим јастребским очима.

– Комунист?

– Комунист! – Одговори му Учо. Љубо издрељи очи и у чуду га погледа.

– Па ти се овдје усуђујеш да кажеш да си комунист?!

– Шта има! Знам да ме чека мучење, па сигурна смрт. Одтога не могу утећи и тако и тако!

– И ти то, Учо, тако мирно, хладнокрвно кажеш!? Јеси ли ти свјестан? Па знаш ли ти – поче Љубо Милош злогласни садистички мучитељ – гдје си ти? Знаш ли ти ко смо ми?

– Све ја то добро знам, па тако вам и одговарам! Ја сам потпуно свјестан свога стања, прилика И положаја у којем се налазим.

Настала је напета шутња. Усташки пратиоци Љубе Милоша су очекивали да ће избити из њиховог кољачког рекордера експлозија бијеса и да ће га у једном магловитом тренутку свега својим ножем истранжирати. Али га је Љубо стиснутим уснама само упорно проматрао.

– Хм! Љубо заврти главом и сада поче гледати Учине ципеле, нешто дуго премишљајући. Остале су усташе муку мучиле, оставши запањене овом нечувеном дрскошћу, да се нетко, овдје, пред лицем овог садисте, усудио изјавити да је комуниста! Наједном Милош подигне очи И опет поче Учу проматрати.

– Ти си Србин?

– Србин!

– Комуниста, па Србин, или Србин, па комуниста? Шта прво?

– Комунист и Србин!

– Ех, да бог није послао Хитлера и Мусолинија, ви би се и могли прошетати по цијелој кугли земаљској, ама тај мач господњи вам тога не да, он оре преко цијеле кугле земаљске и ствара само двије расе: једну расу аријаваца, а и ми смо Готи Германи, па и ми спадамо у тај круг.

Скоро ће и Русија капитулирати, а ви ћете се под ледином распадати. Тако је кад човјек сецује на кривог аса.

– Можда неко политику заиста сматра игром у карте, рулетом, господским спортом. Али ми комунисти заснивамо своју политику на позитивним законима, на науци, на дијалектици и на дубоким интенцијама и осјећањима људске солидарности, на позитивној реалној човјечности.

Ха, види ти њега, занио се „друг”, па мисли да је на неком митингу или да држи предавање својим скојевцима! Пропала вам је та васа “наука”, та ваша ђаволска дијалектика! Ваш Лењин је ставио све “ва банqуе”! У Њемачкој је дошао на власт Хитлер, а у Италији Мусолини. Они су не само побркали све те ваше »научне поставке« марксизма, лењинизма, ту свјетску револуцију, него ће вам срушити и ту вашу тврђаву, црвену Русију И сатрти је као кулу од карата у прах и пепео. Хитлерове непобједиве оклопне армије већ се приближавају Кремљу и Лењинграду! И сада запамти, све док Москва не падне, нећемо те убити, ал када она падне, тада ћемо те свечано, у част наше побједе, заклати. Нек то добро знаш! То ће бити »жртва захвалница« богу наше побједе, Хитлеру, којег је и сам папа Пија XИИ благословиоу тој његовој величанственој мисији.

Москва никад, никад, никад неће пасти, то добро запамтите, а ја би се тада, ако своју поштену ријеч одржите, сигурни могао надати, да ћу још једном видјети своју Тузлу.

Љубо се опет иронично насмијешио Учи.

– Шта само значи фанатизам! Он се још, несретник, нада! Можда већ сутра ћеш се удавити у својој властитој крви! Москва је пред падом, ми се спремамо за свечану прославу, када ће кроз то жариште свјетског немира промарширати СС-овци у парадном маршу. Али, безувјетно он, Хитлер, ући ће до Божића у Москву.

– У реду, ви тако, а ја вам овако кажем! Видјећемо чија ће то дијалектира потврдити!

Љубо га је гледао смркнут, док су се усташки официри снебивали, како то Милош трпи такву дрскост и зашто га већ не закоље, него му пушта још да живи »док Москва падне«! Тешко је и било разумјети што је Љубо дозволио уопће такову дискусију и у том »слободном« правцу и хтио сазнати, шта га је понукало да издржи то бомбардовање Уче на фашизам, што се у тој злочиначкој, хировитој, психопатолошкој лубањи одигравало? Можда неки мукли рефлекс страха, неке сумње или необична, спокојна храброст старога Уче, која је и овог самог крвавог терористу фрапирала?

– У реду! Када Москва падне, тада ћу те стријељати, а то неће дуго трајати. А шта ће ти и живот тада, када твоја црвена, бољшевичка маћушка Москва падне у наше руке!

Зашутиевши с неким задовољством због своје духовитости, Љубо је гледао Учу и наједном хировито, готово хистерично дрекну:

– Одвежите их ис њима у бараку! – њим сви његови пратиоци.

Када су одвезали Учу и Војина, одмах су их отпремили у бараку.

Брзо се по логору прочуло да је Учо ту. Многи су комунисти, за које се још није знало, почели потајно обилазити Учу и слушати његове непоколебиве ријечи охрабрења, вјере у слободу, у побједу. Он је престрашеним лиудима улијевао нову снагу и подизао отпор против усташких злодиела. Учо је неуморно говорио о нашој борби и догађајима посљедњег деценија, да би могао барем нетко, који ће по срећи изићи из логора, све то пренијети као важан исјечак историје Партије и историје борбе радничке класе у том најкритичнијем периоду. Међутим, и они који су га слушали, исто су тако били свјесни своје судбине у том логору, али се за њих још није знало као за Учу, да су комунисти, јер је то он отворено изјавио пред усташким перјаницима.

Иако су многи логораши знали да је њихова судбина запечаћена, ипак су интензивно преносили Учина причања на сваког тко би био толико чврст, да их сачува и пред усташким ножем. Тако је и до мене, у прољеће 1942., дошла истина у малим фрагментима, од тог Учина причања, као И сам Учин живот у логору и вјеројатан опис његове погибије, што сам одмах по доласку у партизане записао у свој партизански дневник, тј. све оно, што су ми другови Јожа Спичик, Радек Сатлер, др Пишта Полицер, Пајо Геренчевић, Мартиновић бравар из Мостара и други описали.

Једног је дана, почетком децембра, ушао у бараку Љубо Милош са својим кољачким “рисовима” и управио се према Учи, који је управо ушивао своје подеране хлаче. Љубо Милош стаде пред њим.

Шијеш своје подеране гаће, а?

На Учину лицу није се могао сакрити поспрдни осмијех, који као да је говорио: “Видиш, Москва још није пала.”

Љубо као да је опазио то његово невјеровање.

– Шта, ти у то не вјерујеш? -врисну као уједен Љубо Милош!

– Немојте се срдити, али Москва неће пасти, ја сам то већ рекао, никад!

Љубо је сав задрхтао и скочио на Учу, али се суздржао од ударца, дрхћући цијелим тијелом и дишући отвореним устима, видљиво суздржавајући се посљедњим силама, да га овдје на мјесту не закоље. Прошло је неколико минута, док је, сав задихан, бјесомучни садист – кољач доша себи.

– Добро – једва је изговорио ако Москва падне у наше руке, онда ћу те стријељати, стари, а ако она, по твом, заиста не падне, тад се чувај, тада ћу те клати, клати, клати до неизмоглости, као неког злохудног демона, нек добро знаш!

Милош се љутито окрену и брзим корацима ишчезну иза барака. Учо је стајао замишљен, док су се логораши, који су били присутни тресли од те претње. Наједном се Учо насмијеши и узе поновно своје хлаче и поче их шити.

– Ма, Учо, тако ти бога, како можеś?!

– Добар је то знак, бандит пада у бијес.

Логораши су га забринуто гледали и снебивали се његовој срчаности.

– Нећете ви комунисти никад пропасти, ако их има још таквих, као што си ти, Учо!

– Тачно је да им нешто не иде пред Москвом! По његовом доласку и његовој пријетњи, нек знаш Москва стоји као гром уперен у њихову главу!

– И ја по томе судим управо што се та звијер овако запријетила, ама, мој Учо, ти ћеш за тај њихов пораз претрпјети оно што жив човјек није претрпио. Ти си већ чуо о његовој соби, за ритуално садистичко убијање, када он, уз чашу ракије, сваки пута помало реже нос, језик, забада нож у срце, кроз ребра, у трбух, све док га свега тако не исијече!

Средином децембра наш одлични информатор о догадајима у свијету, неустрашиви Фукс, Жидов, напредни грађанин, који је у Јасеновачком логору необично заволио комунисте због њихове човјечности, другарства и чврстоће карактера, донио је једну сензационалну вијест, да су нацистичке оклопне дивизије потучене под самим зидинама Москве и да су одбачене стотину километара натраг!

– Нек сада барем миран умрем, јер знам да че се другови осветити на нашу смрт овим звијерима! – говорили су логораши пред своју смрт.

Неки су почели смишљати побуну, а неки бјежање. Брзо су то све јавили многобројни цинкери усташким главосјечама и већ сутрадан је био изабран велики конвој за Градину. Пред саму вечер дошле су усташе и одвеле Учу у заповједништво. Усташки кољачл, пијани у »часничкој трпезарији«, причали су, веома зачудени, о погибији Уче. Говорили су како га је Милош, већ загријан ракијом питао:

– Ех, сад ми реци одакле си ти знао, да ће Руси одбацити Нијемце, пред Москвом?

Учо је стајао мирно и полако одговарао Милошу, потпуно свјестан своје погибије.

Без увреде што ћу вам искрено рећи, Швабе никада неће добити рат, јер је њихов рат увијек неморалан, освајачки, нечовјечан, неправедан, поробљивачки! Напасти Цехословачку, Пољску а сада и Русију, вјероломно, у »блицкригу«, вршећи ужасне злочине над народима, голоруким неборцима, заробљеним војницима, никада се не може добити такав рат.

А ми, усташе, шта смо ми у том рату!?

– То би ви требали знати – одговорио му је мирно Учо.

– Што се мене тиче, ја знам: ви сте обичне слуге Хитлерове.

Тада је Милош задрхтао, ужасно побјеснио и, одмах, у пакленој фурији, насрнуо на Учу с ножем, ударајући га бјесумучно по тијелу. Те се ноћи Милош напио до бесвијести.

У јутро су неки логораши скупили одсјечене Учине удове у једно ћебе и однијели га у правцу Кошутарице, у шуму иза »насипа«, и ставили у отворену јаму, гдје су лежала и тијела других затвореника.

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 304-307