Cadik Danon

Voz je polako usporavao i šištanje pare iz lokomotive bilo je sve tiše i sporije. Na kraju, voz se zaustavio. Kroz mali prorez stočnog vagona nazirala se mrkla noć. Naglo su se otvorila vrata vagona u kome smo bili sabijeni jedan uz drugog u stojećem položaju. Svež, hladan vazduh odjenom je prodro u vagon. Čuli su se snažni, odsečni glasovi:
Izlazi napolje!
Brzo smo poskakali napolje iščekujući šta će se dalje dešavati. Svako je u rukama držao ono malo stvari koje je poneo. Doveli su nas pred veliku daščanu šupu, koja se nalazila u blizini pruge. Ustaše su dreknule da uđemo u tu baraku udarajući nas kundacima po leđima. Sabili smo se opet stojeći jedan do drugoga. Uz škripu reze za nama su se zatvorila vrata. U baraci je bilo mnogo hladnije nego u vagonu, jer je kroz proreze između dasaka duvao hladan februarski vetar. Tresli smo se od hladnoće, dok su se napolju čuli koraci ustaša, naših čuvara. Vreme je sporo prolazilo, nikako da svane. Onda je neki mladić viknuo:
Smrznućemo se ovde, pustite nas napolje!
Spolja se čuo grubi glas ustaše koji je sa podsmehom rekao:
Valjda ne misliš da ste ovde došli na letovanje?
Promrzli, jedva smo dočekali svitanje tmurnog, oblačnog
dana. Reza je ponovo zaškripala i vrata barake su se naglo otvorila uz urlanje ustaša da brzo izađemo. Mi mlađi smo se brže izvukli iz barake dok su se stariji ljudi jedva kretali. Postrojili su nas u dvojne redove. Otac je išao pored mene noseći torbu, a ja sam nabacio ranac na leđa. Bilo je dosta starih ljudi, a jedan bolesni iznemogli starac ostao je na nosilima. Hteli smo da ga ponesemo, ali je ustaša naredio da ga ostavimo tu. Išli smo putem. Sa leve strane videlo se korito reke kojoj, tada, nisam znao ime, pošto nisam imao nikakvu predstavu o tome gde se nalazimo. Sa leve strane bila je ograda sa gustom bodljikavom žicom. Ustaše su i dalje udarale po našim leđima i glavama, pa je nekolicina iz naše grupe ostala da leži na putu. Ti nesrećnici su bili dotučeni kundacima. Posle stotinak metara, našli smo se pred velikom dvokrilnom kapijom isprepletenom bodljikavom žicom. Iznad kapije, iza ustaškog znaka ,,U“, crnim slovima bilo je ispisano: RADNA SLUŽBA – USTAŠKE OBRANE – SABIRNI LOGOR BR. III. Pored kapije bila je drvena kula optočena daskama, visoka desetak metara. Sa svake njene strane, pri vrhu, nalazili su se otvori za stražare koji su imali mitraljeze i reflektore. Vrata su se otvorila i mi smo se našli na prostoru nalik nekom velikom dvorištu sa tri strane oivičenom zgradama. Sa desne strane, bila je zgrada ciglane sa stubovima i arkadama u prizemlju, a sa leve prizemne zidane zgrade. Doveli su nas pred ciglanu i postrojili uz same arkade. U dvorištu je bilo dosta ustaša, a još neki su izlazili iz zgrada, u kojima su, izgleda, bile kancelarije. Ispred nas je stalo nekoliko ustaških oficira, a jedan od njih okrugle glave, glatko zalizane kose, sa naočarima, koji je očigledno bio komandant, prišao nam je i naredio da predamo presude koje smo dobili na stanici u Tuzli, pre polaska voza.
Presude su glasile: jednogodišnji boravak u radnoj službi sabirnog logora Jasenovac. Kada su ih pokupili, prozvali su jedinog od nas koji je bio osuđen na tri godine boravka u logoru. Znao sam za njegov slučaj.
Još dok smo bili u zatvoru u Kreki, u neposrednoj blizini Tuzle, došao je policijski agent i, jednog po jednog, pozivao nas u zatvorsku kancelariju. Meni je rekao da sam optužen za sarad- nju sa partizanima, da sam skupljao informacije za njih, kao i materijalna sredstva. Ja sam sve to negirao, ali on nije insistirao na mom priznanju. Posle mene, prozvao je jednog starog trgovca, koji mi je po izlasku iz kancelarije rekao za šta je optužen. Optužnice su nam bile identične. Shvatio sam da je posredi čisto pravna formalnost, jer sam mesec dana pre hapšenja pročitao u hrvatskim novinama da je Ante Pavelić, poglavnik NDH, doneo zakon po kome niko ne može biti osuđen bez prethodno održanog postupka. Jedan od zatvorenika imao je ženu Mađaricu, i bio je ubeđen da će ga ona izvući iz zatvora. Ona je često dolazila, jer je zatvor bio u prizemlju, te smo kroz rešetke mogli da razgovaramo, i ubeđivala ga da će ga sigurno spasti iz zatvora. Ali, kad su nas oterali na železnič- ku stanicu i podelili nam presude, jedino je njegova glasila na tri godine.

Kada su pročitali ime logoraša osuđenog na tri godine i pozvali ga da istupi, on je još verovao ženinim obećanjima. Stao je pred komandanta logora Ljubu Miloša, nasmešivši mu se, ubeđen da će biti oslobođen. Komandant je u ruci držao njegovu pre sudu i rekao mu da stane tu, sa strane. Prišao mu je, zatim, jedan ustaški vojnik i odveo ga u neku kancelariju. Kasnije sam saznao da je presuda na tri godine značila neodložno izvršenje smrtne kazne. Žena se potrudila, da bi bila sigurna da se on nikad neće vratiti. Više ga nismo videli.

Stojeći postrojeni ispred ciglane, dobili smo naređenje da prostremo ćebad na zemlju i da na njih istresemo sve stvari iz torbi. Na početku kolone bio je postavljen sto za kojim su sedela trojica ustaša. Oni su nam saopštili:
Ovde predajete sve vredne stvari: satove, nalivpera, zlato, noževe i drugo.
Najpre smo istresli naše torbe. U svakoj je bilo hleba i druge hrane koju smo poneli na put. Oko nas je bilo dosta starih logoraša koji su nas radoznalo posmatrali.
Prišao nam je jedan omanji, mršavi mladić, pogledao mene i tatu i rekao:
Baš se nimalo ne radujem što vas vidim ovde, zar se nikako niste mogli izvući?
Gledao sam ga i nisam mogao da se setim ko je. Kada je video da ga nisam prepoznao, rekao mi je:
Braco, pa ja sam Nisim Montiljo iz Kiseljaka.
Tek tada sam shvatio da se preda mnom nalazi moj dugogodišnji prijatelj sa letovanja u Kiseljaku. Začuđen, rekao sam:
Nisime, pa zar si to ti?
On je samo potvrdno klimnuo glavom. Video sam da je sasvim izgladneo i iscrpljen. Upitao nas je imamo li hleba, na što smo mu mi odgovorili da smo imali, ali smo sve istresli iz torbe. Ponovo je, sa nadom, upitao:
Pa, možda imate koji komad u džepu?
Na to smo otac i ja zavukli ruke u džepove, ali nismo našli nijedno parče. Video sam da je time bio razočaran i unesrećen.
Pitali smo ga kako je u logoru, a on nam je rekao da je sad režim malo ublažen, jer je pre nekoliko dana bila neka međunarodna komisija u kojoj su bili i Švajcarci. Da bi komisija stekla povoljan utisak o logoru prethodno su pobili sve bolesne, iznemogle i iznurene, a u logoru napravili veliko spremanje. Trebalo je stvoriti utisak da to nije logor uništenja, već radni logor u kome vladaju red, rad i disciplina. Dok je on to pričao, odjednom je nastala neka velika trka oko nas. Iznenađen, pogledao sam šta se to dešava i video mladiće logoraše kako trče prema stvarima istrešenim na ćebad, hvataju u trku komade hleba i nastavljaju da beže. Gledao sam lica tridesetak očajnika, izgladnelih mladića koji jurišaju na hleb. Kao da im jedino on može pružiti spas i pomoći da prežive.
Ustaše su povadile pištolje iz futrola i počele brzom paljbom da pucaju u ove od gladi izbezumljene mlade ljude. Neki su padali smrtno pogođeni, neki ranjeni, a bilo ih je koji su sa uhvaćenim komadima hleba uspeli da umaknu. Ustašama se to činilo zabavnim – bila je to prilika da pokažu kakvi su strelci. Kad je utihnuo juriš izgladnelih, prilazili su ranjenima koji su ležali na zemlji i metkom u glavu okončavali njihove mučeničke živote. Po prestanku pucnjeve, čuli su se glasni povici ustaša:
Grobari! Grobari!
Odnekud su se stvorili grobari sa nosilima. I oni su bili logoraši. Pobijene mladiće su odnosili ka prostoru pored logorske kapije, slagali ih jednog pored drugog kao cepanice i trkom se vraćali po preostale žrtve. Ustaše su prebirale po stvarima i uzimale šta im se dopada. Zapovedili su nam da uzmemo svoje torbe i po jedno ćebe, i krenemo u pravcu baraka za naš smeštaj. Tamo su nas ponovo postrojili, i jedan od ustaških oficira nam je vrlo blagim i toplim rečima govorio kako nam neće biti loše ukoliko se pridržavamo logorskih pravila i propisa. Naglasio je da je najopasnije držati sakriveno zlato i ostale dragocenosti, tražeći da zbog svoje sigurnosti odmah predamo sve što imamo. Nastao je tajac. Stojeći iza mene, Nisim je tiho govorio:
Onaj koji da, osuđen je na smrt.
Ustaša je ponovio da je to što on traži samo u našem interesu, i da je za nas bolje da ga poslušamo. Uto je iz stroja izašao moj teča Haim Romano, muž tatine sestre iz Tuzle, očigledno verujući ustaškim lažima, i rekao da ima nekoliko zlatnika ušivenih u pojasu od pantalona. Nisim me je tada čvrsto stegao za mišicu i rekao:
Ne, ne, gotov je!
Teča je pokazao gde mu stoje dukati, a ustaša je svojom oštrom kamom rasekao pojas i izvadio ih. Zadovoljno se smešeći na mog teču, rekao mu je da ostane pored njega, dok smo mi polako ulazili u jevrejske barake. Teča Haim je, potom, otišao sa ustaškim oficirom i više ga nikada nismo videli.
Našu grupu iz Tuzle podelili su u tri jevrejske barake. Pred ulazom u prvu stajao je čovek srednjeg rasta, kratkog punijeg vrata, okrugle glave sa izrazito grubim i oštrim crtama lica. On nas je prebrojavao i određivao gde ćemo se smestiti. Kada je ugledo mog oca, iznenađen, rekao je:
Isidore, pa ni ti nisi imao mnogo sreće!
Tata mu je prišao i pružio ruku:
Bararone, Bararone, baš smo se sreli na gadnom mestu.
Iz njihovog kratkog razgovora zaključio sam da se znaju još iz mladosti i da se dugo nisu viđali, jer smo se mi iz Sarajeva preselili u Beograd.
Našu baraku je po sredini delio uski prolaz, a sa leve i desne strane bile su daščane preće na tri sprata. Gledali smo gde da se smestimo, a glas Bararona, koji je bio grupnik, šef barake, nadjačao je naš žamor:
Najviše ima mesta na trećem spratu.
Popeli smo se drvenim merdevinama do trećeg nivoa i našli nekoliko praznih mesta. Prostrli smo ćebad, ostavili stvari i požurili niz merdevine, jer se čuo glas koji je opominjao da treba ići na ručak. Izašli smo iz barake i krenuli za ostalim logorašima prema kazanu iz koga se dizala para. Stali smo u red držeći u rukama porcije. Primetio sam da prema nama sa naporom ide izmršavljen, oronuo čovek, držeći u ruci praznu porciju. Pitao sam se zašto li se uputio pravo na nas. A on je stao pored mene i oca i tihim, iznemoglim glasom rekao:
Isidore, Braco, pa i vi ste ovde!…
Gledao sam ga začuđeno, jer mi nije bilo jasno kako ne mogu da se setim nekoga ko me, očito, dobro poznaje. Pogledo sam u oca, i na njegovom licu zapazio izraz čuđenja – ni on ga nije prepoznao! Slabašnim glasom, nepoznati je prozborio:
Pa ja sam Gido, Gedalja, tvoj brat.
Tek tada sam, u tom bledom licu sa duboko upalim očima, video tatinog najmlađeg brata. Njega su jos u leto 1941. uhapsili u Bijeljini i oterali u logor. Tata ga je naglo zagrlio i počeo tiho da jeca, da se guši od plača, videći u kakvom je stanju njegov najmlađi brat, najlepši i najomiljeniji od sve braće. Stric je jednom rukom zagrlio tatu, ali sa njegovog lica nisu se mogla pročitati nikakva osećanja. Očigledno, teška i dugotrajna glad ubila je u njemu sve emocije. Kada ga je tata ispustio iz zagrljaja, prišao sam mu ja i poljubio ga, gledajući sa tugom u to deformisano lice. Da bih ga malo utešio, rekao sam mu da su ga pozdravili žena i sin. To sam, u trenu, izmislio, u nadi da će ga obradovati vest da su mu žena i sin živi, ali na njegovom licu nisam zapazio nikakvu promenu. Samo je tiho rekao: – To me više ne zanima. Jedino mi je stalo da se najedem.
Tata ga je pustio da stane u red ispred njega. Išli smo polako, sve bliže kazanu, ćuteći. Iz kazana se širio veoma neprijatan miris, meni do tada nepoznat. Kuvar nam je velikom kutlačom napunio porcije nekom tečnošću koja je predstavljala čorbu. Odmakli smo se od kazana u nameri da jedemo. Kašikom sam zagrabio tu retku tečnost, stavio je u usta i osetio gađenje. To je bila smrdljiva topla voda bez ikakvog ukusa, jer u njoj nije bilo ni soli ni masti, već samo nekoliko prljavo-žutih kockica. Uzeo sam jednu, stavio je u usta i shvatio od čega dolazi taj neprijatni miris koji se širi iz kazana. Bili su to komadići stočne repe. Gedaja je prvo pokupio parčiće stočne repe, a zatim je prineo porciju ustima i popio tu neukusnu i smrdljivu tečnost. Otac i ja smo stajali pored njega držeći porcije u rukama, svesni da to ne možemo jesti. Stric nas je začuđeno pogledao i upitao hoćemo li da jedemo. Odmahnuli smo glavom, a on je uzeo tatinu porciju, na brzinu pojeo i popio njen sadržaj i, zatim, prihvatio i moju. Nakon svega, tužno je rekao:
Još sam gladan.
Tata ga je pitao gde je sve bio od hapšenja do danas. Ispričao nam je, ukratko, da je prvo bio u jasenovačkom logoru i, zatim, u logoru II, dok nije dospeo ovde, u logor III. Prošao je, očigledno, golgotu svih tih logora i od njega je ostao živi leš, kojem je jedini preostali osećaj bila glad.
Krenuli smo ka barakama da bismo se malo odmorili i ugrejali. Gedalja je bio u trećoj jevrejskoj baraci, te je jedva hodajući nastavio put do nje. U našoj baraci naišli smo na Nisima. Imao je veliko iskustvo stečeno za vreme svog dugotrajnog boravka u logorima, pa nam je odmah počeo objašnjavati u kakvoj se situaciji nalazimo. Najpre je savetovao tati da što pre obrije bradicu, koju je on u Tuzli pustio kako bi izgledao stariji. Nadao se da će tako izbeći prisilan rad, na koji su nas ustaše odvodile. Na tatino pitanje zašto mu to kaže, Nisim je kratko odgovorio:
Prvo ubijaju starije i iznemogle.
Rekao je da su od njih petorice živi on i još dva brata. Na pitanje gde su, pokazao je prstom gore na treći nivo ležaja, i objasnio da su tu Sado i Šua, ali da su bolesni i iznureni i da danima bespomoćno leže. Za ostalu braću rekao je da su stradali u prethodnom logoru Krapje.
Hteo sam da vidim Sadu i Šuu pa sam se popeo na treći nivo. Ugledao sam dva živa leša i tek po nekim crtama lica uspeo sam da ih prepoznam. Prepoznavši me, u isti mah su prozborili:
Braco, pa zar nisi mogao negde da pobegneš? Ovde je kraj svega!
Jedva sam se savladao da ne zaplačem. Sišao sam niz merdevine i zatekao tatu i Nisima kako pričaju, te sam se i ja priključio razgovoru. Nisim je pričao da je tu nedavno bila neka međunarodna komisija koja je obišla logor. Cilj je bio da ona utvrdi da je Jasenovac radni logor i da se sa zatvorenicima postupa vrlo humano. Da bi to postigli, uprava logora je preduzela sve mere za uklanjanje dokaza o zverstvima koje je činila. Po njegovom mišljenju, sada je režim nešto blaži nego ranije. Pomislio sam kako li je tek bilo pre kad sam ja u toku prvog dana video takve strahote.
Noć je brzo pala i upaljena je jedina slaba sijalica na sredini hodnika. U dnu barake bila je peć „bubnjara“, koja je bila napravljena od bureta za naftu. Ložila se ostacima drveta skupljenim po logoru. Dok bi vatra gorela, osećala se neka toplo- ta u neposrednoj blizini, ali bi drva u njoj brzo izgorela, pa je hladnoća bila još teža. Nekoliko metara ulevo nalazila se velika limena kibla, takođe napravljena od skraćenog bureta za naftu, i tu se noću vršila nužda. Iz nje se širio strahoviti smrad jer je bila bez ikakvog poklopca. Logoraši su se skupljali oko peći u nadi da će se malo ugrejati. Stajali su oko peći držeći ispružene ruke iznad nje. Ja sam stajao u blizini i slušao razgovor koji se vodio. Najčešća tema bila je briga o najbližim – ženama, deci, roditeljima. Razgovaralo se i o hrani. Slušao sam dvojicu izgladnelih. Po govoru sam zaključio da su Zagrepčani i intelektualci. Jedan od njih je govorio šta bi najradije pojeo za večeru, navodeći detaljno: predjelo, glavno jelo, slatkiše, salate, piće i ostalo. Drugi se nije slagao sa prethodnim menijem, pa je rekao šta bi on radije jeo. Tako, umesto bečke šnicle on predlaže pohovane piliće sa mladim krompirićima i graškom, umesto palačinki vruće krofne. Žustro su branili svoje predloge, očigledno ne shvatajući da je to samo igra mašte. Bilo mi ih je žao, a istovremeno, bili su mi smešni, jer nisam mogao da shvatim njihovu nerealnost. Ali tada još nisam bio izgladneo. Bio je to moj prvi dan u logoru. Dugačak, dan prvi.

Cadik I. Danon Braco „Sasečeno stablo Danonovih“, Dosije, Beograd, 2007. str. 83-93

.