Svedočenje Olga Prpić, domaćica iz Jasenovca

СВЕДОЧЕЊЕ ИЗБЕГЛИЦА ИЗ НДХ И ПРЕЖИВЕЛИХ ЛОГОРАША О УСТАШКОМ ПАКЛУ

 СВЕДОЧЕЊЕ О ПОЧЕЦИМА ЈАСЕНОВАЧКОГ ПАКЛА

 ИСКАЗ једне Српкиње Јасеновчанке о почецима логора у Јасеновцу

ЗАПИСНИК од 7. марта 1942. год. састављен у Комесаријату за избеглице у Београду

Непозвана приступила је ПРПИЋ ОЛГА, домаћица из Јасеновца, среза Новска, стара 38 година, кћи Матеја и Катарине, сада на- стањена у Београду … те иаказује:

Одмах након успоставе Независне државе Хрватске формирана је у Јасеновцу од неких домаћих Хрвата група усташа, која се је наоружала војничким оружјем. Ову групу формирао је и наоружао Видаковић Никола, поседник из села Уштице, крај Јасеновца. Он обнаша част усташког логорника. Усташки команданти јесу: Бркљачић, бивши римокатолички жупник, који је родом из Лике, и неки Лубурић, који је однекуд дошао.

Усташе су одмах почели купити и убијати Србе. Одмах након успоставе државе Хрватске покупили су усташе следеће Србе из Јасеновца: Грујичића, поседника; Кукавац Бурицу, лугара; Пакић Милана, лугара; Рашинца, лугара, те још многе друге Србе из околице, чијих имена се не могу сетити. Све ове Србе усташе су одвели на обалу ријеке Саве крај Јасеновца, тамо их убили и њихове лешеве бацили у воду.

Већ у почетку Независне државе Хрватске основана су у оном крају три велика концентрациона логора, и то: један логор у Јасеновцу у циглани Бачића Озрена, други логор на ливадама званим „Брочке Јасенине“, које се ливаде налазе на пол пута измећу Јасеновца и Новске. Ливаде су ограћене жицом. Трећи логор основан је у хрватском селу Плесмо, које је удаљено од Јаееновца око 2 сата хода (= Крапје). И овај лошр основан је на пољу, које је ограћено жицом. Чим су основани ти логори, одмах су у њих довоћени са свих страна Срби. То довоћење Срба траје и дан данае.

Логор у Плесму укинут је у месецу новембру 1941. године и то на захтев мештана Хрвата, из Плесма, који су одлучно тражили да се тај логор укине, јер да они не могу више гледати страховити покољ и мучења, која усташе у том логору врше. Кратко време после тога укинут је и логор Брочке Јесенине, јер је наишла вода на ли ваде, на којима је тај логор био смештен.

Сада постоји еамо логор у Јасеновцу, који је смештен, како сам то већ навела, у циглани Бачића Озрена. Циглана се налази на пе- риферији места (Јасеновца). Уз Циглану су подигле хрватске власти још неколико барака и сав простор оградиле са бодљшсавом жицом. У овом простору смештени су интернирани Срби, Хрвати и Жидови, а около простора подигнуте су неке куле, у којима усташе са митраљезима чувају страже.

Храна у логору је врло лоша. Сваки добија на дан само три ку- хана кромпира без хлеба, тако да трпе у правом смислу ријечи глад. У Циглани спавају на голој земљи. Интернирце онако измучене и од глади, изнемогле терају усташе сваки дан на посао. Гледала сам поворку интернираца како их усташе кроз Јасеновац гоне на посао, а они изнемогли падају по путу. Усташе оне који падну, немилосрд- но туку ногама по глави и целом телу, тако да их одмах крв облије, или их туку кундацима, а многима скачу на прса и онда их неми- лосрдно туку.

Ово су призори које су дневно гледали прошло љето и јесен сви житељи места Јасеновца. Многи интернирци идући тако у поворци на рад, склапали су руке и молили парче хлеба. Мештани су им давали хлеба криомице, само да не виде усташе. Обично су мештани остављали комаде хлеба по путу, куда су пролазили интернирци, који су онда ове комаде хлеба из прашине дизали и трпали у џепове. Ја сам гледала прошле јесени (1941), када су интернирци на пољу крај Јасеновца поспремали кукурузовину, како су из трулих бунде- ва вадили семење и јели, али ако би који нашао случајно у кукурузовини клип кукуруза, онда га је онако пресна јео. Један усташа, који је тако једног дана био на стражи, нашао је код једнога Жидова један клип кукуруза и ради тога га је одмах на лицу места убио.

Осим тога, усташе интернирце страховито злостављају и муче на све могуће начине. Интернирци дневно у великом броју умиру услед велике глади и мучења. Љешеве умрлих усташе или бацају у Саву, или закопавају на пољу званом „Лимани“, на имању Србина Тривунчића Васице, који је ових дана са женом отеран у логор.

Када је недавно била у Јасеновцу једна комисија и прегледавала логор, онда су усташе тој комисији показали само оне интернирце који су оних дана доведени и још нису били са глаћу и злоставама измучени, а сакрили су и оне интернирце који су у логору дуже времена и, уелед њиховог нечовечног поступка, физички потпуно исцрпени.

Усташе дневно убијају интернирце. Убијају их у самом логору, а њихове лешеве бацају или у Саву, или закопавају на имању наведенога Тривунчића. Именично ми нису познати интернирци, које су усташе у овом логору убили. Сваки дан доводе у логор 20—200 нових интернираца, а толико их и убијају, да овима начине место.

Одмах после католичког Божића дотерали су усташе однекуд са Кордуна у Јасеновац преко 200 жена и деце. У овој групи било је неколико старијих жена, а остало су биле младе жене и мала де- ца. Ову групу жена и деце усташе су протерали кроз Јасеновац, те их преко залећене Саве отерали у место Чуклинац, где су их затворили све у једну шталу, а потом ову шталу запалили и тако су сви ови јадници у тој штали изгорели. Врисак ових несретних жена и деце чуо ее је тада преко Саве у селу Уштици.

После православног Божића (почетком 1942) навалили су усташе на српска села, која се налазе преко Саве, и то на Градину, Чукљинац, Драксенић, Демеровац и Мећећа. У овим селима усташе су одреда убијали кога су год у селу нашли, куће су пљачкали, а након тога палили. У овим селима усташе су од младих девојака захтевали да дигну сукње, а потом их бајонетима боли мећу ноге. Ја сам видела тада лично, како су усташе, враћајући се из ових села у Јасеновац, возили собом упљачкане ствари, као сланину, месо, маст, брашно, јастуке, платно, те друге ствари. Боље ствари су добили усташки официри, а лошије су подијелили мећу собом прости усташе.

У новије време усташе купе Србе из Јасеновца и околине и терају их у логоре, и то мушке у Јасеновац, а женске у Стару Градишку или Златар.

Команданти логора у Јасеновцу јесу већ поменути усташки официри Бркљачић и Лубурић. Главни усташе су ооим наведених још већ споменути Видаковић, затим Љуба, којем не знам презимена, само знам да је усташки официр; Јошић Мујо, усташки поручник муслиман, родом из Босне. Од домаћих усташа истичу се браћа Брнић, Чапун Јозо и Мијо, сељаци; Ракарић Карло, Ракарић Матија и Драгић Лука, звани „Шљука“. Ова потоња тројица врше службу општинских стражара. Имена других усташа не могу навести, јер многима не знам имена.

Ја сам такоће требала бити одведена у логор, јер су ме окривили да шпијунирам за Београд, па сам зато одлучила да побегнем. На пут сам кренула на 2. марта 1942. год. са пропусницом, коју сам добила од котарске области у Новској на туће име. Пропусница је гласила до Винковаца. Од Винковаца до Земуна дошла сам без пропуснице. Из Земуна сам на 5. марта 1942. год. помоћу једног мог познаника прешла у Београд. Овде ћу се у Београду издржавати личним радом.

Друго ми ништа није познато, а на исказано и прочитано ми могу и да се закунем.

Прпић Олга с.р.

(Архив Св. Синода за 1941—45)
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990.  стр.81-83